Canon EOS 70D, Test

KIT OBJEKTIVI

Za tela niže i srednje klase (a ponekad čak i više) karakteristično je da su ponuđena u tzv. „kit“ varijantama, koje uključuju jedan ili više objektiva. Obično su to „standardni zumovi“, koji svojim rasponom pokrivaju širok spektar potreba fotografa-amatera, a nude prosečan optički kvalitet, uz sasvim pristojnu cenu. Kada se kupuju u paketu sa aparatom, njihova cena je bitno niža, pa je to odličan način za nabavku, ukoliko već nemate neki standardni zum, za svaki dan.

Interesantno je da Canon 70D nije ponuđen u svim mogućim kit kombinacijama, kakav je slučaj bio sa EOS-om 60D. Umesto toga, ponuđeno je tri objektiva: Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, koji je premijerno prikazan u paketu sa EOS-om 650D, zatim Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, kojeg smo prvi put videli sa EOS-om 700D i od ranije poznati Canon EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS, koji važi za najveći rasponac u Canon gami APS-C objektiva, istina ne baš proslavljeni model. Iznenađujuće je što je Canon odlučio da u zvaničnu kit ponudu ne uvrsti napredniji EF-S 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM, koji bi uz ovaj aparat bio jedna od najprodavanijih kombinacija, zbog odličnog, mada ne i prevelikog raspona, a posebno zbog 15mm na širem kraju. Kao što se vidi, Canonu 70D nije pripala čast da isprati premijeru ni jednog novog kit objektiva, pa ćemo se morati zadovoljiti već viđenim modelima.

Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM

Nova inkarnacija kratkog standardnog zuma, premijerno prikazanog u ulozi osnovnog kit objektiva uz EOS 700D, ponuđena je i u kombinaciji sa 70D. Pošto je i Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II svojevremeno protumačen tek kao kozmetičko unapređenje u odnosu na prvobitnu verziju, STM smo dočekali bez nekog naročitog entuzijazma. Uglavnom zbog toga što je Canon mnogo toga podredio videu u svojim aparatima, pa je i implementacija STM motora u ovaj najjeftiniji model objektiva, nekako prirodan sled događaja. Ipak, nakon osnovne provere i uvida u zvaničnu dokumentaciju, zaključili smo da su promene više od kozmetičkih, jer je i cela optička konstrukcija potpuno promenjena. Simbolično, novi objektiv je dobio i prednji poklopac iz novije serije, koji je znatno lakše skinuti i vratiti na objektiv čak i kada je na njemu zonerica.

Novi „standardni zum“ je zadržao isti raspon od 18 do 55mm, odnosno ekvivalentnih 29-88mm na 35mm (full-frame) senzoru, dobijenih množenjem raspona sa 1.6x krop faktorom. EF-S oznaka i bela tačka kraj bajoneta ukazuju na to da je objektiv namenjen isključivo krop telima sa APS-C formatom senzora. Ugao koji ovaj raspon zahvata, kreće se od maksimalnih 74.2° na najširih 18mm, do 27.5° na najdužih 55mm.

