Canon EOS 70D, Test

TELO

Canon EOS 70D se vizuelno ne razlikuje previše od svog prethodnika, mada se uvidom u tabelu specifikacija može primetiti da je novi model nešto manjih gabarita. I osnovne linije dizajna su veoma slične, kao i korišćeni materijali od kojih je telo izrađeno, kako konstrukcijski, tako i spolja.

Oblik tela EOS-a 70D je izvanredno prilagođen prosečnim šakama, pa se čini da u rukama leži još udobnije od svog prethodnika. Dimenzije od 139 x 104 x 79mm čine ga nešto manjim nego 60D, dok im je masa identična i iznosi 755 grama, zajedno sa baterijom.  Gumena obloga prekriva najveći deo tela, što utiče na dobro ležanje u rukama i manji zamor prstiju čak i kada se aparat koristi tokom dužeg perioda. Rukohvat je, već standardno za Canon, oblikovan ergonomski, pa mesta ima dovoljno čak i za natprosečno velike šake, dok će i one male sasvim lagodno moći da koriste novi aparat.

Osnovna konstrukcija aparata je metalna (u pitanju je legura aluminijuma), dok su elementi unutrašnje konstrukcije i oplate sačinjeni od kompozitnih materijala i plastike, čime je postignuta maksmalna čvrstina i primetna ušteda u konačnoj masi. Zaptivenost s toga nije žrtvovana, pa se EOS 70D može pohvaliti otpornošću na “mokre i prašnjave” uslove rada, ali ne i na potapanje u vodu, za šta je neophodno pribaviti odgovarajuću specijalizovanu opremu. Na sledećoj ilustraciji možemo videti zaptivne tačke novog tela:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na Canon-u 70D*

Kao što se da videti, stepen zaptivenosti je sličan onome koji krasi EOS 60D, što znači da će korisnici moći biti spokojni čak i kada se sa opremom zateknu usred nekog nevremena. Zavesica je deklarisana na uobičajenih 100.000 okidanja, po čemu se Canon 70D ne ističe u odnosu na svoje prethodnike, ali ni konkurenciju. Bajonet je u potpunosti elektro-mehanički kompatibilan sa svim EF/EF-S objektivima, mada drugo nismo ni očekivali.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

U uvodu testa smo pomenuli da 70D donosi sijaset raznih poboljšanja u odnosu na prethodnu generaciju, ali da je senzor upravo ono što nas (a verujemo i većinu čitalaca) najviše interesuje. Novi Canon CMOS, koji su mnogi čekali ko ozebli sunce, konačno je ugledao svetlost dana. I dalje je APS-C formata, dimenzija 22.5 x 15mm, a poseduje 20 MP efektivne rezolucije od koje se formira konačna fotografija (precizno 5472 x 3648). APS-C format u slučaju Canona ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.6, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da kit objektiv EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM ima efektivni raspon 29-216mm. Manji kit objektiv na taj način ima efektivni raspon 29-88mm, dok najduži EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS raspolaže sa 29-320mm.

Konačno novi APS-C  – Canon DualPixel CMOS od 20 MP *
(crvenom bojom je označena površina koja se koristi kao fokusno polje novog AF podsistema)

Termin „Hibridni fokus“ smo već imali prilike da čujemo u prošlosti. Prvi put je primenjen u Fuji-jevom kompakt aparatu oznake F300 EXR, koji je u tom smislu bio pionir i u okviru glavnog senzora posedovao odvojene piksele za fazno fokusiranje, a načelno sa EOS-om 650D i Canon poseduje ovu tehnologiju u svojim aparatima niže klase. 70D se takođe može pohvaliti hibridnim fokusom, ali implementiranim na drugačiji način. Naime, prvobitno pobrojani modeli su svoje namenske fazne ćelije imali skoro nasumično usađene u površinu glavnog senzora, umesto nekoliko foto-receptora koji su na taj način žrtvovani. Na ovaj način je postignut sistem faznog fokusiranja dok je glavni senzor aktivan, ali to svoje negativne implikacije ima u neophodnosti “maskiranja” nedostajućih piksela na konačnim snimcima, ali i u nedovoljno dobrim performansama takvog načina rada, koji se ipak ispostavio samo prosečnom imitacijom klasičnog faznog AF senzora.

Da bi doskočio tome i konačno rešio problem bržeg fokusiranja u LV modu, posebno kada se radi o kontinualnom fokusu, Canon je primenio radikalan redizajn hibridnog fokusa, koji se krije iza naziva “DualPixel CMOS”. O čemu se zapravo radi? Za razliku od sporadično postavljenih, namenskih faznih piksela, DualPixel dizajn se bazira na udvojenim foto-ćelijama. Svaka fotoćelija se sastoji od dve fotodiode, a njihova fazna razlika u projektovanoj svetlosti istovremeno se koristi i za određivanje potrebnog otklona fokusnog mehanizma i za prikupljanje svetlosnih informacija nakon okidanja! Canon takav dizajn ponosno naziva “revolucionarnim”, a uprkos sumnji pojedinaca, skloni smo konstataciji da u pitanju i jeste revolucionaran dizajn. Kako se svetlosna moć foto-ćelija ne bi prepolovila i na taj način ugrozila ISO performanse, razlučivost i dinamiku, svaka ćelija, iako prepolovljena na dve fotodiode, formira i dalje samo jedan piksel, udruženo! Polovine su tu samo da bi ispunile zadatak poređenja faznih razlika, u svrhu preciznog i brzog fokusiranja, dok foto deo ostaje praktično netaknut! Kada fotograf započne proces fokusiranja, fotodiode pojedinačnih ćelija porede fazne razlike, pogone fokusni mehanizam do izjednačavanja, da bi u poslednjem koraku kontrastni algoritam potvrdio tačnost. Nakon okidanja, obe diode jedne ćelije prikupljaju svetlost i na kraju ih D/A konvertor interpretira kao informaciju sa jedne foto-ćelije. To znači da senzor zapravo poseduje 40 miliona foto-dioda, skrivenih iza 20 miliona mikrosočiva, kao što se može videti i na šematskom prikazu:

Tehnologija iza DualPixel arhitekture novog Canon senzora *

Cela ova kombinatorika se dodatno usložnjava kada se radi u video režimu, jer je onda između svaka dva frejma u kojima se beleže svetlosne informacije, neophodno izvesti veoma brzo poređenje faznih razlika među fotodiodama i u skladu sa tim – korekciju fokusne distance. Zbog toga je ovakav tip fokusa ispraćen i odgovarajućim unapređenjem na polju centralnog procesora, poznatog pod imenom Digic 5+. Radi se o procesoru koji osim pomenutog, obezbeđuje koordinaciju među podsistemima, upravlja radom memorijskog kontrolera, vrši internu obradu, konverziju snimaka u realnom vremenu, kao i enkoding video materijala. Procesor je zaslužan i za održanje visokih performansi nakon što je aparat dobio brži rafal i napredniji sistem konvencionalnog faznog autofokusa.

Canon Digic 5+ procesor*

Čišćenje prašine sa senzora povereno je tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, na taj način otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom, zaštićenoj posebnim anti-statičkim premazom i uzemljenoj na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

EOS Cleaning System za borbu protiv prašine *

Poznati, dvojslojni 63-zonski iFCL sistem merenja je i dalje tu, a pošto smo još od njegove premijere više puta konstatovali da ne daje prostor iznenađenjima, ne čudi nas što se i dalje eksploatiše. Ovaj senzor merenja svetla osim upadne svetlosti meri i kolorni spektar, istovremeno analizirajući informacije dobijene sa svake od 19 AF tačaka i dajući težište objektu u fokusu, nezavisno od trenutno izabranog AF moda, na šta akronim iFCL i upućuje (intelligent Focus, Colour and Luminance). 63 zone omogućavaju preciznije merenje, budući da prosek osvetljenosti prikupljaju sa bitno manjih pojedinačnih površina, a pošto je poznato da su digitalni senzori posebno osetljivi na crvene tonove, dodatna ravnoteža je postignuta dvoslojnim merenjem, od kojih je svaki sloj osetljiv na različite talasne dužine svetlosti. Jedan sloj je posebno okrenut crveno-zelenom spektru, dok je drugi namenjen plavo-zelenom. Na taj način se maksimalno izbegava pogrešno merenje kada u kadru preovladavaju crveni tonovi, što je inače poznata slaba tačka digitalnih senzora. Modova merenja ima četiri: Evaluative, koji je vezan za sve AF tačke i usrednjava svetlo dobijeno uzorkovanjem cele scene; Partial, koje meri 7.7% centralne zone kadra; Center-weighted average, koje meri prosek sa naglaskom na centralnu zonu; i Spot, koje meri 3% površine u centru. Na žalost, svetlomer i dalje nije unapređen da spot merenje nudi u odnosu na izabranu AF tačku, što s obzirom na broj AF tačaka, smatramo nedostatkom.

