Nikon Df, Test

TELO

Naravno da dizajn nije najbitnija stavka kada se sagledava potencijal nekog aparata (barem ne bi trebalo da bude), ali kod Nikona Df, on je upadljiv, bez obzira da li spadate u one kojima se sviđa ili ne. Ljubitelji starih analognih fotoaparata, posebno onih iz Nikon kuhinje, s lakoćom će prepoznati dizajn koji je veći deo svojih rešenja preuzeo od Nikon SLR-ova poput modela FM. Naravno, stopostotno preslikavanje čuvenog aparata bilo bi nemoguće zbog specifičnosti koje prate digitalnu tehniku, ali moglo bi se reći da je, barem s preda i odozgo, Nikon Df najvećim delom uspeo da vizuelno dočara duh starih vremena. Ključni parametri se mogu kontrolisati potpuno ručno, korišćenjem namenskih točkića za ISO vrednost i ekspoziciju, dok je na raspolaganju još i zasebna komanda za kompenzaciju trajanja ekspozicije. Spisak točkića se time ne završava, pa na aparatu postoji i rotacioni prekidač za uključivanje aparata, kao i selektor modova, koji je sveden na četiri osnovna, kreativna moda, bez ikakvih scenskih, tj. unapred programiranih. Ukoliko u kolekciji objektiva imate i neke od starih ne-G modela koji poseduju mehanički prsten za izbor otvora blende, retro efekat će biti potpun. OK, skoro potpun. Senzor je ipak moderan element!

Fizički ne baš previše krupan, ali ipak prilično daleko od MILC kategorije, Nikon Df i u rukama sasvim uspešno evocira uspomene na davna vremena. Dimenzije od 144 x 110 x 67mm čine ga sličnim modelu D610, mada se oblikom potpuno razlikuju, te je i osećaj sasvim drugačiji. Uprkos dizajnu koji deluje masivno, Nikon Df je čak i nešto lakši nego D610 i ukupna masa sa baterijom iznosi 760 grama. Rukohvat je vidljivo plićeg profila u odnosu na konvencionalne DSLR-ove, što u praksi donosi dve stvari: osećaj u rukama koji u isto vreme izaziva i nostalgiju, ali i nelagodu kada se na telo nakači neki objektiv više težinske kategorije, poput AF-S 70-200mm f/2.8G ED VR II. Već nakon nekog vremena korišćenja postaje jasno da ovaj aparat nije namenjen teškim zumovima ili dalekometnim prajmovima, već će se daleko bolje slagati sa manjim zumovima i kratkim prajmovima u rasponu žiža od 24 do nekih 135mm. Sve preko toga već postaje izazov. Retro dizajn tada naplaćuje svoju vizuelnu prijemčivost, pa ovo treba imati na umu ukoliko ste pomislili da Df angažujete za profesionalnu namenu. Nikon Df je, baš kao i analogni modeli na koje se ugleda, ponuđen u dve varijante – jednoj crnoj, kakvu smo i mi imali na testu i drugoj kojom dominira srebrna boja, mahom na gornjoj i donjoj strani tela. Podeljeno mišljenje oko toga koja je varijanta lepša, govori nam da verovatno ni jedna od njih neće dominirati u odnosu na drugu, u smislu prodaje.

Konstrukcijska platforma je, zbog specifičnog oblika, namenski napravljena za ovaj aparat, a slična je sa modelima D610 i D7100, budući da je upotreba magnezijumske legure rezervisana za celu oplatu, izuzev frontalnog dela, koji je sačinjen od plastike:

Magnezijumsko-plastično telo novog aparata*

Srećom, baš kao i u slučaju pomenutih modela, ova vrsta konstrukcije nije uticala na robusnost aparata u većoj meri, pa se Nikon Df može pohvaliti zavidnim stepenom zaptivenosti, koji po navodima proizvođača, obezbeđuje dovoljnu otpornost na sve vidove vremenskih neprilika, uključujući i prisustvo prašine. Naravno, kao što napominjemo uvek kada je zaptivenost u pitanju, ona ne podrazumeva mogućnost potapanja u tečnost, za šta je potrebno nabaviti specijalizovanu opremu. Zaptivene spojeve možemo videti na sledećem šematskom prikazu:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na Nikonu Df*

Zavesica je deklarisana na pristojnih 150.000 okidanja i premda deklaracija ne znači garanciju, nemamo sumnji da će veći deo primeraka uspešno dostići, pa čak i prevazići ovu cifru, baš kao što je to slučaj i sa većinom drugih aparata danas.

Nikon F bajonet je fizički kompatibilan sa većinom postojećih objektiva, a osobenost Df-a je u tome što trenutno slovi za digitalni Nikon koji ostvaruje najširi mogući stepen kompatibilnosti sa svim objektivima koje je ova kompanija ikada proizvela! Osim niza autofokusnih AF, AF-D i AF-S objektiva, kompatibilnost obuhvata i takozvane non-CPU objektive, koji ne poseduju elektroniku, pa se njihovi parametri mogu memorisati za devet modela i na taj način njihovo korišćenje biti znatno olakšano. Naravno, to nije novina, pošto nam je poznato i sa nekoliko drugih Nikon DSLR-ova novijeg datuma. Međutim, to nije kraj. Specifičnost Df-a je u imlementaciji podrške za AI (tzv. automatic-indexing) objektive, pošto je graničnik, koji im je namenjen na bajonetu i koji omogućava funkcionalno merenje svetla, a prisutan je na svim telima više kategorije, moguće preklopiti i na taj način obezbediti korišćenje čak i objektiva iz perioda pre AI ere (tzv. non-AI), proizvedenih pre 1977. godine! Upućeni znaju da je ove objektive i dosad bilo moguće koristiti, ali samo na entry-level Nikon telima (budući da dotični ne poseduju AI graničnik) i bez ikakvog merenja svetla. S druge strane, za većinu modernih Nikon DSLR-ova više kategorije, postojanje ovog graničnika stvara gotovo nepremostiv problem, jer isti fizički onemogućava montažu takvih starih objektiva. Df omogućava lagodno korišćenje ovakvih objektiva u manuelnom modu i u nekim slučajevima zahteva tek jednostavnu improvizaciju zaključavanjem ekspozicije u modu prioriteta blende. Za mnoge će ovo biti zlata vredan podatak, koji čitavim generacijama nekada popularnih objektiva donosi novi život u digitalnoj eri. Kako su mnogi od pomenutih starih Nikon objektiva poslednji put u svom punom potencijalu korišćeni još na analognim telima poput F3, F4 ili FM, Df se na sasvim neočekivan način dokazao u ulozi istinske retro sprave! Izgleda da dizajn nije samo pitanje kozmetike i samo u svrhu marketinga...