Dimenzije su nešto veće nego ranije, pa je sada dužina 75.2, a prečnik 69mm. Masa od 205 grama ga i dalje čini jednim od najlakših objektiva. Zum prsten je napravljen od gume, odgovarajućih je dimenzija i pristojno finog hoda za cenovni rang u kojem gravitira. To znači da ne trebate očekivati čuda, ali ni probleme prilikom rada. Konstrukcija zum mehanizma je ista kao i ranije, što podrazumeva pomalo arhaično rešenje da je objektiv fizički najkraći na približno 24mm, dok maksimalnu dužinu postiže na graničnim vrednostima od 18, odnosno 55mm. Fokus je sada internog tipa, što je svojevrstan nusprodukt STM (Stepper Motor) fokusnog motora, pa prednji element prečnika ø58mm više ne rotira zajedno sa plastičnim fokusnim prstenom. Fokusni prsten sada nije sužen u odnosu na korpus objektiva, već je istog prečnika, šireg je promena i bolje nazubljenosti. Sveukupno, sada je znatno zahvalniji za rad, a posebno u kombinaciji sa polarizacionim (CPL) filterima, koji su na starim verzijama bili pravo mučenje za koristiti. Kako je autofokus sada pogonjen modernim STM motorom, obezbeđen je i FTM (full-time-manual) fokus, pa prekidač nije neophodno prebaciti na MF u slučaju da poželite da izoštravate ručno. Za ovaj aspekt korišćenja vezana je i jedna osobenost. STM objektivi podrazumevaju da direktne fizičke veze između fokusnog prstena i fokusnog mehanizma u objektivu nema, pa se svaki pomeraj ostvaruje elektronskim putem – tzv. „focus-by-wire“. U praksi, to znači da će svako manuelno pomeranje fokusnog prstena, rezultovati simultanim pomeranjem fokusnog polja, ali pomoću koračnog (stepper) motora. To takođe znači i da pomeranje fokusnog prstena na objektivu skinutom s aparata neće uroditi plodom, kao ni u situaciji kada je aparat isključen ili u „sleep“ modu. Na ovo se treba navići, ali za uzvrat – fokus će biti brži, tačniji i nemerljivo tiši nego ranije. Iako je ovo poboljšanje okrenuto pre svega videografima, sigurni smo da će mnogi pozdraviti u celini bolju izvedbu malog kit objektiva.

Na žalost, skala distance i dalje nije na raspolaganju. Minimalna fokusna distanca od 25cm (meri se od ravni senzora) obezbeđuje prilično veliki faktor uvećanja od čak 0.34x (kao i kod prethodnika), odnosno 1:2.9, što će ljubitelji close-up (kvazi-makro) fotografije umeti da iskoriste. Brzina AF-a je veća nego ranije (opet zasluga STM-a), a isto se može reći i kada je tačnost u pitanju – pa možete očekivati više nego solidan procenat tačno fokusiranih snimaka. Objektiv spada u red varifokalnih, što podrazumeva da je za svaku promenu žižne daljine neophodno ponovo fokusirati.

Optičku konstrukciju čini 13 elemenata raspoređenih u 11 grupa, čime je otklonjena svaka sumnja u to da je ovo zapravo novi objektiv. Asferični optički element je i dalje prisutan (tirkizno označen na ilustraciji), a namenjen je suzbijanju hromatskih aberacija. Fluktuirajući element  (označen crveno), koji je namenjen optičkoj stabilizaciji, pomeren je ka prednjem elementu, što bi (makar u teoriji) trebalo pozitivno da utiče na efikasnost stabilizacije, budući da su amplitude podrhtavanja najintezivnije na dužem kraju objektiva. Na sledećoj ilustraciji se može videti šematski prikaz optičke konstrukcije:

Optička konstrukcija kit objektiva, Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM *

„Klizna blenda“ je uobičajena za ovu klasu objektiva, a kreće se od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/38, a sama dijafragma je sada realizovana u vidu 7 zaobljenih listića, što pozitivno utiče na kvalitet bokeha (zamućene površine van fokusne ravni).

Novi objektiv je od starog preuzeo optičku stabilizaciju četvrte generazije („IS“ oznaka u nazivu, od “Image Stabilizer“), deklarisanu na četiri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu (preporučena dužina ekspozicije je 1/žižna daljina objektiva, što u slučaju krop tela treba još pomnožiti sa 1.6). U praksi, testovi pokazuju da proizvođačka specifikacija nije preuveličana, mada prednost stabilizacije ne treba uzeti bezuslovno, budući da ona nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. U slučaju potrebe za snimanjem bez pomoći optičke stabilizacije (što se preporučuje prilikom rada sa stativa), istu je moguće isključiti odgovarajućim prekidačem na telu objektiva.

Originalna namenska zonerica, oznake EW-63C, dostupna je odvojeno, kao i odgovarajuća torbica LP1016.

Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM

Objektiv zamišljen kao tzv. „turistički rasponac“, u svojoj prvoj i jedinoj iteraciji je važio za prilično popularan, jer je bio omiljeni izbor svakome ko je težio da zaobiđe često vrlo kratki EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS. Baš zbog dobrog prijema na koji je naišao, ne čudi što je ovaj objektiv bio prvi na listi onih koji će poneti novu STM tehnologiju fokusnog pogona. Mnogima će biti jedini objektiv u torbi, koji će se retko skidati sa aparata i koji će u najširem smislu odgovoriti na sve fotografske, a sada i video potrebe manje zahtevnih korisnika. Kao što je u nazivu i naznačeno, ovaj objektiv obuhvata raspon od 18 do 135mm, koji je na APS-C senzoru ekvivalentan 29 do 216mm na FF formatu, što obuhvata praktično sve što prosečnom turisti i/ili početniku može zatrebati. Ugao koji objektiv zahvata, kreće se od maksimalnih 74.3° na najširih 18mm, do 11.5° na najdužih 135mm. EF-S prefiks označava da je namenjen isključivo APS-C aparatima, te ga na FF tela ni fizički nije moguće montirati.

Spoljne dimenzije 96 x 77mm čine ga nešto kraćim od ranije verzije, a masa od 480 grama nešto težim, iako i dalje dovoljno laganim i zahvalnim za putovanja, čemu je prvenstveno i namenjen. Kvalitetom izrade ovaj objektiv možemo smestiti značajno iznad manjeg kit objektiva, prvenstveno zbog osećaja čvrstine. Kvalitet plastike je solidan, sa dobro uklopljenim elementima, malih zazora na spojevima, uz nešto bolju mehaničku pokretljivost nego ranije. Bajonet je metalni, a finiš je na dodir dovoljno dobar i blizak je onome na 18-55 IS STM. Zum prsten je dovoljne širine, klizi glatko i precizno, a sam mehanizam se linearno izvlači do maksimalnih 135mm.

Autofokus je pogonjen novim STM (Stepper Motor) mikromotorom, koji je daleko napredniji nego nekadašnja DC varijanta mikromotora, pre svega u pogledu brzine, mekoće tranzicije fokusne ravni, ali i tišine, neophodne za video namenu. Ovaj model obezbeđuje i FTM (full-time-manual) fokus, što znači da se ručno doterivanje fokusa može vršiti proizvoljno, u bilo kojem trenutku, bez potrebe da prekidač bude prebačen na MF poziciju. Za manuelno fokusiranje je vezana i jedna specifičnost, karakteristična za objektive iz „supertele-foto“ kategorije, kao i ekskluzivne objektive poput EF 85mm f/1.2L II USM, a u pitanju je „focus-by-wire“. Prosto govoreći, radi se o načinu fokusiranja koji ne ostvaruje fizički kontakt fokusnog mehanizma i prstena za fokusiranje, već se cela operacija izvodi posredstvom STM-a, koji upravlja celom operacijom, te na taj način ručno fokusiranje čini nečujnim i dovoljno fluidnim, budući da nema mehaničkog zapinjanja, tako karakterističnog za jeftinije objektive. Ovaj način rada ima i svoje nedostatke. Pre svih, to je naročit lag, tj. zadrška kojom motor reaguje na pokrete fotografa, a koji se javlja usled izostanka direktne mehaničke povezanosti prstena i samog fokusnog mehanizma. U praksi je samo potrebno neko vreme za privikavanje, nakon čega će STM doneti više zadovoljstva nego neugodnosti. Osim toga, mnogima će biti neobična pojava da objektiv ignoriše komande na fokusnom prstenu dok god je aparat isključen ili je u „sleep“ modu.

Skala distance i dalje nije na raspolaganju, a fokus je realizovan interno, što znači da prednji element promera ø67mm ne rotira i time značajno olakšava korišćenje polarizacionih (CPL) filtera. Fokusni prsten je od tvrđe plastike, nije baš širok i ne rotira u AF modu. Minimalna fokusna distanca je 39cm (računa se u odnosu na senzor), pri čemu postiže prosečno uvećanje od 0.28x, odnosno 1:3.6. Objektiv spada u red varifokalnih, što podrazumeva da je za svaku promenu žižne daljine neophodno ponovo fokusirati.

