Canon EOS 70D, Test

TEST KIT OBJEKTIVA

Promocija Canona 70D nas je pomalo zatekla vešću da se novi aparat neće nuditi uz najzanimljiviji objektiv koji bi mu savršeno pristajao – EF 15-85mm f/3.5-5.6 IS USM, a nakon određene vremenske distance uviđamo da se razlozi za to najverovatnije kriju u činjenici da 15-85 nije unapređen u STM verziju. Istina, nije ni najduži od ponuđenih objektiva, ali kako se ipak radi o budžet klasi, iznenađenje u tom smeru nije preveliko. Na test smo stavili sva tri ponuđena kita. Najmanji od njih, 18-55 IS STM, sasvim će sigurno biti najprodavaniji uz EOS 700D, sa kojim je i predstavljen. Sa 70D – to već nismo sigurni. Kupci ove kategorije aparata obično već imaju formirano mišljenje o nekoj standardnoj ponudi objektiva, pa će, ako su već prinuđeni da krenuo od jeftinijih modela, verovatno ipak posegnuti za 18-135 IS STM. U tom pogledu, biće zanimljivo uporediti ih i utvrditi da li su razlike iste kao i između starijih verzija oba modela ili se odnos promenio. Od 18-200 ni ranije nismo očekivali čuda, jer je on oduvek važio za tek formalnu ulogu popunjavanja game objektiva za APS-C verziju Canon bajoneta (EF-S), pre nego za nešto zaista upotrebljivo. Pa, da počnemo...

Standardna scena na kojoj sprovodimo sve kit testove sigurno ne važi za idealnu, ali predstavlja dobar kompromis za većinu parametara kojima se može odrediti kvalitativna pozicija objektiva, barem za one koji tek razmišljaju o nekom aparatu. Ispod snimka scene se nalaze linkovi ka arhivama JPEG snimaka sa sva tri kit objektiva:

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – 18-55 IS STM, 18-135 IS STM, 18-200 IS

CANON EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM

Prvi na redu važi za najmanji i najjeftiniji kit objektiv koji Canon nudi, a najčešći je pratilac poznate „Rebel“ serije DSLR-ova (EOS 700D, EOS 1100D...). Iako su mnogi nakon prvog predstavljanja brže bolje požurili da novu STM verziju povežu sa starom i proglase je optički identičnom, iz optičke konstrukcije se vidi da to nipošto nije identičan objektiv. Čak je sasvim drugačiji što se optičke formule tiče, pa se postavlja pitanje da li to ima nekakve pozitivne implikacije i na optičke performanse. Sa zadovoljstvom ćemo to pokušati da utvrdimo. Najpre da vidimo kako se novi objektiv nosi sa hromatskim aberacijama, a istovremeno ćemo pogledati i kako se novi aparat nosi sa uklanjanjem istih:

Na žalost, poboljšanja u ovom pogledu nismo u mogućnosti da registrujemo. Način ispoljavanja lateralnih hromatskih aberacija, koje se manifestuju kao poprečno rasipanje boja, a koje se inteziviraju kako se od centra kadra krećemo ka periferiji, jednak je u odnosu na stari model ovog objektiva (EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II), a srećna okolnost je što Canon 70D, kao i nekoliko poslednjih DSLR-ova ovog proizvođača, poseduje opciju uklanjanja ove optičke anomalije u realnom vremenu, korišćenjem namenskih profila koji su smešteni u memoriji aparata. Kao što se sa isečka desno može videti, efikasnost je u slučaju ovog objektiva stopostotna, pa JPEG format neće zadavati glavobolje onima koji ga obilato koriste. Naknadno uklanjanje hromatskih aberacija sa JPEG snimaka je mnogo nezgodnija opcija, pa je od izuzetne važnosti da ovo funkcioniše dobro.