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Sigurni smo da najveći broj interesenata i potencijalnih kupaca ovog aparata dizajn uzima kao motivišući faktor nabavke. Nas je, s druge strane, zainteresovao senzor. Primarni podsistem modernog digitalnog aparata, njegov senzor, u Nikon grupaciji je doveden do savršentstva, a pokazalo se da je čak i nevažno iz čije kuhinje potiče. Novije generacije Nikon aparata, barem u APS-C segmentu, skoro u potpunosti su se okrenule senzorima iz Toshiba korporacije, dok se u gornjem segmentu Nikon i dalje pretežno drži starog partnera, Sony-ja. Nikon Df je i ovde poseban, pa je senzor pozajmio iz ni manje, ni više, nego top modela – D4. Osobenost ovog aparata najprestižnijeg segmenta je u tome što je senzor dizajnirao i potpisao Nikon, a proizveden je u pogonima kompanije Renesas.

I dok će ova informacija sigurno podeliti javnost na poklonike i oštre kritičare, sama činjenica da je ponuđen senzor jednog od svega dva “high-end” reporterska modela na tržištu, govori u prilog ideji da novi aparat od postojećih ne razlikuje samo spoljašnja fasada, već i filozofija oko koje je zamišljen.

CMOS senzor formata 3:2 i dimenzija 36 x 23.9mm, rezolucije 16.2 MP (precizno 4928 x 3280 piksela), jedan je od retkih izdanaka koji je u Nikon aparatima novije generacije zadržao AA/LP filter (Anti-Aliasing/Low-Pass), kojim se vrši dvostruko udvajanje svetlosnih zraka pre susreta sa foto-ćelijama digitalnog senzora, a u cilju eliminisanja nazubljenih ivica na konturama fotografija i, pre svega, nepoželjnog moiré efekta. Da li je rezolucija ovog senzora dorasla zahtevima tržišta, pitanje je na koje ne postoji jednostavan odgovor. Javnost je polarizovana i oko ovog pitanja, pa jedni rezoluciju potenciraju kao najbitniju stavku u vezi sa senzorom, dok drugi preferiraju bolje ISO performanse – upravo ono u čemu bi Nikon Df trebao da briljira. U praktičnom delu testa ćemo pokušati da donesemo sud šta se gubi, a šta dobija kada se na drugi kraj vage stavi Nikon D610, jeftiniji model sa 50% većom rezolucijom.

Unapređeni Nikon CMOS od 16.2 MP, poznat iz modela D4*

Osnovni ISO raspon novog aparata kreće od baznih ISO 100 do maksimalnih 12800, dok su softverski dobijene vrednosti dostupne u tri niže L ( L1.0 (ISO 50), L0.7 (ISO 64) i L0.3 (ISO 80)), kao i nizu viših H vrednosti, koji obuhvata čak 4 blende softverskog pojačanja osetljivosti (!) - H0.3 (ISO 16000), H0.7 (ISO 20000), H1.0 (ISO 25600), H2 (ISO 51200), H3 (ISO 102400) i H4 (204800). Ovo samo po sebi implicira vanserijski dinamički raspon i ISO performanse, pa smo veoma nestrpljvi da to isprobamo i u praksi!

Centralni procesor iz Expeed porodice je, na opšte iznenađenje, ostao iz prethodne generacije, što pomalo čudi, s obzirom da je ranije predstavljeni Nikon D5300 već doneo četvrtu generaciju ovog čipa. Ako u obzir uzmemo činjenicu da mnoge novotarije koje Expeed 4 donosi ne bi imale praktično nikakvog značaja u ovom aparatu, možemo da razumemo ovaj potez. S druge strane, izbor starijeg procesora možda ukazuje i na to da je početak rada na ovom aparatu datira par godina unazad.

Mozak sistema - Nikon Expeed3*

Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i „low-pass“ filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Nikon Integrated Dust Reduction System*

Senzor merenja svetla (u žargonu „svetlomer“), u kompletu je preuzet sa prethodnih Nikon modela srednje i više klase. Zadužen je kako za određivanje ekspozicije, tako i za jačinu bljeska blica u i-TTL režimu rada. Radi se o TTL senzoru sačinjenom od 2016 piksela, sposobnih za merenje sva tri RGB (Red/Green/Blue) kolorna kanala, čime se, osim samog reflektovanog svetla, odmerava i zasićenost kolorita i time usrednjava dobijena vrednost merenja, radi postizanja što bolje eksponiranosti i očuvanja detalja, nezavisno od uslova. Kao i kod svih drugih Nikon DSLR-ova, uključena su tri moda merenja, od kojih je poseban akcenat stavljen na „3D Color Matrix metering II“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu. Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom koji središnji deo kadra vrednuje sa 75%, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø8, ø15, ø12 i ø20mm), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 12mm. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 4mm (1.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački.

U slučaju da fotograf preferira određene korekcije u merenju svetla, u Custom funkcijama je na raspolaganju opcija Fine tune optimal exposure, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje pravilno odmerenog trajanja ekspozicije.

2016-pikselni RGB TTL senzor merenja svetla*

Uobičajena funkcija Nikon DSLR-ova gornjeg segmenta, „virtuelni horizont“, dostupna je i na ovom modelu. Radi se o funkciji namenjenoj lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u jednoj osi, nezavisno od orjentacije aparata, što znači da će asistirati u poravnjanju neželjenog naginjanja u levu, odnosno desnu stranu, i u vertikalnom i u horizontalnom položaju snimanja.

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i  na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Autofokus je još jedan od sistema preuzetih sa modela D610, što smatramo malo čudnim izborom. S obzirom na cenovnu klasu kojoj pripada, očekivali smo da Df podeli AF sistem sa modelima D4 i D800(E), bez obzira što njegova primarna namena neće provocirati neke funkcionalne nedostatke koje ovaj slabiji AF senzor ima, a tu pre svega mislimo na manji broj i lošiji raspored krstastih AF tačaka. Da podsetimo, radi se o Multi-CAM4800FX AF senzoru sa 39 AF tačaka, od kojih centralnih devet spada u krstaste („cross-type“).