Optičku konstrukciju i dalje čini 16 elemenata raspoređenih u 12 grupa, ali je optička formula donekle korigovana, pa se fluktuirajući element (namenjen optičkoj stabilizaciji nalazi bliže bajonetu, dok je asferični element (tirkizno) pomeren u prvu grupu, koja čini prednji/spoljni element optičkog sklopa.

Optička konstrukcija kit objektiva, Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM *

Raspon minimalnog otvora blende je identičan kao i na manjem kit objektivu – kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće u rasponu od f/22 do f/36, a dijafragma je sada realizovana u vidu 7 zaobljenih listića.

Efikasnost optičke stabilizacije poslednje generacije, implementirane i na ovom objektivu, takođe omogućava do četiri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. U praksi, kao i za EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM, testovi pokazuju da se proizvođačka specifikacija poklapa sa faktičkim stanjem, ali opet uz napomenu da stabilizacija nije svemoćna i može pomoći mahom prilikom fotografisanja statičnih scena. Za dinamične scene je i dalje potrebno imati bržu ekspoziciju i IS je tu nemoćan. Optičku stabilizaciju je moguće potpuno isključiti u slučaju potrebe (fotografisanje sa stativa, npr.), dok ograničenje na samo vertikalnu osu (tzv. paning mod, za horizontalno praćenje cilja) nije dostupno, iako je logično očekivati ga na objektivu ovakvog raspona.

Pitanje dodatne opreme se ponavlja i sa 18-135 - originalna zonerica, oznake EW-73B (koju deli sa EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM i EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS) spada u opcionu opremu, kao i odgovarajuća torbica LP1116.

Canon EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS

Najduži „turistički rasponac“ u svojoj ponudi krop kit objektiva, Canon je predstavio pre više godina i, moramo priznati da smo malo iznenađeni da se pojavio u ponudi kao kit uz 70D. Ne toliko zbog njegove vremešnosti, već više zbog prilično mlakog prijema na koji je naišao u fotografskoj javnosti, prvenstveno zahvaljujući skromnim optičkim performansama. Još više smo iznenađeni što i on nije obuhvaćen talasom obogaćivanja game dodavanjem STM motora, jer bi STM verzija verovatno mogla da podigne poziciju ovog objektiva na viši nivo. Nepisano pravilo kaže da veći raspon automatski znači i slabije optičke performanse, a odmah nakon promocije uz EOS 50D, ovaj objektiv je to školski demonstrirao, zbog čega nije postao posebno omiljen među naprednijim korisnicima Canon APS-C aparata. Interesantno, kao i najkraći kit objektiv, EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS sada dolazi sa novim tipom poklopca prednjeg elementa. Slučajno ili kao nagoveštaj nekih nedokumentovanih promena ispod haube? Videćemo.

Raspon ovog objektiva kreće od 18, a završava se na vrlo dugih 200mm, što na APS-C senzoru (za koji je objektiv, kao i svi EF-S isključivo napravljen) pruža raspon žižnih daljina od 29 do 320mm ekvivalentnih FF senzoru, što obuhvata čak i mnogo više što prosečnom turisti može zatrebati. Ugao koji objektiv zahvata na svojim graničnim žižama, kreće se od maksimalnih 74.3° na najširih 18mm, do 7.8° na najdužih 200mm.

Plastično telo dimenzija 78.6 x 102mm i masa od celih 595 grama čine ga najmasivnijim u klasi kit objektiva, a to je i razumljivo, s obzirom na raspon. EF-S 18-200mm IS se ne može pohvaliti nekim zavidnim kvalitetom izrade, ali možemo reći da je isti pristojan. Plastika je uklopljena dobro, malih zazora na spojevima, uz mehaničke osobine koje se očekuju od objektiva ove klase. Bajonet je metalni, a finiš u rangu onoga na EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM. Zum prsten je širok, glatkog i preciznog hoda, a mehanizam u obliku cilindra sa dva elementa, linerano se izvlači do žiže od maksimalnih 200mm.

