Canon EOS 70D, Test

fotoTEST

Ustaljena metodologija rada koju godinama praktikujemo, svoje prednosti ima upravo u tome što se aparati mogu sučeliti na nekoliko nivoa, ali tako da se u nekima zadrži kontrola (studio), a u drugima dopusti ispoljavanje specifičnosti (vanjske scene) svakog modela aparata. Kako smo celu bateriju testova neizostavno ponovili sa svakim testiranim aparatom, zgodna posledica svega toga je mogućnost da ranije dobijene snimke stavimo „na vagu“ i suprotstavimo najnovijim proizvodima. Svrha je jednostavna – osim što to može biti nekakvo merilo napretka iz čisto praktičnog ugla, može biti i nekakva vodilja za eventualnu zamenu starog modela novim.

Praktični deo testa prepliće kontrolisane i realne uslove rada, a kao i uvek, testiranje izvodimo korišćenjem istovetnih parametara fotografisanja, razvijanja u istim uslovima i pomoću istovetnih primeraka objektiva za svaki brend. Canon 70D će se poslužiti poznatim objektivom iz reda „normalaca“, EF 50mm f/1.4 USM, a njegove snimke ćemo izložiti nasuprot prethodnika, Canon EOS-a 60D i direktnog konkurenta iz Nikon tabora, modela D7100, koji će važiti za aktera glavne dileme kupaca aparata ove klase.

Krenimo redom...

DETALJI, RAW

Kao i uvek, praktični deo testa počinjemo pričom o detaljima. Pošto je RAW neprikosnoveni i primarni format na DSLR aparatima, što se posebno odnosi na situacije koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija, na njemu će i u praktičnom testu biti težište. Dok JPEG najviše zavisi od kvaliteta internog procesiranja, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade.

Studijska scena koju smo eksploatisali i u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR) verzije 8.2, podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor narušavanja detalja), i primenjen istovetni stepen oštrenja (50), a temperatura svetla postavljena na 2850K. Izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Canon EOS 70D ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa prethodnika, EOS-a 60D, kao i direktnog rivala – Nikonovog D7100.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: 70D, 60D , D7100

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje: 

S obzirom da su u pitanju senzori relativno slične rezolucije, za očekivati je da ni razlike u detaljima nisu lako uočljive, a kamoli da postoji neka izuzetna razlika. Ipak, ako se malo zagledate u gornje isečke, primetićete da Nikon D7100 ipak beleži razumno veći nivo detalja, što se lako može uočiti na sva tri isečka. Problem je, međutim, što 70D pruža tek neki procenat više detalja od svog prethodnika, starog tri godine. Ovo ne znači nužno da je nov aparat nedovoljno dobar, već da rezolucijska razlika prosto nije dovoljna da bi se to drastično odrazilo na količinu zabeleženih detalja. Primetićete takođe da 60D ima najviše problema sa svetlijim partijama (srednji isečak) i da lakše gubi detalje u njima, nego ostala dva konkurenta.

Kako bismo predupredili sve eventualne komentare na neravnopravnost poređenja sa starim aparatom, a upravo zbog rezolucijske razlike, obično posežemo za normalizacijom snimka, kako bismo imali precizniji uvid u dobitke (ili gubitke?) u odnosu na stariji model. Prvo ćemo se pozabaviti povećanjem rezolucije snimka sa 60 na 20 MP novog aparata:

Kao što smo konstatovali i u prvom delu testa detalja, prednost u odnosu na stari model možda nije drastično veća, ali je merljiva. S obrizom na veoma malu rezolucijsku razliku, ovo je sasvim dobar rezultat.

Sledeća na redu je interpolacija, kada ćemo snimak sa 70D svesti na rezoluciju 18MP:

Ovde su razlike potpuno nestale, a čak ni dodatno uoštravanje, koje se vrši u sklopu interpolacije, ne obezbeđuje novom aparatu čak ni promil prednosti.

Kako su studijski snimci urađeni u strogo kontrolisanim uslovima, isključuju čitav jedan dijapazon sporednih uticaja, koji nepovoljno mogu uticati na razlučivost senzora i/ili objektiva. Pogledaćemo kako se novi Canon snalazi u jednoj svakodnevnoj situaciji, koja nije kontrolisana i koja podrazumeva niz potencijalnih problema – od nepovoljnog svetla do slabe atmosferske prozračnosti. Zatim ćemo uporediti istovetne isečke razvijenog RAW-a nasuprot JPEG-a iz aparata, što će ujedno biti i uvertira za sledeće poglavlje testa:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

Bez obzira što važi za opšteprihvaćen i najrašireniji standard za distribuciju fotografija i bitmapa uopšte, JPEG se u aparatima nikad nije odmakao od statusa brze alternative obrađenom RAW-u. Iako se i RAW u distribuciji konačne fotografije mahom opet konvertuje u JPEG, sličnost sa JPEG-om nastalim u aparatu se svodi na sam vizuelni doživljaj fotografije, dok u smislu kvaliteta među njima nema baš previše dodirnih tačaka. Takva je situacija i u slučaju EOS-a 70D. Isečci su naizgled isti. Ako ne isti, ono barem veoma slični. Međutim, ako izuzmemo samu scenu koja je fotografisana i koja neizostavno mora biti ista nezavisno od upotrebljenog formata, videćemo da ni oštrina, a ni fini detalji, ne mogu biti na jednakom nivou kada su ova dva formata u pitanju. Teksture deluju ispeglano, a konture prenaglašeno, iako u suštini nedovoljno oštre. Slab mikrokontrast je takođe lako uočiti. Ali, navikli smo na to kada je JPEG savremenih DSLR-ova u pitanju. Da ne bude da ništa ne valja, pomenućemo da su boje više nego prijemčive i ne daju previše prostora za doterivanje.

Više puta smo se pitali zbog čega proizvođači ne ponude malo veći nivo kontrole nad JPEG-om koji izlazi iz aparata, od bazičnog kontrast/saturacija/oštrenje, jer bi to u konačnoj liniji donelo jednu sasvim novu dimenziju upotrebe, čak i onda kada je obrada obavezna, jer bi “workflow” (proces od nastanka do konačne fotografije) bio znatno kraći, pošto bi se obrada svela samo na fotografije kod kojih je ona obavezna. Međutim, ne vredi žaliti za nečim čega nema, pa ćemo još jednom konstatovati kako je JPEG novog Canona upotrebljiv, ali ništa preterano više, niti manje nego kod drugih aparata.