Multi-CAM4800FX, TTL AF modul sa 39 tačaka od kojih je 9 krstastih*

39 AF tačaka pokriva najbitniji, mada relativno mali deo kadra,a po potrebi se, za manuelnu selekciju, njihov broj može ograničiti na svega 11. Središnjih 33 je dostupno na blendama od najmanje f/5.6 do f/8, dok je centralnih 7 dostupno i na f/8. Raspored svih tačaka, kao i onih krstastih u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda sa 39 ili 11 AF tačaka, kao i 9 „krstastih“

Modova fokusiranja ima dva i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete. Osim ova dva autofokusna moda, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije su usluge pomažu preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 39 AF tačaka koje je moguće izabrati. Zamerku upućujemo na pojednostavljeni grafički prikaz rangefinder funkcije, koji je mogao biti preuzet sa aparata niže klase, kod kojih je to bitno bolje urađeno. Umesto toga, aparat čija ciljna grupa jesu ljubitelji starih manuelnih objektiva, poseduje funkciju daljinometra iz aparata više klase kod koji je ona (paradoksalno) lošije izvedena i svodi se na simbole za front/back i in-focus pozicije. Sve ovo i ne bi bilo toliko neobično da se Nikon nije odlučio da u Df implementira fiksno fokusno staklo, umesto izmenjivog sa mogućnošću prilagođavanja uslovima manuelnog izoštravanja, što je bilo za očekivati.

Metoda autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupan je u oba fokusna moda:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi metod, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno samo u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C), dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih 39 tačaka, redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (u Single-point metodu) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 39 tačaka je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 39 AF tačaka

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o metodu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,
dinamičkom promenom tačaka

Kao što smo više puta konstatovali u testovima mnogih drugih Nikona, iako se čini da je ovo preveliki zalogaj za današnje aparate, 3D-tracking u nekim situacijama uspeva dosta dobro da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Posebno što zbog načina funkcionisanja zahteva minimalnu potrebu za praćenjem mete pomeranjem aparata, sve dok je ista u „vidokrugu“ fokusnog polja. Glavna razlika između ovog i prethodnog metoda dinamičke zone sa 39 tačaka je u tome da 3D-Tracking nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. U Dynamic-Area metodu sa 39 tačaka jedna tačka ima apsolutni prioritet, dok su druge tu samo da joj asistiraju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili je suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.

Poslednji metod fokusiranja na većini aparata je zapravo podrazumevani, iako ni u jednoj varijanti ne može biti ni najefikasniji, a kamoli najtačniji. Valjda proizvođač polazi od pretpostavke da je većina budućih vlasnika nedovoljno upućeno u finese koje krase moderan AF sistem, pa u startu nude ono što će svako umeti da koristi. Mi mislimo da je situacija upravo obrnuta i da prisustvo, a kamoli potenciranje ovakve automatike, korisnicima čini medveđu uslugu i dovodi do sveopšte konfuzije. Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, trudeći se da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekt, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u oba fokusna moda:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

U realnim uslovima se ponekad desi da se želje fotografa i pretpostavke aparata poklope, ali je glavni problem u tome što se na njegovu preciznost ne može računati, jer mu je i način određivanja prioriteta u najmanju ruku diskutabilan. Naime, metod automatske selekcije tačaka kao prioritetne uzima prvenstveno najbliže mete u kadru, sve dok su one makar parcijalno pokrivene fokusnim poljem. U nekim situacijama će to zasigurno dovesti do ispravnog fokusa, ali će u nekima sasvim izvedno dati neodgovarajući rezultat. Zato smatramo da je ručna selekcija tačaka bolje rešenje i da na automatiku treba zaboraviti što je pre moguće, bez obzira da li postoji neko predznanje ili ne.

Grupa opcija vezanih za autofokus nudi par set uobičajenih opcija, među kojima je i AF Fine Tune, funkcija kojom se može vršiti fina kalibracija fokusa. Kalibraciju je moguće izvršiti za ukupno 12 objektiva, u ±20 koraka, pojedinačno za svaki objektiv ili globalno na nivou aparata. Zgodna mogućnost koja se relativno retko koristi, ali može biti zlata vredna u slučaju manjih problema sa fokusom, kada će vlasnika lišiti potrebe posete servisu. Jedini uslov je da mašenje fokusa bude konstantno, nezavisno od žižne daljine.

Još jedna od opcija za dodatno prilagođavanje AF-a potrebama fotografa je i Focus Tracking with Lock-On. Njome se, u pet koraka, podešava brzina reakcije AF sistema na promene distance izabranog objekta, kada je izabran AF-C fokusni mod. Najviši nivo (5) pravi najdužu zadršku između dve korekcije fokusa (npr. u slučaju da pratite metu u čijem se pravcu često pojavljuju neželjeni objekti, koje bi AF trebao da ignoriše), dok najniži (1) vrši vrlo česte korekcije distance. Opcija može biti i potpuno isključena, kada se korekcije vrše trenutno, bez zadrški, što će najčešće biti korišćeno prilikom snimanja veoma dinamičnih scena, kada su ažurne korekcije ključne za dobre rezultate. To za sobom nosi i neke negativne konsekvence, kakva je recimo nepoželjna i preterana reakcija AF sistema na opstruktivne elemente u kadru, kakve su recimo bandere prilikom snimanja automobila u pokretu. Upravo za takve situacije je ova opcija i najkorisnija, jer će nagle promene distance ispred izabrane AF tačke jednostavno ignorisati.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa na Nikonu Df ne postoji, što smatramo neopravdanim nedostatkom, budući da ISO raspon implicira upotrebu i više nego lošm svetlosnim uslovima, koji utiču i na efikasnost fokusnog podsistema. Umesto toga, vlasnici Df-a će morati da se oslone na IC snop eksternog blica, ukoliko je AF-assist neophodan.

Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki režim i mod ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.

TRAŽILO

Tražilo je, uobičajeno za DSLR-ove, optičkog tipa, a bazirano je na pentaprizmi, koja obezbeđuje 100% prikaza kadra, a samim tim i precizno kadriranje. Pentaprizma obezbeđuje svetliju projekciju, a uz stepen uvećanja od 0.7x, tražilo čini izuzetno udobnim za rad. Maksimalna udaljenost oka od optičkog elementa, pri kojem se može videti kompletan prikaz kadra (tzv. eyepoint), iznosi svega 15mm, pa će korišćenje sa naočarima za pojedince biti malo komplikovanije. Korekcija dioptrije se vrši u rasponu od -3 do +1, namenskim točkićem koji se nalazi na desnom boku tražila.