Oštrina predstavlja jednu od najvažnijih osobina objektiva. Nije da se od najjeftinijeg objektiva u ponudi može (i treba) očekivati čudo, ali poželjno je da objektiv, makar i slabije oštrine, bude što uniformniji na celom rasponu, kako bi se na njega uvek moglo računati sa predvidivim rezultatima. Pogledajmo kako se novi 18-55 IS STM nosi na najširem kraju i širom otvorene blende:

Primećujemo prisustvo aksijalnih (longitudinalnih) hromatskih aberacija („purple fringing“) koje se javljaju nezavisno od pozicije u kadru i iz sasvim drugačijih razloga u odnosu na lateralne hromatske aberacije. Ispoljavaju se kao senka ljubičasto/roze nijanse koja utiče na mikrokontrast i u nepovoljnim situacijama drastično narušava krajnji kvalitet snimka. Srećom, ovde je nema u prevelikim količinama, a istog inteziteta je bila i na starom kit objektivu, iako je na prvoj stabilisanoj verziji nije bilo ni u tragovima. Oštrina je sasvim solidna, ali ne bismo mogli reći da je nešto naročito bolja nego ranije. Periferija kadra jeste delimično poboljšana u pogledu oštrine, ali se pojačalo i vinjetiranje (stepen osvetljenosti kadra na periferiji snimka je slabiji).

Privrtanje blende na f/5.6 menja situaciju:

Aksijalne hromatske aberacije su u potpunosti nestale, a oštrina je pobojšana kako u centru, tako i na periferiji kadra. Isto važi i za mikrokontrast i delimično za vinjetiranje koje je sada manje izraženo. 24mm bi trebalo da popravi situaciju:

Kao što je i bilo za očekivati, 24mm daje nešto oštriji rezultat, što se posebno može primetiti na periferiji kadra. Mikrokontrast je ostao na istom nivou, a i vinjetiranje je nešto umerenije nego na 18mm. Pogledajmo kako stvari stoje na 35mm:

35mm bi se moglo uzeti kao idealna žižna daljina („sweet spot“) ovog objektiva, jer je na njoj oštrina najveća i u centru, ali i na periferiji kadra. Poslednji isečak je napravljen iz snimka urađenog na krajnjih 55mm:

Ovde na delu vidimo potpuno identičnu manu koju je imao i prvobitni EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS, i njegov naslednik sa sufiksom „mark II“, a to je vidljiv pad oštrine na celom kadru. Snimak ne bismo mogli nazvati mutnim, ali mu nedostaje mikrokontrast i jednostavno – vidi se pad performansi u odnosu na sve prethodne isečke. Uniformost tako nije postignuta ni ovaj put, mada treba imati u vidu da će i pored toga ovaj objektiv i dalje biti idealan za početak, za sve laike i entuzijaste koji još nisu u stanju da odluče o svojim prioritetima. Na taj način će imati objektiv za upoznavanje sa novim aparatom, a gubitak u zameni ni u jednoj varijanti ne može biti veliki, jer je i osnovna cena najmanjeg kit modela u ukupnoj ceni i dalje simbolična. Ako na sve ovo dodamo i promene u fizičkom smislu, koje se tiču FTM-a, nerotirajućeg prednjeg elementa i brzine fokusa, vrlo je malo argumenata protiv ovog pristupačnog objektiva.

CANON EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM

Ovaj model odavno nije nov, jer smo ga imali prilike već dva puta predstaviti kao prateći objektiv sa telima niže klase, EOS-ima 650D i 700D. I njega su pratile istovetne priče o nepostojećem napretku u odnosu na stari model koji nije posedovao ni STM, a ni USM motor. Da li su se slutnje obistinile, već smo videli ranije, a proverićemo kako se 18-135 IS STM nosi sa novim EOS-om 70D. Hromatske aberacije su uvek prve na testu, pa ćemo i ovaj objektiv prvo staviti na CA test:

Kao ni u slučaju 18-55 IS STM, ni ovde ne vidimo naročit napredak po pitanju kontole lateralnih hromatskih aberacija, ali se srećom one vrlo efikasno uklanjaju u realnom vremenu, korišćenjem funkcije u aparatu. Njen učinak možete videti na isečku desno. Ipak, naknadnim testiranjem smo utvrdili da novi objektiv ipak donosi poboljšanja i na ovom polju, ali tek kada žižna daljina pređe 85mm.

