Fuji X-H1, Test

 

TELO

Veoma pozitivni komentari koji su, u pogledu dizajna, pratili MF telo GFX-50s, donekle su oblikovali i dizajn modela X-H1, pa je ovo trenutno daleko najveći Fuji MILC iz X serije. Mnogi elementi ukazuju na to da su kritike bivših DSLR korisnika bile ključne, te da se njima i najviše izašlo u susret. Gabariti su vidno veći nego kod X-T2, a to se posebno odnosi na rukohvat, čijeg se profila ne bi postideli ni najozbiljniji DSLR-ovi.

Gabariti od 140 x 97 x 86mm, smeštaju X-H1 u veličinsku kategoriju ranga Canonovog EOS-a 80D, bitno iznad npr EOS-a 77D ili Fuji X-T2. Masa od 673 ga čini tek 50-ak grama lakšim od 80D, što ukazuje na to da je akcenat sa minijaturizacije u celosti premešten ka praktičnosti. S obzirom da će ovaj model pretežno biti korišćen za snimanje video zapisa, sve to ima logike.

Izrada je, kao i kod većine Fuji modela, izuzetna. Telo je izrađeno pretežno od legure magnezijuma sa veoma malo plastike i oblogama od gume na gotovo kompletnoj oplati aparata, kako bi ležanje u ruci bilo dovoljno udobno, čak i pri većim opterećenjima. Kvalitet gumenih obloga je visok, a čini se i da je osećaj na dodir nešto bolji od inače veoma tvrde teksture koja krasi X-T2. Oblik rukohvata je takav da je u pogledu ergonomije ovo definitivno jedan od najbolje dizajniranih MILC-eva, nezavisno od proizvođača. Lakoća držanja i dugotrajno korišćenje većih objektiva ne predstavlja nikakav napor i osećaj je najbliži onome na šta smo navikli u DSLR kategoriji srednje-više klase. Proizvođač navodi čak 25% deblju magnezijumsku oplatu, u cilju postizanja veće robusnosti, čemu je pridružen i poseban finiš tvrdoće 8H, daleko otporniji na mehanička oštećenja.

Fuji X-H1 je, baš kao i X-T2, zaptiven i samim tim otporan na vremenske prilike. Kao ni većina drugih proizvođača foto/video opreme, Fuji ipak ne navodi stepen zaptivenosti po standardizovanoj IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa je i sam pojam zaptivenosti više informativnog karaktera i definitivno nije nešto što podrazumeva bilo kakve ekstremne situacije, poput potapanja u tečnost. Za takve prilike je ipak neophodno imati posebno, namensko kućište. Osim toga, treba naglasiti da je aparat zaptiven tačno onoliko koliko su i ostali delovi sistema, pa se podrazumeva da i objektiv mora biti iz reda onih koji nose „WR“ sufiks, što označava „Weather Resistant“. U korist visokog kvaliteta i robusnosti ide i podatak o procenjenih 150.000 snimaka, na koliko je deklarisana zavesica, mada u praksi aparat može postići i mnogo više snimaka, budući da poseduje i elektronsku verziju.

Bajonet je Fuji X, što podrazumeva kompatibilnost isključivo sa Fuji APS-C sistemom u nativnoj varijanti, što s obzirom na izbor optičkih rešenja, teško možemo uzeti kao nedostatak.

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Za razliku od DSLR sistema, kod kojih je senzor samo jedna u nizu komponenti koje moraju funkcionisati komplementarno sa ostalima, kod MILC aparata je senzor apsolutno najbitniji deo, koji se stara o čitavom nizu parametara, tokom celog procesa kadriranja, fokusiranja ili merenja svetla. Njegova uloga je ključna, pa se u priči o podsistemima aparata on najčešće nameće kao primarni element.

Tako je i kod Fuji-ja X-H1.

Senzor predstavlja ponos Fuji kompanije, koja je od samih početaka digitalne ere težila da tehnologiju upotrebi na sebi svojstven, unikatan način, čak i onda kada to jednim delom odudara od uobičajenih okvira. X-Trans III kolorni filter, čija je matrica zaštitni znak naprednih Fuji senzora, predstavlja uočljivi otklon u odnosu na klasičnu „Bayer“ RGB matricu, a Fuji tvrdi da upravo to rešenje garantuje najverniju reprodukciju boja. Prethodna generacija X-Trans senzora je bila proizvedena u Toshiba pogonima, dok se od modela X-T2 uslužna izrada vrši u Sony pogonima, što i ne čudi, budući da je Sony otkupio Toshiba tehnologiju vezanu za senzore.

Kako god, radi se o senzoru APS-C formata, dimenzija 23.5 x 15.6mm sa X-Trans RGB primarnim kolornim filterom treće generacije i rezolucije, u današnje vreme gotovo standardnih 24 megapiksela (precizno – 6000 x 4000 piksela). APS-C format u slučaju Fuji-ja ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.5x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da standardni zum objektiv, XF 18-55mm f/2.8-4R LM OIS ima efektivni raspon od 27-83mm, ekvivalentnih 35mm senzoru.

24MP X-Trans III senzor *

ISO raspon kod Fuji aparata počinje tek od 200, što je danas retkost. Tehnički razlozi za ovo nam nisu poznati, a X-H1 raspolaže baznim rasponom od ISO 200 do 12800, što je negde u okviru današnjih trendova, dok se softverski može proširiti na L (ISO 100), odnosno 25600 (H1) i 51200 (H2).

Vratimo se na priču o X-Trans-u… Teorija koju inovator ove matrice (Fuji) plasira, je zasnovana na nekim nepobitnim činjenicama. Fuji tvrdi da X-Trans RGB matrica obezbeđuje bolju oštrinu i reprodukciju boja. I dok je pitanje reprodukcije boja veoma teško za utvrditi, bez veoma ozbiljne analize, pitanje oštrine itekako ima utemeljenje u realnosti. Najpre, povećana oštrina potiče od odsustva Anti-aliasing, odnosno Low-pass filtera, čiji je zadatak na konvencionalnim Bayer matricama, borba sa pojavom Moiré efekta, koji nastaje usled pravilne distribucije foto-ćelija po kolornim komponentama. Fuji svakako nije jedini koji je sa svojih senzora uklonio AA/LP filter, ali je definitivno jedan od retkih koji se na takav korak mogu odlučiti relativno bezbolno. X-Trans matrica je, naime, zbog svoje nekonvencionalne i nepravilne distribucije foto-ćelija različitih kolornih komponenti, znatno manje podložna pojavi Moiré efekta, pa je samim tim i uklanjanje AA/LP filtera moguće izvesti uz daleko manje negativnih posledica.

Kako Bayer i X-Trans III matrice izgledaju, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

X-Trans III RGB matrica senzora *

Učinak ove tehnologije ćemo videti u praktičnom delu testa, a zasad treba samo pomenuti da je, zbog zalaženja van mainstream kategorije senzora, Fuji jedno vreme kuburio sa dobrom podrškom najpopularnijih RAW procesora, te da su uobičajeno razvijene fotografije umele da izgledaju relativno čudno. Danas je, srećom, taj problem rešen u potpunosti, pa i vlasnici Fuji aparata sa X-Trans senzorima mogu da koriste svoje omiljene alatke, bez bojazni da bi JPEG mogao izgledati drastično bolje u kolornom smislu.

Fuji X-H1 je prvi model ovog proizvođača koji donosi integrisanu stabilizaciju na nivou senzora. IBIS (od In-Body Image Stabilization) je element koji značajno olakšava rad sa objektivima koji ne poseduju sopstveni sistem optičke stabilizacije, a u koje spadaju svi analogni objektivi, ali i neki od najnovijih. Uvođenjem ovog sistema, Fuji je pogazio svoj raniji stav da njihovi fotoaparati neće posedovati senzorsku stabilizaciju, zbog negativnog uticaja koji ista navodno donosi u pogledu izlaznog kvaliteta snimaka. X-H1 donosi mehanizam IBIS sistema koji je, po rečima odgovornih u Fuji-ju, predimenzioniran u odnosu na potrebe, kako bi osigurao maksimalnu efikasnost i preciznost, te ga iz tih razloga nije bilo moguće implementirati u ranije (fizički manje) modele. IBIS sistem je sposoban da koriguje vibracije, vršeći pomeranje senzora u pet osa, od kojih su X/Y pravolinijske i kretanje vrše horizontalno i vertikalno, dok ostale tri vrše diskretnu rotaciju oko sve tri ose. Sastavljen je od tri akselerometra i tri žiroskopska senzora, koji u kombinaciji sa centralnim procesorom analiziraju vibracije čak 10.000 puta u sekundi, korigujući sve eventualne potrese. Fuji navodi da je IBIS u X-H1 sposoban da kompenzuje do 5.5 EV, ukoliko se koristi sa Fujinon objektivima koji ne poseduju sopstvenu optičku stabilizaciju, a da kod ostalih efikasnost zavisi delom i od implementacije stabilizacije samog objektiva. Ukoliko se IBIS koristi sa manuelnim, adaptiranim objektivima, koristi se samo tri od pet raspoloživih osa, budući da je za korišćenje ostale dve neophodna komunikacija sa objektivom. U tom slučaju, deklarisana efikasnost dostiže 5 EV.

Fuji X-H1 je, kao i X-T2, pa i X-Pro2 pre njega, sistemski pogonjen veoma brzim Fuji X Processor Pro čipom. S obzirom da X-H1 ima ambiciju zauzimanja segmenta tržišta okrenutog ozbiljnoj video produkciji, očekivali smo da će Fuji za ovu priliku predstaviti novi procesor, ali se ispostavilo da i postojeći ima više nego dovoljno rezerve za poboljšanja koja novi model fotoaparata donosi.