Unutar tražila, stvari su manje/više uobičajene kada su Nikon DSLR-ovi u pitanju. Fokusno staklo je i ovaj put (na žalost) neizmenjivog tipa, što s obzirom na ciljnu grupu i opštu koncepciju aparata, može biti protumačeno kao nedopustiv nedostatak. Iza arhaičnog imena Type B BriteView Clear Matte Screen Mark VIII, krije se fokusno staklo sa dinamičkim prikazom, koji je obezbeđen pomoću posebnog, providnog LCD filma, smeštenog između fokusnog stakla i pentaprizme, kojim se pred očima fotografa dinamički emituju najbitniji parametri, AF tačke i pomoćna mreža za lakše kadriranje. AF tačke su omeđene vidljivim okvirom, a istovremeno su prikazane jedino prilikom selekcije AF režima. „Framing grid“, kako Nikon naziva mrežu od 4x4 polja, pomaže prilikom komponovanja kadra, a po potrebi može biti isključena. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo Nikona Df

Sa informativne strane, tražilo Nikona Df pruža obiman spektar informacija, koje će se čak i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno emitovane. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa i „rangefinder“ funkcije; izabran režim merenja svetla; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator zaključane snage bljeska (FV-Lock); indikator izabranog moda; indikator usklađenosti zatvarača za brzinom sinhronizacije blica; dužina ekspozicije (odnosno AF mod); indikator otvora blende za objektive bez elektronike; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV (sa mogućnošću menjanja +/- orjentacije); signal prazne baterije; indikator kompenzacije snage blica; indikator aktivne „bracketing“ funkcije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikatori HDR i Active D-Lighting funkcije; indikator AutoISO opcije; broj preostalih snimaka i indikator spremnosti blica.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Sudeći po opštoj reakciji javnosti, komande su bez ikakve sumnje najzanimljiviji deo novog aparata, barem kada govorimo o prvom kontaktu. Napravljene su tako da vizuelno i mehanički maksimalno podsećaju na slavnu prošlost analognih Nikona, a funkcionalno su osmišljene tako da vam neće zakomplikovati život. Naime, ukoliko u bilo kom trenutku poželite klasično DSLR upravljanje, Nikon Df će vam to i omogućiti, budući da je moderan način upravljanja pomoću dva kontrolna točkića i dalje prisutan.

Pogled spreda otkriva relativno poznat raspored, veoma sličan onome na šta smo navikli kod Nikon DSLR-ova, a opet veoma klasičan da neodoljivo podseća na stare analogne SLR-ove ovog proizvođača. Prvi nam je za oko zapao logotip na čelu kućišta prizme – ciljano je napravljen tako da podseća na stari dizajn ovog proizvođača. Na bokovima, malo izmeštene ka prednjem delu, nalaze se alke namenjene vezivanju ramenog kaiša. Postavljeni su tako da sa montiranim objektivima osrednje mase, težište aparata drže tako da se isti ne naginje napred, već stoji u ravnoteži. Na žalost, pojedini korisnici su primetili da alka na desnoj strani aparata (odnosno levoj, ako gledamo spreda) često ume da smeta kažiprstu, ukoliko isti non-stop držimo na okidaču.

Rukohvat nije preuzet sa starog SLR-a, jer ga dotični nije ni imao. Umesto toga, kreiran je rukohvat manjeg profila, kako bi se obezbedilo koliko-toliko dobro ležanje u ruci, a da istovremeno to ne utiče previše na skladnost dizajna. Na mesto na kojem ga do sada nismo viđali, između rukohvata i bajoneta, nalazi se prednji kontrolni točkić, kojim se, u zavisnosti od izabranog moda, kontroliše jedan od primarnih parametara. Njegova orjentacija je sada drugačija, sa osom koja je postavljena uzdužno u odnosu na aparat, zbog čega ga je malo nezgodno kontrolisati. Shvatamo želju da retro dizajn bude što verniji, ali mislimo da je  ovo moglo biti realizovano malo bolje. Srećom, tipično za Nikon aparate više klase, namena kontrolnih točkića može se obrnuti, a čak je obezbeđeno i posebno podešavanje za mod prioriteta blende, tako da – ukoliko baš poželite da izbegnete korišćenje prednjeg kontrolnog točkića, to možete učiniti relativno elegantno. Niže u odnosu na prednji kontrolni točkić, uz sam bajonet, nalaze se programabilni Fn (Function) i DOF Preview tasteri, čija se funkcija može setovati u skladu sa potrebama, izborom iz liste predefinisanih komandi.

Sa desne strane bajoneta, situacija je veoma slična onome što viđamo na većini ostalih Nikon DSLR-ova. Izuzev LE diode koja signalizira odloženo okidanje, ali ovaj put ne vrši AF-Assist funkciju, tu je komanda za aktiviranje bracketing funkcije. Malo niže se nalazi PC-Sync terminal za povezivanje sa spoljnom rasvetom, kao i taster za odbravljivanje bajoneta radi uklanjanja objektiva. Sasvim dole je preklopnik za izbor automatskog ili manuelnog fokusnog moda, u čijem se središtu nalazi taster kojim se, u kombinaciji sa kontrolnim točkićem, vrši izbor metoda fokusiranja.

Gornju stranu karakteriše potpuno drugačiji dizajn u odnosu na sve konvencionalne, moderne DSLR-ove, a lako se može uočiti dominacija svih vrsta i dezena mehaničkih točkića, napravljenih od aluminijuma, zgodno nazubljenih kako bi bili lakši za kontrolu i graviranih jasnim oznakama. Naravno, centralno mesto na gornjoj strani aparata i dalje zauzima kućište prizme, na kojoj se nalazi papučica blica, ali se tu završavaju sve sličnosti sa modernim DSLR-ovima. Sa leve strane prizme, jedan iznad drugog, nalaze se točkići za kontrolu ISO vrednosti u koracima od 1/3EV i kompenzaciju ekspozicije raspona ±3EV, takođe sa podeocima od 1/3EV. Oba točkića su blokirana kako ne bi dolazilo do nehotičnog okretanja, a nismo baš zadovoljni što svaki točkić ima svoj taster za deblokadu, ali i svoj marker trenutne vrednosti, zbog čega će, barem u početku, točkići često biti setovani na pogrešne vrednosti. Bilo je sasvim logično da se isti marker odnosi na oba točkića, ali šta je tu je. Ne sviđa nam se ni to što taster za deblokadu ISO komande zbog svog položaja zahteva da bude pritisnut palcem leve ruke, da bi se točkić okrenuo kažiprstom, a to u praksi znači prilično nezgodnu manipulaciju sa iole težim objektivima.