Oštrina ovom objektivu nije predstavljala ni svetlu, ali ni slabu tačku. Važio je za prosek u klasi, ali smo ga dobro zapamtili po tome što mu raspon nije bio baš uniformnog kvaliteta, pa se na širem kraju, sve do 50mm praktično izjednačio sa 18-55 IS, da bi do maksimalnih 135mm dostigao gotovo neverovatnu oštrinu za svoj cenovni rang. Istina, samo u centru kadra, jer mu periferija na maksimalnom otvoru blende (f/5.6) nije bila baš najsjajnija. Pogledajmo kako sada stvari stoje. Prvo 18mm na najvećem otvoru blende:

Ovde vidimo ipak malo povoljniju situaciju u odnosu na manji kit objektiv. Oštrina je možda uporediva u centru, ali je na periferiji nešto bolja nego na 18-55 IS STM, kao i u odnosu na stari 18-135 IS (barem njegov prosek). Takođe, za razliku od 18-55 IS STM, longitudinalne hromatske aberacije u centru kadra nisu prisutne, koje su inače veći problem za uklanjanje nego one dobro poznate lateralne. Privrtanjem otvora blende na f/5.6 bismo trebali dobiti bolju oštrinu na celom kadru:

...što se u praksi i dogodilo. Oštrina u centru je porasla minimalno, jer je i inače pristojna, ali se na periferiji može jasno primetiti i veća oštrina, ali i manje vinjetiranje, što doprinosi i boljem kontrastu. 24mm bi trebalo da malo poboljša situaciju:

Veća oštrina u odnosu na 18mm f/5.6 je izostala, mada je ona već na sasvim solidnom nivou, što važi i za periferiju kadra. Pogledajmo kako stvari stoje na 35mm:

Uniformnost je zadržana i na ovoj žižnoj daljini, što je pozitivan trend, pa se nadamo da će se slično održati i na 50mm:

Sada 18-135 IS STM prelazi u suvereno vođstvo u odnosu na 18-55 IS STM, koji na svojih 55mm demonstrira značajan pad oštrine, kako u centru, tako i na periferiji kadra. 18-135 ima još raspona na raspolaganju, pa ćemo prvo pogledati kako se drži na 85mm:

Uniformnost nas sada već podseća na proslavljeni Nikon kit objektiv – AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G VR, koji je svoju popularnost stekao upravo performansama koje ne potenciraju upotrebu ni jedne žižne daljine niti otvora blende, samo zato jer je objektiv na tim parametrima najbolji. U praksi je mnogo bolje imati objektiv koji je na celom rasponu solidan, nego onaj koji briljira na jednom kraju, dok je na drugom praktično neupotrebljiv. Pogledajmo kakva je situacija na konačnih 135mm:

Oštrina u centru je više nego pristojna, a jedino nismo baš zadovoljni oštrinom na krajnjoj periferiji kadra, koja je uočljivo mekša nego centralni deo kadra. Ipak, istovremeno možemo konstatovati da je i ovakva kakva je, oštrina na periferiji nešto bolja nego na staroj verziji, a i intezitet vinjeta je slabiji, što je takođe pozitivno.

Ono što nas je kod ovog objektiva “oborilo s nogu” je brzina autofokusa.  On je sada bliži skupocenim objektivima, nego standardnim kitovima! Tih, brz, nečujan i skoro bezrezervno precizan, autofokus pruža ogromno zadovoljstvo u radu i prilikom prvog kontakta kod većine proizvodi efekat koji izaziva zanemarivanje svih prethodno ispoljenih mana. Da li je to dovoljno za prelazak sa stare na novu verziju – verovatno ne, jer je cenovna razlika ipak nesrazmerna dobijenom. Ali, ukoliko postoji ikakva dilema oko prelaska sa nekog drugog, skromnijeg objektiva, ovo može biti pun pogodak. Još ako je video jedna od primarnih stavki prilikom kupovine aparata, dileme jednostavno nema – trenutno univerzalniji i pogodniji zum za ovu namenu ne postoji.