Fuji X Processor Pro *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je integralnom sistemu samočišćenja razvijenom u Fuji kompaniji, a u osnovi se radi o klasičnom modulu koji upošljava nekoliko različitih frekvencija vibriranja, kako bi uklonio čestice prašine sa površine senzora. Naravno, pod uslovom da iste nisu zalepljene na površinu. Ono što zameramo Fuji-ju i MILC aparatima generalno je to što je senzor gotovo non-stop izložen prašini, čak i kada je aparat isključen, a objektiv skinut sa tela. Mislimo da bi neka vrsta zaštite senzora u momentima zamene objektiva bila poželjna, ali to očigledno ne misle i proizvođači.

Kako je X-Pro2 aparat MILC kategorije, odsustvo ogledala kakvo znamo iz DSLR-a, uslovljava i odsustvo čitavog niza autonomnih sistema koji se staraju o različitim fazama nastanka fotografije. Jedna od tih faza je i merenje svetla. X-H1, kao ni ostali MILC-evi, ne poseduje namenski senzor merenja svetla, već je taj proces u potpunosti prepušten glavnom senzoru. Uslovi za ovo su dobijeni zahvaljujući MILC konceptu koji režim živog prikaza (tzv. „Live-view“) koristi kao osnovni i jedini način rada. U takvom okruženju, kada je glavni senzor non-stop aktivan, isti se može koristiti kao zamena za čitav niz podsistema, koji su na DSLR-ovima morali da postoje kao zasebni elementi. U takve podsisteme, osim merenja svetla, spada i sistem autofokusa, kao i način rada elektronskog tražila (EVF).

Merenje se, baš kao i na X-T2, vrši u 256 zona, koje pomoću uzoraka sa glavnog senzora, vrše procenu potrebne eksponiranosti. To što se za merenje svetla koristi isključivo glavni senzor, nije prepreka prisustvu klasičnih modova merenja, kakve poznajemo sa DSLR aparata, pa se X-H1 takođe može pohvaliti merenjima kakvo je Multi (slično Matrix modu sa Nikona, recimo), Average, Center-weighted i Spot. Multi mod merenja će većini korisnika biti dominantan u svakodnevnom radu, jer vrši merenje cele scene, a u obzir uzima kolorit i očuvanje što šireg tonalnog opsega. Center-weighted mod takođe meri celu scenu, ali stavlja akcenat na središnji deo kadra, dok Average mod računa prost prosek. Iako zvuči banalno, ovaj mod merenja će za dosta situacija biti verovatno i podesniji nego Multi mod. Spot je poslednji mod merenja, a bitno je drugačiji u odnosu na prethodno pobrojane, jer se kao uzorak uzima veoma mala površina od svega 2% kadra sa centrom u izabranoj AF tački/zoni, čime se obezbeđuje korektna eksponiranost ovog dela kadra, uz zanemarivanje svega ostalog. X-H1 nudi spot merenje vezano za aktivnu AF tačku kao podrazumevano.

Electronic level, Fuji-jeva verzija elektronske libele kojom aparat fotografu asistira u cilju preciznog poravnanja aparata u odnosu na horizont, funkcioniše samo za horizontalnu osu, ali nezavisno od orjentacije aparata. Vizuelni deo ove korisne alatke je estetski tek prosečan (u vidu horizontalne linije koja se proteže celom širinom kadra i biva zelena kada je aparat dobro nivelisan), ali više nego funkcionalan, pa se ne bi smo previše zadržavali na kritikama istog. Ova funkcija je dostupna u svim režimima rada, što uključuje prikaz na glavnom ekranu i elektronskom, ali i optičkom tražilu, nezavisno od toga da li se fotografiše ili snima video zapis. Jedino što bismo joj mogli zameriti je određeno kašnjenje, koje vizuelno ne deluje baš preterano dopadljivo. Reklo bi se da se ovaj minorni problem ponavlja od modela do modela, bez najave da bi u nekom trenutku možda mogao biti rešen. Nije da se radi o nekakvoj velikoj prepreci u radu, ali donekle obesmišljava samu funkciju poravnanja.

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je još jedan od elemenata koji u MILC sistemima nema svoj namenski senzor, već se oslanja na usluge glavnog senzora, vršeći svoju funkciju neposredno pre okidanja. Fuji X-H1, kao i većina Fuji MILC modela, spada u red aparata koji poseduju tzv. hibridni fokus, pa uz algoritam kontrastnog fokusa (CDAF; Contract-Detection AutoFocus), nudi i namenske fazne ćelije integrisane na površinu glavnog senzora (PDAF; Phase-Detection AutoFocus). Na ovaj način se kombinuje najbolje iz oba rešenja, što donosi i brz i veoma tačan sistem fokusiranja. Kako je Fuji jedan od pionira ove tehnologije, pošto ju je pre više godina prvi implementirao u svoj kompakt model FinePix F300 EXR, za očekivati je da se to odražava i na pouzdanost fokusa u današnjim modelima ovog proizvođača.

X-H1 inicijalno nudi u nekoj meri poboljšani sistem fokusiranja u odnosu na X-T2, s tim da je potonji sa najnovijom verzijom firmvera (v4.00) dobio manje-više iste karakteristike, tako da se to ne može uzeti kao nekakva prednost novijeg modela. Fokusiranje se vrši pomoću ukupno 325 AF polja, koja zauzimaju oko 80% ukupne površine kadra. Složene su u vidu mreže od 25 x 13 pojedinačnih polja, koja mogu biti ručno ili automatski izabrana. Središnji deo cele fokusne zone, koji je sačinjen od ukupno 169 (13 x 13) AF polja koja čine kvadrat, sastoji se od faznih AF tačaka implementiranih na površinu samog senzora, koje fokus postižu poređenjem faznih razlika, umesto procenom kontrasta, pa je i brzina rada evidentno veća. To naročito pogoduje kontinualnom fokusiranju, kao i fokusiranju u uslovima lošijeg osvetljenja. Kako sve to izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz AF tačaka u elektronskom tražilu i na glavnom displeju

Fuji X-H1 nudi i mogućnost svođenja fokusne zone sa maksimalnih 325 na svega 91 AF polje, u cilju lakše manipulacije i bržeg rada. Time se delimično gubi na fleksibilnosti odabira aktivnog AF polja, ali je selekcija nedvosmisleno brža. U tom režimu je zona tačaka pokrivenih faznim senzorima sužena na 49, što je i dalje veoma upotrebljivo za skoro sve zadatke.

Od fokusnih modova Fuji nudi standardne opcije: Single mod služi za pojedinačno, jednokratno fokusiranje i neophodno ga je ponavljati za svaki snimak, dok je Continuous namenjen praćenju pokretne mete i konstantnom refokusiranju. Na raspolaganju je i „nefokusni“, tj. manuelni mod, koji je na jednom ovakvom aparatu prava poslastica za koristiti. Naravno, ukoliko vam manuelni fokus nije stran.

Spisak metoda selekcije tačaka nije suviše dugačak, ali se odlikuje sa više različitih varijacija, koje mogu biti korisne od slučaja do slučaja. Single Point AF - klasična pojedinačna selekcija AF tačaka/polja se vrši veoma jednostavno, korišćenjem namenskog džojstika, dok se pritiskom na isti aktivno AF polje automatski resetuje na centar kadra. Veličina fokusnog polja se može menjati u šest nivoa, u rasponu od 50 do 150% standardne veličine, koja zahvata otprilike 3x3 fazne AF tačke. Na ovaj način se može postići odličan balans između brzine fokusiranja i preciznosti, u situacijama gde je ona primarna, jer je veće fokusno polje lakše pozicionirati u kadru.

Zone AF - zonski sistem selekcije funkcioniše malo drugačije. Broj zahvaćenih tačaka je veći, a to se od prostog povećanja pojedinačne tačke razlikuje po tome što se u slučaju zone, fokusiranje vrši usrednjavanjem težišta svih tačaka koje zona pokriva, umesto da polje bude posmatrano integralno, kao jedna velika fokusna tačka. U praksi se na ovaj način vrši lakše ograničavanje automatskog fokusa, isključivo na polje koje zona obuhvata. Zona se može definisati u tri veličine: 3x3 je najmanja, a može biti i dimenzija 5x5 ili 7x7 tačaka.

Poslednji metod je Wide/Tracking, a način funkcionisanja se razlikuje u zavisnosti od toga da li je izabran pojedinačni ili kontinualni mod fokusiranja. U modu pojedinačnog fokusiranja, ovaj metod selekcije je potpuno automatski. Obuhvata celu fokusnu površinu, a aparat samostalno procenjuje težište kadra u zavisnosti od kontrasta, distance i kolorita. U praksi, ovaj metod funkcionisanja je najbliži klasičnom „kompaktovskom“, gde aparat prosto „nabada“ fokus, u nadi da će vam se njegov izbor svideti. Učinak je polovičan – nekad će aparat fokusirati baš ono što ste naumili, ali često to neće biti slučaj (npr. u situacijama kada je objekat previše sitan). U kontinualnom modu, Wide/Tracking će nastojati da permanentno prati unapred izabranu metu i procenjuje njenu poziciju na osnovu kolorita. Za razliku od pojedinačnog fokusa, Tracking u kontinualnom modu funkcioniše više nego dobro, o čemu ćemo više reći u praktičnom delu testa.