Zamerku imamo i na ISO točkić koji ne poseduje AutoISO poziciju, pa je za tu funkciju neophodno otvoriti sistem menija i pronaći odgovarajuću opciju. Ipak, jednom od programabilnih tastera s prednje strane aparata je moguće dodeliti AutoISO prečicu, pa je brza aktivacija iste ipak moguća, uz uslov da prethodno već podesite njene parametre. Sama AutoISO opcija je tradicionalno jaka strana Nikon aparata, a Df se tu ne razlikuje. Moguće je setovati maksimalnu vrednost koja će biti angažovana, kao i minimalno trajanje ekspozicije. Kao minimalna ISO vrednost uzima se ona koja je izabrana na ISO točkiću. Da sve ne bude idealno, projektni tim se pobrinuo omogućivši da aparat ostane zbunjen u nekim situacijama – kako se pozicija ISO točkića uzima kao minimalna vrednost u AutoISO modu, evidentno je moguće “zaglupeti” aparat ako u setovanjima ove funkcije postavite vrednost manju od one koja već stoji na ISO točkiću. Tada će vas aparat pozdraviti zbunjujućom porukom, koja će nestati tek kada ustanovite o čemu se zapravo radi.

Situacija desno od prizme je čak i nešto živopisnija. točkić za izbor trajanja ekspozicije upadljivo dominira, a poseduje raspon od 4 sekunde do 1/4000s, u podeocima od 1EV. Osim ručnog izbora trajanja ekspozicije, ovaj točkić poseduje još nekoliko pozicija: B (Bulb; dostupno u M modu) je namenjen dugim ekspozicijama, koje traju dok god se okidač drži pritisnutim; T (Time; dostupno u M modu) zavesicu nakon okidanja drži otvorenom 30 minuta ili dok okidač ne bude ponovo pritisnut, direktno ili pomoću daljinskog okidača; X (X-Sync; dostupno u M i S modovima) pozicija je namenjena radu s blicem i trajanje ekspozicije setuje na brzinu sinhronizacije. Poslednja pozicija, označena plavom bojom – 1/3 STEP, dostupna je u S i M modovima i namenjena je onima koji zbog preciznije kontrole i veće brzine rada žele da upravljaju parametrima po uzoru na moderne DSLR-ove, isključivo koristeći prednji i zadnji kontrolni točak. I točkić za ekspoziciju, kao i prethodna dva, poseduje taster za deblokadu u svom centru, a specifičan je po tome što ga je neophodno pritisnuti samo ukoliko se iz ručne kontrole ekspozicije prelazi u neki od specijalnih režima. Nezgodna osobina ove komande su podeoci koji ne obuhvataju trećine koraka, pa ukoliko postoji potreba da se ekspozicija setuje iole preciznije, jedino rešenje ostaje postavljanje ove komande na 1/3 STEP i klasično upravljanje kontrolnim točkićima. Moramo priznati da je ovo jedna od stvari koje odaju utisak nedorađenosti.

U osnovi točkića za upravljanje trajanjem ekspozicije je i poluga za izbor režima okidanja. Poseduje šest pozicija: Single-shot (S), za klasično jednokratko okidanje; Continuous-Low (CL), odnosno spori rafal čija se brzina može podešavati u rasponu od 1-5fps; Continuous-High (CH) – brzi rafal od 5.5fps; Quiet Shutter Release (Q) koji služi za situacije u kojima je potrebno biti što neprimetniji, jer je zvuk zatvarača bitno tiši nego obično; Self-timer služi za odloženo okidanje; Mirror-Up (MUP) ogledalo podiže u gornji položaj, kako bi vibracije prilikom okidanja sa stativa bile svedene na minimum.

Pomeren sa vrha rukohvata, gde smo navikli na njega kod klasičnih DSLR-ova, malo bliže prizmi, nalazi se dvostepeni okidač. Kao i kod većine ostalh DSLR-ova, na prvom kolenu se pokreće merenje svetla i fokusiranje, dok na drugom sleduje okidanje. Ovu standardnu tehniku rada je moguće promeniti drugačijom konfiguracijom komandi, baš kao što to mnogi čine i na drugim aparatima. Retro stil nije zaobišao ni prekidač kojim se aparat uključuje, a u čijem se središtu okidač nalazi. Zamerku imamo na oblik prekidača, koji je strogo okrugao, pa je praktično nemoguće uključiti aparat jednim prstom, onako kako su ljubitelji Nikona navikli sa ostalim aparatima. Kutiozitet vezan za okidanje tiče se daljinskog okidača. Naime, Nikon Df poseduje konektor za klasične elektronske okidače, ali iz nekog čudnog razloga projektni tim na telu nije našao mesta za infracrveni (IC) prijemnik, pa je Df prvi Nikon poslednjih godina, koji ne poseduje mogućnost bežičnog okidanja.Umesto toga, sam taster dvostepenog okidača poseduje navoj za nekada popularne žičane, mehaničke okidače i jedan takav se, očekivano, nudi kao dodatna oprema uz Df. Iako podršku za mehanički okidač smatramo u najmanju ruku simpatičnom, izostanak IC prijemnika je prilično teško objasniti, bez obzira na insistiranje na retro-doživljaju. Posebno što danas i aparati niže klase, poput Nikona D5300, poseduju čak dva ovakva IC prijemnika!

Malo desno od okidača je jednostavan selektor modova, koji poseduje samo četiri kreativna moda, a menjanje istih se vrši rotacijom, nakon što se selektor fizički podigne vertikalno. Ponuđeni su manuelni mod(M), mod prioriteta blende (A), mod prioriteta zatvarača (S) i programirani auto mod (P). Potpuni Auto mod ne postoji, a isto važi i za scenske modove, čime Df nedvosmisleno upućuje na ciljnu grupu kojoj je namenjen, a to su mahom napredniji korisnici, koji se retko oslanjaju na automatiku.

Negde među svim tim točkićima, nalazi se minijaturni statusni displej. Za razliku od njegovih parnjaka na modernim DSLR-ovima, ovaj obuhvata samo najosnovniji niz parametara, koji su tu tek toliko da fotografu uštede neki procenat baterije, kako ne bi morao da non-stop uključuje glavni displej kako bi proverio setovanja. Ako u obzir uzmemo i to da se većina osnovnih parametara može videti i na samim mehaničkim točkićima, jasno je da za boljim statusnim displejem, a pogotovo na ovakom aparatu, nije ni bilo potrebe:

Minijaturni statusni displej

Pozadinsko osvetljenje je neuobičajene plavičasto-bele boje, i aktivira se komadom sa njegove desne strane. Inicijalni spisak parametra je sasvim skroman. Tu su: trajanje ekspozicije; indikator baterije; bracketing indikator; indikator višestruke ekspozicije; otvor blende i broj preostalih snimaka. Osim ovih, u određenim slučajevima će se na displeju smenjivati još neki od parametara, poput statusa intervalometra, stanje bafera, preseta balansa bele itd.

