Canon EOS 6D Mark II, Test

TEST KIT OBJEKTIVA

Novi aparat je ispraćen i novim kit objektivom, naslednikom veoma popularnog EF 24-105mm f/4L IS USM modela. Njegova puna oznaka je (očekivano) EF 24-105mm f/4L II IS USM, a u ovom poglavlju ćemo proveriti koliki je napredak u odnosu na stari i dobro poznati model.

Standardna scena na kojoj sprovodimo sve kit testove sigurno ne važi za idealnu, ali predstavlja dobar kompromis za većinu parametara kojima se može odrediti kvalitativna pozicija objektiva, barem za one koji tek razmišljaju o nekom aparatu. Ispod snimka scene se nalazi linkka arhivi JPEG snimaka sa novog kit objektiva:

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – EF 24-105mm f/4L II IS USM (ZIP; 236 MB)

CANON EF 24-105mm f/4L II IS USM

Na samom početku, kao i uvek, testiramo objektiv na prisustvo lateralnih hromatskih aberacija, kao pojave koja vidljivo narušava optičke kvalitete, ali ju je najčešće moguće relativno bezbolno ukloniti. Testirali smo stepen prisustva hromatskih aberacija u RAW formatu, zatim probali kako snimak izgleda nakon korekcije u fazi konverzije, a potom sve to uporedili sa internom korekcijom u samom aparatu. Rezultat se može videti na sledećim isečcima uvećanim na 200%:

Prisustvo hromatskih aberacija na – EF 24-105mm f/4L II IS USM, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)

Način ispoljavanja lateralnih hromatskih aberacija, koje se manifestuju kao poprečno rasipanje boja, a koje se intenziviraju kako se od centra kadra krećemo ka periferiji, nije nešto čime se zum objektivi (pa i oni najvišeg ranga, poput ovoga) mogu pohvaliti. Canon EF 24-105mm f/4L II IS USM je po ovom pitanju nešto bolji u odnosu na prethodnika, ali ne preterano, pa je prisustvo hromatskih aberacija i dalje uočljivo, mada dobro kontrolisano. Njihovo uklanjanje se veoma lako može izvršiti kako ručno, u toku RAW konverzije, tako i automatski, uz pomoć algoritma interne korekcije dostupnog u fotoaparatu. Više bismo voleli da korekcija nije neophodna, ali šta je tu je.

Oštrina predstavlja jednu od najvažnijih osobina objektiva. Neko nepisano pravilo kaže da što je objektiv jeftiniji, veća je verovatnoća da će imati problema sa oštrinom. Istom logikom, što je objektiv skuplji, oštrina će biti na višem nivou, iako izuzeci itekako postoje (u obe varijante). Kako novi L kit nipošto ne spada u jeftine, očekivano je da i oštrina bude u skladu sa tim. Mnogi su staroj verziji zamerali upravo nedostatak oštrine na najvećem otvoru blende, kao i vidljiv pad na periferiji kadra, mada treba imati na umu da za sve kit objektive važi i pravilo varijacija među primercima. Varijacije postoje i kod drugih tipova objektiva, ali su na kit modelima najčešće, usled velikih proizvodnih serija i slabije kontrole kvaliteta. S toga nije čudo što se ocene starog modela kreću od odličnih, preko prosečnih, pa sve do relativno slabih. Od novog objektiva se očekuju bolje performanse, pa smo s nestrpljenjem započeli test.

Uobičajeno, test počinjemo na najširem delu raspona (24mm) i na najvećem otvoru blende (f/4):

Canon – EF 24-105mm f/4L II IS USM @24mm f/4 (levo – centar kadra; desno – periferija)

I pored toga što su mnogi dostupni testovi novog L kita iskazali sumnju u pogledu napretka spram stare verzije, naš prvi primer ukazuje na očigledan napredak. Oštrina u centru je slična, mikrokontrast je nešto bolji, kontrast takođe, a vinjetiranje je manjeg intenziteta. Oštrina na periferiji je veoma bliska onoj u centru, što se smatra veoma poželjnim, pod uslovom da je i u centru pristojna.