Dvojslojni 63-zonski RGB senzor merenja svetla i prikaz zone merenja *

Ravno nivelisan aparat je mnogima bitna stavka i pored mogućnosti da se „nagnuta“ fotografija ispravi u obradi, a za tu svrhu će sjajno poslužiti Electronic Level, Canonova verzija elektronske libele, korisne funkcije kojom će aparat asistirati fotografu u poravnanju aparata u odnosu na horizont. Canon EOS 70D izvedbu ove funkcije nije u potpunosti preuzeo ni sa jednog ranijeg modela, već poseduje sopstvenu. Naravno, njena svrha je i dalje ista, a funkcija je operativna samo za horizontalno naginjanje oko uzdužne ose objektiva, dok azimut ne poseduje sopstveni akselerometar. Za razliku od prethodnika, modela 60D, novi aparat nudi upotrebu elektronske libele u obe orjentacije aparata, a novost je način prikaza, koji sada obuhvata čak četiri načina rada. U tražilu je permanentno prisutna stilizovana ilustracija koja pokazuje poravnanje, a pošto je u suštini nedovoljno precizna, može se aktivirati i dodatni prikaz, upravo onaj koji nam je poznat sa 7D ili 5D Mark III modela, kada se AF tačke koriste da bi naznačile stepen nagnutosti. Pored ova dva prikaza u tražilu, i glavni displej poseduje svoje dve verzije. Jednu koja prikazuje samo prikaz libele i drugu koja isto to radi u LV režimu. Preciznost merenja je 1°, a maksimalni otklon koji aparat prikazuje je 6°, što je već dovoljno da se nagnutost vidi i golim okom. Kako sve to izgleda u praksi možete videti na sledećoj ilustraciji:

Electronic Level funkcija digitalne libele za poravnanje aparata – unutar tražila (levo) i  na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Kada je pre nekoliko godina predstavljen, AF sistem koji krasi EOS 7D je važio za istinsko iznenađenje. Do tada su napredniji autofokusni sistemi bili rezervisani isključivo za „high-end“ modele u ponudi, a vremenom je i Canonov projektni tim došao do saznanja da ovakvi sistemi ne moraju nužno biti potrebni samo profesionalcima. Očekivali smo da novi xxD model donese i neko unapređenje po pitanju AF sistema. Istina, očekivali smo da to bude prosto prekopirani sistem sa 7D, a umesto toga, dobili smo malo jednostavniju i prema početnicima „prijateljskiju“ varijantu. Radi se o sistemu faznog fokusa sa 19 AF tačaka, od kojih su sve krstaste, što u prevodu znači da su i horizontalno i vertikalno osetljive, pa im preciznost ne zavisi od orjentacije aparata ili samog objekta fotografisanja. Samim tim, povećana im je i preciznost i pouzdanost. Centralna tačka je, kao i na ranijim modelima, dodatno osetljiva na blendama f/2.8 i većim, ali ovaj put samo po vertikali, po čemu se razlikuje od onoga na 7D, čija je centralna tačka dvostruko osetljiva. Raspon delovanja AF senzora se kreće od -0.5 do 18EV, što je pristojno, mada priznajemo da smo, u svetlu onoga što je doneo EOS 6D, očekivali jednako rekordnu nominalnu vrednost.

Prikaz 19 krstastih AF tačaka u tražilu

Fokusno polje pokriva najbitniji deo kadra, a raspored tačaka u njemu, iako ne previše gust, omogućava relativno bezbolno kadriranje, bez potrebe za previše prekomponovanja. Kako su sve AF tačke krstaste, njihovu preciznost ne treba dovoditi u pitanje, pa je i po tom pitanju ovaj sistem autofokusa zaista olakšavajući faktor u radu.

Modova fokusiranja ima tri i oni su od ranije poznati ljubiteljima Canon aparata. One-Shot je mod pojedinačnog fokusa kada se izoštravanje vrši jednokratno, uoči samog okidanja. AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se meta permanentno prati unapred izabranom tačkom ili grupom tačaka, dok god je prst na prvom kolenu okidača. Poslednji mod, pod nazivom AI-Focus, predstavlja kombinaciju prethodna dva i funkcioniše tako što u početku vrši potvrdu fokusa na izabranoj tački da bi, u slučaju promene distance ranije izabranog cilja, automatski prešao u servo mod i nastavio kontinualno praćenje dok god je meta u pokretu.

Svaki od ovih modova se može kombinovati sa tri metoda rada, od kojih su dva ručno podesiva, a treći je potpuno automatizovan. Njihov broj je delimično redukovan u odnosu na EOS 7D (koji ih je imao 5), kako bi se pojednostavio do tačke da ne predstavlja teret za manje verzirane korisnike, ali da istovremeno ne bude ni ograničavajući faktor za one spretnije. Naravno, jedna od bitnijih namera je verovatno i težnja proizvođača da distinkciju među klasama učini jasnijom, ali na to smo već navikli, premda je u prošlosti više puta bilo slučajeva da jeftiniji aparat u nekim aspektima nadmaši skuplji.

Single-point AF je najbazičniji metod fokusiranja, ali tradicionalno najpouzdaniji, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupan je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi metod je Zone AF, čija je primarna namena da olakša praćenje pokretnih meta čije je kretanje nepredvidivo, te ih je teško održati u fokusnom polju, ili kada su jednoličnog kolorita, što fokusnom sistemu otežava održavanje potrebne distance. Fokusno polje je podeljeno na ukupno 5 zona, a tačke unutar njih deluju kao set potpuno ravnopravnih automatskih tačaka. Pojedinačne zone obuhvataju po 4 ravnopravne AF tačke, osim centralne koja obuhvata 9. Zonskim metodom je moguće fokusirati bez preciznog nišanjenja, ali uz danak davanja prioriteta najbližim objektima koji se nađu u zoni. Zbog toga ovaj metod fokusiranja nije precizan poput pojedinačnog (Single-point), ali omogućava fleksibilnije praćenje i osim toga, i dalje je dosta efikasniji od potpuno automatskog metoda u modu pojedinačnog (One-Shot) fokusa:

Zone AF, zonsko fokusiranje sa 5 područja

Početnicima će možda najzanimljiviji biti metod potpuno automatske selekcije proizvoljnog broja od ukupno 19 raspoloživih AF tačaka. Ovaj način fokusiranja važi za najneefikasniji, često nepredvidiv i generalno retko upotrebljiv. Njegova logika rada se zasniva na analizi objekata koje fokusno polje zahvata i davanje prioriteta najbližima od njih. Na taj način se stepen kontrole smanjuje do nivoa da je zaista teško reći ko odlučuje o tome šta je bitno. Ipak, ovakav sistem rada Canon 70D zadržava samo u One-Shot fokusnom modu, da bi se nakon prebacivanja na AI-Servo, metod Auto-selection AF, pretvorio u nešto što do sada nismo imali na Canon aparatima ove klase, a to je automatsko praćenje unapred izabranog objekta u prostoru, dok god se on nalazi unutar omeđenog fokusnog polja:

19-point Auto-selection AF, potpuno automatski izbor aktivnih tačaka u One-Shot, odnosno automatskog praćenja u AI-Servo modu

Interesantna stvar je da po načinu funkcionisanja ovaj metod fokusiranja neodoljivo podseća na Nikonov 3D-Tracking režim, a pohvalno je to što i u praksi funkcioniše na identičan način! S toga, možemo zaključiti da ni metodi fokusiranja nisu u potpunosti preuzeti sa EOS-a 7D, što navodi na zaključak da autofokusni sistemi ipak nisu isti. Osnova jeste, ali krajnja izvedba nije. Da li je to dobro ili loše, rano je za zaključiti, pa ćemo se tome više posvetiti u praktičnom delu testa. Propratne opcije kojima se sistem fokusa može prilagoditi individualnim potrebama, ne odudaraju previše od onih koje smo viđali na skupljim Canon aparatima. Tako se Canon 70D može pohvaliti celom jednom sekcijom Custom Functions odeljka menija, koja sadrži ukupno 13 opcija vezanih za rad autofokusnog sistema. Tako su na raspolaganju podešavanja odziva prilikom praćenja, davanje težišta brzini praćenja ili tačnosti, zatim prioriteti po snimcima, način selekcije, prikaz AF tačaka u tražilu itd.