Zadnja strana aparata je postala tema sporenja među entuzijastima, praktično u isto vreme kada je i zvanično predstavljen. Jedan značajan broj komentara celokupan zadnji deo aparata ocenjuje kao nedovoljno retro i, dok se možemo složiti da je možda moglo i bolje, ne slažemo se da bi konačan dizajn mogao da bude značajno drugačiji od izabranog. Najzad, digitalni aparati po definiciji podrazumevaju neke moderne elemente, koji svakako ne prate retro trend, a kako su neizostavan deo celine, prosto se moraju prihvatiti takvima kakvi jesu. Displej bi se mogao bolje uklopiti jedino da je pokretan i da ga je moguće preklopiti tako da se ne vidi. Ostatak komandi i inače na Nikon aparatima može da prođe “retro-proveru” , pa bismo (subjektivno gledano) na dotične zamerke mogli da gledamo s odobravanjem jedino u smislu da je upotrebljene materijale bilo moguće bolje uklapiti u celokupan dizajn tela.

3.2-inčni (~8cm) displej zauzima dominantnu poziciju, a raspored komandi oko njega je manje/više sličan sa ostalim Nikon DSLR-ovima. Otud verovatno i zamerka koju smo iznad pomenuli. Desno od upadljivo krupne gumene obloge optičkog tražila, nalaze se komande za prelazak u režim pregleda i brisanje fotografija, dok se uz levi bok displeja nalazi niz od pet redovnih komandi na Nikon aparatima, od kojih neki imaju višestruku ulogu. Menu tasterom se ulazi u sistem menija i on nema sekundarnu namenu. WB komanda služi za setovanje balansa bele, dok u režimu pregleda služi za obezbeđivanje snimaka od nehotičnog brisanja. Ukoliko je aktivan sistem menija, ovim tasterom se poziva interaktivni sistem pomoći, koji relativno detaljno opisuje namenu svake pojedinačne opcije. Qual komanda služi za izbor kvaliteta snimanja, u režimu živog prikaza služi za uvećanje prikaza, baš kao i u režimu pregleda postojećih snimaka. Četvrti taster je namenjen pozivanju opcija kojima se podešava rad blica, dok se u režimu pregleda i živog prikaza vrši umanjenje prethodno uvećanog prikaza. Kada se istovremeno pritisne i drži za tasterom za aktivaciju pozadinskog osvetljenja statusnog displeja, poziva proceduru brisanja celokupnih podešavanja, na šta ukazuje i zelena oznaka. Poslednjim tasterom, označenim slovom “i”, vrši se interaktivna promena parametara na glavnom displeju, kada je aktivna Information Display funkcija, o kojoj će više reči biti kasnije.

Na kućištu pentaprizme, na desnom boku tražila, nalazi se točkić za izbor dioptrije, kojim se prikaz u tražilu može prilagoditi onima kojima je to potrebno. Desno od tražila su dve komande. AE-L/AF-L komanda je programabilna, a podrazumevana funkcija je zaključavanje ekspozicije ili snage bljeska blica. Drugom komandom se vrši odvojeno fokusiranje, nezavisno od okidača. Sasvim desno od ova dva tastera se nalazi zadnji kontrolni točkić, kojim se vrši promena primarnih parametara rada, zavisno od izabranog fotografskog moda.

Desno od displeja je nekoliko komandi. Manji, rotacioni preklopnik služi za direktan izbor moda merenja svetla, dok se ispod njega nalazi još jedan rotacioni preklopnik, čija je funkcija zaključavanje izbora aktivne AF tačke. U njegovom središtu se nalazi osmosmerni taster kojim se vrši navigacija kroz sistem menija i izbor aktivne AF tačke, dok se u samom centru nalazi OK taster kojom se vrši potvrda izabranih stavki menija ili direktna selekcija centralne AF tačke. Malo ispod je LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera prilikom čitanja i upisa na memorijsku karticu, dok su nešto niže Lv i Info tasteri, kojima se poziva režim živog prikaza, odnosno Information Display.

MEMORIJA

Memorijski slot se na aparatima obično nalazi na desnom boku aparata, skriven ispod malih vratanca. Ne i na Df-u! Na njemu je primenjeno rešenje koje mahom nalazimo na kompakt aparatima, gde baterija i memorijski slot dele isti odeljak i poklopac. Ovo pomalo čudno rešenje na aparatu ovolikih gabarita, verovatno je izabrano kako bi bilo izbegnuto postavljanje vratanaca memorijskog slota na desnom boku i time “ugrozio” retro izgled. Nismo sigurni koliko je ovo logično, ali znamo da ume da bude prilično nepraktično za manipulaciju na ovolikom aparatu, posebno što vratanca ne poseduju klasični, već rotacioni mehanizam sa “leptir” ručicom, kako bi retro dizajn bio potpun. Kako vreme odmiče, tako nam se čini da retro dizajn možda nameće previše kompromisa. Srećom, ovo rešenje nije napravilo jedan od tipičnih problema na sitnijim aparatima, kada je zbog veličine montažne pločice stativa, nemoguće zameniti bateriju ili memorijsku karticu bez skidanja iste.

Pomalo smo iznenađeni i time što Nikon Df poseduje samo jedan memorijski slot. Kažemo “samo”, jer je Nikon, insistiranjem na duplom memorijskom slotu, praktično pokrio skoro celu gamu aparata osim serije ulaznih (entry-level) modela.

