Fuji X-H1, Test
REZIME
Interesantna činjenica je da, u želji da MILC-eve učine atraktivnijim i tako pobede DSLR, mnogi proizvođači na kraju pribegnu receptu koji kombinuje MILC koncept sa nekakvim vidom DSLR-olikog dizajna, koji se od uzora razlikuje tehnički, ali ne i po suštini. Velike dimenzije, podređenost gabaritima i ergonomija u službi brzine rada, sastavni su deo većine DSLR-ova više klase, a u poslednje vreme, kako vidimo, i MILC-eva iz gornjeg doma. Na taj način su pomirene i želje tradicionalnih, zahtevnih korisnika, kao i onih koji smatraju da se bez radikalnog redizajna (a ovde je to izbacivanje prizme i ogledala), ne može dalje napredovati.
Fuji X-H1 je pokušaj ovog proizvođača da amortizuje nedostatke dosadašnjih aparata, mahom nadomešćujući nedostatke u video segmentu. Pogledamo li fotografski deo priče, uvidećemo da se malo toga promenilo u odnosu na dobro poznati X-T2, izuzev dimenzija samog tela, povećanja rukohvata i implementacije statusnog displeja. Sve ostalo je u manjoj ili većoj meri – isto, osim sve veće sličnosti sa DSLR-om.
Senzor… X-Trans III, već smo sretali ranije. Radi se o Fuji-jevoj viziji idealnog CMOS senzora, kadrog da se ravnopravno nosi sa najboljim proizvodima industrije, i to u skoro svakom pogledu. Da, zameramo mu poslovično slabiju osetljivost u odnosu na referentne vrednosti, ali ne i nešto slabiji dinamički raspon, koji je u ukupnom skoru ipak konkurentan najboljim konkurentskim modelima. Isto važi i za ISO performanse. Možda nisu nešto najbolje što industrija trenutno može da ponudi, ali su u samom vrhu APS-C klase. S druge strane, X-Trans III matrica donosi nešto čime se ne može pohvaliti nijedan senzor lišen AA filtera, a to je najbolja kontrola negativnog efekta poznatog kao moiré.
AF sistem je još jedna svetla tačka ovog aparata, jer za X-H1 praktično nema dovoljno teškog izazova, koji se uz odgovarajuću optiku ne može ispratiti kako valja. Brzina, preciznost, pouzdanost… uz pregršt opcija koje korišćenje dovode do perfekcije, AF sistem savršeno razume i specifičnosti optike i želje korisnika. Merenje svetla je izvanredno. Osim u sporadičnim „incidentima“, kada multi merenje loše proceni svetlije partije (što se dešava i fotoaparatima drugih brendova), ono funkcioniše veoma dobro i najčešće mu se može bezrezervno verovati. Brzina rafala je, kao i kod X-T2, iznad svakog proseka i omogućava da pojedine situacije ispratite gotovo kao da snimate video. Robusnost, ergonomija, programabilnost komandi, EVF visoke rezolucije, glavni ekran osetljiv na dodir, pa i statusni displej, čine jedan kompletan aparat takvim, da bi čak i napredan korisnik malo šta imao da zameri.
Govoreći o videu, kao jednom od primarnih segmenata novog modela, možemo da kažemo da ovo definitivno jeste najhrabriji izlet u ovom pravcu, barem kada je kompanija Fujifilm u pitanju. 4K rezolucija (čak i DCI varijanta), high-speed snimanje u tri brzine reprodukcije, visok bitrate, pregršt podešavanja, timecode, vrhunski zvuk… sve su to elementi koji omogućavaju kreiranje vrhunskog video materijala. Tu je i novi Eterna/Cinema profil simulacije filma, koji donosi širi dinamički raspon, a da ne pominjemo interni F-Log. Stabilizacija senzora, iako nevezana isključivo za video, odrađuje fantastičnu uslugu zaokruživanju video potencijala Fuji-ja X-H1 i čini ga veoma primamljivim rešenjem, posebno imajući u vidu celokupan X sistem i laku adaptaciju starih manuelnih objektiva.
Međutim, kao i svaka lepa priča, i ova ima skrivene delove, koji nas podsećaju da savršenstvo ne postoji.