Dodatno, fokusni sistem je sposoban za prepoznavanje lica, ali i očiju što, barem u teoriji, u mnogome može olakšati rad sa velikim blendama i u situacijama kada za preterano osmišljavanje kompozicije nema vremena. Face/Eye Detection opcija je ponuđena u nekoliko varijacija. Osnovna prepoznaje lica i dostupna je kako u pojedinačnom, tako i u kontinualnom fokusnom modu, u sva tri metoda selekcije. Pored nje, ponuđena je i sofisticiranija verzija koja prepoznaje i oči. Eye-Auto samostalno bira za težište fokusa oko najbliže aparatu, dok se izborom Eye-right ili Eye-Left može ručno precizirati koje je oko u datoj situaciji bitnije za fokus. Ukoliko aparat nije u stanju da iz bilo kojeg razloga prepozna oči (naočare, previše širok kadar, nedovoljno svetla i tome slično), usredsrediće se na lice, čime se izbegava izostanak fokusa u kritičnim situacijama. U kontinualnom modu, dostupno je isključivo praćenje lica, bez mogućnosti davanja prioriteta očima, što ne treba da čudi, budući da je izdvajanje očiju u kadru i inače veoma težak zadatak, iz mnoštva razloga, zbog kojih centralni procesor nema dovoljno vremena da se sa time izbori u paketu sa simultanom korekcijom fokusa.

Za razliku od X-T2 ili X-Pro2, novi X-H1 nudi i četvrtu poziciju u listi metoda, koja u suštini ne predstavlja dodatni metod, već samo kombinaciju svih prethodno pobrojanih metoda selekcije, jer omogućava da se pomoću zadnjeg kontrolnog točkića veoma brzo vrši promena aktivnog metoda selekcije. Na taj način se izbegava višestruko pritiskanje tastera na aparatu i vizuelni izbor metoda iz liste, što može znatno ubrzati promenu fokusnog metoda, u situacijama kada je svaki trenutak kritičan.

Od dodatnih opcija u cilju prilagođavanja autofokusa, X-H1 nudi sve ono što smo ranije već videli na X-T2. Osim manje/više klasičnih opcija, kao što su Pre-AF (korekciju fokusa uoči okidanja) ili AF-Illuminator (pomoćno svetlo za fokusiranje), X-H1 nudi i šest predefinisanih „scenarija“, kojima se ponašanje fokusa može trenutno prilagoditi određenoj situaciji. Prvih pet definicija je fiksnog tipa, dok se šesto može detaljno prilagoditi sopstvenim potrebama, uz pomoć tri opcije: skale osetljivosti praćenja, brzine korekcije i promene aktivne zone:

 

TRAŽILO

Odsustvo ogledala je MILC-evima donelo neke posledice, čije su prednosti neupitne – najpre, brzina okidanja može biti bitno veća, s obzirom da ne postoji komplikovana mehanika ogledala, koja bi usporila proces i donela karakteristični „black-out“ period. Dalje, cena proizvodnje je bitno manja, a dugovečnost je teoretski veća. Ipak, u odnosu na konvencionalna rešenja, jedna od najočiglednijih osobenosti MILC sistema je i odsustvo pentaogledala, odnosno pentaprizme, zbog čega je izostalo i optičko tražilo i ustupilo mesto svom digitalnom surogatu, elektronskom tražilu (Electronic Viewfinder; u daljem tekstu EVF).

Premda EVF podjednako donosi i prednosti i mane, zainteresovana javnost je i dalje veoma podeljena. Mnogima je navika korišćenja optičkog prikaza, nešto čega se ne mogu odreći, iako je to ponekad (a pogotovo u nižoj klasi DSLR-ova) upitno opravdan stav. Optičko tražilo na aparatima najviše klase možda i dalje jeste superiorno, ali je odavno došao trenutak da EVF lako odnosi pobedu u komparaciji sa DSLR-ovima niže, a većinom i srednje klase. Razloga je mnogo, a većina nisu tehnološke, već čisto finansijske prirode. Maksimalno dostignuće optičkog tražila se dobija samo u najskupljim DSLR-ovima, dok oni jeftiniji nude uglavnom bazična i ni po čemu izuzetna rešenja. EVF, s druge strane, nezadrživo napreduje i čini se da smo odavno dostigli trenutak da je prosečan EVF, ako ništa drugo, barem za većinu prosečnih korisnika upotrebljiviji nego prosečan optički (OVF; Optical ViewFinder), kakav je dostupan na većem broju DSLR-ova.

Jedna od najvećih prednosti je što EVF zapravo emituje živi prikaz (Live-View; LV) na način kakvim ga vidimo na glavnom ekranu. To znači da se u prikazu mogu videti i parametri i verna projekcija buduće fotografije, zajedno sa balansom bele i drugim podešavanjima, koje je nemoguće dobiti u optičkoj projekciji. Ovo je u manjoj ili većoj meri, jasna predikcija onoga što će aparat zabeležiti, čak i pre nego li pritisnemo okidač do kraja.

Prikaz u elektronskom tražilu, odnosno glavnom displeju Fuji-ja X-H1

Rezolucija minijaturnog ekrana, izrađenog u OLED (Organic LED) tehnologiji, značajno je unapređena u poređenju sa ostalim Fuji MILC modelima X serije i sada iznosi gotovo 3.7 MP (preciznije - 3.690.000 piksela), isto koliko i tražilo MF modela GFX 50! Time je vernost prikaza podignuta na novi nivo, te za još jedan korak umanjena praktična prednost vrhunskog optičkog rešenja. Faktor uvećanja je 0.75x, a pokrivenost 100%. Eyepoint, odnosno minimalna distanca od tražila, sa koje je moguće sagledati ceo kadar, iznosi čak 23mm, što osobama koje svakodnevno koriste naočare, može znatno olakšati korišćenje. Tražilo raspolaže i senzorom primicanja lica, pa će (u slučaju da tako podesite) biti sposoban da sam uključi/isključi glavni ekran ili tražilo, u zavisnosti od toga da li ste aparat primakli ili udaljili od oka.

Obim dostupnih informacija je u nekim momentima čak i prevelik, a srećom, Fuji je predvideo mogućnost selektivnog izbora prikazanih informacija, do nivoa izbora bukvalno svakog pojedinačnog parametra. Sama projekcija još uvek se ne čini najboljim što je ova tehnologija iznedrila do danas, ali je itekako kvalitetna. Frekvencija osvežavanja prikaza je 60fps, što je za većinu uobičajenih situacija i više nego dovoljno. Ukoliko je Power Management postavljen na High Performance, tražilo će (uz VPB-XH1) biti osvežavano učestalošću od čak 100fps, što će trošiti više energije iz baterija, ali i dati i bitno fluidniji prikaz.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

S obzirom da je X-T2 prethodno već utabao stazu za DSLR-oliki dizajn, koji je zamišljen da pomiri unikatnost Fuji retro dizajna i visokih zahteva korisnika naviknutih na DSLR-ove više klase, X-H1 ima lakši zadatak. Osim suptilnih unapređenja na ergonomskom polju i uvećanih gabarita, sa naglaskom na rukohvat, sve ostalo je manje-više slično sa X-T2.

Pogled spreda sada već možemo nazvati tradicionalno Fuji-jevskim, pa se za gro elemenata namena može pogoditi i bez konsultovanja sa uputstvom. Centralno mesto zauzima Fuji X bajonet, kompatibilan sa svim objektivima X serije, što će reći da je limitiran na APS-C format. Uz njegov obod, na levoj strani se nalazi taster za otključavanje bajoneta radi uklanjanja objektiva. Sasvim levo je dubok rukohvat, čiji je profil sasvim prikladan čak i za ozbiljnije DSLR-ove. Kompletan prednji deo je obložen kvalitetnom reljefnom gumom, pa oblik i veličina šake neće imati preteranog uticaja na ležanje u ruci. Iznad rukohvata je prednji kontrolni točkić koji osim rotacije u dva smera, prepoznaje i pritisak, a podrazumevana namena mu je kontrola trajanja ekspozicije u manuelnom modu. Smer funkcionisanja i namena se može menjati, što je uvek korisna mogućnost u smeru poboljšanja ergonomije.

Nedaleko od njega, desno, prema bajonetu, nalazi se minijaturna LE dioda, koja signalizira odloženo okidanje ili asistira sistemu autofokusa u uslovima lošeg osvetljenja. Ispod njega je programabilna Fn2 komanda, koja inicijalno služi za podešavanje režima okidanja, a može se podesiti da vrši neku drugu funkciju po želji korisnika. Programabilnih komandi ima čak šest, a svaka se može reprogramirati u hodu, bez potrebe za ulaženjem u komplikovani sistem menija, prostim držanjem komande nekoliko sekundi, do pojavljivanja liste mogućih funkcija. Programabilne tastere korisnici obično definišu samo jednom, međutim, kod Fujija je to osmišljeno tako, da nema razloga da komande ne prilagodite trenutnim potrebama, jer je napor zaista minimalan.

Pogled sa desne strane bajoneta takođe nije preterano živopisan. Sasvim gore se nalazi PC-Sync konektor, namenjen povezivanju sa eksternom rasvetom ili blicem bez TTL komunikacije, čiji je „poklopac“ ponovo napravljen u vidu plastičnog i ne baš zgodnog zavrtnja koji se, usled nedostatka bilo kakve čvrste veze sa ostatkom tela, u praksi veoma lako gubi. Sasvim dole se nalazi rotacioni prekidač za izbor fokusnog moda (pojedinačni i kontinualni) ili prebacivanja u mod manuelnog fokusiranja. Ovaj prekidač je jedna od onih stvari koje vizuelno deluju upečatljivo, ali u praksi umeju da uspore rad, jer ih je nekad teško koristiti bez gledanja.