Iako bi neko pomislio da niža rezolucija obavezno znači i manje zahtevan fajl, interesantno je da je Nikon Df u poziciji da proizvode čak i nešto veće RAW fajlove nego 24MP senzor iz D610! Razlog za to se krije u dostupnosti “Uncompressed NEF” formata, koji Nikon D610 ne poseduje. U istom kvalitetivnom nivou, D610 daje nešto veće, fajlove, ali i dalje ne onolike koliko rezolucijska razlika sugeriše. Sa JPEG formatom je priča nešto drugačija, pa su oni skoro dvostruko manji na novom aparatu. Tako se na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti: ~230 RAW, ~1000 JPEG, ~150 TIFF ili ~200 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit lossless RAW + JPEG L/Fine). Naravno, varijacije su moguće u zavisnosti od redukcije šuma (manje šuma, manji fajlovi), količine snimaka na višim ISO vrednostima (zauzimaju u proseku više prostora), ali i sadržaja (snimci sa mahom jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Odeljak SD memorijskog slota i baterije

BATERIJA

Baterija oznake EN-EL14a je još jedno iznenađenje, preuzeta je iz modela D5300. Radi se o reviziji stare EN-EL14 baterije, sa kojom je nova vertikalno kompatibilna (što znači da deli punjač i kompatibilnost sa postojećim aparatima), a tehnički se razlikuje po kapacitetu koji poseduje. Tako novu bateriju odlikuje nešto niži izlazni napon od 7.2V i kapacitet od čitavih 1230mAh, što je za skoro 20% više u odnosu na prethodnu verziju.

MH-24 punjač sa novom EN-EL14a Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje skoro neobjašnjivih 1400 snimaka sa uobičajenom upotrebom displeja! U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, kao i objektive sa i bez stabilizacije, sa i bez sopstvenog AF motora, baterija je obezbedila deklarisani broj snimaka, uz varijacije do 200 snimaka, što je izuzetan rezultat. Ovoliku razliku u odnosu na Nikon D5300 možemo da objasnimo odustvom internog blica, koji se obavezno uzima u obzir prilikom CIPA merenja, a dodatni razlozi se kriju u direktnim mehaničkim komandama, koje maksimalno suzbijaju potrebu za bilo kakvim gledanjem u displej aparata. Čak i statusni.

KONEKTORI

Za razliku od memorijskog slota, tim dizajnera se nije potrudio da sakrije konektore koji se, kao i obično, nalaze na levom boku aparata. Ispod tri zasebne gumene pokrivke, jedan ispod drugog, postavljeni su USB, mini-HDMI i namenski interfejs za dodatke. USB konektor se može koristiti u svrhu daljinske kontrole aparata sa računara, prenosa  ili štampanja snimaka na kompatibilne printere. Mini-HDMI tipa C je predviđen za slanje prikaza na eksterni digitalni displej, poput monitora ili televizora, kada se isti mogu koristiti za režim živog prikaza ili pregled snimljenih fotografija. Ukoliko uređaj podržava HDMI-CEC standard, omogućena je i navigacija pomoću daljinskog upravljača televizora. Treći konektor služi za namenske dodatke, poput GP-1/GP-1A GPS prijemnika, WR-R10 i WR-1 bežičnih okidača ili MC-DC2 daljinskog okidača.

Konektori: USB, mini-HDMI i kombinovani GPS/remote

DISPLEJ

Displej je preuzet sa modela D610. Radi se o displeju dijagonale 3.2“ (81mm), rezolucije 921.000 piksela i formata 4:3, što predstavlja blago razočaranje, jer smo nakon 3:2-formatnog displeja koji krasi Nikon D5300, očekivali da to istovremeno postane standard u Nikon ponudi. Displej je opremljen senzorom ambijentalnog svetla, koji u realnom vremenu prilagođava osvetljenje uslovima rada i automatski pojačava kontrast kada se aparat nađe na suncu ili snegu, odnosno smanjuje ga kada se nalazite u slabo osvetljenoj prostoriji i slično. To u praksi funkcioniše sasvim solidno, ali kao i kod sličnih rešenja drugih proizvođača, nije uvek idealno i ponekad ćete poželeti da osvetljenje prilagodite ručno, što vam aparat i omogućava.

Već smo navikli da se glavni displej može koristiti kao detaljnija verzija statusnog, a uprkos retro dizajnu, ni Nikon Df nije izuzet od ove tradicije. Information Display, kako Nikon naziva svoje viđenje ove funkcije, objedinjuje skoro sve relevantne parametre i funkcije, koji bi vam mogli zatrebati u toku rada, a dostupne su kako kroz upravljanje direktnim komandama na aparatu, tako i putem interaktivnog upravljanja kursorskim tasterima. Sam prikaz može biti prilagođen dnevnim i noćnim uslovima, ručno ili automatski. Kako sve to izgleda, može se videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) se odavno odomaćio kao redovna funkcija na DSLR-ovima, prvo kao polufunkcionalna imitacija sličnog načina rada na kompakt aparatima, a onda i kao obavezno rešenje koje prati snimanje video zapisa. U tehničkom smislu, LV predstavlja direktnu projekciju prikaza sa senzora, na glavni displej aparata, „uživo“. Otud i naziv. Osim očigledne mogućnosti kadriranja bez prinošenja aparata licu (što je sa DSLR-ovima inače malo problematično, kako zbog nemale mase, tako i zbog lakšeg „stresanja“ fotografija), LV omogućava znatno lagodniji rad sa stativa, kao i u svim situacijama gde kadriranje gledanjem kroz tražilo fizički nije izvodljivo.

Zbog prisustva ogledala na putanji svetlosti od objektiva do senzora, LV na DSLR aparatima radi malo drugačije nego na kompaktima. Da bi prikaz bio moguć, mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora, pošto je za njegovo funkcionisanje neophodno da ogledalo bude u svom donjem položaju. Iz tih razloga, LV režim rada upošljava nezavistan sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, preciznost, a (uslovno rečeno) loša proističe upravo iz te preciznosti, a to je sporost ili, ako ćemo biti politički korektni – mala brzina fokusiranja. Fokusiranje se inače izvodi tako što se pomoću posebnog algoritma, koji meri kontrast između različito obojenih površina na prikazu sa glavnog senzora i fokusnu ravan zaustavlja tek kada pronađe poziciju koja daje najveći mikrokontrast između različito obojenih površina. Preciznost na Df je solidna, kao što je bila i ranije, a brzina se u odnosu na prethode Nikon modele nije značajno popravila. Kao i kod faznog fokusa, što je uniformnija površina koja se fokusira, to je fokusiranje teže izvodljivo, s tim da kontrastni fokus ima vidljivo više problema u takvim kritičnim situacijama. S druge strane, većina ostalih proizvođača je unapredila sopstvene CDAF algoritme do nivoa kada on po brzini veoma malo zaostaje za konvencionalnim fokusom, pri čemu jedina sporna tačka ostaje mod kontinualnog praćenja. Zbog čega Nikon ne poradi na ovom problemu, ostaje misterija, ali cenimo da to ima veze sa željom za očuvanjem pozicija DSLR-ova na tržištu.