Opet nismo baš previše zadovoljni zbog toga što je i ovaj model (pored X-T2) dobio glavni ekran istog kvaliteta kao i neki stariji modeli, uprkos tome što je X-Pro 2 pokazao da to može i bolje. Zašto? Ne znamo, ali ne vidimo nijedan racionalan razlog, osim eventualne želje za uštedom (premda X-H1 svakako ne spada u jeftine fotoaparate). Tu je i gotovo nepodnošljivi tilt mehanizam, koji je neko u šali u nekom trenutku nazvao „obrtnim“. Zbog prilično krutog mehanizma i osećaja da će nešto pući prilikom rotacije (baš kao i na drugim aparatima koji se diče ovakvim rešenjem), shvatićete da vas sve to demotiviše i na kraju ćete prosto ignorisati ovu mogućnost, osim kada je baš, baš neophodna.
Power management je mučna priča i na ovom fotoaparatu. Ponovo nas muči isti problem - buđenje iz „sleep“ moda. Ako aparat prosto nosite oko vrata i on se ugasi nakon određenog perioda neaktivnosti, biće jednostavnije prosto isključiti ga i ponovo uključiti (što traje otprilike sekund), nego nasumično pritiskati komande u nadi da će se aparat konačno probuditi, što ume da potraje. Ne kao kod X-Pro2 ili X-T2, ali i dalje nedovoljno brzo, čim je jednostavnije isključiti ga i ponovo uključiti.
AF sistem koji je sjajan u foto modu, funcioniše… recimo – sputano, kada se X-H1 prebaci u video mod. Shvatamo da je ideja bila u boljoj prilagođenosti video nameni, jer tranzicije fokusne ravni u video modu ne smeju biti nagle. Moraju biti fluidne i jedva primetne. Ali, ta prilagođenost bi prosto morala da bude realizovana uz prateće opcije za fina podešavanja. Ovako kako je, deluje nedorečeno, sporo i nedovoljno konkurentno. Isto bi se moglo reći i za bateriju, koja nudi sramno kratku autonomiju, posegnete li za video zapisom najvišeg kvaliteta. 35 minuta?! Nedopustivo, sve i da imate na raspolaganju celih 10 baterija. Insistiranje da video mod bude na raspolaganju tek kada selektor režima okidanja bude postavljen na video poziciju, obesmišljava čitavu ideju oko aparata primarno okrenutog videu. Da li je moralo tako – smatramo da ne. Ako je retro koncept baš toliko neophodan u receptu svakog Fuji modela, moralo se imati u vidu i neko rešenje koje nudi alternativu – digitalnu kontrolu, kojom se retro elementi mogu prosto zaobići. Ako ne i potpuno isključiti!
Dalje, sistem menija počinje da biva ozbiljno sidro na putu ka prikupljanju veće korisničke baze. Rovarenje po menijima, nekad u dubinu čak i po tri nivoa, nije dobar recept za konfrontaciju sa divovima video industrije u koje, bez dileme spada jedan Panasonic. Ili Sony. Tu je i Canon, čija su pojedina rešenja kao iz budućnosti, u komparaciji sa Fuji-jevim. Tačka na „i“ su ograničenja u pogledu dužine snimanja, koja su morala biti prevaziđena, čak i po cenu dodatnih uvoznih tarifa, jer se tržište grabi angažmanom, a ne fizičkom atraktivnošću. Barem u većini slučajeva. Iako ni Canon, a ni Nikon nisu prevazišli vremenski limit od 30 minuta snimanja, od Fuji-ja se, kao ipak „zelenog“ u video segmentu, jednostavno očekuje da ponudi više, jer je to jedini način da se nametne kao dostojan takmac već prekaljenim igračima u video industriji i prevagne u nekoj dilemi gde se potencijalni kupac „klacka“ između X-H1 i nekog konkurentskog modela.
Više sreće drugi put? Ne bismo išli baš toliko daleko jer, kao što već rekosmo, Fujifilm je kompanija koja nije sklona ignorisanju kritika, veoma često osluškuje javnost i spremna je na kompromise čak i pre nego li ponudi potpuno novi model. S toga ne bi bilo čudno ukoliko se u nekom trenutku pojavi novi firmware, koji će veći deo aktuelnih primedbi smestiti na spisak „prevaziđenih nedostataka“. Na žalost, neki nedostaci su rezultat robovanja retro-digital koncepciji, gde postoji nekakvo besmisleno nastojanje da se takav dizajn pošto-poto uklopi sa univerzalnom namenom – i foto i video. U praksi to ipak ne funkcioniše baš najbolje, jer videografi prosto vape za namenskim selektorom modova i mogućnošću da započnu snimanje bez obzira na neka druga podešavanja. Samim tim je neophodno imati i posebnu komandu za započinjanje snimanja video zapisa. Gimnastika sa položajem raznih prekidača i točkića, razbacanih po telu i objektivu, ne deluje baš naročito stimulativno na kreativnost, pa će se potencijalni kupci možda radije okrenuti u pravcu nekih dokazanih rešenja, nego da pristaju na kompromis ovog tipa.
