Canon EOS 70D, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora. Za one manje upućene reći ćemo da dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (a nekada filma) da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera)) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je i problem suženog dinamičkog raspona (u daljem tekstu – DR), koji je na digitalnim senzorima i dalje nešto slabiji u poređenju sa filmom, ali sa tendencijom ka sve manjim i manjim razlikama. Najčešće se javlja kada fotografišemo izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa pude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Jedan takav primer ćemo obraditi i ovde.

Canon aparate, tj. njihove CMOS senzore, poslednjih godina prate sve učestalije kritike fotografske javnosti, zbog slabog napretka upravo u domenu dinamičkog raspona. Daleko od toga da je DR Canon senzora loš, ali trenutne prilike su takve da glavni konkurent uspeva da uradi bitno bolji posao sa senzorima i Sony i Toshiba korporacija. Ovde se nećemo baviti nagađanjima po pitanju razloga za ovakvo stanje stvari, već ćemo pokušati da ustanovimo da li promena po ovom pitanju ima ili ćemo za opipljiv napredak morati da sačekamo neku drugu tehnologiju ili promenu procesa proizvodnje.

Iskoristili smo našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznom ISO rasponu – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 vrednost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponiran sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Asimetrični niz koji u podeksponiranom setu obuhvata 8, a u preeksponiranom svega 4 blende, osmišljen je u skladu sa uobičajenim dinamičkim rasponom koji je karakterističan za digitalne senzore. Kao što je nekim čitaocima verovatno poznato, digitalni senzori se bitno lakše nose sa tamnijim delom spektra, pa insistiranje na rasponu -8 - +8 EV ne bi imalo naročitog smisla. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem podeksponiranih, odnosno preeksponiranih snimaka, a sastoji se u prostom nadoknađivanju eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Kao što smo u ovodu ovog dela testa rekli, podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i znatno ih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Za razliku od njih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bilo kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Pogledajmo kako se senzor u Canonu 70D snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden u normalu „pull“ procesom („izvlačenjem“):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Ako pogledate čitav niz od 13 snimaka (iz arhive priložene iznad), videćete da je potpuna očuvanost informacija zadovoljena u rasponu od ±3 EV u odnosu na referentnu dužinu ekspozicije, s tim da se kolorni (chroma) šum izazvan naknadnim pojačanjem signala, manifestuje progresivnim skokovima za svaku blendu podeksponiranja. Ovo nije naročito dobar rezultat po pitanju pojave šuma, pogotovo u poređenju sa direktnim konkurentom, Nikonom D7100 koji čak i “čupanje” od 8EV prati sa vrlo slabom pojavom šuma. Ipak, to se donekle kompenzuje na drugoj strani, skoro potpunim očuvanjem kolorita, sve do -4 EV snimka. Čak se ni na -5EV ne naslućuje bilo kakav color-cast (kolorne primese određenog tonaliteta), a interesantno je znati i da se bending ne pojavljuje ni u ovako ekstremnom testu, čak ni na najozbiljnijem podeksponiranju od -8 EV. Bez obzira na to, ukupna upotrebljivost ovako dobijenih snimaka veoma je mala. Čak – beznačajna, pa se kao bezbedni domet podeksponiranja može uzeti -4 EV, uz obilato korišćenje redukcije šuma, dok se -5EV jednostavno ne isplati ni razmatrati. Količina ispoljenog kolornog šuma na jače podeksponiranim snimcima (raspon -6 do -8 EV) potpuno devastira krajnji rezultat, pa se samo iz uzdržanijih podeksponiranja može videti nekakav pomak po pitanju dinamičkog raspona u donjem delu skale.