Jedna od najbitnijih opcija, koju nismo imali na EOS-u 60D je AF Microadjustment. Radi se o funkciji kalibracije fokusa objektiva, a aparat može biti kalibrisan za čak 40 različitih objektiva, pa čak i više primeraka jednog modela. Kalibraciju je moguće vršiti globalno u ±20 koraka ili pojedinačno za svaki primerak kojem je potrebna kalibracija. Ukoliko se kalibracija radi za zum objektiv, skala podešavanja će biti odvojena za široko i tele područje, pa će i krajnji efekat biti bitno veća preciznost kalibracije.
 
Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki režim i mod ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.

TRAŽILO

Tražilo je, uobičajeno za DSLR-ove, optičkog tipa, a bazirano je na pentaprizmi, koja obezbeđuje 98% prikaza kadra, što nije loše, ali smo (priznajemo) očekivali potpunu pokrivenost. Pentaprizma obezbeđuje svetliju projekciju, a uz stepen uvećanja od 0.95x, tražilo čini prilično udobnim za rad. Maksimalna udaljenost oka od optičkog elementa, pri kojem se može videti kompletan prikaz kadra (tzv. eyepoint), iznosi čak 22mm, pa će korišćenje sa naočarima biti olakšano. Korekcija dioptrije se vrši u rasponu od -3 do +1, namenskim točkićem koji se nalazi na desnom boku tražila.

Prikaz unutar tražila obuhvata sve uobičajene indikatore i parametre kada su Canon DSLR-ovi u pitanju, a fiksno fokusno staklo implicira da je, baš kao i na EOS-u 7D, upotrebljena tehnika dinamičkog prikaza AF tačaka, pomoćne mreže, elektronske libele i upozorenja, čime se značajno utiče na udobnost rada. To je postignuto pomoću posebnog, transparentnog LCD filma, smeštenog između fokusnog stakla i pentaprizme, a u pitanju je rešenje koje mnogi proizvođači već godinama eksploatišu u svojim aparatima, a Canon se po prvi put odvažio da to implementira i u ovoj klasi DSLR-ova. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo EOS-a 70D

Sa informativne strane, tražilo EOS-a 70D pruža dovoljno obiman spektar informacija, koje će se čak i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno emitovane. S leva na desno, tu su: indikator stanja baterije; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator spremnosti blica i njegove high-speed sinhronizacije; indikator kompenzacije snage blica; trajanje ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera raspona ±3 EV, indikator Highlight Tone Priority funkcije; ISO; raspoloživost memorijskog bafera i indikator potvrde fokusa.
 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Komande su mahom preuzete sa starog modela, što u biti znači da i najveći deo pohvala, ali na žalost i zamerki koje smo svojevremeno uputili EOS-u 60D, ostaje aktuelan. Pogled spreda je ono što bismo mogli nazvati “standardnim DSLR izgledom”. EF/EF-S bajonet dominira prednjom stranom aparata, a dva markera označavaju pozicije poravnanja prilikom montaže EF (crveni) odnosno EF-S (beli) objektiva. Na rukohvatu, koji se nalazi sa leve strane (gledano s preda), nalazi se infracrveni receptor, čija je svrha prijem signala za okidanje sa kompatibilnog daljinskog okidača (Canon RC-6). U delu između rukohvata i bajoneta, bliže vrhu, nalazi se LE dioda dvojake namene. Njome aparat signalizira odloženo okidanje i vrši uklanjanje efekta crvenih očiju prilikom snimanja blicem. Sasvim dole, smeštena uz sam bajonet, nalazi se DOF-Preview komanda, koja služi za privremeno zatvaranje blende na izabranu vrednost, kako bi fotograf mogao da vidi efekat pre okidanja, nezavisno u kojem režimu rada se aparat nalazi. Pošto je u pitanju programabilni taster, njegova funkcija se može zameniti nekom drugom iz ponuđene (istina dosta ograničene) liste. Desna strana je jednako “živopisna” kao i leva – sadrži svega dva tastera od kojih je veći namenjen odbravljivanju objektiva radi demontaže sa bajoneta, dok je svrha drugog aktiviranje internog blica.

Gornja strana je takođe pretrpela minimalne modifikacije u odnosu na EOS 60D. Centralno mesto zauzima kućište prizme i internog blica, dok je na obodima interni stereo mikrofon. Kako bi stereo efekat koliko-toliko došao do izražaja prilikom snimanja zvuka, leva i desna strana mikrofona su razdvojene tako da prikupljaju zvuk pod različitim uglovima. Levo je poznati selektor modova sa ukupno 10 pozicija. Polovina ponuđenih spada u tzv. kreativne modove - Manuelni (P), Aperture Priority (Av), Shutter Priority (Tv), Programmed Auto (P), a tu je i odvojena pozicija za duge ekspozicije (Bulb; B). Standardno za Canon aparate, Custom Setting (C) pozicija služi kao neka vrsta programabilnog kreativnog moda, koju korisnik može podesiti po svom ukusu i brzo je aktivirati u slučaju potrebe. Creative-Auto (CA) je mod koji gravitira na pola puta između scenskog i kreativnog, a osnovna namena mu je pojednostavljenje određivanja parametara, koje ne upliće previše tehničkih termina, već slikovito navodi korisnika ka željenim parametrima. No-flash nam je poznat od ranije, a služi za isključivanje blica bez obzira na uslove rada, dok je Scene-Intelligent Auto zamena za nekadašnji “Full-Auto” mod. SCN je skup scenskih modova grupisanih na jednu poziciju, tako da selektor ne deluje prenatrpan. U osnovu selektora modova je dvopoložajni mehanički prekidač za uključivanje aparata, a sam selektor u svom središtu poseduje sigurnosni taster, bez kojeg nije moguće promeniti mod. Ranije smo više puta kritikovali postojanje ovog tastera, međutim, vremenom se pokazalo da mnogima zaista jeste koristan dodatak, pa smo prinuđeni da revidiramo stav po tom pitanju.

Desno od papučice blica je statusni displej pomalo neobičnog oblika pravouglog trapeza, a duž njegove prednje stranice je poređano pet tastera. Njihove funkcije nisu udvojene kako je to nekada bilo do modela EOS 50D, pa je ovo postao standard po kojem se klasa “dvocifrenih” Canona razlikuje od ekskluzivnijih modela unutar kuće. AF taster aktivira promenu autofokusnog moda pomoću bilo kojeg od dva kontrolna točka. Drive služi za promenu režima okidanja, gde su osim klasičnog pojedinačnog okidanja (Single), ponuđeni kontinualni u dve brzine (Continuous Low i High), utišano okidanje u pojedinačnom i kontinualnom režimu (Single-silent i Continuous-silent), kao i odloženo okidanje sa dve ili deset sekundi zadrške. ISO komanda sama za sebe govori o nameni, a osim fiksnih vrednosti, dostupan je izbor Auto-ISO opcije, uz uslov da je njen rad prethodno prilagođen potrebama opcijama u meniju. Do ISO komande je komanda za izbor moda merenja svetla, a malo izdvojen, sasvim desno se nalazi taster za aktiviranje privremenog pozadinskog osvetljenja statusnog displeja.

Na najisturenijem delu rukohvata nalazi se dvostepeni okidač, čije prvo koleno vrši fokusiranje i merenje svetla, dok se drugim vrši okidanje. Funkcija prvog kolena se može prilagoditi potrebama, što uključuje sve vrste kombinacija merenja i fokusiranja, a svoju punu svrhu postiže u kombinaciji sa AF-ON komandom na poleđini aparata. Iza okidača se nalazi prednji kontrolni točak kojim se kontrolišu osnovni parametri, ali i mnoge druge funkcije u zavisnosti od trenutnog režima rada. Između kontrolnog točka i okidača svoje mesto je dobio i taster kojim se aktivira promena metoda izbora aktivnih AF tačaka, a u sličnom obliku smo smo je videli na modelima EOS 7D i 5D Mark III.