Za autofokus je zadužen brzi DC mikro motor, umesto aktuelnog USM-a. Samim tim, FTM (full-time-manual) fokus nije obezbeđen, tako da je prekidač neophodno prebaciti u MF položaj, u slučaju potrebe za ručnim fokusiranjem. Skala distance (popularno „prozorče“) takođe nije na raspolaganju, a fokus je realizovan interno, što znači da prednji element promera ø72mm ne rotira i time olakšava korišćenje polarizacionih (CPL) filtera. Fokusni prsten je od tvrde plastike, nije previše širok, a za razliku od prednjeg elementa i rotira tokom fokusiranja, što može biti smetnja, barem do navikavanja. Minimalna fokusna distanca je 45cm (računa se u odnosu na senzor), pri čemu postiže prosečno uvećanje od 0.24x, odnosno 1:4.2.

Optička konstrukcija kit objektiva, Canon EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS *

Objektiv raspolaže kliznom blendom, uobičajenom za ovu klasu objektiva, a ona se kreće od maksimalnih f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor ide od f/22 do f/36, a dijafragma je realizovana u vidu 6 zaobljenih listića.

Optička stabilizacija poslednje generacije, koja je uključena u optičku konstrukciju, a u Canonovoj terminologiji se označava sa IS (akronim od „image stabilizer“), obezbeđuje do četiri koraka dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu (preporučena dužina ekspozicije je 1/žižna daljina objektiva, što u slučaju krop tela treba pomnožiti sa 1.6, u skladu sa krop faktorom).

Već sasvim uobičajeno za Canon, kao i u slučaju ostalih ne-L objektiva, namenska zonerica EW-78D, kao i torbica LP1116 se ne isporučuje u paketu sa objektivom, nezavisno od toga da li je kupljen u kitu sa aparatom ili zasebno.

GRIP

Iako je aparat nasledio bateriju od starog aparata, baterijski grip je obnovljen, a razlozi se nalaze u nešto drugačijem obliku novog tela i njegovih dimenzija, zbog kojih se BG-E8 ne bi uklopio. Dizajn se savršeno uklapa u postojeći oblik aparata, a finiš je identičan, tako da montiran na EOS 70D, grip deluje kao celina sa aparatom.

Novi baterijski grip nosi oznaku BG-E14, a od udvojenih kontrola poseduje dvostepeni okidač na standardnoj poziciji (logično), kao i multifunkcijsku komandu za izbor fokusnog metoda. Prednji kontrolni točkić je na očekivanom mestu, a sa zadnje strane je niz od tri tastera – AF ON za fokusiranje ili neku od naknadno definisanih funkcija, zatim taster za zaključavanje ekspozicije i snage bljeska blica, dok je poslednji namenjen izboru aktivne AF tačke ili zone. Kao i na samom aparatu, poslednja dva tastera u LV režimu i režimu pregleda snimaka služe za uvećanje i umanjenje prikaza. Grip ne poseduje sopstveni osmosmerni taster za navigaciju, budući da je onaj na aparatu pozicioniran tako da se palcem desne ruke može dohvatiti u oba položaja aparata.

Prekidač za zaključavanje funkcije tastera na gripu se nalazi neposredno ispod displeja (kada je grip montiran na aparat), a levo od njega je zupčasti točkić kojim se grip zateže na telo. Kako je u pitanju baterijski grip, omogućeno je korišćenje dve LP-E6 baterije ili 6 baterija AA formata, nezavisno od tipa (podržane su Ni-MH, Li-Ion i alkalne AA baterije). One se umeću uzdužno, što je rezultiralo nešto plićim poprečnim presekom, što deluje i vizuelno prijemčivije, a i zgodnije je za držanje u rukama.

