Fuji X-H1, Test
SOFTVER
Fuji softver, budimo iskreni, nikada nije važio za naročito intuitivan. Nije problem samo to što pojedine opcije nisu smeštene tamo gde bismo ih očekivali, već i to što ovaj proizvođač ne drži do konzistentnosti, pa se od modela do modela, frustracija u traganju za opcijama u aparatu dodatno produbljuje, jer izgleda da softver uvek programira neki drugi tim. Daleko od toga da ovo predstavlja neku nepremostivu prepreku za uživanje u fotografiji, ali isto tako – teško je objasniti zašto aparat ove kategorije i ovog cenovnog ranga ne može imati dovoljno testiranu i nedostataka pošteđenu softversku komponentu? S toga, nismo se preterano začudili što isti dizajn sistema menija opstaje i na najnovijem aparatu. Prosto prepisivanje ovog pasusa se pokazalo ispravnim, jer i najnoviji izdanak iz Fujifilm kuhinje donosi iste utiske u pogledu softverskog segmenta!
Sistem menija je podeljen na šest sekcija. Odozgo na dole, ponuđene su Image Quality Setting, AF/MF Setting, Shooting Setting, Flash Setting, Movie Setting i Set Up sekcije, a njihov sadržaj možemo videti na sledećim ilustracijama:
Pregled osnovnih stranica menija: grupe Image Quality Setting, AF/MF Setting, Shooting Setting, Flash Setting, Movie Setting i Set Up
Sistem menija je, bez dileme, jedan od većih minusa Fuji aparata, mada - kada se naviknete, stvari teku dosta lakše i snalaženje prestaje da bude problem. To ipak ne skida odgovornost za lošu izvedbu i na tome bi Fuji definitivno morao da poradi u bliskoj budućnosti. Smatramo da nije potrebno unapređenje, već potpuni redizajn, jer su meniji, razbacani na ovoliko zasebnih sekcija, sa listom koja ponekad staje na jednu, a ponekad na više stranica, pri čemu neke opcije idu dodatno u dubinu (čak i po dva nivoa), totalno konfuzni i značajno utiču na inicijalni utisak o inače sjajnom aparatu.
REZOLUCIJA SNIMANJA
Definisanje kvaliteta fotografija je moguće u nekoliko nivoa. Jedan je stepen kompresije, drugi rezolucija, a treći proporcije kadra. RAW je ograničen na izbor stepena kompresije, između nekompresovanog i kompresovanog zapisa (ali bez gubitaka u kvalitetu), pri čemu je njihov međusobni odnos u zauzeću prostora prosečno 2:1. JPEG se takođe može snimati u maksimalnom (Fine) i standardnom kvalitetu (Normal), a pored stepena kompresije nudi i tri rezolucije. Najveća (L) je jednaka maksimalnoj rezoluciji senzora – 24 MP (6000 x 4000), dok su dve manje – srednja M od 12 MP (4240 x 2832) i mala S od 6MP (3008 x 2000).
Osim ovoga, X-H1 nudi i dva dodatna formata, tj. odnosa stranica. Osim podrazumevanog 3:2 formata, aparat nudi kvadratni 1:1 i ultraširoki 16:9, pri čemu se i njihove rezolucije proporcionalno smanjuju, budući da su isečene iz standardnog 3:2 formata.
KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA
Ova funkcija je na Fuji aparatima od samih početaka X sistema praćena izvesnim kontroverzama. Dok drugi proizvođači nude opcije koje vlasnik može proizvoljno da koristi, većinom nezavisno od kategorije korekcija, Fuji insistira na korekcijama čak i onda kada ih fotograf ne želi. Nejasno je da li Fuji time nastoji da od korisnika sakrije neke optičke anomalije pojedinih objektiva ili prosto insistira na maksimumu koji je moguće dobiti. Koji god da je razlog, ne smatramo dobrom odluku da kontrola ovakvih parametara bude van domašaja vlasnika opreme, a posebno ne kada se ona forsira i u RAW formatu, čemu do sada još niko nije pribegao. Sve ovo postaje dodatno sporno, s obzirom da će aparat dozvoliti veoma precizno definisanje svih mogućih korekcija, ukoliko se koristi neki od starih, manuelnih objektiva, koji nemaju komunikaciju sa telom. To znači da softverska podloga za podešavanja postoji, samo korisniku nije dostupna za Fuji objektive.
Automatskim korekcijama su obuhvaćene sve vrste hromatskih aberacija, kao i veoma kvalitetne geometrijske korekcije.
Jedina opcija koju je Fuji obezbedio je Lens Modulation Correction. Njena namena nije baš najbolje objašnjena u zvaničnoj dokumentaciji, ali u najkraćem, služi da se kod Fuji objektiva u JPEG formatu postigne bolja periferna oštrina, čak i kod objektiva koji se odlikuju određenim padom performansi na periferiji kadra, tako što se zamućenje koriguje naročitim algoritmom, koji je sposoban da anulira deformacije izazvane optičkom nesavršenošću, pri čemu je težište na neutralisanju posledica difrakcije. Za razliku od drugih, ova funkcija se po želji može isključiti.
BRZINA
Kako je Fuji X-H1 primarno namenjen akciji i video zapisu, od velike je važnosti kakve su mu brzinske performanse. Generalno gledano, novi aparat ne odstupa previše od performansi koje nudi X-T2.