Statusni displej 70D

Statusni displej Canona 70D je vrlo malo promenjen u odnosu na prethodnika, što podrazumeva i dizajn i obuhvaćene parametre. Tu je skoro sve što bi vam moglo zatrebati: fokusni mod; režim okidanja; ISO; mod merenja, Multi-shot NR, HDR, Bracketing i Multi-exposure statusi; Wi-Fi indikator; indikator baterije; trajanje ekspozicije; otvor blende i broj preostalih snimaka. Ono što fali, teško je za oprostiti, mada moramo priznati da nismo iznenađeni, budući da ni prethodnik nije imao, a to je indikator aktivnog balansa bele (WB; White Balance). Tako su korisnici dovedeni u poziciju da nemaju ideju koji je trenutno setovani balans bele, sve dok ne aktiviraju prikaz Quick Control Screen funkcije na glavnom displeju. Neverovatno, ali istinito. Na žalost, ni ostali proizvođači nisu imuni na ovakve nelogičnosti, pa nije ni čudo što i Canonu ovo prolazi relativno neopaženo.

Pogled sa zadnje strane takođe spada u red već viđenog, a razlika u odnosu na 60D gotovo da i nema. Centralno mesto je rezervisano za obrtni displej, kao što smo i navikli, a tražilo je smešteno na svoje uobičajeno mesto, tik iznad glavnog displeja. Sa njegove desne strane se nalazi svega dve komande: Menu, kojom se ulazi u sistem menija i Info kojim se aktivira/deaktivira glavni displej, poziva sistem Feature Guide tekstualne pomoći oko pojedinačnih opcija i tome slično. Iznad gornjeg desnog ugla tražila nalazi se točkić za regulaciju dioptrije njegovog prikaza, dok je desna strana pretrpela tek minimalne i to uglavnom dizajnerske promene. Sasvim gore, do tražila, nalazi se rotacioni, dvopoložajni prekidač za izbor režima rada (foto i video), dok je u njegovom središtu Start/Stop komanda, čija funkcija zavisi od trenutno aktivnog režima i dok u foto režimu služi za aktivaciju i deaktivaciju LV režima, u video režimu služi za započinjanje i zaustavljanje snimanja video zapisa, budući da se prebacivanjem na video poziciju LV automatski aktivira. U desnom-gornjem uglu aparata, na mestu gde je najčešće palac desne ruke, postavljeno je tri tastera. AF-ON je u suštini programabilni taster, a osim podrazumevane komande odvojenog fokusa, može služiti i za merenje svetla i još sijaset drugih operacija. Do njega su dva multifunkcionalna tastera. Jednim se aktivira AE/FE-Lock (zaključavanje ekspozicije, odnosno intezitet bljeska blica), dok se drugim aktivira režim promene aktivne AF tačke ili zone. U režimu pregleda ili u LV režimu ovi tasteri služe za umanjenje, odnosno uvećanje prikaza.

Centralno mesto desno od displeja zauzima zadnji kontrolni točak, čija je namena upravljanje osnovnim parametrima, a konkretna svrha zavisi od trenutno izabranog fotografskog moda. U njegovom središtu se nalazi osmosmerna komanda koja je odmenila nekadašnji “džojstik”, a namena joj je navigacija kroz sistem menija, interaktivna promena parametara u Quick Control Screen-u, kao i direktan izbor aktivne AF tačke. Niz se ovim nije završio, pa je u središtu osmosmerne komande još jedan taster – dobro poznata Set komanda, kojom se potvrđuje izbor stavki menija ili funkcija, a jedinu zamerku upućujemo na to što čak i kada je direktan izbor AF tačaka aktiviran, Set komanda neće resetovati centralnu AF tačku kao aktivnu, već je u tu svrhu potrebno pritisnuti ili komandu za aktivaciju izbora AF tačke (gore desno) ili komandu na vrhu rukohvata, kojom se vrši izbor AF metoda. Nije nam sasvim jasno zbog čega se insistira na ovakvom rešenju, ali šta je tu je. Što ne možete promeniti, prilagodite mu se.

Iznad kontrolnog točka nalaze se još dve komande. Označena plavom bojom je Play, za prelazak u režim pregleda snimljenog materijala, a iznad je Q komanda za pristup Quick Control Screen-u, o kojem će više reči biti kasnije. Ispod kontrolnog točka je komanda za brisanje fotografija, čiji je profil plići i gotovo u potpunosti ravan sa ostatkom zadnjeg dela, kako bi ga teško bilo nehotice pritisnuti, dok se desno od njega nalazi dvojpoložajni preklopnik koji neodoljivo podseća na nekadašnje glavne prekidače Canon aparata, ali mu je namena sada ograničena na zaključavanje funkcije zadnjeg kontrolnog točka, kako bi se sprečila neželjena promena parametara. U podešavanjima je moguće precizno definisati na koje će se parametre ovo zaključavanje odnositi, što može biti zgodno. Iznad vrata memorijske kartice je crvena LE dioda, kojom se prati aktivnost memorijskog kontrolera, što je bitno ukoliko želite da brzo promenite memorijsku karticu. Dok ova lampica svetli, karticu nije dozvoljeno menjati.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice nalazi se na desnom boku aparata, pokriven plastičnim poklopcem, koji poseduje oprugu kao potporu. Iako plastičan, zavidno je čvrst i vrlo precizno ukrojen, tako da između njega i kućišta aparata ne postoji ni najmanji zazor. Na obodu neposredno iznad odeljka kartice, nalazi se crvena LE dioda, kojom aparat signalizira zauzetost prilikom operacija sa memorijskim kontrolerom. U slučaju nehotičnog otvaranja poklopca odeljka u toku upisa, na glavnom displeju će biti prikazano odgovarajuće upozorenje, a proces snimanja dovršen.

Memorijski slot je namenjen karticama Secure Digital standarda (SD), a podržane su sve varijante standarda, od klasičnih, preko SDHC i SDXC. Podrška je obezbeđena i za brze UHS-I podvarijante, a na listi je i Eye-Fi tehnologija bežičnog transfera snimaka, ukoliko se koriste odgovarajući kompatibilni uređaji..

Odeljak SD memorijskog slota

Brzinska zahtevnost novog aparata je nešto veća nego ranije, što zbog rasta rezolucije, što zbog bržeg rafala. Za udoban rad je neophodno obezbediti SDHC/SDXC kartice klase 10 i brže, pri čemu izvlačenje maksimalne brzine rafala nije toliko problematično, koliko je teško održati takav rafal u dužem periodu. Zbog toga je za maksimalne performanse neophodno obezbediti SDHC/SDXC kartice UHS-I brzinskog indeksa.

Fajlovi su u odnosu na stari 18 MP senzor otprilike proporcionalno veći koliko je veća i rezolucija, pa se na karticu kapaciteta 8GB može smestiti u proseku oko 330 RAW, 1120 JPEG ili 250 RAW + JPEG kombinovano, u maksimalnom kvalitetu. Ukoliko se pribegne korišćenju RAW formata niže rezolucije, ili istog takvog JPEG-a, moguće je ostvariti značajne uštede u potrebnom kapacitetu, tako da je na istu karticu biti moguće spakovati 40% više mRAW ili čak 80% više sRAW snimaka! U slučaju JPEG-a dobitak je još impresivniji, pa će srednja (M) rezolucija doneti oko 80% uštede u prostoru, dok će S1 rezolucija obezbediti čak trostruko veći broj snimaka na istu memorijsku karticu.

Video segment radi na bitno drugačiji način, pa od memorijske kartice zavisi pre svega da li će video zapis uopšte moći da bude zabeležen. Ukoliko kartica nije barem klase 10, može se desiti da aparat prekine snimanje, jer kartica ne može da isprati potrebnu brzinu upisa. Zbog FAT32 standarda upisa fajlova, snimci su limitirani na maksimalno 4GB po fajlu. Protok, koji aparat generiše po minuti video zapisa, zavisi od rezolucije i upotrebljenog stepena kompresije, pa će minut 1080p materijala u ALL-I metodu kompresije zauzeti 685 MB, dok će u IPB to biti oko 235 MB. Niža HD rezolucija (720p) zauzima tek neznatno manje prostora, što je rezultat dvostruko bržeg framerate-a, pa će ALL-I dati 610 MB/min, a IPB oko 205 MB/min. Najniža, VGA rezolucija (640 x 480), zauzima 78 MB/min. Tom računicom dolazimo do nekih ~12-15 minuta video materijala u obe HD rezolucije, koji se u maksimalnom kvalitetu može smestiti na 8GB karticu u ALL-I kompresiji i do 30 minuta u IPB kompresiji. U prevodu, ukoliko planirate da snimate pretežno video materijal, opremite se sa dovoljno memorijskih kartica, jer ih 70D nemilice troši.
 