Pogled odozgo možda i najviše podseća na stare rangefindere i SLR-ove. Centralnim delom dominira kućište nepostojeće pentaprizme, u kojem se krije sklop elektronskog tražila, a na njemu papučica eksternog blica. Na njegovom levom boku je točkić za regulaciju dioptrije tražila, dok se skroz levo nalazi mehanički ISO točkić, kojim se vrši ručni izbor ISO vrednosti u rangu od 200 do 12800, u koracima od 1/3 EV, uz AutoISO poziciju, ali i pozicije za softverske ISO vrednosti, označene kao L (ISO 100) i H. Kao i na X-T2, X-H1 nudi samo jednu H poziciju, što je nastavak suludog trenda na kojem Fuji insistira, a koji veoma efikasno destimuliše upotrebu najviših ISO vrednosti. Naime, pošto Fuji X-H1 poseduje dve H vrednosti (25600 i 51200), logično bi bilo da ima i isto toliko H pozicija na točkiću. To, međutim, nije slučaj, pa trenutna vrednost H pozicije zavisi od izbora u sistemu menija. Da li je ideja nerviranje kupaca ili nešto drugo, ne znamo. Ali da je zabavno, nije. Pomenusmo maločas i AutoISO. Ova opcija nudi čak tri profila kojima se može prilagoditi određenoj situaciji za tili čas. Svaki profil sadrži tri stavke. Jedna je podrazumevana osetljivost (najniža koja će biti korišćena), dok je druga maksimalna dozvoljena. Treća reguliše trajanje ekspozicije, a na žalost, projektni tim i dalje nije radio na mogućnosti da AutoISO prati pravilo 1/ekvivalentna-žižna-daljina, koje su drugi brendovi mahom odavno implementirali u svoj softver. Na žalost, X-H1 nije preuzeo C poziciju od MF modela GFX-50s, kojom je ISO vrednost mogla biti birana samo uz pomoć kontrolnog točka, bez potrebe za fizičkom rotacijom ISO točkića. Umesto toga, namena A (AutoISO) pozicije se može menjati, pa ona može služiti upravo ovoj svrsi. Iako to delimično rešava problem brzine izbora ISO vrednosti, nije nam baš sasvim jasno zbog čega Fuji toliko insistira na nagomilavanju, ne baš preterano srodnih funkcija, na jednu poziciju?

Ispod ISO točkića smeštena je rotaciona komanda za izbor režima okidanja, a izbor se vrši polugicom na koju prirodno naleže kažiprst leve ruke. Fuji X-H1 nudi pojedinačno, rafalno (u tri različite brzine, pri čemu se CL i CH mogu definisati ručno), zatim odloženo okidanje u trajanju od 2 i 10s, bracketing, multiple-exposure, ali i pozicije kojima (po našem mišljenju) definitivno nije na ovom točkiću. U takve recimo spada ADV (od Advanced Filter Setting), koji nije ništa drugo, do skup instant filtera koji se u realnom vremenu primenjuju na fotografije. Kako je ova opcija okrenuta pre svega internoj obradi, čini nam se da sama po sebi ni na koji način nema dodira sa režimom okidanja kao takvim. Nelogično i bespotrebno. Pogotovo na aparatu koji automatske modove prosto ne poseduje. Slično se može reći i za panoramski mod. Tu je i režim kojim se aparat prebacuje u video mod, što je donekle i objašnjivo, mada bi za model čije je težište na video režimu, ipak trebalo osmisliti neki brži način za promenu moda. Uglavnom, na sve ovo smo već navikli kada je Fuji logika u pitanju, ali ipak ne smeta da ponovo skrenemo pažnju.

Na desnom boku kućišta tražila se nalazi Viewfinder komanda. Njena namena je jasna na osnovu imena – služi za uključivanje/isključivanje prikaza u tražilu ili aktivaciju senzora primicanja lica, kako bi tražilo bilo (de)aktivirano u zavisnosti od toga da li je aparat primaknut očima ili nije.

Desno je još jedan točkić, ovaj put za izbor trajanja ekspozicije. Ponuđene su samo vrednosti od 1“ do 1/8000, u koracima od 1 EV, dok se za ostale mora koristiti kontrolni točkić, kojim se ekspozicija može setovati i na 1/3EV, između dve susedne vrednosti na točkiću. U prevodu. Ukoliko točkić stoji na 1/4000, kontrolnim točkićem ćete moći da korigujete trajanje ekspozicije na vrednosti kao što su 1/2500, 1/3200, 1/4000 i 1/5000. Priznaćete – zbunjujuće, ali tako je. Srećom, ovakva gimnastika se može izbeći prostim prebacivanjem točkića na T poziciju, kada se ekspozicija bira potpuno ručno, u celom rasponu. Ukoliko je aktivna samo mehanička zavesica, raspon ekspozicije se kreće od 15 minuta do 1/8000s za manuelni i mod prioriteta zavesice, odnosno 30“ do 1/8000s za mod prioriteta blende. Ukoliko je aktivna elektronska zavesica, raspon je drugačiji. Najduži je takođe 15 minuta (odnosno 30“ za mod prioriteta blende), ali je najkraći čak 1/32000! Ukoliko je uključeno kombinovano ES+MS okidanje (elektronska i mehanička zavesica u zavisnosti od željenog trajanja), onda je ograničenje kombinovano i kreće se u rasponu od 15 minuta do 1/32000s. Bulb mod (B pozicija na točkiću za izbor trajanja ekspozicije), omogućava podešavanje trajanja ekspozicije do 60 minuta.

Upotreba elektronske zavesice ima svoje prednosti, ali i neke mane. Prednosti su očigledne – osim potpune tišine okidanja (ukoliko je veštački zvučni efekat okidanja utišan, drugi zvuk ne postoji, pa je u tom slučaju moguće raditi u potpunoj diskreciji), elektronska zavesica osigurava i višestruko kraće trajanje ekspozicije, a time i eventualni rad sa velikim otvorima blende, čak i po najjačem suncu. Ipak, tu su i neke mane. Najpre, javlja se daleko veća osetljivost na dinamične scene, jer je moguća pojava distorzije, moguća je neravnomerna eksponiranost pojedinih partija snimka, a ISO raspon je limitiran isključivo na bazni raspon (200-12800).

Baš kao i ISO točkić, i ovaj ima još jedan u svojoj osnovi. Taj drugi je namenjen izboru moda merenja svetla. Dodajmo još samo to da oba pomenuta točkića poseduju i taster u svom središtu, kojim se zaključava, odnosno otključava mogućnost okretanja. Za razliku od svih drugih rešenja koja traže da taster bude zadržan tokom okretanja, Fuji je primenio tehniku dvopoložajnog tastera, pa je okretanje ili dozvoljeno ili nije, te nije neophodno držati ga pritisnutim, što je veoma zgodno.

Uz GFX-50s, top model ovog proizvođača, koji pripada segmentu srednjeformatnih fotoaparata, X-H1 je jedini Fuji koji poseduje statusni displej na gornjem delu tela. On je smešten na desnu stranu, kvadratnog je oblika i grafičkog je tipa, umesto uobičajenog segmentnog rešenja, koje za slične namene koriste konkurentski proizvođači. Ovaj ekran poseduje skromnu rezoluciju od svega 128x128 piksela, ali je to više nego dovoljno za namenu koja mu pripada. Fuji je i ovde ponudio visok stepen prilagodljivosti, pa se osim normalnog i inverznog prikaza, može podesiti i obim dostupnih informacija i to posebno za video, a posebno za foto mod! Kako to izgleda u praksi, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Statusni displej

Statusni ekran ima i sopstveno pozadinsko osvetljenje, koje se privremeno aktivira pritiskom na taster koji se nalazi između samog ekrana i točkića za izbor trajanja ekspozicije.

Statusni displej je uslovio i značajno manje prostora na gornjoj strani tela, pa se na vrhu rukohvata, osim dvopoložajnog okidača i prekidanja za uključivanje, u čijoj se osnovi okidač nalazi, nalazi još samo programabilna Fn1 komanda, čija je inicijalna namena kompenzacija ekspozicije.

Zadnja strana se može nazvati standardno Fuji-jevskom.

Dominantno mesto na zadnjoj strani aparata zauzima veliki 3“ LCD ekran, a iznad njega je elektronsko tražilo sa velikom gumenom oblogom. Opremljeno je senzorom koji reaguje na primicanje lica i u skladu sa tim uključuje/isključuje prikaz u tražilu ili na glavnom ekranu. Sa leve strane tražila je par komandi. Levo je taster za brisanje snimaka, a do njega taster za prelaz u režim pregleda snimaka.

Desno od tražila postoji još dva tastera. Levi je AE-Lock, kojim se vrši zaključavanje automatski izmerene ekspozicije, a do njega AF-ON, kojim se može vršiti fokusiranje nezavisno od okidača. Do njega je zadnji kontrolni točkić kojim se vrši upravljanje osnovnim parametrima. Kao i prednji, osim rotiranja nudi i mogućnost pritiska, čime se raspon njegovog delovanja proširuje. Između ostalog, na taj način se postiže uvećanje prikaza, kako u režimu fotografisanja, tako i u režimu pregleda. Sasvim desno, na osloncu za palac desne ruke, nalazi se Q (Quick Menu) komanda, kojom se poziva poseban meni za brzu promenu najvažnijih opcija, a čiji je raspored moguće prilagoditi sopstvenim potrebama. Odmah ispod nje je signalna LE dioda, kojom aparat signalizira upis ili čitanje sa kartice i samim tim – zauzeće resursa.

