Fuji X-H1, Test

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, aparati opremljeni velikim senzorom poseduju širi dinamički raspon, što u post-procesu omogućava složenije korekcije, poput boljeg balansiranja snimaka nastalih u lošim uslovima ili čak korigovanja sopstvenih grešaka prilikom eksponiranja snimka. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače, dok Sony im modeli dišu za vratom iako, paradoksalno, same senzore proizvodi uglavnom Sony.

Fuji je na ovom polju veoma jak, ali ipak ne toliko da bi ugrozio dominantnu poziciju ostala dva brenda. U prošlosti se pokazao vrednim pažnje, kada je dinamika u pitanju, a bez obzira što već unapred znamo šta možemo da očekujemo od X-H1 (znajući da isti senzor testiramo već treći put), odlučili smo da mu pružimo priliku da se pokaže.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, ovaj put snimljenih na ISO 200, budući da je to bazna vrednost nativnog ISO raspona koji ovaj aparat poseduje. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 200, f/8 i trajanjem od jedne sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog uobičajene tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 200, f/8, 1“:

ISO 200, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: X-H1 (ZIP; 79 MB), X-T2 (ZIP; 79 MB), D500 (ZIP; 107 MB)

Interesantna činjenica – arhiva sa setom snimaka iz testa dinamičkog raspona, doslovno je identičnog obima kao i arhiva sa Fuji-ja X-T2. Smatramo izlišnim do još jednom naglasimo da je senzor identičan onome iz X-T2, uprkos neznatnim (ali ipak vidljivim) razlikama u ISO testu, ali ovakva koincidencija je zaista suviše očigledna.

Da se vratimo na komparaciju… Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Snimci koji se na ovaj način dobiju, obično su prihvatljivog kvaliteta, tj. uporedivi sa istovetnim snimcima na nominalnim vrednostima, do granice od -4 EV, manje ili više. Ipak, uvek gledamo da u testu jednaku važnost posvetimo i snimcima koji bi za većinu modernih senzora (barem kada govorimo o formatima u rangu micro-four-thirds i većima) trebali biti tek rutina. Rutina ili ne, evidentno je da mnogi aparati ipak drugačije ispoljavaju svoje nedostatke, a nekada je to slučaj čak i kada različiti modeli dele isti senzor.

S toga, analizu i krećemo od simboličnih -1 EV gde, bez iznenađenja, sva tri aparata rutinski odrađuju posao i dozvoljavaju da se snimak u celosti oporavi do nominalne vrednosti. Isto se, s dodatkom veoma male količine šuma, ponavlja i na -2 EV. Trend se na -3 EV ipak ne nastavlja, pa se Nikon D500 blago odvaja, čuvajući izuzetnu čistoću kontura i kontrolisan kolorni šum, za razliku od oba Fuji predstavnika, koji počinju da pokazuju prve znake nervozne borbe sa ostacima puma u tamnim partijama.

Mala, ali konstantna prednost, održava se i na -4 EV. Nikon tu beleži nešto manje od 1/2 EV prednosti nad oba Fuji-ja, koje bismo slobodno mogli nazvati istovetnima.

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Nastavljamo dalje, do -5 EV, gde Nikon i dalje drži svojih približnih 1/2 EV prednosti, s tim da ne treba smetnuti s uma i određen manjak koji Fuji senzor poseduje na polju osetljivosti. Uz nadoknadu tog zaostatka, prednost Nikona raste na već jakih 2/3 EV. Na -6 EV dva Fuji-ja dodatno gube dah pa se, bez obzira na prividno bolju kontrolu kolornog šuma, lako uočava bolji render detalja na D500, kao i bitno manje potpuno zapušenih tamnih partija na snimku, a tu su i tzv „vrući“ pikseli, pikseli koji se karakterišu ne baš sjajnom interpretacijom očitanog signala, pri čemu „svetle“ izrazito jakim intenzitetom u nekom od tri kolorna kanala. Kod Nikona taj fenomen gotovo da nije prisutan na -5 EV. Što ne znači da nije na -6 EV, gde počinju da se pomaljaju i prvi veći problemi po D500, kao što su zapušene partije, lošiji render boja i tome slično.

-7 EV je ozbiljan zalogaj čak i za najbolje senzore 35mm formata, tako da poteškoće u APS-C kategoriji ne bi smele biti ni malo čudne. Nesumnjiva nadmoć Nikona D500 čak ni tu ne jenjava, pa se njegovi jedva upotrebljivi snimci, ipak ističu ispred odavno neupotrebljivih koje su nam isporučili Fuji fotoaparati. Interesantno je to da je Fuji na ovom senzoru ipak izveo neke dorade, verovatno softverske prirode, jer X-H1 ipak bolje odrađuje ovako dubok push i nešto je bolji od onoga što nudi X-T2, uprkos istom senzoru. Isto se ponavlja i na -8 EV, ako je to uopšte i bitno, s obzirom da ono što je „očuvano“, nema nikakvu praktičnu težinu.

