Fuji X-H1, Test
fotoTEST
Budući da je X-H1 tek prvi u nizu video-optimizovanih modela, kao i da senzor deli sa već ranije testiranim X-T2 i X-Pro2, foto-test se čini praktično nepotrebnim. Ipak, imajući na umu da praksa često protivureči teoriji, nismo imali nikakvih dilema da novi aparat svakako treba izložiti seriji testova i na taj način i potvrditi da li promene postoje ili ne.
Reda radi, test snimke smo uporedili sa onima sa X-T2, ali i Nikonovog top modela iz APS-C segmenta, D500. Bez obzira što suštinski ne nude isti koncept, teže sličnim ciljnim grupama u svom foto delu, pa se s razlogom može očekivati da i na tržištu podele jedan deo kolača. Osim toga, senzori im u svojim klasama važe za jedne od najboljih, pa i to može biti dovoljan motiv za komparaciju.
Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem RAW i JPEG formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo referentan prajm objektiv iz reda „normalaca“ – Fuji XF 56mm f/1.2R. Na taj način je uticaj optike na konačne rezultate i praktično irelevantan za međusobno poređenje. Kada je Nikon u pitanju, korišćen je stari i dobro poznati AF-S Nikkor 50mm f/1.4G. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!
DETALJI, RAW
Prvi na redu je test detalja. Počinjemo sa RAW formatom, kao neprikosnovenim i primarnim na DSLR i MILC aparatima. Ovaj format je nezamenjiv u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade koju aparat sprovodi. Fuji aparati su po ovom pitanju praćeni određenim kontroverzama, a s obzirom da ne pretendujemo da dokazujemo pozadinu koja se ne može faktografski prezentovati, zadržaćemo se na onome što možemo, a to su konkretni primeri dobijeni neposrednim poređenjem.
Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (zbog uticaja na detalje), i primenjen istovetni stepen oštrenja. Temperatura svetla postavljena na 2850K, izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.
Kao što smo u uvodu već napomenuli, Fuji X-H1 ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa modela Fuji X-T2, kao i Nikonovim D500.
Naredni snimak predstavlja test scenu, a fajlove u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod naredne fotografije:
Snimak u punoj rezoluciji: X-H1, X-T2, D500
100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:
Nijedan od tri senzora ne poseduje AA/LP (Anti-Aliasing, odnosno Low-Pass) filter, tako da je količina zabeleženih detalja blizu maksimuma za konvencionalni CMOS senzor. Iako najmanje rezolucije, Nikonov D500 prezentuje najveću konturnu oštrinu, što je pre svega zasluga Bayer matrice, koja ispoljava najvišu oštrinu po pikselu. S druge strane, obrisi moiré efekta su evidentni čak i na ovom primeru, što se najlakše može uočiti na prvom od tri isečka. Nasuprot tome, snimci sa oba Fuji-ja beleže sličnu količinu detalja, mada se sastoje od veće količine piksela. Razlozi se kriju u X-Trans III matrici, Fuji-jevom adutu u borbi sa moiré efektom. I baš kao što smo svojevremeno konstatovali u testu Nikona D500, uporedivši ga sa X-T2, primetno je da dva senzora, uprkos različitoj rezoluciji, pokazuju veoma male razlike u pogledu količine korisnih informacija, s tim da jedan bolje prikriva nazubljenost i moiré, dok drugi forsira veću konturnu oštrinu i bolji mikrokontrast. Ako nastavimo do u detalje, primetićemo i da Nikon nudi tradicionalno veću osetljivost na istim ISO vrednostima. Ove razlike nisu nepoznate ni onda kada se Nikon senzori porede sa Canonovim, ali je razlika ipak najizraženija u komparaciji sa Fuji modelima. Razlika lako dostiže 2/3 EV, što nije baš pohvalno, ali je dobro da je barem konstantno. Ili – gotovo konstantno, budući da X-H1 pokazuje blagi zaostatak u odnosu na X-T2.
Uporedivši X-H1 i X-T2, imali smo poteškoća da primetimo čak i one najsuptilnije razlike. Jednostavno ih – nema.
Prelazimo na uslove koji nisu kontrolisani i poredimo RAW u odnosu na JPEG. Napominjemo da Fuji u tom smislu gaji malo drugačiji pristup i JPEG neguje do nivoa da RAW često biva nepotreban, ukoliko je snimak korektno eksponiran i ne postoji potreba za nekom ozbiljnijom obradom od proste konverzije. Test scenu znamo od ranije:
Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan) i JPEG
100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG iz aparata, u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):
Sa X-H1 se nanovo ponavlja situacija koju smo imali i sa svim ostalim Fuji MILC-evima. JPEG nije bolji od RAW-a, ali je dovoljno dobar da, ako ne pročitate koji je koji, veoma se lako možete prevariti i pogrešno pretpostaviti. RAW i dalje nudi finije prelaze i dinamiku, manje izražen kontrast bez „zapušenih“ partija, ali i finije teksture. S druge strane, zbog veoma dobrog algoritma oštrenja, JPEG na Fuji aparatima deluje čak i za nijansu oštrije nego RAW. Kakav je JPEG, detaljnije u narednom poglavlju testa.