Uz desnu ivicu glavnog ekrana je 8-smerni džojstik za kontrolu aktivne AF tačke/polja. Pritisak na džojstik resetuje AF na centralnu tačku, a istom komandom se na aparatu mogu vršiti i razne druge operacije, poput navigacije kroz maločas pomenuti Quick meni itd. Veoma korisna komanda koja drastično ubrzava manipulaciju AF sistemom (pre svega) ali i aparatom u celini.

Niže je set od četiri komande poređane u krug oko Menu/OK komande za ulazak u sistem menija i potvrdu izbora. Sve četiri komande spadaju u red programabilnih, a osim kroz posebnu opciju, mogu se takođe remapirati i dužim pritiskom, kada aparat nudi listu raspoloživih funkcija, među kojima su i AF opcije, balans bele, kolorni profili itd. Baš kao i u slučaju GFX-50s modela, ni X-H1 ne nudi nikakve oznake na ovim tasterima, što zahteva određeni period prilagođavanja. Sasvim dole je Disp/Back taster kojim se (de)aktivira glavni displej, odnosno bira živi prikaz ili prikaz parametara.

 

MEMORIJA

Secure Digital (SD) kartice već godinama drže primat van kategorije profesionalnih tela, pa nije čudo što je i Fuji usvojio upravo ovaj standard, iako je ranije insistirao na sopstvenom XD (eXtreme Digital). Po uzoru na većinu ostalih modernih aparata više klase i X-H1 nudi dva memorijska slota. Oni su sada u potpunosti ravnopravni, pa je svejedno u kojem se nalazi brža kartica. Moguće ih je paralelno koristiti nezavisno od željenog formata i kapaciteta. Podrška postoji za SD kartice praktično svih kategorija i klasa, od običnih, preko SDHC, SDXC i Eye-Fi, a brzinske klase idu do UHS-II.

Inače, upis može biti sekvencijalan, kada će aparat snimke smeštati najpre na karticu u prvom slotu, a nakon što na njoj ponestane slobodnog prostora, preći će na drugu. Backup način upisa će forsirati paralelan upis snimaka na obe memorijske kartice, a RAW/JPEG će upis na kartice razdvojiti po formatima, tako da u prvom slotu bude RAW, a u drugom JPEG.

Odeljak SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost Fuji-ja X-H1 je veoma slična onoj koju znamo sa X-T2, što i ne čudi, s obzirom da im je senzor identičan. Na karticu kapaciteta 8GB u proseku će stati oko 150 RAW snimaka u nekompresovanom, odnosno dvostruko više u lossless kompresovanom formatu, dok će u JPEG-u maksimalnog kvaliteta, na isti karticu biti moguće smestiti oko 540 snimaka. Ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis u maksimalnom kvalitetu, 8GB će biti dovoljno za otprilike 120 snimaka, odnosno dvostruko više, ukoliko se koristi kompresovani RAW.

Video zapis je, naravno, daleko zahtevniji, pa će na istu 8GB karticu biti moguće snimiti oko 9 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu (4K/2160p u 24/25/30fps) ili isto toliko u fullHD (1080p) kvalitetu, ali dvostruko većom brzinom (50/60fps). U standardnom HD kvalitetu (720p), aparat će na istu karticu smestiti približno 19 minuta materijala. Varijacije su moguće i pre svega zavise od uslova rada, količine šuma i sadržaja scene generalno. Nažalost, s obzirom da aparat ne spada u red preterano štedljivih, u praksi će se baterija pokazati kao ozbiljniji ograničavajući faktor, nego što to mogu biti memorijske kartice i limiti koje aparat nameće po snimku. Ono što je bitno napomenuti je da je brzinska zahtevnost memorijske kartice mnogo veća nego ona prostorna. Naime, 4K video zahteva bitno veći protok, pa proizvođač preporučuje korišćenje UHS kartice minimalno klase 3. Niži kvalitet će biti tolerantan i prema sporijim karticama.

 

BATERIJA

Negujući vertikalnu kompatibilnost, Fuji se tokom godina pokazao kao pouzdan partner svojih potrošača, izbegavajući da neke elemente menja bez očiglednog razloga. Tako je novi aparat zadržao bateriju poznatu iz modela X-T2, a čija je puna oznaka NP-W126S. U pitanju je punjiva, Li-Ion baterija, radnog napona standardnih 7.2V i kapaciteta solidnih 1260mAh. Njena masa je 47 grama, a dimenzije možda i manje nego što bi smo očekivali sa aparat ovih dimenzija:

BC-W126 punjač sa NP-W126S Li-Ion „pametnom“ baterijom

Po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima, ova baterija obezbeđuje čak i nešto slabiji rezultat u odnosu na autonomiju modela X-T2, i to 310 snimaka iz jedne baterije. Rezultati u video modu su čak i poražavajući – 35 minuta je trajanje baterije prilikom snimanja video zapisa u maksimalnom kvalitetu, što smatramo gotovo skandaloznim podatkom, pa je više komada baterija apsolutno neophodno za iole ozbiljniji rad.

Autonomiju je delimično moguće povećati redovnim isključivanjem glavnog ekrana i prikaza u elektronskom tražilu, ali ne treba očekivati da će EVF, uprkos daleko manjim dimenzijama, biti štedljiviji nego glavni ekran. Čak naprotiv! Glavni ekran u proseku troši 5-10% manje energije, a kako X-H1 donosi EVF još više rezolucije, u tome nalazimo i objašnjenje sa manji prosečni broj snimaka.

Ukoliko se koristi boost, režim poboljšanih performansi koji forsira brži odziv autofokusnog sistema i skoro dvostruko brže osvežavanje prikaza u EVF-u, opada i autonomija, pa će ona uz korišćenje glavnog displeja pasti na oko 250, dok će sa EVF-om postići tek oko 200 snimaka. Nivo kapaciteta baterije je moguće pratiti u 7 nivoa pomoću grafičkog indikatora ili dosta preciznije u obliku procentualnog nivoa napunjenosti, koji se može videti na glavnom ekranu, a punjenje prazne baterije na originalnom BC-W126 punjaču, traje oko 150 minuta.

 

KONEKTORI

Jedan od konektora, PC-Sync, namenjen okidanju eksterne rasvete, pozicioniran je s prednje strane aparata i poseduje sopstveni, ne baš praktični plastični poklopac. Ne dopada nam se što ga je moguće veoma lako izgubiti, pošto ničim nije pričvršćen za sam aparat. Na levom boku aparata nalaze se konektori koji su skriveni ispod vratanaca. Ima ih četiri. Vertikalno, odozgo na dole, ponuđeni su redom: 3.5mm mikrofonski stereo ulaz, namenjen snimanju audio zapisa kao komponente video snimka, zatim, Micro-USB 3.0, kojim se aparat može povezati sa računarom, Micro-HDMI D tipa, kojim se prikaz sa aparata može poslati na kompatibilni eksterni displej, a tu je i 2.5mm konektor za daljinski okidač.

Konektori: PC-Sync (spreda, ne vidi se na slici); ispod poklopca – 3.5mm stereo mikrofonski ulaz, Micro-USB 3.0,
Micro-HDMI Type-D, i 2.5mm remote konektor

 

DISPLEJ

Displej koji poseduje Fuji X-H1, identičan je onome koji je krasio prethodnika, model X-T2. To samo po sebi ne bi bilo toliko čudno, da istu stvar svojevremeno nismo ponovili i kada smo predstavljali X-T2 i poredili ga sa X-T1. Da sve bude još čudnije, X-Pro2, takođe jedan od Fuji-jevih top modela, ali drugačijeg koncepta, iako je bitno stariji u odnosu na sada testirani X-H1, i dalje ima najvišu rezoluciju!

No, vratimo se na X-H1… U pitanju je pokretni ekran TFT-LCD dijagonale 3 inča (7.6cm), ukupne rezolucije 1.040.000 piksela i proporcija 3:2, zbog čega je iskorišćenost prikaza maksimalna, budući da je i glavni senzor takođe 3:2. Fuji se opet odlučio za RGBW umesto konvencionalne RGB matrice, a primarni razlog je, ako izuzmemo u teoriji nešto bolji prikaz, ušteda energije, pošto za prikaz svetlijih nijansi nije neophodno angažovati maksimalni intenzitet sve tri kolorne komponente, već se to postiže samo jednim, belim pikselom. U praksi, nismo sigurni u opravdanost, ali ako je sadašnja autonomija nešto što je rezultat mukotrpnog rada na projektovanju, ne smemo ni da pomislimo šta bi bilo da je matrica RGB.

Premda u specifikacijama niti zvaničnim brošurama nije navedeno, rekli bismo da je ugao vidljivosti displeja ovog aparata veoma blizu idealnih 170°, što se uklapa u današnji prosek. Aparat ne poseduje senzor ambijentalnog osvetljenja, pa je njegov intenzitet neophodno setovati kroz sistem menija.

Mehaničko rešenje obrtnog ekrana ne spada u naše omiljene, budući da je primenjen tzv. „trostruko tiltabilni“ mehanizam, koji omogućava ograničenu vertikalnu rotaciju na gore i dole, do ukupno 180°, kao i mogućnost horizontalne rotacije za maksimalnih 90° na desno. Čini nam se da je klasičan sistem rotacije u jednom zglobu i sa pokretljivošću od gotovo 360° nekako i dalje upotrebljivije, a posebno mehanički prijemčivije rešenje, budući da se tilt mehanizam uvek odlikuje prevelikim otporom i suviše komplikovanim mehaničkim rešenjima. Dobro je da postoji, ali nismo impresionirani praktičnošću.