Canon BG-E14 baterijski grip *

SOFTVER

Uobičajeni sistem menija nije menjan, mada smo očekivali da će rešenje viđeno na 5D Mark III biti implementirano na novom EOS-u. Ipak, realno nismo ni do sada imali zamerki na inače odličnu organizaciju softverskog dela aparata, pa ćemo se podsetiti kako to izgleda. Sastoji se iz četiri celine: Playback, Shooting, Setup i Custom Functions, kako se može videti i sa sledećih ilustracija:

 
Pregled osnovnih stranica menija: grupe Shooting, Playback, Setup, i Custom Functions

REZOLUCIJA SNIMANJA

Kao i kod ostalih Canon DSLR-ova ove i viših klasa, definisanje kvaliteta snimka je moguće nezavisno za RAW i JPEG formate. RAW je ponuđen u tri rezolucije: maksimalnoj od 20 MP (5472 x 3648), srednjoj mRAW od 11 MP (4104 x 2736) i najmanjoj sRAW u 5 MP (2736 x 1824). JPEG je na raspolaganju u znatno većem broju rezolucija i stepena kompresije. Ima ih čak pet u formatu 3:2, a najveća rezolucija je takođe punih 20 MP (L; 5472 x 3648). Ponuđena je u dva nivoa kvaliteta - višem i nižem, čija se veličina fajla razlikuje dvostruko. Sledeće dve niže rezolucije su od 8.9 MP (M; 3648 x 2432) i 5 MP (S1; 2592 x 1728), dostupne su takođe u dva stepena kompresije, a poslednje dve su namenjene web prikazu i veličine su svega 2.5 MP (S2; 1920 x 1280), odnosno 0.35 MP (S3; 720 x 480) u samo jednom nivou kvaliteta. Kao što smo pomenuli u delu testa koji se bavi režimom „živog prikaza“, u njemu je moguće koristiti i neke dodatne rezolucije, koje se dobijaju promenom razmere snimanja, sa standardnih 3:2 na 4:3, 16:9 ili 1:1. Međutim, te rezolucije nisu ponuđene van LV opcija.

OPTIČKE KOREKCIJE

Optičke korekcije se na novim Canon aparatima odnose na uklanjanje efekta „vinjetiranja“ i hromatskih aberacija. „Vinjetiranje“, tj. pad periferne osvetljenosti kadra, čest je problem prosečnog objektiva, izražen različito od modela do modela. Iako je u post-procesu vrlo jednostavno ublažiti ovu pojavu, opcija automatske korekcije može biti vrlo zgodna kada se koristi JPEG format, a Canon ju je u svojim aparatima implementirao pod nazivom „Peripheral Illumination Correction“. Sistem rada je vrlo jednostavan i podrazumeva mogućnost uklanjanja vinjeta po želji, parametrima koje aparat očitava iz interne baze aparata. Korekcija hromatskih aberacija je funkcija novijeg datuma u Canon svetu, iako možemo reći da smo se brzo na nju navikli. Kao i korekcija „vinjetiranja“, izvodi se u realnom vremenu, korišćenjem posebnog algoritma u kombinaciji sa prethodno učitanim profilom, karakterističnim za svaki pojedinačni model Canon objektiva. Inicijalno su uneseni parametri za oko 30 najpopularnijih objektiva (malo je reći da po prvi put nismo naišli na objektiv koji već nije u bazi aparata!), a lista može sadržati ukupno 40 modela, koje je potrebno importovati pomoću priložene EOS Utility aplikacije. Canon je u opcijama zadržao mogućnost selektivne korekcije, što znači da se posebno može uključiti korekcija vinjetiranja, a posebno hromatskih aberacija, što u nekim slučajevima može biti od koristi.

MULTI-SHOT NOISE REDUCTION

Načelno sa EOS-om 650D, Canon je u svoje aparate uveo dodatni alat za borbu sa šumom, pod nazivom „Multi Shot Noise Reduction“, koja je zbog svojih specifičnosti mahom namenjena početnicima. Radi se o funkciji koja pomoću niza od četiri snimka urađenih u rafalu, kreira jedan koji rezultuje manjom količinom šuma, a istovremeno boljom očuvanošću detalja u odnosu na najviše konvencionalno (High) setovanje redukcije šuma. Zbog mogućnosti da niz ne bude precizno spojen, preporučuje se upotreba stativa. Kako funkcija zahteva više procesorskih resursa i vremena, u kombinaciji sa njom nije dozvoljena upotreba RAW formata, kao ni bracketing funkcije. Na listi onemogućenih se nalazi i fotografisanje uz upotrebu blica, ali i duge (bulb) ekspozicije. Sve u svemu, možda interesantan pristup za one kojima je obrada nepoznanica ili bespotreban teret, ali ipak nedovoljno rafinisana, da bi smo je preporučili kao nešto dovoljno vredno. U svakom slučaju, u praktičnom delu testa smo obradili i ovu novinu, kako bi se na delu video njen efekat.