Prelazimo na drugi kraj dinamičkog raspona, ovaj put testirajući efekte tzv. „pull“ tehnike, kada se tendenciozno preeksponirani snimak, vraća u nominalne okvire, na istovetan način kao i kod „push“ procesa, ali u suprotnu stranu skale. Većina današnjih aparata nema skoro nikakvih teškoća sa +1 EV. U principu, ta granica se u fotografisanju po sunčevoj svetlosti, gotovo svakodnevno dostiže, čim kontrasti dominiraju scenom. Analizom raspoloživih snimaka, pretpostavke su se obistinile, te su sva tri aparata rutinski obezbedila čistih efektivnih ISO 100 (Fuji X-H1 i X-T2), odnosno ISO 50 u slučaju Nikona, budući da je njegov test dinamike rađen na ISO 100, kao baznoj vrednosti.

Baš zbog toga što je početak baznog raspona Fuji fotoaparata ISO200, zanimalo nas je kako će se dva Fuji-ja snaći kada izvršimo izvlačenje +2 EV snimka. Na naše iznenađenje, čak se i u ovom slučaju pokazalo da je proizvođač vršio određene izmene na polju očitavanja signala, pa je X-H1 pokazao za nijansu bolji krajnji rezultat, u odnosu na X-T2. Dalje, zaostatak koji su oba Fujija ranije imali u odnosu na Nikon, u ovom delu skale ne važi. Čak, najčešće se dešava da inferiorni senzori na polju podeksponiranja, briljiraju ili se barem pokažu bitno boljima, kada se radi o preeksponiranju. Na žalost, zamah je brzo zaustavljen, pa je na +3EV D500 nadoknadio razliku i stao rame uz rame sa dva konkurenta. Istovremeno, komparacija sada postaje više teoretska, nego praktično upotrebljiva, jer su najsvetlije partije na snimcima svih aparata nepovratno izgubljene ili barem oštećene do mere da ih nije moguće popraviti. S toga sledeći korak poredimo, već znajući da rezultat neće biti upotrebljiv.

Kriva dinamike je još jednom demonstrirala da nije linearna, pa se na +4 EV ponovo dogodila „pretumbacija“ u poretku. Nikon je naglo zaostao, žrtvujući jako velik deo scene u nepovrat, dok su dva Fuji modela bolje odradila posao. X-H1 je ponovo postigao za nekoliko nijansi bolji rezultat, verno čuvajući teksturu na partijama koje D500 praktično više i ne vidi. Na žalost, to u realnosti malo znači, budući da osim teksture, nema mnogo čega drugog, a posebno ne vernog kolorita. Osim toga, ne treba smetnuti s uma da je Fuji-jeva bazna osetljivost ISO 200, što u startu znači bitno drugačiju „težinu“ postignutog. Dok se sa D500 lako dolazi do simuliranih ISO 50, kod Fuji-ja to ipak nije slučaj.

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, često se praktikuje kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju X-H1, to je ISO 12800) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa X-H1 potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 25600 ili 51200, pošto su dotične već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 12800, podeksponiranog za 3 i 4 EV, pri čemu rezultujući snimci mogu proći kao softverskih ISO 102400, odnosno 204800. Najpre -3 EV i ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Kako smo sa ranije dve iteracije testova ovog senzora imali pomalo nerealna očekivanja u pogledu dinamičkog raspona na najvišoj ISO vrednosti baznog raspona, ovaj put smo proveri prišli dosta opreznije. Činjenica da senzor ipak nije pretrpeo nikakve drastične promene, dale su nam validan povod za pretpostavku da će i ovaj segment testiranja proći manje-više isto kao i u slučaju X-T2 modela. I, da iznenađenju nema mesta, bilo je jasno već nakon simuliranih ISO 102400, gde je rezultat bio praktično identičan onome što smo svojevremeno postigli u testu X-T2, ako izuzmemo drugačiji pristup obradi. Jednostavno, ovaj proces nadilazi sposobnosti testiranog senzora i pokušaj da se iz njega izvuče više na maksimalnoj ISO vrednosti, nego što je to uspeo proizvođač, propao je u samom startu.

Zbog toga nam je delovalo bespotrebno da insistiramo na sledećem koraku, ali zarad još jedne potvrde i to smo učinili:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 4 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Senzor se, pak, nije dao zbuniti i odgovorio je jednako odlučno kao i ranije, tako da je nakon simulacije ISO 204800 postalo sasvim jasno da se dalje nema kuda. ISO 51200 je, kao softverski dostupna vrednost, ujedno i maksimum ovog senzora. Izuzetno, u nekim, ali prilično retkim slučajevima, može se dogoditi da vam, makar za dokumentarnu fotografiju, posluži i push na ISO 102400. Za bilo kakvu ozbiljnu namenu – to definitivno ne.