Kome je, na kraju, ovaj aparat namenjen?
Baš kao i u slučaju X-T2 i X-Pro2, ne smatramo X-H1 naročito dobrim izborom za početnike. Ukoliko imate pređašnjih iskustava sa iole ozbiljnijim fotoaparatima, novi Fuji može biti veoma inspirativan za kreativno napredovanje, prevazilaženje problema koje nameću jeftiniji DSLR-ovi ili MILC-evi, ali i odličan izlet u ozbiljan video, ukoliko ste spremni na neke kompromise.
Ukoliko ste već u posedu Fuji sistema, X-H1 se prosto nameće kao logičan korak napred. Naravno, pod uslovom da već niste investirali u X-T2, jer čak i sa osnovnim firmware-om, on ne zaostaje previše za X-H1, a ukoliko X-T2 opremite verzijom 4.00 internog softvera, razloga za prelazak je još manje.
Prelazak sa drugog sistema? Što da ne!? Fuji X ekosistem se i dalje čini jednim od najbolje zaokruženih MILC sistema na tržištu, sa veoma malo „rupa“ u pogledu pokrivenog raspona. Ukoliko je taj drugi sistem nešto iz DSLR kategorije više klase, X-H1 će tu tranziciju učiniti skoro potpuno bezbolnom, uzevši u obzir da i gabaritima, a i performansama, nudi osećaj koji je najbliži onome na šta su ljubitelji DSLR koncepta navikli. Osim buke i trzaja karakterističnih za pokretanje ogledala.
Najbolji video Fuji do sada? Bez ikakve sumnje!
Kao ni ranije, ni sada nećemo ocenjivati aparat, već ćemo izneti najbitnije pozitivne i negativne utiske:
DOBRO:
-nesumnjivo najuspešniji primer efikasne borbe protiv moiré efekta na senzoru bez AA filtera;
-odlične ISO performanse;
-visok nivo detalja;
-izuzetan AF u foto modu, zahvaljujući faznim AF tačkama na glavnom senzoru;
-elektronska zavesica
-stabilizacija na nivou senzora (IBIS) u 5 osa;
-EVF visoke rezolucije i relativno solidne dinamike;
-elektronska libela;
-veoma kvalitetna izrada;
-dva memorijska slota;
-visok kvalitet JPEG izlaza;
-Procesiranje RAW-a u aparatu;
-Real-time korekcija optičkih anomalija objektiva u JPEG formatu;
-Simulacija čuvenih Fuji filmova pomoću kolornih profila;
-otpornost senzora na moiré;
-visok nivo detalja;
-izuzetna ergonomija u MILC kategoriji;
-programabilnost komandi sa brzim pristupom listi funkcija;
-fleksibilan statusni displej;
-4K DCI 17:9 video format;
-200Mbps video enkoding;
-audio zapis vrhunskog kvaliteta;
MOGLO JE BITI BOLJE:
-glavni displej krasi niža rezolucija u odnosu na X-Pro2 model;
-elektronska libela sklona minornim greškama u pojedinim situacijama;
-„buđenje“ iz uspavanosti je vremenski daleko sporije nego isključivanje i ponovno uključivanje;
-daljinska kontrola putem bežične veze pati od neobjašnjivih ograničenja;
-marketinški manipulativna funkcija redukcije šuma;
-količina detalja pomalo zaostaje za drugim senzorskim rešenjima bez AA filtera;
-nedovoljno ispoliran sistem menija sa gotovo nasumično nabacanim opcijama;
-kropovani 4K video zapis;
-nedovoljno informativan statusni displej u video modu;
-nedostatak zebre;
-slabije AF performanse u video modu (u odnosu na fotografski);
-konfuzija između digitalnih i analognih komandi;
-osetljivost senzora ispod referentne;
-preosetljiv okidač;
-slaba autonomija bez baterijskog gripa;
-nemogućnost isključivanja pojedinih optičkih korekcija;
U prilogu pružamo originalno uputstvo za Fuji X-H1 u PDF formatu na engleskom jeziku, kao i mini-galeriju fotografija samog tela:
Fuji X-H1 Uputstvo na engleskom: LINK (PDF; 4 MB)