Na raspolaganju je dva moda fokusiranja: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje, kao i na faznom fokusu, izvodi jednokratno i Full- time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci mete, koja se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Da od ovog moda fokusiranja ne treba očekivati ništa posebno, naučili smo u svim prethodnim testovima, a moramo da konstatujemo da ni danas situacija nije posebno bolja. Arhaično skakutanje fokusne ravni, kad god joj se učini da se nešto pomerilo (iako često nije), potpuno je neprihvatljiv način rada za bilo šta osim povremene zabave. Ipak, u nekim slučejevima, korisnici će moći da iskoriste neke od režima kontrastnog fokusa koje Df nudi: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takvo prilagođeno kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način koji je vizuelno vrlo sličan 3D-tracking fokusu kod faznog sistema. „Konstantno“ je više opisna kategorija, nego što je zaista u pitanju nekakva konstantnost. Štaviše, često ćete se čuditi „gde je fokus pošao“, iako za time nije bilo apsolutno nikakve potrebe.

Posebna poslastica LV režima je izuzetno precizno manuelno fokusiranje, kada se prikaz može uvećati i do 23 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a po potrebi je moguće i isključiti ih:

Prikaz parametara u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Virtual Horizon, za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Budući da poseduje niz direktnih, mehaničkih komandi, bilo je za očekivati da će Nikon Df dobiti režim živog prikaza kakav i dolikuje aparatu ove cenovne klase, a umesto toga, dobili smo skoro šizofrenu situaciju gde ni aparat, a ni korisnik ne znaju trenutni status izabranih parametara. Što se same kontrole parametara tiče, ona je ista kao i na većini drugih Nikon DSLR-ova (izuzev D800(E) i D4), a to podrazumeva ograničenu kontrolu parametara u realnom vremenu. Da bi parametri postali aktivni nakon promene, potrebno je deaktivirati i ponovo aktivirati LV režim. Ta situacija nam nije nepoznata, jer je i previše česta na Nikon DSLR-ovima. Međutim, u slučaju Df-a se stvar dodatno komplikuje zbog prisustva direktnih komandi, pa se lako dolazi do situacije da na ekranu i komandama vidite jedno, a da nakon okidanja na fotografiji ispadne nešto sasvim drugo. Pojedinci su u tom smislu registrovali i problem sa manuelnim fokusom u LV režimu, a mi smo proverom potvrdili da on definitivno postoji. Naime, kako aparat ne pokazuje promene u prikazu, a parametri postaju aktivni nakon okidanja, može se desiti da fokusiranje na manjem otvoru blende pokaže veće polje dubinske oštrine, te vas na taj način “obmane” u pogledu njegovog prostiranja i onoga što ćete dobiti na fotografiji, ukoliko ste u međuvremenu selektovali veći otvor blende (koji, logično, podrazumeva i plići DOF; Depth-Of-Field). To samo po sebi nije toliki problem ukoliko ste se i dosad susretali sa LV-om na Nikon aparatima, ali pošto Df sistemski podržava mnogo širi spektar zanimljivih starih objektiva, cela problematika postaje veoma ozbiljna – ako ste u poziciji da uporedo koristite stare objektive sa mehaničkim prstenom za izbor otvora blende i nove objektive koji ga ne poseduju (svi objektivi sa „G“ sufiksom), sva je prilika da ćete često biti u prilici da prosto zaboravite da primenite potrebni ritual. Jer, dok će sa starim objektivima otvor blende biti neizostavno ažuran, jer aparat nema načina da vas u tome spreči, nehotično oslanjanje na takvu tehniku sa „G“ objektivima će rezultovati neželjenim rezultatima.

Kao aparat koji igra na nostalgiju, s jedne strane možemo da razumemo da je LV režim ostao sekundaran. S druge strane, upravo će taj LV režim biti jedina spona onima koji će obilato koristiti prastaru optiku, sa kojom bi kvalitetan manuelni fokus značio ništa drugo, nego čisto uživanje. Posebno ako znamo da fokusno staklo nije izmenjivog tipa, pa ne postoji nikakav način da se preciznost manuelnog fokusa poveća, osim LV-om. Sreća u nesreći je da Df ne poseduje video mod, pa ova zbrka sa direktnim komandama neće imati još ozbiljnije implikacije. Live-Histogram i dalje nije u ponudi, pa LV i dalje ostaje samo zgodna dodatna mogućnost, na žalost, i dalje zapostavljena od strane Nikonovih inženjera.

BLIC

Nikon Df je u Nikon gami trenutno jedini DSLR koji pored D4 ne poseduje interni (tzv. pop-up) blic. Ovo nas je pomalo začudilo, bez obzira što ni analogni modeli, na koje se dizajnom ugleda, zaista nisu posedovali ovaj dodatak. Razlog zbog čega smo na Df-u ipak očekivali interni blic je čisto funkcionalne prirode – isti se na svim Nikon aparatima srednje i više klase koristi kao inicijator bežične kontrole eksternih bliceva, što je ovaj proizvođač godinama eksploatisao kao vrlo jak adut u korist svojih modela. Naravno, sistemska podrška za ovakav rad i dalje postoji, pa ukoliko je na aparatu neki od modela bliceva koji mogu igrati ulogu mastera ili SU-800 Wireless Speedlight Commander, sve potrebne opcije biće na raspolaganju.

Ugrađena papučica je standardna Nikonska, i-TTL kompatibilna, ali uz mogućnost korišćenja i starih manuelnih modela. Pažnja sa kojom je Nikon osmišljavao i-TTL algoritam se možda najbolje vidi po tome kako se eksterni blicevi ponašaju prilikom rada u bounce položaju glave blica (položaj prilikom kojeg se glava zakreće prema nekoj reflektivnoj površini, umesto u subjekte u kadru), kada je sposoban da automatski odredi potrebnu kompenzaciju snage bljeska, ne bi li eksponiranost bila korektna. Takođe, u situacijama koje obično zbunjuju većinu TTL algoritama, kakva je fotografisanje u prisustvu obilja refleksnih površina (poput ogledala ili stakla), Nikonov će se odlično snaći i dosta efikasno sprečiti podeksponiranje. Najzad, Nikon se i kao kompanija proslavio kada je rad sa blic rasvetom u pitanju, pa nije bilo ni za očekivati da sa Df-om bude drugačije.

Kako Df poseduje PC-Sync konektor za okidanje studijske rasvete, istu je moguće kontrolisati i na staromodan način, pomoćy sinhro kabla. Naravno, ukoliko već nemate neki od bežičnih okidača.