X-H1, kao i svi ostali Fuji MILC-evi, poseduje Quick meni, kojim se najbitniji parametri, među onima koji nemaju dodeljenu direktnu komandu na aparatu, mogu podešavati interaktivno, nakon pritiska na Q taster. 16 funkcija poređano je pravilno formirajući tabelu od 4 x 4 polja. Kretanje po njima se vrši džojstikom, dok se zadnjim kontrolnim točkićem vrši selekcija između ponuđenih postavki svake od njih.

S obzirom da je sada ekran osetljiv na dodir i kapacitnog je tipa, direktna kontrola je znatno lakša i potpuno je lišena bilo kakvog zvuka, što je veoma bitno prilikom snimanja video zapisa.

Kako to u praksi izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara u Quick meniju

Ovaj meni je moguće prilagoditi sopstvenim potrebama, veoma fleksibilno, ali ne i neograničeno. U svakom slučaju, veoma zgodno, mada za naš ukus možda ne baš preterano pregledno.

X-H1 omogućava da se, pritiskom na zadnji kontrolni točkić, direktno dođe do 100% uvećanja, a njegovim rotiranjem je stepen uvećanja moguće korigovati u oba smera.

Uvećanje u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje i poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

S obzirom da je u pitanju MILC aparat, koji gotovo kompletnu funkcionalnost duguje režimu živog prikaza, nema ni govora o bilo kakvom vidu ograničenja korekcije parametara, kakva su nam poznata sa (recimo) manjih Nikon DSLR-ova. Kontrola je potpuna i ograničena jedino limitima trenutno izabranog moda.

 

VIDEO

Model X-T2 je doneo prvi, pravi zaokret, u pogledu promocije video moda na Fuji fotoaparatima. X-H1 je tu da takav trend ojača i određenom krugu korisnika ponudi alternativu i razlog da ostanu u Fuji ekosistemu, iako su u nekom trenutku možda razmišljali o promeni sistema, upravo usled potrebe za boljim video zapisom.

Fuji X-H1 suštinski ne donosi ništa epohalno, ali podiže ukupan ponuđeni kvalitet za korak više i nudi rešenja koja će ozbiljni videografi prilično ceniti. Međutim, u praksi se marketinški pamfleti retko poklapaju sa faktičkim stanjem, a na žalost, tako je i ovaj put.

X-H1 donosi video zapis visoke definicije u standardnim 16:9 i proširenim 17:9 proporcijama u ukupno pet rezolucija. Pored uobičajenih, progresivnih 16:9 zapisa u 4K (3840 x 2160px), fullHD (1920 x 1080px) i HD (1280 x 720px) rezolucijama, Fuji X-H1 nudi i 4K DCI format (4096 x 2160px), kao i 2K (2048 x 1080px). Na žalost, kao i u slučaju X-T2, Fuji je pribegao nepopularnom rešenju, koje podrazumeva mali, ali ipak vidljivi 1.17x krop faktor za obe 4K rezolucije. Preračunato u odnosu na 35mm format, realni krop faktor je zapravo 1.755x. Ovo u praksi znači veoma limitiran rad u slučaju da je potreban širi ugao, jer će 10-24mm objektiv efektivno funkcionisati kao 18-42mm ekvivalent. Ne zvuči baš primamljivo, moramo priznati. Ukoliko je prostor u kojem se radi skučen, bićete prinuđeni da se okrenete nekoj od nižih rezolucija i samim tim sebe lišite punog potencijala video zapisa. Na taj način, X-H1 je sebe lišio svrstavanja u krug beskompromisnih modela, a tako i otimanja barem dela korisnika lojalnih Panasonic-u.

Kada je brzina snimanja u pitanju, najviša rezolucija, 4K DCI, dostupna je u 23.98 i 24fps, dok se 16:9 varijanta 4K rezolucije može snimati u 23.98, 24, 25 i 29.97fps. Proširena fullHD rezolucija (2K, odnosno 2048 x 1080px), takođe je dostupna samo sa sporijim framerate-om od 23.98, odnosno 24fps, dok je dijapazon 16:9 verzije fullHD-a ( 1920x1080px), dostupna u čitavom rasponu od najnižih 23.98, pa do najbržih 59.94fps. Potencijal ove rezolucije proširen je i tzv. „high-speed“ modom, pa je moguće snimati i brzinom od 100, odnosno 120fps, pri čemu rezultujući snimak donosi usporenje u rasponu od 1/2, 1/4 ili 1/5, reprodukcijom od 24fps. Ovo je ujedno i jedna od većih stavki, kada poredimo mogućnosti X-H1 u odnosu na X-T2, čak i onda kada je potonji opremljen firmware-om verzije 4.00. Najniža, HD rezolucija od 1280 x 720, na raspolaganju je u 23.98, 24, 25, 29.97, 50 i 59.94fps.

Iako bi, po logici stvari, novi Fuji trebao biti pošteđen bilo kakvih limita nametnutih zakonskim ograničenjima, Fujifilm je ipak odlučio da svoj novi model „zauzda“ i ograniči tako da trajanjem snimka ne potpada pod video opremu. Za razliku od Panasonic-a GH5, koji ne poznaje ograničenja u pogledu trajanja snimka u kontinuitetu, X-H1 je u ovom smislu tek za nijansu bolji od X-T2, pa su snimci u obe 4K rezolucije limitirani na 15 minuta, dok je 20 minuta maksimum koji aparat podržava u obe fullHD rezolucije standardnih brzina. High-speed 1080p je ograničen na svega 6 minuta, dok maksimum od 30 minuta, koji zakon dozvoljava za foto-opremu, dostiže jedino obična HD rezolucija od 1280 x 720. Donekle možemo da razumemo ograničenja vezana za zakonske limite, ali ne i ona koja ne proističu iz toga, jer je 15 minuta tek polovina onoga što je dozvoljeno. I dok to ne predstavlja neki naročit hendikep za prosečne DSLR/MILC modele, za X-H1, koji teži nekom drugoj poziciji na tržištu, to u svakom slučaju otežava već dovoljno komplikovanu situaciju na tržištu. Veoma je moguće da je uzrok ovih ograničenja zagrevanje, što bi moglo objasniti i činjenicu da sva ograničenja u pogledu dužine trajanja snimka, nestaju kada je aparat opremljen VPB-XH1 baterijskim buster gripom! Istina, u slučaju da ovog ograničenja nema, proizvođaču bi bilo teško da objasni i kratak period autonomije baterije, jer je ista u video režimu deklarisana na svega 35 minuta snimanja u maksimalnom kvalitetu. Grip tu dolazi kao neka vrsta spasa, jer bi bez njega sve ličilo na neslanu šalu.

Zapis se enkoduje u realnom vremenu, korišćenjem AVCHD/MPEG-4 (H.264) formata, te zajedno sa nekomprimovanim Linear PCM stereo zvukom u 24-bita/48KHz, pakuje u MOV kontejner. Kvalitativno gledano, kompresiju je moguće birati u maksimalno tri nivoa (obim zavisi prvenstveno od rezolucije), a na raspolaganju je 50, 100 i maksimalnih 200Mbps, što je dvostruko više u odnosu na ono što nudi X-T2.

Ono što predstavlja kuriozitet je način na koji X-H1 dolazi do 4K rezolucije, a što je preuzeto sa X-T2 – naime, u cilju postizanja što većeg kvaliteta video materijala, zapis se nativno snima u nešto većoj 5K rezoluciji (5120 x 2880), te onda interpolira na 4K. Na ovaj način, interni algoritam izvlači bolju konturnu oštrinu, eliminiše nepoželjnu nazubljenost ivica i moiré, a ipak zadržava visok mikrokontrast i količinu detalja. S druge strane, ovakva tehnika rada je resursno veoma zahtevna, pa je i centralni procesor, a posebno memorijski kontroler, veoma strog kada je u pitanju podrška memorijske kartice. Ista tehnika je primenjena i na 1080p zapis, pa se on nativno snima 3K rezolucijom (3000 x 1687), a naknadno smanjuje u 1920 x 1080.

8-bitna kolorna paleta je prisutna bez obzira da li se snimanje vrši interno ili eksterno putem čistog HDMI izlaza, a kompresija je limitirana na 4:2:0 za interno, odnosno fleksibilnijih 4:2:2 za HDMI. Na žalost, dok smo sa X-T2 bili zadovoljni ovim karakteristikama, bilo je za očekivati da će vrsna video sprava biti sposobna i za 10-bitnu paletu, što ipak nije slučaj. U većini slučajeva, entuzijasti će i ovim biti zadovoljni, prvenstveno jer je malo situacija u kojima će 8-bitna paleta važiti za ograničavajući faktor. Većina televizora, monitora, pa i online servisa kakav je YouTube, limitirana je na 8-bitnu paletu. Međutim, poželite li viši kvalitet, a posebno veći potencijal u obradi, 10-bitni materijal bi svakako bio velika stvar. Kad smo već kod kolorita, X-H1 donosi još dve bitne stvari: prva je interni F-Log, logaritamski kolorni profil koji, nasuprot uobičajenog linearnog, nudi veći dinamički raspon i daleko veći potencijal u obradi, a druga je novi profil simulacije filma, nazvan Eterna. Prema zvaničnoj dokumentaciji, nova simulacija filma postiže 12 EV dinamičkog raspona, čak i bez korišćenja F-Log-a. U odnosu na uobičajene profile deluje desaturisano, što omogućava širi prostor za postprodukciju. ISO 800 je bazna vrednost sa Eterna profilom, jer senzor na toj vrednosti nudi najoptimalniji odnos senki i najsvetlijih partija.