BATERIJA

Baterija je preživela i ovu smenu generacija, što u praksi znači da je nabavka rezervnih vrlo jednostavna, ali i relativno jeftina u odnosu na situaciju koja podrazumeva sasvim nove modele baterija. Baterija koju EOS 70D koristi nosi oznaku LP-E6, a prvi put smo je videli pre više godina, prilikom predstavljanja EOS-a 5D Mark II. Interni čip, kojim je opremljena baterija, zadužen je za „smart“ sposobnosti, kojima je omogućena komunikacija baterije sa telom. Time je dostupno detaljnije praćenje, kako trenutnog stanja baterije, tako i njenog „životnog ciklusa“. Na osnovu ovih informacija je moguće precizno predviđanje perioda pražnjenja i potrebe za zamenom, kada bateriji značajno oslabi kapacitet. Informacije o baterijama se prate u internoj bazi aparata, nakon što se svaki pojedinačni primerak registruje sopstvenim unikatnim kodom.

LC-E6E punjač sa LP-E6 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Radi se o Li-Ion bateriji kapaciteta 1800 mAh i izlaznog napona 7.2V, a uprkos jednakim nazivnim vrednostima kao i ranije, novi aparat je deklarisan na nešto manje snimaka u proseku, nego što je sa istom baterijom mogao njegov prethodnik. Proizvođač navodi oko 950 snimaka sa punom baterijom po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima. U praksi, kada se live-view retko koristi, a ne forsira se pregled fotografija, možete očekivati i do 1200 snimaka sa jednim punjenjem, a taj broj se značajno smanjuje ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis. Video zapis je drastično zahtevniji, ne samo zato što forsira upotrebu displeja (jer se video zapis snima iz režima „živog prikaza“), već i zbog toga što sam proces snimanja nije kontinuiran, već podrazumeva permanentno aktivan live-view, čak i kada se ne snima. Zbog toga Canon predviđa realni vek baterije do oko dva sata, a naše merenje pokazuje da je realno očekivati oko 90-110 minuta, ukoliko se displej retko gasi i optička stabilizacija je pretežno aktivna. Sasvim prihvatljiva autonomija. Punjenje sasvim prazne baterije traje oko 2 i pô sata.

KONEKTORI

Svi konektori se nalaze na levom boku aparata, ispod dva odvojena gumena poklopca. Ukupno ih ima četiri: levo su 3.5mm mikrofonski stereo ulaz i E3 konektor za daljinski okidač, a desno su mini-HDMI i kombinovani USB 2.0/Audio-video/GPS konektor. Poslednji višenamenski konektor se koristi za analogno slanje prikaza na eksterni displej, kao i povezivanje sa računarom, u svrhu prebacivanja fotografija, njihovog pregleda ili kontrole aparata sa računara. Takođe, istim konektorom se može vršiti direktna štampa na kompatiblne printere, a može se koristiti i za priključivanje GP-E2 GPS risivera, kojim se EOS-u 70D dodaje mogućnost geotagging-a. PC-Sync konektor kojim se pomoću odgovarajućeg kabla vrši okidanje spoljne rasvete, još od prethodne generacije više nije na raspolaganju, pa se korisnici mogu osloniti samo na nezavisna rešenja za tu svrhu.

Konektori: mikrofonski stereo ulaz, E3 remote, HDMI i
kombinovani Audio-Video/USB/GPS

DISPLEJ

Obrtni displej se u Canon ponudi već odomaćio u dve klase DSLR-ova. Upotrebljena je konstrukcija sa bočnim zglobom, čija rotacija obuhvata 360° po vertikali i 180° po horizontali, što je dovoljno za manje/više sve moguće položaje. Od kako je video postao bitna stavka modernih DSLR-ova, obrtni displeji su postali još bitniji detalj, a jedino što na DSLR-ovima nismo imali do pre koju godinu, bili su ekrani osetljivi na dodir. Dolaskom EOS-a 650D, a kasnije i 700D, to je postala obavezna stavka u listi specifikacija ove klase Canon aparata, a sada je i 70D dobio ovo praktično poboljšanje. Upotrebljen je napredniji „kapacitivni“ ekran koji reaguje na dodir, za razliku od starijih "rezistivnih" koji reaguju na pritisak, a još uvek egzistiraju na većini GPS uređaja. Kapacitivnim ekranima je postignuta daleko veća osetljivost, a samim tim i preciznost. Procenat situacija u kojima ekran ne odreaguje kako smo želeli je mizerno mali, pa se može smatrati statistički nevažnim. Same operacije koje su korisnicima na raspolaganju na ovaj način, obuhvataju skoro sve – od podešavanja osnovnih parametara, izmene važnijih setovanja i opcija, pa sve do izbora aktivne fokusne tačke ili samog okidanja. Srećom, za one kojima se ova novotarija neće preterano svideti, Canon je obezbedio i mogućnost njenog isključivanja, pa displej možete tretirati kao i svaki drugi.

Kada su tehnički detalji u pitanju, oni nisu naročito promenjeni u odnosu na ranije stanje. I dalje se radi o displeju dijagonale 3“ (76mm), rezolucije 1.040.000 piksela i formata 3:2, koji je prilagođen formatu senzora. Ova usklađenost formata fotografija i displeja je bitna zbog činjenice da je njegova iskorišćenost u tom slučaju maksimalna, bez potrebe za bordurom na gornjem ili donjem obodu. Reprodukcija boja je jednako dobra kao i ranije, a isto se može reći i za ugao gledanja. Ono što je (barem teoretski) promenjeno je zazor između samog TFT displeja i zaštitne površine, koji je sada maksimalno smanjen, što iz razloga da bi upravljanje pomoću dodira bilo preciznije, što iz razloga poboljšanja vidljivosti po jačem svetlu. Displej nema senzor ambijentalnog svetla, pa je za podešavanje inteziteta osvetljenja neophodno koristiti opciju u glavnom meniju.

Ekran osetljiv na dodir postojanje funkcije poput Quick Control Screen čini logičnijim nego ikad. Svim opcijama je moguće lako pristupiti, a obim informacija i parametara je takav da neće biti previše komplikovano navići se i iskoristiti mogućnost brze navigacije i upravljanja. Ako se ranije niste susretali sa Quick Control Screen funkcijom, samo da napomenemo da se radi o svojevrsnoj zameni za statusni displej, što je posebno zgodno za rad sa stativa, kada je aparat u visini očiju i kada je statusni displej zaista teško videti. Ova funkcija se poziva pritiskom na Q taster na poleđini aparata, nakon čega će prikaz na ekranu poprimiti sledeći izgled:

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

Obim parametara obuhvata sve što i statusni displej, samo sa čitavim nizom dodatnih informacija i indikatora. Pa tako osim trenutno izabranog fotografskog moda, korisnici na raspolaganju imaju: trajanje ekspozicije; otvor blende; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); ISO vrednost; Highlight Tone Priority indikator; skalu svetlomera raspona ±3 EV sa AutoExposure Bracketing markerima; indikator kompenzacije snage blica; W-Fi status; izabrani kolorni stil; balans bele (koji, da podsetimo – ne postoji ni na jednom drugom mestu, osim još u glavnom meniju); korekcija balansa bele; WB bracketing; Auto Lighting Optimizer indikator; fokusni mod i metod izbora tačke; režim okidanja; mod merenja svetla; kvalitet snimanja; status baterije i GPS-a; multi-exposure indikator i broj preostalih snimaka do punjenja memorijskog bafera.

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) na DSLR-ovima važi za alternativni, ali iz godine u godinu sve upotrebljiviji način rada, prvenstveno zaslugom unapređenja koja su nastala zbog sve učestalijeg korišćenja video zapisa na ovoj vrsti aparata. U fotografskom smislu, način rada se ipak nije bitno promenio. I pored svih unapređenja koja su se dogodila u poslednje vreme, fotografisanje u položaju aparata ispred sebe je i dalje problematično, kako zbog plitkog polja dubinske oštrine (DOF; Depth-Of-View) koje otežava kontrolu, tako i zbog stresanja koje se češće javlja, usled veće mase koju DSLR-ovi imaju u odnosu na male (kompakt) aparate. Zbog toga će LV ostati alat za rad sa stativa, najčešće u kontrolisanim uslovima. Ipak, to ne znači da LV ne zaslužuje pažnju, a to pogotovo važi za novi Canon 70D.

