Canon EOS 70D, Test

DETALJI, JPEG

Ako RAW možemo smatrati dominantnim formatom u procesu snimanja fotografija, JPEG svakako važi za primarni kada su u pitanju izlaz i distribucija fotografija. Zbog toga, kada je potrebno imati snimke „za odmah“ ili kada namena ne opravdava upotrebu RAW formata (a time i njegovu obradu), kvalitet JPEG-a koji aparat može da isporuči, može biti vrlo visoko na lestvici bitnih osobina.

Zato ćemo u ovom delu testa pogledati kako se 70D kotira kada je korisnik iz bilo kojeg razloga prinuđen da se okrene isključivo JPEG formatu snimanja. U prethodnom bloku smo se površno dotakli JPEG-a u poređenju sa RAW-om, a sada ćemo se malo detaljnije pozabaviti kako stvari stoje i u poređenju sa druga dva aparata. Test scena je istovetna, a snimci su napravljeni istovremeno kada i RAW:

Opet ćemo uporediti učinke sva tri tela. JPEG iz aparata, 100% kropovi bez dodatne obrade: 

Na podrazumevanim (default) postavkama, međusobni odnos se nije bitnije promenio u odnosu na RAW slučaj, iako ukupni kvalitet jeste drastično opao. Liderska pozicija po pitanju detalja i dalje pripada Nikonu D7100, što se može uočiti na sva tri isečka. 70D se bolje kotira nego 60D, u to nema sumnje, mada razliku ipak nije moguće uočiti na poslednjem od tri isečka, prvenstveno jer zavisi od puke oštrine, a radijus oštrenja na Canon aparatima je takav da se fini detalji izgube nešto lakše, zbog čega je nekad teže primetiti razlike među Canon aparatima. Malo slabija borba sa najsvetlijim partijama snimka (highlights) i dalje je prisutna na srednjem isečku EOS-a 60D. Kako možemo videti, 70D nema tih problema, baš kao ni Nikonov pulen.

Ponovićemo RAW/JPEG poređenje, ali ovaj put u studijskim uslovima:

Situacija je manje/više nepromenjena u odnosu na poređenje koje smo prethodno izveli u vanjskim uslovima. Render finih detalja, odnos tamnih i svetlih tonova, mikrokontrast, teksture i oštrina... sve je to na strani RAW formata i praktično se kao jedini razuman razlog za korišćenje JPEG-a, javljaju potrebni resursi, i u tehničkom i u smislu potrebnog vremena. Kod JPEG-a se na konačan rezultat može uticati na nekoliko načina, ali se nivo prikazanih detalja, barem prividno, može kontrolisati isključivo podešavanjem oštrenja u aparatu.

Oštrenje je na Canon aparatima dostupno u 7 koraka, a kakav je njegov efekat u odnosu na snimak bez oštrenja, možemo videti na sledećim isečcima:

Iz priloženog se jasno može videti potencijal senzora, jer proces oštrenja može pokazati prve naznake slabog kvaliteta materijala. Kada ne postoji dovoljno dobra razlučivost detalja, ni oštrenje ne može značajno da popravi stvar. Dooštravanjem se, s druge strane, kada snimak sadrži dovoljno informacija, mogu dobiti vrlo efektni rezultati. Međutim, treba znati granice, jer preterano oštrenje fotografije može imati i svoje negativne implikacije. Prva, i najočiglednija, je pojava korone (svetlih senki na obodima različito obojenih površina; naizraženija je na poslednjem stepenu oštrenja), dok je druga čak i potencijalno nezgodnija, jer se tiče pojačanja izraženosti šuma, na taj način jasnije ispoljenog. Zato, ukoliko imate potrebu da fotografije oštrite već u aparatu, dobro je prilagoditi ga konkretnom objektivu i konkretnoj situaciji, kako bi sve negativne strane bile svedene na minimum. Ukoliko se koristi RAW+JPEG zapis, oštrenje koje se primenjuje na JPEG nema nikakvih uticaja na RAW, pa se setovanjima u aparatu može pristupiti sa više slobode, bez bojazni da će snimci biti trajno upropašteni. Za veliku većinu korisnika će podrazumevana vrednost (3) dati sasvim dovoljno uoštren snimak, a ukoliko postoji potreba za nešto jačim oštrenjem, ne preporučujemo da to bude više od nivoa 5.