Kontrola snimanja je relativno fleksibilna, mada ne i neograničena. Kompenzacija se, kada je aktivan mod prioriteta blende, može vršiti u toku snimanja, u rasponu od ±2EV, a u manuelnom je dozvoljena i korekcija ekspozicije. Blenda se može korigovati i tokom snimanja, ukoliko je aktivan neki od modova koji to predviđa, a izmene se mogu vršiti putem ekrana osetljivog na dodir, što je i najtiša, ali i najbrža varijanta. Ipak, to je i jedna od stavki koja doprinosi konfuziji, usled prisustva mehaničkih komandi, koje često mogu biti (i jesu) u koliziji sa faktičkim stanjem u pogledu izabranih parametara.

Spisak nedostataka se tu, na žalost, ne završava, pa X-H1 ne nudi namenski taster koji se započinje/zaustavlja snimanje, već se ta operacija izvodi glavnim okidačem. Sve to i ne bi bilo toliko nepraktično, da Fuji ne naglašava kako je u X-H1 implementirao napredni, osetljivi okidač, za lakši i precizniji rad. Nehotično započinjanje snimanja nam je, u tom smislu, pošlo za rukom više puta tokom perioda testiranja, da bi u trenutku kada poželimo da ga zaista uključimo, ispalo da smo ga zapravo isključili. Najgore od svega je što funkcija remapiranja komandi ne nudi rešenje za ovaj problem, pa se jedino možemo nadati unapređenom firmware-u.

Dalje, statusni ekran, koji ima mogućnost zasebnog konfigurisanja u zavisnosti od izabranog moda (posebno za video i fotografiju), nije baš naročito koristan, jer format snimanja nije naveden precizno. Ukoliko promenite rezoluciju snimanja iz 4K u 4K DCI, ili menjate između nekoliko varijanti 1080p snimanja, na ekranu će se videti samo 4K ili fullHD, pa će prevrtanje sistema menija biti jedini način da zaista i saznate kakva su trenutna podešavanja.

Napredni korisnici neće biti oduševljeni ni činjenicom da X-H1 ne nudi „zebru“, naročito pomagalo koje, u realnom vremenu, šrafurom naglašava partije snimka koje izlaze van okvira zadatih granica osvetljenosti, tj onda kada su preeksponirane. Fuji X-H1 je na polju videa malo podbacio i po pitanju autofokusa. Verovatno u želji da postigne što je moguće fluidnije tranzicije fokusa, projektni tim je čitav sistem doveo do nivoa da se ponekad čini da fokus nije na nivou onog u foto režimu, kada je skoro pa savršen. Dok god se bavite fotografisanjem, fokus je sjajan. Čim se aparat prebaci u video mod, u nekim slučajevima se javlja kašnjenje, gubljenje fokusa i slične pojave, pa je AF u video modu još jedna stavka koja čeka naknadno unapređenje, što je verovatno rešivo običnom opcijom za dodatno podešavanje ponašanja autofokusa.

Srećom, barem IBIS kompenzuje deo nezadovoljstva, gotovo izvrsno vršeći svoj posao, nekada do momenta da posmatrač nije siguran da li je aparat opremljen nekim „steady-cam“ ili sličnim pomagalom.

Fuji je sa X-H1 generalno odradio vrlo dobar, mada ne i sjajan posao. Mnogi aspekti su zanemareni, da li u želji da se aparat koliko-toliko održi na liniji univerzalnosti ili zbog slabog prisustva u video branši poslednjih godina, tek – prostora za dalji napredak itekako ima. Za sada, ovo definitivno jeste najbolji video-orjentisani Fuji, mada mu za odavanje priznanja nedostaje barem za 50% bolja autonomija. Da li će to u nekoj budućnosti biti postignuto boljom optimizacijom potrošnje ili prostom implementacijom veće baterije, ostaje da se vidi, ali ovako kako je, nije baš primamljivo za korišćenje na terenu.

 

 BLIC

Fuji X-H1, baš kao ni X-T2, ne poseduje interni blic, iako bismo se na osnovu dizajna mogli zakleti da se on krije iznad tražila. Umesto toga, u paketu sa aparatom se isporučuje minijaturni blic oznake EF-X8, čija je namena isključivo nadoknada internog blica. S toga, od njega ne treba očekivati čuda, ali ni preteranu fleksibilnost koju nude klasični eksterni blicevi, jer pre svega ne nudi mogućnost rotiranja glave, što je jedna od glavnih prednosti klasičnih eksternih modela.

O njegovim karakteristikama se nema šta mnogo reći. Vodeći broj (Guide Number) je GN8 na ISO 100, odnosno GN11 na ISO 200. Malih je dimenzija (40 x 24 x 63mm) i mase tek 41 gram, ali ipak ne dovoljno mali da bismo ga smatrali prostom zamenom za interni blic. Funkcionalno, međutim, ovaj blic i jeste samo zamena za uobičajeni interni blic, budući da ne poseduje bilo kakve kontrole, već se u potpunosti oslanja na instrukcije primljene iz aparata. Može se čak i zaklopiti poput internog blica.

Može raditi u nekoliko režima. Podrazumevani je automatski/TTL režim, kada blic određuje potrebnu snagu na osnovu izmerenog svetla na sceni, a od opcija je na raspolaganju samo kompenzacija snage bljeska. Osim standardnog TTL-a, blic se može podesiti i tako da radi u Auto režimu, kada na osnovu scene određuje hoće li uopšte bljesnuti, a tu je i slow-sync, mogućnost spore sinhronizacije, kada se bljesak blica kombinuje sa dužom ekspozicijom, radi postizanja efekta intenzivnijeg ambijentalnog svetla. Jedna od unikatnih opcija je TTL-Lock. Služi za zaključavanje izmerene snage blica i upotrebu iste za sve naredne fotografije, što je recimo zgodno kada se uslovi neće u većoj meri menjati tokom perioda fotografisanja. Informacije o potrebnoj snazi bljeska se mogu preuzeti iz prethodnih snimaka ili se izmeriti uoči snimanja, serijom kratkih bljesaka. Fuji navodi da je ovo dobar način za postizanje bolje konzistentnosti u istim uslovima, a mi se sa tom ocenom možemo složiti samo donekle, pošto se termin „isti uslovi“ može veoma fleksibilno tumačiti.

EF-X8 može raditi i u manuelnom modu, pri čemu se kao snaga može podesiti od minimalnih 1/64 do pune snage (1/1).

Osim svega navedenog, EF-X8 se može koristiti i za bežičnu kontrolu klasičnih eksternih bliceva, što drastično utiče na fleksibilnost u radu. Fuji podržava definisanje do tri grupe bliceva i njihovu automatsku kontrolu. Bežična kontrola spada u optičke, što će reći da je neophodno da blicevi imaju međusobnu optičku vidljivost ili barem uslove da registruju inicijalni bljesak sa EF-X8.

Korišćenje klasičnog eksternog blica upotpunjuje raspon mogućnosti, pa je osim svega pobrojanog za EF-X8, lista proširena i na funkcije kao što su serijsko bljeskanje (multi/repeating flash) i high-speed sync, kojim se limit sinhronizacije može prevazići na uštrb emitovane efektivne snage.

Maksimalna brzina sinhronizacije je limitirana na solidnih 1/250, a podržan je i tzv. „high-speed sync“ (HSS), koji postiže i veće brzine, na uštrb intenziteta bljeska. Fuji X-H1 poseduje ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati i na taj način, ali bez ikakve komunikacije sa aparatom, a samim tim i bez benefita koje donosi TTL algoritam.

 

 

WI-FI

Fuji X-H1 poseduje Wi-Fi modul za bežičnu komunikaciju, a kao i kod većine fotoaparata, njegova namena je višestruka, s tim da se mahom koristi za daljinsku kontrolu posredstvom pametnih telefona, ali i za prenos snimaka na kompatibilne uređaje. U odnosu na X-T2, novi model je opremljen i Bluetooth modulom verzije 4.0, što pojednostavljuje ostvarivanje konekcije sa pametnim uređajima (telefoni i tableti), a samim tim i bežičnu kontrolu bez potrebe za namenskim daljinskim okidačem.

Da bi povezivanje bilo moguće, neophodno je najpre instalirati namensku aplikaciju na kompatibilni uređaj. Podržana je komunikacija sa Android i Apple IOS uređajima u smislu daljinske kontrole i promene parametara, dok je računar (PC ili Apple Mac) podržan samo u cilju transfera snimaka sa aparata na računar. Ukoliko želite da ostvarite potpunu daljinsku kontrolu, uključujući i živi prikaz sa senzora, neophodno je da aparat i pametni uređaj budu povezani putem Wi-Fi veze.

Kontrola parametara (barem onih osnovnih) nije ograničena, ali naše iskustvo govori da aplikacija za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.fujifilm_dsc.app.remoteshooter), ali i Apple IOS (https://itunes.apple.com/us/app/fujifilm-camera-remote/id793063045?mt=8) uređaje još uvek nije baš ispolirana i fali joj bolja optimizacija da bi iko želeo da je koristi. Istinu govoreći, aplikacije svih proizvođača pate od loše optimizacije, pa na neko značajno poboljšanje realno ne treba ni računati. Barem ne u skorije vreme.