Do skoro je na DSLR-ovima važilo pravilo da je dovoljno brz fokus nedostupan u LV režimu. Da podsetimo, da bi prikaz sa senzora bio moguć u LV režimu, mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora, pošto je za njegovo funkcionisanje neophodno da ogledalo bude u svom donjem položaju. Iz tih razloga, LV režim poseduje sopstveni, nezavisni sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i uglavnom, do sada su ga krasile neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, oduvek bila preciznost, i ona kao takva nastavlja da obitava i na EOS-u 70D, a loše su ranije bile nusefekat upravo te preciznosti i odnosile se na vrlo malu brzinu, kolebanje u uslovima lošeg osvetljenja i gotovo nikakvu mogućnost kontinualnog praćenja. 650D i 700D su pružili uvid u budućnost ovog režima na Canon aparatima, a konačno rešenje doneo je upravo Canon EOS 70D.

Kako smo u delu o novom senzoru pojasnili, tehnologija pod nazivom Dual-Pixel CMOS kao svoju glavnu prednost navodi upravo rešenje problema kvalitetnog fokusa u LV režimu, čime je Canon dao svoje viđenje rešenja za izoštavanje u video režimu, što je bila i glavna zamerka prosečnih korisnika, koji su od svog DSLR-a hteli kvalitetnu zamenu za klasičan kamkorder, bez želje da se problemu fokusiranja posvete više nego što je neophodno. Udvojeni pikseli, koji u fazi fokusiranja funkcionišu kao par faznih senzora, doneli su pomak kojem se, priznajemo, nismo nadali, imajući u vidu prilično neuverljive performanse implementacije faznih ćelija u glavni senzor, kakvu su imali modeli EOS 650D i 700D. Međutim, kako se pristup iz korena promenio, ovaj put se može realno očekivati nešto zaista upotrebljivo. Za razliku od rešenja koje smo imali na dva dotična aprata, gde je samo nekoliko nasumično pozicioniranih ćelija senzora bilo pretvoreno u fazne mikro-senzore, 70D ne poseduje ni jedan “posvećeni” fazni piksel, već svi pikseli na glavnom senzoru služe i za fokusiranje i za prikupljanje svetlosti radi formiranja fotografije ili frejma u video režimu. Zvanična dokumentacija navodi podatak da je 80% svih udvojenih ćelija raspoloživo za fokusiranje i ručni izbor, a prostiranje fokusnog polja se slikovito može videti na sledećoj ilustraciji:

Fokusno polje u LV režimu u odnosu na fazni fokus

Razlog za ograničeno prostiranje fokusnog polja je identičan kao i u slučaju faznog fokusnog sistema – zbog pada oštrine na rubovima većine objektiva, fokus bi na krajnjoj periferiji kadra bio gotovo neupotrebljiv, pa je izabrano da on jednostavno ne bude na raspolaganju, kako bi se predupredilo svako neadekvatno rukovanje. Ipak, 80% površine senzora predstavlja suštinski više nego što ijedan fazni senzor može da ponudi, nezavisno od brenda, te u krajnjem slučaju možemo biti i više nego zadovoljni.

Podela autofokusnih modova i metoda je drugačija nego u klasičnom režimu rada, a iako se suštinski i dalje može računati na pojedinačni i kontinualni mod, potonji je neophodno aktivirati posebnom opcijom u sistemu menija. U suprotnom, u LV-u će na raspolaganju biti samo mod pojedinačnog fokusa. Kontrastnih metoda fokusa ima ukupno tri, a već neko vreme ih znamo sa drugih Canon DSLR-ova. Podrazumevani metod je Face+Tracking koji radi dvojako. U slučaju da su u kadru prisutna lica, AF će njima dati prioritet i pratiće njihovu poziciju u kadru. Ukoliko je aktivno kontinualno fokusiranje, lica će biti ispraćena i fokusom, a prioritet će biti na licu najbližem objektivu. Kada u kadru nema lica, ovaj metod će funkcionisati identično kao i FlexiZone – Multi, osim ukoliko Set tasterom ne aktivirate praćenje zadatog cilja u fokusnom polju. FlexiZone – Multi, drugi mod po redu, permanentno prikazuje celo fokusno polje (onih 80% kadra), izdeljeno na 31 zonu i u suštini se ponaša kao i Auto-selection AF, dajući prioritet najbližim motivima u kadru. Pritisak na Set taster 31 zonu pretvara u 9 većih, koje se mogu ručno selektovati i na taj način ubrzati rad. FlexiZone – Single je ono što nam je u LV-u poznato sa starijih Canon aparata i predstavlja metod kojim se jedno fokusno polje fleksibilno pomera po kadru i fokus održava samo na njemu. Takođe funkcioniše i u kontinualnom i u režimu jednokratnog fokusiranja. Kada su uslovi rada u pitanju, CDAF je deklarisan na 0-18EV, što je tek za pola blende skromniji raspon u odnosu na glavni AF senzor. Canon napominje da će CDAF najbolje funkcionisati sa najnovijim STM (Stepper-Motor) objektivima, koji poseduju Focus-By-Wire tehnologiju elektronski pogonjenog fokusnog prstena, koji je nečujan i samim tim najprikladniji za video potrebe. Ova preporuka se može protumačiti i kao svojevrsna najava celog niza STM objektiva u narednom periodu.

Naravno, Quick-AF mod, kada se privremeno aktivira sistem faznog fokusa, i dalje je u opticaju, za eventualne retke situacije gde novi CDAF neće uspeti da se izbori sa premalo svetla i sličnim poteškoćama. Manuelno fokusiranje, poslastica kojom LV pruža savršenu kontrolu dubinske oštrine, pozicije fokusa i sličnog, potpomognuto je opcijom uvećanja prikaza u dva nivoa – 5 i 10 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti. Kada je aktivno upravljanje pomoću ekrana osetljivog na dodir, pozivom Quick Control Screen-a (Q komanda) se parametri mogu menjati interaktivno:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Electronic Level za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

Uz novo AF rešenje, Canon je obezbedio još niz drugih unapređenja. Tako sada na raspolaganju imamo kvalitetnije merenje svetla, jer se ono više ne svodi samo na Evaluative, već su na raspolaganju i sva druga, koja inače poznajemo u klasičnom režimu rada. Evaluative sada vrši uzorkovanje proseka cele scene, ali prvobitnom analizom 315 zona na koje je ceo kadar podeljen. Partial merenje funkcioniše slično kao i istoimeno merenje pomoću konvencionalnog svetlomera, što znači da je merenje ograničeno na samo jedan deo kadra, i obuhvata zonu od 10.3%, umesto 7.7%. Center-weighted Average mod merenja je takođe prisutan. Kao što je poznato, i on meri prosek cele scene, ali sa 75% akcenta na središnji deo kadra. Tu je i Spot  merenje koje meri veoma malu površinu od svega 2.6%, zanemarujući ostatak kadra. Merenje je operativno u rasponu od 0-20EV, što znači da većih iznenađenja može biti samo u ekstremnim situacijama.

Ostale osobenosti LV režima na Canon aparatima, prisutne su i na EOS-u 70D. Prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u kom slučaju, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Exposure Simulation funkcioniše besprekorno i operativan je u svim režimima rada, a po potrebi se može i isključiti. U slučaju korišćenja E-TTL kompatibilnih bliceva, aparat će sam isključiti ovu funkciju, kako bi omogućio vidljivost i kada parametri nisu odgovarajući, budući da merenje ne uzima blic u obzir. Promena parametara je neograničena i sa te strane je Canon trenutna referenca, jer pruža sve što korisniku može zatrebati – od promene osnovnih parametara, kao što su ISO vrednost, otvor blende i trajanje ekspozicije, pa do onih specifičnih kao što je promena kolornih stilova, balansa bele i tome slično. Novinu predstavlja mogućnost primene jednog od sedam kreativnih filtera čiji se efekat može videti u realnom vremenu, što smo imali prilike videti na, nedavno takođe predstavljenom i od strane tržišta ne baš proslavljenom, EOS-u 700D. Iako ne baš značajna novina, ova opcija na delu pokazuje i svu moć novog procesora, jer je ovakvo nešto bilo nezamislivo pre par generacija.