CANON EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS

Objektiv koji je naredni na testu, važi za slabo prihvaćeni turistički rasponac, koji se nije proslavio, pre svega zbog skromnih optičkih performansi i nesrazmerno visoke cene kojom je odbijao i ono malo potencijalnih kupaca. Pošto ciljna grupa ovakvih objektiva uglavnom zanemaruje prednosti RAW formata, od izuzetnog je značaja kvalitet uklanjanja hromatskih aberacija u aparatu. Canon EOS 70D umnogome može pomoći po ovom pitanju, a mi ćemo pogledati kakvu količinu aberacija generiše ovo, sada već pristojno staro parče optike:

Lateralne hromatske aberacije ovog objektiva su u startu prenaglašene i gotovo da se čini da ih je nemoguće ukloniti čak i u postprocesu, a kamoli u aparatu. Međutim, 70D je i ovde uradio odličan posao i stopostotno uklonio i poslednje tragove ove nepoželjne pojave. Ako uporedimo širinu hromatskih aberacija koje se javljaju na ovom objektivu, možemo sa sigurnošću reći da su drastično izraženije nego kod oba kraća kit objektiva, a posebno u odnosu na 18-135 IS STM.

Pogledajmo kako stvari stoje sa oštrinom. Opet krećemo od šireg kraja i maksimalnog otvora blende, što bi u slučaju ovog objektiva bilo 18mm i f/3.5:

Očekujući čak i lošiji rezultat nego što je ovaj objektiv demonstrirao ranije, ostali smo pomalo zbunjeni činjenicom da na delu uopšte ne vidimo loš rezultat! Štaviše, oštrina u centru je sasvim uporediva sa 18-135 IS STM! Isto važi čak i za periferiju kadra! Ako bismo nagađali šta je posredi, pre bismo poverovali da je u pitanju „tiho“ unapređenje objektiva, nego da nam je zapao izuzetan primerak. Naime, Canon je i ranije imao slične običaje da problematične objektive doradi bez dizanja prašine i da to podmetne u novim serijama. Loš glas se uglavnom teško zaboravlja, ali kako je slična stvar svojevremeno urađena i sa vremešnim EF-S 17-85mm f/4-5.6 IS USM, moramo reći da ovakvim stanjem stvari ipak nismo previše iznenađeni. Ovakav razvoj situacije čini da smo još više radoznali kako se 18-200 IS nosi sa ostala dva objektiva, na ostatku raspona. Pogledajmo 18mm kada se otvor blende privrne na f/5.6:

Oštrina u centru se nije bitnije promenila, ali teško da bismo je mogli nazvati lošom. Na periferiji je poboljšana, ali ipak zaostaje za 18-135 STM i 18-55 STM. Idemo dalje – 24mm:

Rast oštrine u centru je očekivan, a isto primećujemo i za periferiju kadra, koja je poboljšana i nešto većim kontrastom. 50mm će biti posebno zanimljivo, jer na toj žižnoj daljini najkraći kit objektiv doživljava optički krah:

Evo zanimljive situacije! 18-200 IS i dalje pojačava tempo i sada je bukvalno deklasirao kraći kit objektiv (18-55 IS STM), kako u centru, tako i delimično na periferiji! Poređenje sa 18-135 pokazuje gotovo identičnu oštrinu u centru i tek minoran zaostatak na periferiji kadra, što je za objektiv ovog raspona sasvim pristojno! Zaostatak se tiče i vidljivo jačeg vinjetiranja i pada kontrasta na periferiji. Sa 85mm bližimo se limitu raspona 18-135 IS STM:

Postaje sve zanimljivije! 18-200 IS se i dalje dobro drži, parira srednjem kit objektivu u centru, dok ni periferija ne zaostaje previše. Opet su glavne razlike u vinjetiranju, što se efikasno može rešiti baš kao i hromatske aberacije – u samom aparatu. 135mm predstavlja konačni limit za srednji kit, pa nas zanima kako će se tu pokazati 18-200 IS:

Opet ista priča – oštrina u centru solidna, na periferiji nešto manje, ali i dalje sasvim upotrebljivo! Idemo na 170mm:

Ovde već imamo malo čudniju situaciju. Oštrina u centru je više nego solidna, na periferiji nešto manje, ali je neobično to što čak ni algoritam za uklanjanje hromatskih aberacija, koji dosad nije pokazao svoje manjkavosti, ne uspeva da počisti sve tragove ove optičke anomalije sa snimka urađenog na 170mm. Ako to zanemarimo, vinjetiranje se nije pojačalo, a kontrast je minimalno opao. I kao poslednji primer, krajnji tele-opseg,  200mm:

Zanimljivo je da čak i na konačnoj žižnoj daljini, koja obično pokazuje izvestan pad u oštrini kod većine objektiva, 18-200 IS odoleva na način koji nam u vezi sa njim do sada nije bio poznat. Opet se na periferiji javljaju fantomske hromatske aberacije, ali ih je u RAW formatu ipak moguće ukloniti. Periferna oštrina nije posebno velika, ali je ne možemo klasifikovati ni kao previše malu. Uz pristojni tretman naknadnog uoštravanja, konačni rezultati mogu biti sasvim pristojni!

Nakon svega možemo samo da konstatujemo da nas je stari EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS prijatno iznenadio i da sada još više žalimo što i on nije uvršten u listu unapređenih novim STM motorom. Istina, ni on nema manu rotiranja prednjeg elementa u toku fokusiranja, ali bi mu brži i precizniji fokus, a pogotovo FTM, izuzetno dobro došao.

Poslednja stvar koja se tiče sprege optike i senzora je difrakcija. Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim ulgom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako novi Canon prve znake difrakcije (u teoriji) može pokazati već na blendi f/6.6, mada se ona vizuelno, sa prosečno oštrim objektivima i uz prisustvo AA (Anti-aliasing/Low-pass) filtera teško može uočiti na blendama većim od f/10. Kako efekat difrakcije izgleda kada se uporede na drastičnom primeru, možemo videti na sledećim isečcima:

Epilog testiranja objektiva je takav da, kao i par puta u prošlosti, idealan kompromis je ujedno i objektiv čija je cena negde u sredini, a to je EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM. Iako bi ova preporuka verovatno bila drugačija da se umesto modernog STM nalazi stari IS objektiv, činjenica da EF-S 18-200mm f/3.5-5.6 IS i dalje slovi za cenovno nedostižan za najveći broj onih koji bi ga rado posedovali, diskvalifikuje ovaj dugački rasponac iz uže konkurencije za preporuku. S druge strane, mali EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS STM je dovoljno jeftin da sa njim nema greške – može poslužiti kao odlična odskočna daska za dalje unapređenje, a može biti i konačno rešenje uz neki telezum poput EF-S 55-250 IS. Ni jednom objektivu se ne može zameriti nešto zaista ozbiljno. Ako bismo mogli da damo preporuku za smer unapređenja, 18-200 IS bi definitivno mogao da dobije STM motor, ali bez povećanja cene, dok bi 18-55 IS STM mogao konačno biti popravljen na graničnih 55mm. 18-135 IS STM opet drži sredinu – kod njega prostora za unapređenje nema previše, a i svako ozbiljnije unapređenje bi automatski podrazumevalo i novi cenovni razred, a kit objektiv bi ipak trebao ostati samo to, u svakom smislu, pa i cenovnom.