S druge strane, preeksponirani snimci nam nisu pružili ništa više prostora za izvlačenje nego ranije, pa se stopostotno očuvana scena može garantovati na +1EV i čak na taj način simulirati ISO 50. Dalje preeksponiranje (+2 EV) počinje da pokazuje prve znake nervoze u najsvetlijim tonovima i mada se ukupni gubici mogu svesti na <0.5% ukupne površine, oni ipak postoje. Osim toga, treba imati na umu da se uspešnost spasavanja nipošto ne može uzeti za nešto egzaktno, budući da direktno zaviso od konkretne scene. Ukoliko na sceni dominiraju svetliji tonovi ili ih ima u graničnim vrednostima (dobar primer bi bio neki pejzaž sa živopisnim oblacima), takav snimak može pokazati bitno drugačiju tendenciju ka pregorevanju svetlijih partija. Preeksponiranje za 3 EV donosi već ozbiljne poteškoće senzoru čak i na scenama koje ne potenciraju previše svetlih partija i ekstremno jake kontraste, dok se Nikon D7100 po tom pitanju držao za nekoliko nijansi bolje. Preeksponiranje za cele četiri blende, kao što se iz priloženog da videti, možemo odbaciti kao potpuno neupotrebljive, bez obzira što ukupan gubitak ne prelazi 5% ukupne scene. Problem je čisto vizuelne prirode, pošto je zapušene senke relativno lako zamaskirati, dok se pregoreli oblaci mogu doterati jedino docrtavanjem, što onda već spada i digitalno slikarstvo, a ne fotografiju.
 
U nastavku ovog testa ćemo probati da ispitamo i neke granične vrednosti tzv. „push“ procesa, zahvata kojim se podeksponirani snimak „izvlači“ do potrebne tačke, te na taj način simulira viša ISO vrednost, što je često korišćeno rešenje za situacije sa malo svetla. U prethodnom bloku testa dinamičkog raspona smo već imali prilike da iskoristimo istu tehniku, ali ćemo ovaj put to učiniti odabirom najviše ISO vrednosti baznog raspona, te na taj način simulirati one koje nedostaju u aparatu. Kako Canon EOS 70D već poseduje ISO 25600, odnosno -1EV softverski „push“, pozabavićemo se dvema narednim vrednostima od -2 i -3 EV. Najpre da vidimo kako se 70D nosi sa simulacijom ISO 51200, podeksponiranjem za dve blende i naknadnim dovođenjem na referentnu vrednost:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 20MP, 12MP, 6MP, 2MP

Pošto smo u ISO testu već nekoliko puta primetili očigledne probleme novog Canona sa ISO 25600, ovom delu testa smo pristupili s naročitim oprezom. Glavno pitanje je da li je za loš ISO 25600 odgovoran senzor i njegov dinamički raspon ili je zakazao softverski algoritam koji ovu vrednost obrađuje u realnom vremenu? Ako je u pitanju senzor, očekivanja od ovog dela testa bi trebala biti minimalna. Ukoliko je ovo drugo, postoji šansa da sami korisnici u sopstvenoj režiji mogu postići čistiji fajl sa simuliranim ISO 25600, nego što je to aparat u stanju da im pruži. Čudesno ili ne, simuliranih ISO 51200 zaista deluje „čisto“ u dovoljnoj meri da postavlja ozbiljno pitanje zašto je ISO 25600 onakav kakav jeste? ISO 51200 možda nije za svakodnevnu upotrebu i očigledno ima problema sa održanjem detalja u tamnijim partijama snimka, ali ga je relativno lako očistiti makar od kolornog šuma.

Probaćemo i stepenik više – podeksponiranje za cele četiri blende i vraćanje u obradi donosi vrtoglavih ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 20MP, 12MP, 6MP, 2MP

Nismo iznenađeni ovim što vidimo. Ne samo zato što Canon još uvek nije iskazao jaku volju da konačno ozbiljno odgovori u domenu dinamičkog raspona, već i zbog toga što se do sad još ni jednom nije dogodilo da ISO 102400, simuliran ili ne, bude upotrebljiv za nešto više od pokazne vežbe. Ma šta učinili sa dobijenim snimkom, ovako ekstreman zahvat jednostavno ne daje prostora ni za najprostiju redukciju šuma, a kamoli za nešto više od toga, poput obrade. Snimak očigledno puca po šavovima i sve i da je dinamički raspon novog Canona poboljšan za nekoliko blendi, ne verujemo da bi u konačnom skoru to imalo nekakvog značaja. Jednostavno, zasad je to još uvek preveliki zalogaj za jedan APS-C senzor.