Okidanje u LV režimu može biti klasično ili tzv. tiho (Silent). Tihih režima ima dva i razlikuju se po karakterističnom zvuku koji proizvode, ali i načinu rada – prvi funkcioniše manje/više standardno, osim što je hod zavesice usporen, kako bi “zvučni efekti” bili maksimalno suzbijeni. Ovaj režim je operativan i u kontinualnom režimu okidanja (tzv. “rafal”). Drugi režim živog okidanja se razlikuje po načinu rada. Nakon pritiska okidača do kraja, aparat će zabeležiti samo jedan snimak, nezavisno od izabranog režima okidanja, a zavesica će se vratiti u početni položaj tek kada okidač bude otpušten. Pošto je nekompatibilan zbog svoje brzine, tihi režim okidanja će biti automatski isključen prilikom korišćenja Canon bliceva, dok će u slučaju korišćenja bliceva koji ne ostvaruju E-TTL komunikaciju sa aparatom, biti neophodno isključiti ovu funkciju. Takođe, korišćenje ovog režima nije preporučljivo ni u kombinaciji sa TS-E (Tilt-Shift) objektivima ili makro tubama (Extension Tube), jer može dovesti do neadekvatne eksponiranosti snimaka. Ono što na Canonu 70D nije za pohvalu u LV režimu, kao uostalom i na većini DSLR-ova, je zadrška koja se javlja nakon okidanja, a koja traje neke 2-3 sekunde, što automatski isključuje bilo kakve scene koje potenciraju brzinu reakcije.

VIDEO

Video se nije menjao u značajnoj meri po pitanju ponuđenih rezolucija i broja frejmova u sekundi, ali su se neke stvari promenile i strukturi njegovog zapisa, što je rezultiralo novim načinima kompresije.

Proporcije video zapisa su 16:9 i ponuđene su u dve popularne HD rezolucije i klasičnoj VGA. FullHD od 1920x1080 (tzv. 1080p) se može snimati framerate-om od 24/25fps za PAL, odnosno 30fps za NTSC standard, a niža HD rezolucija od 1280x720 (720p) u 50fps za PAL, odnosno 60fps za NTSC standard. 4:3 VGA (640x480) rezolucija se može snimati isključivo u 25 ili 30fps.

Zapis se enkoduje realtime u MPEG-2 (H.264) formatu i zajedno sa nekomprimovanim PCM stereo zvukom u 16-bita i 44KHz, pakuje u MOV kontejner. Razlika u odnosu na prethodnike iz Canon ponude je u načinu komprimovanja video zapisa. Za razliku od svih prethodnih Canon modela koji su posedovali IPP metod kompresije, vrlo sličan onome na klasičnim digitalnim kamkorderima, koji su otprilike polovinu frejmova zapisivali kao keyframe-ove, dok bi ostatak bio rezultat predikcije na osnovu prethodnih (praktično svaki drugi bi bio rezultat predikcije), nova generacija, kojoj pripada i 70D (a u koje spadaju i 1Dx, 5D Mark III i 6D), poseduje dva metoda, koje korisnik može izabrati u odnosu na sopstvene potrebe.

Interframe (IPB) kompresija radi na sličan način kao i IPP, s tim što se predikcija za nedostajuće frejmove vrši i na osnovu prethodnog i na osnovu sledećeg frejma u nizu. Na taj način se dobija preciznija komparacija razlika u odnosu na ostale frejmove, što rezultira zapisom koji sadrži samo neophodne promene, ne i celokupan frejm. Zbog toga je IPB prostorno manje zahtevan, a kompresija se vrši za više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta.

Intraframe (ALL-I) kompresija radi na nešto drugačiji način. Zapis se vrši za svaki frejm, kao i kompresija, što rezultuje višim kvalitetom, ali i znatno većom zahtevnošću po pitanju zauzeća prostora na memorijskoj kartici.

Ukoliko se snimanje vrši ALL-I metodom kompresije, samo komprimovanje se vrši frejm po frejm, zbog čega je rezultujući fajl veći (grubo, oko 3 puta u odnosu na IPB kompresiju), ali je veći i kvalitet, pa samim tim i zahvalniji za naknadnu obradu, posebno kada se radi frejm po frejm.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ukoliko se u toku snimanja dosegne taj limit fajla, aparat će nastaviti snimanje, automatski kreirajući novi fajl u nizu. Logički postavljen limit je i dalje isti, a to znači maksimalnih 30 minuta snimanja bez prestanka. Rekli bismo – i više nego dovoljno za snimanje u cugu. Informacije radi, razlozi za ovo se mogu naći u propisima Evropske Unije, čije regulatorno telo uređaje koji mogu da snimaju više od 30 minuta smatra za video opremu, na koju se onda primenjuju bitno drugačije carinske tarife. Otud i taj limit kojeg se proizvođači drže.

Kontrola snimanja se, kao što je i očekivano, u potpunosti oslanja na ograničenja i slobode kojima raspolaže LV režim. Kao takva, fleksibilna je i omogućena u praktično svim kreativnim modovima rada. Brzina zatvarača se može podešavati u celom rasponu od od 1/30 do 1/8000. Za manje upućene – brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Suprotno tome, sporiji zatvarač (bliži izabranom framerate-u) daje zamućenije frejmove, što rezultuje „mekšom“ projekcijom, bližoj filmskoj tehnici snimanja. Blenda se može setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, dok je ISO vrednost ograničena na bazni raspon (što je i logično, jer bi prosvetljavanje svakog frejma za određenu vrednost, bilo praktično nemoguće za izvesti bez maksimalnog opterećenja procesora, a time i baterije aparata). Shodno tome se ponaša i AutoISO opcija.

Zvuk se snima 16-bitno, 44KHz stereo, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Bez dodatne opreme, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mikrofonu, ovaj put stereo tipa, čiji je ulazni signal moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici. Postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar, a namenjena je isključivo internom mikrofonu. Isto važi i za Attenuator opciju, kojom će aparat nastojati da izbegne distorzije u audio zapisu, usled prejakog signala na ulazu. Interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Kako nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, za sva ozbiljnija snimanja preporučljiva je nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni, koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma zbog procesorske zahtevnosti nije podržano u toku video snimanja, pa je za tu namenu moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera.

BLIC

Canon 70D poseduje, iz nepoznatih razloga, nešto slabiji pop-up (interni) blic vodećeg broja 12, a pokriva ugao maksimalne širine 15mm (24mm ekvivalentno) na ISO 100. Podržan je važeći E-TTL II algoritam, kada je raspon snage moguće kompenzovati do ±3 blende, a može raditi i u manuelnom modu, kada je minimalna snaga 1/128. Pošto posebna AF-Assist lampa nije na raspolaganju, kao i na ostalim Canon telima interni blic se, pomoću niza kratkih bljesaka, koristi za tu namenu. Bljesak blica može biti postavljen na prvu (na početku okidanja) ili drugu zavesicu (na kraju okidanja, radi prikupljanja što veće količine ambijentalnog svetla), a FEB (Flash Exposure Bracketing) nije na raspolaganju.

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manju pažnju. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu, a ova informacija čak i dobija na značaju, budući da Canon nije predvideo postojanje posebne kontrole za podešavanje stepena kompenzacije.
 
Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/250, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/250 ili automatski određenu. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intezitetom, određenom učestalošću.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

Integrated Speedlite Transmitter, integrisana funkcija bežične kontrole bliceva, ograničena je na bliceve sa infracrvenim prijemnicima, iako je postojala nada da bi podrška možda mogla biti proširena i na novoformirani radio-sistem kontrole.

Bežična kontrola bliceva je i dalje nešto slabije opremljena nego verzija koju poseduje EOS 7D i to prvenstveno po pitanju pojedinačnih grupa rasvete. Kao i na 60D, moguće je kontrolisati do dve grupe bliceva istovremeno (A i B), dok broj članova grupe nije ograničen. Grupe mogu bljeskati istom snagom ili unapred zadatim odnosom, a na raspolaganju je i potpuno manuelna kontrola. Pošto kontrola nije klasičnog radio tipa, interni blic je neophodno uključiti i postaviti aktivni kanal komunikacije tako da se poklapa sa setovanjima svih eksternih bliceva. Dva su osnovna načina korišćenja: jedan uključuje korišćenje eksternih bliceva u kombinaciji sa internim, dok drugi podrazumeva korišćenje isključivo eksternih bliceva, uz interni kao inicijator, bez direktnog uticaja na osvetljenost scene.

Jedina (mada ne beznačajna) zamerka ide u pravcu nepostojanja konektora za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), što smo i pomenuli u odeljku posvećenom konektorima. Naravno, ovaj nedostatak je moguće nadomestiti dodatnom opremom, mada to ipak neće ukloniti gorak ukus koji ovakva, forsirana ograničenja nameću.