AUTO LIGHTING OPTIMIZER

Opcija koja služi održanju balansa između senki i jače eksponiranih delova fotografije, tako da se prosvetljavanje tamnijih partija fotografije obavlja bez narušavanja detalja u svetlijem delu spektra, sastavni je deo i najnovijeg Canon DSLR-a. Nivoa optimizacije ima tri, a primenjuje se na snimke u JPEG formatu. Ukoliko snimate u RAW-u, naknadna primena ove opcije je moguća korišćenjem priložene aplikacije Digital Photo Professional. Njen učinak smo analizirali i na primeru ranijih aparata, a ponovićemo i sada:

Demonstracija Auto Lighting Optimizer opcije, s leva na desno: isključena, Low, Standard i High intezitet

Kao što se iz priloženog može videti, uticaj algoritma je mahom okrenut delovima snimka koji su u senci. Oni bivaju prosvetljeni i tako se, sa znatno manjom potrebom za naknadnom obradom, mogu dobiti rezultati koji već iz aparata pružaju dojam šireg dinamičkog raspona, uprkos činjenici da je originalni snimak rađen u vrlo nepovoljnim uslovima (jak kontrast). Na ovaj način se mogu izbeći i poznate situacije sa „pregorelim“ (preeksponiranim) nebom, zbog merenja čije je težište bilo na tamnijem delu kadra, tako što se merenje obavlja na bolje osvetljenim delovima, a tonalitet celog snimka ostaje u balansu.

Nakon dužeg perioda korišćenja na raznim aparatima, u različitim uslovima i sa širim dijapazonom parametara, moramo skrenuti pažnju da ovu funkciju nije zgodno koristiti non-stop, jer se primenjuje korišćenjem konstantnih vrednosti, što u određenim situacijama može uzrokovati pojavu prejakog prosvetljavanja i potenciranja sivih tonova nad crnima, čak i tamo gde za tim nema potrebe. Rezultat mogu biti fotografije narušenog kontrasta i upitnog kolorita. Dobro osunčane scene, bez prejakih površina u senci, spadaju upravo u takve scene, neadekvatne za upotrebu ALO efekta. S druge strane, postoje i situacije koje prosto vape za jačim intezitetom prosvetljavanja, pa se dešava da čak ni maksimalna vrednost (strong) ne obezbeđuje dovoljno jak intezitet zahvata.

ALO je sasvim korisna funkcija, ali uz umereno, posebno ciljano korišćenje. Ukoliko njene usluge koristite prečesto i u neadekvatnim uslovima, velika je verovatnoća da od zicer situacija dobijete tek prosečne fotografije, gledano u strogo tehničkom smislu. Kao i do sada, opcija Auto Lighting Optimizer se ne može koristiti u kombinaciji sa Highlight Tone Priority opcijom, budući da su im funkcije u nekoj vrsti kolizije.

HDR MODE

High-Dynamic-Range ili HDR, kako je poznatiji, predstavlja efekat dobijanja širokog dinamičkog raspona, kombinovanjem kritičnih tonova sa najmanje tri snimka. U poslednjih par godina, ovaj zahvat se odomaćio na listi uobičajenih alatki prosečnog DSLR-a, pa ne čudi što ga poseduje i Canon 70D. Do pre nekog vremena, ovaj zahvat je bio moguć isključivo u naknadnoj obradi snimaka koji su snimljeni u većem rasponu blendi. Danas takva opcija, istina – i dalje na rudimentarnom nivou, postoji i u internoj obradi novijih DSLR-ova. 70D HDR efekat postiže uzastopnim snimanjem tri fotografije, a detalje samog procesa je moguće podesiti u zasebnom delu menija.