Uniformnost objektiva je odlika ujednačenosti na najvećem delu raspona žižnih daljina i otvora blende. S toga nas je zanimalo kako se novi objektiv kotira po ovom pitanju. Prvi korak ka utvrđivanju stanja je zatvaranje blende na f/5.6:

Canon – EF 24-105mm f/4L II IS USM @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Većina objektiva zatvaranjem blende pokazuje trend poboljšanja optičkih kvaliteta, ali to nije slučaj sa novim L kitom. Oštrina u centru je porasla, ali na način da ju je bez ozbiljne analize skoro pa nemoguće uočiti. Isto se može reći i za perifernu oštrinu, kao i za mikrokontrast. Jedino što se dâ primetiti je za nijansu slabije vinjetiranje na periferiji, što je svakako pozitivno. Prelazimo na 35mm:

Canon – EF 24-105mm f/4L II IS USM @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Uniformnost je i dalje tu. Oštrina u centru i na periferiji je i dalje ista, kontrast je tu, a vinjetiranje nije pojačano. Prelazak na 50mm demonstrira isti trend:

Canon – EF 24-105mm f/4L II IS USM @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Zasad smo skoro pa impresionirani. Moguće je da su utisci prožeti pesimističnim očekivanjima, pa ćemo konačan sud doneti tek kada proverimo i ostatak raspona. 70mm je otprilike na polovini raspoloživog raspona:

Canon – EF 24-105mm f/4L II IS USM @70mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

… i ovde se ipak pomaljaju određeni nedostaci. Oštrina u centru je i dalje dobra, dok na periferiji uočavamo diskretni, ali merljivi pad. Slabiji je i mikrokontrast. Nastavljamo sa 85mm:

Canon – EF 24-105mm f/4L II IS USM @85mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Srećom, pad oštrine na periferiji nije eskalirao, pa se isti optički kvalitet dobija i na 85mm. Oštrina u centru je jednaka ranijoj, a isto važi i za periferiju kadra.

Stižemo i do krajnjeg dometa i maksimalnih 105mm:

Canon – EF 24-105mm f/4L II IS USM @105mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)

Na maksimalnoj žižnoj daljini, objektiv nije razočarao. Očekivali smo još jedan manji pad oštrine na periferiji, ali se to nije dogodilo. Kontrast je odličan, a vinjetiranje nije uočljivo u realnom radu. Mikrokontrast je možda čak i nešto veći nego na rasponu od 70-85mm. Sve u svemu – solidno!

Naš subjektivni utisak je da je novi kit objektiv ipak nešto bolji nego stari model slične oznake. Možda varijacije od primerka do primerka mogu dovesti do drugačijih zaključaka, ali ovo što vidimo ipak ide u korist novog modela. Da li je to dovoljno da nekoga natera na prelazak sa starog modela – to već nismo sigurni. Ako obilato koristite standardni zum i njegove vam osobine igraju veliku ulogu u svakodnevnom fotografisanju, nabavka ovog kita ne može biti greška. Međutim, ukoliko vam raspon nije baš naročito značajna stavka, možda je odabir nešto skromnijeg, a optički izuzetnog EF 24-70mm f/4L IS USM, ipak mudrija odluka, imajući u vidu da dotični važi za dosta kompaktniji model, koji pritom nudi i ozbiljne makro mogućnosti.

UTICAJ DIFRAKCIJE

Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije zbog koje se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.

Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako novi Canon prve znake difrakcije (u teoriji) može pokazati već na blendi f/11. Kako efekat difrakcije izgleda kada se uporede na drastičnom primeru, možemo videti na sledećim isečcima:

Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende
(levo – 24mm f4, bez difrakcije; desno – 24mm f/16, sa uticajem difrakcije)