Nismo naročito srećni ni činjenicom da je komunikacija sa PC i Mac računarima ograničena na prost transfer snimaka. Pri tome, da biste ostvarili takvu (u suštini prostu) komunikaciju na PC računaru sa Windows operativnim sistemom, prinuđeni ste da instalirate i Fuji aplikaciju MyFinePix Studio, dok je Mac OS X pošteđen toga, budući da je podržan kroz Image Capture program. Ukoliko se za transfer snimaka koristi neki od pametnih uređaja, aparat nudi opciju automatskog smanjivanja rezolucije na 3MP, kako bi prenos bio brži, jer na malim ekranima i tako nije moguće proučavati nekakve detalje ili vršiti obradu. Naravno, smanjeni snimci su namenjeni isključivo prebacivanju i ni na koji način ne utiču na originalne snimke na memorijskoj kartici.

Link sa Android/IOS uređajima donosi još jednu pogodnost, a to je automatski EXIF geo-tagging na osnovu informacija sa telefona. Aparat je, drugim rečima, sposoban da iskoristi GPS modul pametnog uređaja i upiše trenutne koordinate u EXIF odgovarajućeg snimka. Ova funkcija radi, ali kao i na svim drugim aparatima u kojima je implementirana sličnom tehnikom, relativno sporo i ponekad nepouzdano. Jednostavno, ne vidimo neku naročitu uštedu koju je donelo izostavljanje internog GPS modula u samom aparatu, budući da je potrošnja baterije svakako veća, jer i bežična komunikacija ne spada u red štedljivih, pri čemu ćete u nekom trenutku ostati i bez baterije telefona.

 

 

GRIP

Baterijski grip je stavka koja već dovoljno zgodne proporcije novog aparata čini još boljim, imajući u vidu da je namenjen intenzivnom i dugotrajnom korišćenju. Fuji X-H1 je verovatno jedini aparat koji se u kit paketu isporučuje sa baterijskim gripom i dodatnim baterijama, umesto sa nekim standardnim zumom. S obzirom na primarnu težnju da se X-H1 promoviše kao model okrenut videografima i akcionim fotografima, ovo potpuno ima smisla, jer je ušteda koju donosi kit objektiv sumnjive upotrebljivosti u žanru akcione fotografije i videa, veoma upitna, dok baterijski grip ima više nego dovoljno smisla.

Novi baterijski grip je, usled većih dimenzija aparata, bio neophodan, a njegova oznaka je VPB-XH1. Spada u vertikalne, baterijske buster gripove i veoma je dobro opremljen, u svakom smislu. Aparat je sa gripom još udobniji i lakši za korišćenje, a postiže i daleko dužu autonomiju, nikad dovoljno unapređenu stavku modernih MILC aparata. Autonomija se povećava pomoću dve dodatne NP-W126S ili NP-W126 baterije, što uz onu jednu u aparatu, čini autonomiju čak trostruko većom. 1000 snimaka je prosek u normal režimu, dok se u „boost“ smanjuje za oko 15-20%. Ukoliko grip nabavljate u kitu, u kutiji će vas obradovati još dve dodatne NP-W126S baterije!

Po svom dizajnu, grip je u potpunosti komplementaran sa samim aparatom, što eliminiše svaki nesklad po pitanju oblika i stabilnosti. Izrađen je od legure magnezijuma, baš kao i telo, takođe je i zaptiven, ali i obložen identičnom gumenom oblogom svojim većim delom. Za komunikaciju sa aparatom se koristi poseban konektor sa donje strane aparata, za čiji gumeni poklopac postoji određeno mesto na samom gripu, kako bi bio sačuvan od gubljenja. Grip se na aparat pričvršćuje standardno, šrafljenjem u ¼“ navoj za stativ, a isti takav navoj obezbeđuje sa svoje donje strane, kako bi aparat i dalje mogao biti korišćen na stativu ili monopodu. Grip sa donje strane nudi i alku za montažu ručnog kaiša – još jednog veoma zgodnog ergonomskog dodatka za dugotrajan rad.

U paketu stiže i AC-9VS AC adapter, koji se priključuje na sam grip, te se pomoću njega može napajati sam aparat u studijskim uslovima ili puniti baterije dok je isti isključen. Punjenje se vrši za obe baterije istovremeno, a njihov status će se videti na LE diodama sa zadnje strane gripa. Sam grip se može koristiti za punjenje baterija čak i kada je demontiran sa aparata. Za ovo je vezana i jedna nelogičnost, koja nam je poznata i sa Nikon aparata – budući da vertikalni grip svojom konstrukcijom u potpunosti blokira mogućnost uklanjanja baterije u samom aparatu, neshvatljivo nam je da proizvođaču ni u jednom trenutku nije delovalo logično da obezbedi mogućnost punjenja eksternim adapterom čak i originalne baterije. Ako ne automatski, onda barem pomoću odgovarajućeg prekidača. Ovako, da biste napunili bateriju u aparatu, neophodno je potpuno ukloniti grip. To nije problem uraditi ponekad, ali smatramo da česta montaža/demontaža neumitno utiče na očuvanje kontakta kojima aparat komunicira sa gripom. Pomalo nepotrebno, po našem mišljenju. Alternativno rešenje je punjenje pomoću priloženog USB kabla, mada je ta varijanta vidno sporija i samim tim – nepraktičnija.

Gledano sa prednje strane, na gripu se nalazi samo prednji kontrolni točkić koji je, kao i većina ostalih komandi, funkcionalno i dizajnom 1:1 prekopiran sa samog tela. Zadnja strana je dosta živopisnija. Sasvim levo je rotacioni preklopnik za normalni i „boost“ mod, kojim se aparatu obezbeđuje dodatna energija u cilju postizanja boljih performansi (otud i ono „buster“ u nazivu gripa). Nedaleko od ovog preklopnika su dve LE diode, koje signaliziraju status baterija u toku punjenja. Na sredini, ispod displeja aparata, nalazi se točkić kojim se grip pričvršćuje za telo, a malo desno od njega i džojstik kojim se manipuliše AF sistemom i izborom aktivne AF tačke/zone, prilagođen vertikalnom položaju. Tu su i AE-Lock i AF-ON komande za zaključavanje izmerene ekspozicije, odnosno aktiviranje fokusnog sistema, a sasvim dole-desno (odnosno gore-desno, ako grip posmatramo u vertikalnoj orjentaciji) nalazi se zadnji kontrolni točkić. Gornja strana (opet gledano u vertikalnoj orjentaciji) donosi još četiri komande. Najbitnija od njih je dvostepeni okidač, koji se nalazi u središtu rotacionog Lock prekidača. Njime se zaključavaju funkcije svih komandi na gripu i sprečava nehotično pritiskanje u slučaju korišćenja aparata u horizontalnoj orjentaciji. Tu je još dve komande. Jedna je Q, čija je funkcija identična onoj na aparatu (pozivanje Quick menija), a druga programabilna Fn1 komanda, koja preuzima mapiranje sa originalne Fn1 komande na telu aparata. Zameramo to što se Q komanda ne nalazi na istom mestu u vertikalnom i horizontalnom položaju, na osloncu palca desne ruke. Ova nekonzistentnost dizajna u nekim trenucima može da znači gubitak određenog vremena, a ne nalazimo nijedan opravdan razlog za to.

Leva strana gripa krije malu bravicu, čijim se podizanjem i zakretanjem vadi uložak sa ležištima za dve NP-W126S ili NP-W126 baterije. Iznad pomenute bravice, nalazi se i poklopac sa dva konektora. Jedan je AC konektor za priloženi punjač, a drugi je 3.5mm stereo izlaz namenjen slušalicama za monitoring audio komponente video zapisa. U nedostatku istog na samom telu, ovo je veoma dobrodošlo rešenje.

Vratimo se na „boost“ mod. Ova stavka nije samo marketinški trik, već donosi opipljivo poboljšanje performansi, na uštrb veće potrošnje. I sam aparat (bez gripa) nudi „boost“ režim, do kojeg se dolazi kroz power management, ali njegov domet nije ekvivalentan ovome koji se dobija pomoću gripa. Što se poboljšanja tiče, lag (kašnjenje) zatvarača je u redovnom režimu 50ms, a u pojačanom 45ms. Ovo zvuči kao zanemarljivo poboljšanje, ali se u praksi to itekako može osetiti. U „boost“ režimu rastu i performanse autofokusa, pa aparat brže prati pokretni cilj, brže daje potvrdu fokusa i tome slično. Sva ta poboljšanja u deluju skromno u teoriji, ali kada se to pomnoži sa brojem nastalih snimaka u nekom periodu, lako se dolazi do zaključka da je ubrzanje primetno. Osim toga, grip utiče i na brzinu rafala. Maksimalna brzina u normalnom režimu (uz korišćenje mehaničke zavesice) je 8fps. Uz grip se ona penje na visokih 11fps. Ipak, da bi takve performanse bile na raspolaganju, neophodno je da barem dve baterije raspolažu makar i minimumom energije ili, ukoliko je prikačen AC adapter, da ona baterija u aparatu ima barem malo energije. Ukoliko nijedan od ovih uslova nije zadovoljen, maksimalna brzina rafala sa mehaničkom zavesicom će biti 8fps, bez obzira u kojem se režimu aparat nalazi. Ovo ni na koji način ne utiče na elektronsku zavesicu, koja u svakom slučaju postiže maksimalnih 14fps. Još jedno poboljšanje tiče se videa, a to je vremenski limit za 4K kvalitet, koji sa 15 minuta skače na svih 30! Reklo bi se da ovaj grip drastično prevazilazi svoju osnovnu namenu – ergonomsko unapređenje tela.

Baterijski booster grip VPB-XH1