Canon EOS 6D Mark II, Test

DETALJI, JPEG

Primarni format je obično diktiran fotografskim žanrom, ali se generalno RAW smatra osnovom u DSLR svetu. Kad god ima dovoljno vremena za obradu, bolje je osloniti se na RAW. Međutim, šta raditi kad vremena nema? To su generalno sve one situacije koje zahtevaju brz rad, obradu gotovo u potpunosti isključuju i ne štede memorijski bafer. Tada je JPEG jedini izbor!

Baš zbog takvih scenarija, sprovešćemo i mali test detalja u JPEG formatu, poredeći iste modele aparata. U prethodnom bloku smo videli da JPEG iz 6D Mark II nije loš, što je rezultat promena u načnu njegovog formiranja. Ipak, teško da bismo i uz te promene mogli reći da on briljira kvalitetom ili da se može porediti sa RAW-om. Ipak, ako je JPEG jedino rešenje, dobro je znati koji su dometi aparata kojim se radi.

Iskoristićemo istu scenu, a snimci su nastali u istom paketu kada i RAW:

Snimci u punoj rezoluciji: 6D Mark II, 6D i D750

JPEG iz aparata, 100% kropovi bez dodatne obrade:

Zaostatak Canona 6D se nastavlja i u JPEG formatu, s tim da je međusobni odnos sva tri aparata malo promenjen. I dalje je stari Canon taj koji deluje kao da nije iz iste epohe (uprkos sjajnim rezultatima u svoje vreme), dok se 6D Mark II i Nikon D750 sučeljavaju prilično ravnopravno, uz određene efekte drugačijeg pristupa internoj obradi. Vidljivo je da Canon ima jasnu prednost po pitanju detalja na drugom isečku. Ali je isto tako vidljivo da, uprkos nešto manjoj konturnoj oštrini, Nikon D750 prosto nudi finije detalje na trećem isečku. Prvi isečak dovodi do pat pozicije. Nikon opet pokazuje nešto finiji pristup, dok Canon igra na jasnije naglašavanje kontura. Pobednika nema, što je i za očekivati kada se porede aparati sličnih tehnoloških limita.

Uporedićemo još jednom RAW i JPEG, ovaj put u studijskim uslovima: 

Ovde se na delu vidi prednost RAW-a. Iako je i oštrina samog RAW-a manja nego što bismo želeli, jasno se vidi da je nativni format zapisa bolji po svim parametrima, bilo da je u pitanju render kolornih tonova, detalji, mikrokontrast ili oštrina. Ukoliko postoji bilo kakva dilema oko toga koji je format superiorniji, ne bi je trebalo biti. RAW bi morao biti izbor za sve situacije koje brzinu ne postavljaju kao prioritet, jer se u suprotnom gubi sve ono po čemu je senzor jednog aparata (a u ovom slučaju EOS-a 6D Mark II) bolji od nekog drugog.

Kada smo već kod oštrine, nju je u aparatu moguće korigovati kao i ranije, bez preteranog ulaženja u detalje. Na raspolaganju je sedam nivoa oštrenja, uz mogućnost njenog potpunog isključivanja, a podrazumevan je nivo 3:

Za razliku od prethodne generacije, čije je podešavanje stepena oštrenja bilo ograničeno samo na prostu skalu od 0 do 7, Canon 6D Mark II, baš kao i 5D Mark IV, nudi čak tri parametra kojim se daleko preciznije vrši oštrenje: Strenght definiše sam stepen oštrenja, pojačanjem mikrokontrasta na konturama, na skali od 1 do 7. Fineness je zapravo radijus oštrenja i na skali od 1 do 5 definiše širinu kontura na kojima će oštrenje biti primenjeno. Što veći broj, grublje je i oštrenje i obrnuto. Grublje oštrenje za sobom donosi i pojačanje šuma. Threshold je poslednji parametar, a namenjen je upravo kontroli negativnih efekata prethodna dva parametara. Takođe se podešava skalom od 1 do 5, a veći broj označava i manje prisustvo nazubljenosti, šuma i naročite senke na konturama.