WI-FI

(funkcija je dostupna samo uz verzije sa sufiksom "W")

Nekad smo o ovoj funkciji maštali gledajući namenske WFT (Wireless File Transmitter) gripove, koje je Canon nudio uz većinu svojih aparata srednje i više klase, ali za cene koje su višestruko prevazilazile budžet zainteresovanih korisnika, sa izuzetkom onih kojima je profesionalni angažman vrlo brzo isplatio inicijalno ulaganje. Posle EOS-a 6D, na red za implementaciju ove zanimljive funkcije, stigao je i jedan Canon poput EOS-a 70D! Iako 70D ne spada u kategoriju high-end aparata, za sasvim pristojan novac nudi integrisanu Wi-Fi funkciju, sa svim benefitima koje ona donosi i bez potrebe da se išta dokupljuje!

A o čemu se zapravo radi? Wi-Fi funkcija, u najkraćem, obezbeđuje mogućnost bežične konekcije između aparata i nekog kompatibilnog uređaja. Canon 70D može da ostvari šest različitih modova rada putem Wi-Fi veze, a čini nam se da bismo se teško mogli setiti još neke primene, a da već nije uvrštena u spisak ponuđenih.

Canon EOS 70D podržava sve važeće tipove bežičnih konekcija, bilo da je u pitanju kačenje preko Access Point-a, bilo da je u pitanju infrastrukturna konfiguracija ili Ad-Hoc konekcija. Svako konfigurisanje je moguće zasebno sačuvati, pa podešavanja nisu ograničena na jedan spoljni uređaj, već se konekcija može prilagoditi sa više njih i kasnije po potrebi pozivati. Kako podešavanja zahtevaju prilično opsežnu dokumentaciju, bićemo slobodni da Vas uputimo na originalno upustvo, priloženo u rezimeu testa. Pogledajmo u kratkim crtama šta Wi-Fi modul EOS-a 70D nudi:

Razmena podataka između dva fotoaparata – pod pretpostavkom da su u pitanju noviji aparati (modeli iz 2012. i noviji) i da se ne radi o kamerama, nego isključivo fotoaparatima, ukoliko oba poseduju Wi-Fi module (Eye-Fi nije podržan!), moguće je vršiti obostranu razmenu snimaka među njima, dok god su u pitanju JPEG snimci. Da, to je nedostatak prve opcije, ograničena je samo na JPEG i RAW nije moguće preneti. Doduše, mnogima će teško biti i da nađu namenu razmene snimaka među aparatima, ali ne sumnjamo da je i to moguće iskoristiti mudro. Pitanje je samo potreba. Još jedno ograničenje tiče se ukupne količine snimaka, pa je u cugu moguće poslati maksimalno 50 snimaka, a transfer se ne obavlja u realnom vremenu (tokom fotografisanja), već je potrebno pokrenuti odgovarajuću proceduru u aparatu. S druge strane, postoji i jedna vrlo korisna opcija – mogućnost simultanog smanjivanja rezolucije pre slanja, kako bi se ubrzao transfer.

Veza sa „smart“ telefonima – iako mnogima verovatno na pamet prvo pada automatizovano slanje fotografija na društvene mreže, reč je o bitno drugačijoj i, za najveći broj potencijalnih korisnika, verovatno najzanimljivijoj opciji u Wi-Fi sekciji ovog aparata. Radi se o mogućnosti razmene i pregleda fotografija na smart telefonima, i još bitnije – mogućnosti bežične kontrole aparata pomoću telefona, i to na način koji bitno odskače od uobičajene funkcionalnosti koje pružaju komercijalni daljinski okidači. Naime, uz pomoć javno dostupne i besplatne aplikacije za Android i Apple  telefone, telefon ne samo da može služiti kao višefunkcionalni daljinski okidač, već i kao bežični LV modul. To znači da se projekcija sa senzora prikazuje na displeju telefona, a aparat je moguće kontrolisati gotovo kao da se radi o internoj kameri u telefonu! U praksi, to znači da se može kontrolisati otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, da se može birati aktivna AF tačka, fokusirati i okidati, ali i pregledati fotografije. Video zapisi, na žalost, nisu podržani, a razlozi nam nisu poznati. U svakom slučaju, radi se o vrlo fleksibilnoj opciji, koja udobnost rada može podići na jedan, do skora neslućeni nivo. Ipak, da ne bude sve tako savršeno, moramo pomenuti i da zvanična EOS Remote aplikacija, čije smo linkove postavili iznad, nije baš najstabilnija, a osim toga, neke funkcije deluju kao da su još uvek u probnom periodu. Ne sumnjamo da će to u skorije vreme sve leći na svoje mesto, ali mislimo da je ipak trebalo sve dobro doraditi i popraviti, pre nego što proizvod ugleda svetlost dana, pa čak i kada je besplatna aplikacija u pitanju, kao što je sada slučaj. U svakom slučaju, da biste uživali u ovakvom obliku konformizma, potrebno je posedovati najmanje Android verzije 2.3.3 (Gingerbread) ili Apple iOS verzije 5.0 i noviji. Tablet računari na veliku žalost nisu direktno podržani, pa će funkcionalnost zavisiti od slučaja do slučaja. Nadamo se da će i to biti ispravljeno u budućnosti.

Štampanje na Wi-Fi kompatibilnom printeru – kako se može zaključiti i iz samog naziva, ova opcija omogućava direktno štampanje na svim Wi-Fi printerima, kompatibilnim sa PictBrigde standardom, razvijenim upravo u svrhu komunikacije fotoaparat-printer. Podržane su sve varijante konekcije, bilo da se aparat direktno konektuje na printer ili preko mrežne infrastrukture. Aparat već poseduje sijaset raznih opcija kojima se konačni izgled štampe može prilagoditi pre štampe, a kao i za sve ostale vrste konekcija, aparat može pamtiti više profila, za svaki od uređaja ponaosob. Jednom namešten profil se kasnije može neograničeno koristiti, dok god parametri konekcije nisu promenjeni.

Upravljanje aparatom sa računara korišćenjem EOS Utility aplikacije – upućenima je poznato da Canon oduvek nudi besplatnu EOS Utility aplikaciju, kojom je moguće kontrolisati sve kompatibilne EOS aparate. I dok je podrška postojala i ranije, pravu upotrebnu vrednost ova aplikacija stiče tek 2007. godine, kada je Canon uveo režim „živog“ prikaza (live view) u svoje aparate. Upotrebna vrednost je neupitna za sve vrste kontrolisanog rada sa stativa, a pošto je funkcionalnost i ranije bila na zavidnom nivou i omogućavala praktično sve operacije osim zumiranja koje se vrši fizički na objektivu, Wi-Fi sve to samo podiže na još viši nivo. Osim kontrole osnovnih parametara, kao što su otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, moguće je izabrati kolorni stil, birati poziciju fokusnog polja i slično. Osim toga, fotografije je moguće istovremeno dobijati na monitoru, što može biti posebno zgodno za situacije koje uključuju rad sa delikatnim osvetljenjem.

Slanje fotografija na Web – ovo je opcija koja svoju primarnu funkcionalnost vezuje za Canon Image Gateway. Radi se o web-servisu koji je pre više godina kreiran od strane samog Canona, a u pitanju je javni server za kreiranje sopstvenih foto-albuma, gde je svim vlasnicima Canon aparata omogućeno da kreiraju sopstveni profil, na koji mogu uploadovati do 10 GB fotografija i organizovati ih po svom ukusu. Fotografije se na taj način kasnije mogu deliti, organizovati tematski ili hronološki. Svaku fotografiju ili video je moguće deliti javno ili zaštiti lozinkom, a postoji i podrška za komentare ostalih članova, baš kao i na većini drugih sličnih web-servisa. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka. Opcija u Wi-Fi sekciji EOS-a 70D će sve to podići na još viši nivo, omogućavajući vlasniku aparata da posao slanja odradi skoro automatizovano. Pošto ova opcija nije vezana isključivo za Canonov servis, slanje je omogućeno i na Twitter, Facebook i Youtube servise, kao i e-mail-om. Šteta je što lista nije proširena i na najpopularnije foto servere, ali šta je tu je. Od nečega se mora početi.

Pregled fotografija na DLNA uređaju – ukoliko posedujete DLNA (Digital Living Network Alliance) kompatibilni uređaj, media plejer ili televizor sa Wi-Fi mogućnostima, bićete u mogućnosti da snimke pregledate bez povezivanja aparata pomoću A/V ili HDMI kabla. Način rada je skoro identičan, osim što u ovom slučaju nemate mogućnost LV prikaza.