Tako od podešavanja imamo mogućnost podešavanja raspona blendi koji dozvoljava do ±3EV, a može biti i automatski kontrolisan, kada će aparat, u zavisnosti od uslova rada, sam odrediti najprikladniju vrednost. Pored toga, HDR mod sadrži opcije za automatsko poravnanje niza od tri snimka, koje omogućava da se snimanje HDR-a odradi i bez stativa. Korisnik može izabrati da li će HDR mod ostati konstantno aktiviran ili će se gasiti nakon jednog urađenog snimka u toj tehnici. Za razliku od 5D Mark III, 70D ne nudi mogućnost zapisivanja originalnih snimaka u RAW formatu, već je dotični neophodno isključiti, kako bi HDR uopšte bio na raspolaganju, što je šteta. Jasno da se od ovakvog HDR-a ne može očekivati rezultat u rangu specijalizovanih alatki, ali tu i tamo može poslužiti svrsi.

CUSTOM FUNCTIONS (C.Fn)

Specifične opcije, namenjene preciznom podešavanju nekih funkcija, kontrola i načina rada pojedinih sistema, mogu se naći u posebnom, Custom Functions odeljku. Opcija ima ukupno 23, a razvrstane su u tri sekcije: 

Tri sekcije Custom Functions odeljka

BRZINA

Canon EOS 70D je počašćen osetno bržim rafalom i premda nije posebno napredovao po broju snimaka koje bafer može da iznese u nizu, a bez usporenja, nije ni stagnirao, što baš nije retkost kada tranzicija među generacijama podrazumeva i rezolucijski skok. S obzirom da je i EOS 60D svojevremeno držao konkurentske proizvode na distanci po ovom pitanju, ne čudi da se Canon potrudio da i sada odradi dobar posao na tom planu.

70D traži brze kartice. Beskompromisne. SDHC/SDXC klase 10 će odlično poslužiti, ali će aparat briljirati sa UHS-I podvarijantom dotičnog standarda. Kada je taj uslov zadovoljen, od EOS-a 70D se mogu očekivati za ovu klasu izvanredne performanse, koje podrazumevaju rafal od čak 7 snimaka u sekundi, nezavisno od izabrane rezolucije ili formata snimanja, uz bafer koji će obezbediti čak 16 RAW, 40 JPEG ili 8 RAW+JPEG kombinovanih snimaka, dok aparat ne obori brzinu. Možda nije najbrže što postoji u ovom trenutku, ali je svejedno impresivno za klasu u kojoj se nalazi.

Sveža inkarnacija Digic procesora je svoj uticaj proširila i na ostale aspekte funkcionisanja aparata, pa će tako 70D biti spreman za prvi snimak već nakon sekunde od uključivanja. Shutter-lag, odnosno zadrška od pritiska na okidač do samog okidanja je u uobičajenim okolnostima nemerljivo kratka, a jedino usporenje smo primetili u režimu pregleda fotografija, kada se intezivno koristi uvećanje i umanjenje kadra.

Sistem autofokusa, budući da je u modifikovanom obliku nasleđen od 7D, briljira po pitanju brzine, a kolebanja su retka čak i u dosta lošim svetlosnim uslovima. Što se CDAF podsistema tiče, koji je svoju injekciju performansi dobio zahvaljujući Dual-Pixel CMOS tehnologiji, ubrzanje u odnosu na sve DSLR-ove, a pogotovo Canon modele, je evidentno, premda se može reći da MILC (Mirrorless Interchangeable Lens Camera) sistemi i dalje imaju izvesnu prednost po pitanju maksimalne brzine koju postižu od trenutka pritiska na okidač do pozitivne potvrde fokusa. Kada je kontinualni fokus u pitanju, Dual-Pixel itekako pomaže, mada smo primetili da za svoj maksimum zahteva primenu STM objektiva, specijalno prilagođenih takvom načinu rada. Da li smo zadovoljni viđenim (?) – bez dileme. Da li može bolje (?) – verovatno da, ali bili bismo neskromni kada bismo rekli da trud oko Dual-Pixel tehnologije nije vredeo.