Rafal kojim raspolaže X-H1 nije fiksna veličina. Raspon maksimalne brzine rafala se kreće od 8 do 14fps, a zavisi od nekoliko faktora. Aparat postiže 8fps nezavisno od trenutnih podešavanja ili tipa korišćene zavesice. Ukoliko se koristi elektronska zavesica, brzina raste na izuzetnih 14fps, dok se sa mehaničkom može postići i 11fps, uz korišćenje VPB-XH1 baterijskog buster gripa, koji aparatu obezbeđuje dovoljno energije za brži rad.
U zavisnosti od brzine rafala, delimično varira i sposobnost memorijskog bafera da izađe na kraj sa tolikom salvom podataka, pa se na sve tri brzine može očekivati između 23 i 26 RAW snimaka u nizu bez usporenja, dok se u JPEG formatu može primetiti određeni pad broja snimaka u nizu bez usporenja, pa se za 8fps može računati na 80, u 11fps oko 70, a u najbržih 14fps tek oko iznad 40. Čak je kombinovani RAW+JPEG upis dovoljnog kapaciteta za većinu situacija, što će aparat ispratiti nizom od 18-20 snimaka bez usporenja. Ovi rezultati su za nijansu lošiji od onih koje nudi X-T2, uprkos činjenici da dele isti senzor i centralni procesor. Šta je razlog ovome, nismo sigurni, ali sumnjamo da tako suptilne razlike mogu na utiču na konačne utiske o X-H1.
Autofokusni sistem odavno nije slaba tačka najboljih MILC aparata i često će se desiti da vas u nekom momentu impresionira na način da posumnjate da li bi DSLR akciju izveo bolje. I X-H1 je jedan od onih modela koji briljiraju i na polju akcione fotografije. Ma koliko se trudili da ga dovedete u stanje blokade, ukoliko je zadovoljen uslov dovoljno brze memorijske kartice (ili čak buster gripa), aparat će vas bez ikakvih dvojbi – impresionirati. Brzina fokusiranja je takva, kao da u aparatu postoji namenski fazni AF senzor umesto hibridnog PDAF/CDAF rešenja koje se oslanja na glavni senzor aparata! Naravno, mnogo toga zavisi i od korišćenog objektiva, kao što će se pokazati i u testu AF sistema.
Ništa manje impresivne nisu ni brzinske karakteristike ostatka podsistema. Aparat će biti spreman za rad praktično trenutno, kretanje kroz sistem menija i reakcija na promenu parametara je takođe veoma visoka, a jedina sporna tačka je sleep mod. Ova pojava izaziva „deja-vu“ efekat, kada je susret sa Fuji fotoaparatima u pitanju, jer neko u softverskom odeljenju očigledno nije sposoban da prepozna problem ili barem posluša primedbe onih koji su ga primetili na ranijim modelima. Naime, fotoaparati, kao i većina digitalnih uređaja, poseduje funkciju štednje energije, koja se aktivira nakon određenog perioda neaktivnosti. I zaista, aparat će pratiti podešavanje i izvršiti softversko gašenje nakon što istekne definisani period, ali ćete u slučaju da vam isti zatreba u nekom trenutku, biti prinuđeni da na „buđenje“ čekate celih 7-8 sekundi! Dobro ste pročitali – aparat će biti klinički mrtav gotovo 10 sekundi, navodeći vas na pomisao da je baterija potpuno prazna ili aparat mrtav, jer ne postoji apsolutno nijedan indikator da se nakon dodira bilo koje komande nešto dešava. U tom trenutku možete čekati da se nešto dogodi ili prosto možete prekinuti agoniju i u roku od pola sekunde brzo isključiti i uključiti aparat pomoću prekidača, te ga na taj način probuditi bez ikakve zadrške. Bilo je neshvatljivo što se nekome ova pojava provukla ispod radara na X-Pro2, ali je još čudnije što na to niko nije obratio pažnju i u istom obliku je implementirao i na X-T2! Kako se ista pojava ponavlja i sa X-H1, ne možemo okriviti ništa drugo do – nemar! Fuji je donekle popravio „performanse“ buđenja, ali se u praksi to i dalje može nazvati običnim cirkusom! Koliko je ovo neverovatno, svedoči i činjenica da je čekanje na buđenje operacija koja traje duže od podizanja operativnog sistema na računaru sa SSD diskom. Zvuči neverovatno, ali je zaista tako! S toga, ukoliko vam brzinski kapaciteti ovog aparata odgovaraju, a spremni ste da investirate u vertikalni buster grip, možda je najbolje u potpunosti isključiti mogućnost odlaska u „sleep“ stanje… iznenadna prilika za snimak sigurno neće čekati da se lenji aparat probudi iz dubokog sna, u to možete biti sigurni. Drugo rešenje je takođe delotvorno i svodi se na češće korišćenje prekidača za uključivanje. Ironija je da Fuji u zvaničnoj dokumentaciji navodi 0.4s, koji su aparatu potrebni da, nakon uključivanja, bude spreman za rad. Kako smo onda došli do „buđenja“ koje liči na buđenje tinejdžera u pubertetu, do danas ostaje nepoznato.
