Stari EOS 6D se, nakon prvih prikaza, veoma brzo nametnuo, gotovo kao etalon vrhunskih ISO performansi. Iako je, kao i većina drugih Canon CMOS senzora, u svoje vreme beležio merljiv zaostatak u pogledu dinamičkog raspona, ISO performanse su mu bile zaista odlične, a isto se može reći iza konkurentnu rezoluciju.
Uslovi na tržištu su danas takvi da je sa rezolucijskom trkom donekle usporeno, ali je pitanje dinamičkog raspona i dalje aktuelno. S obzirom da je Canon poslednjih godina konačno počeo da hvata priključak kada su tehnološka unapređenja senzora u pitanju, tu svakako očekujemo nekakav napredak, ali nas ipak nešto više interesuje da li će novi Canon biti na nivou ISO performansi koje je stari model isticao u sam vrh.
Poređenje ćemo izvesti sa prethodnom generacijom, EOS-om 6D i direktnim konkurentom, Nikonovim D750. Iako je Nikon već neko vreme na tržištu, u nedostatku novijeg modela ove kompanije, a i zbog činjenice da će jedan drugom biti direktna konkurencija u procesu odlučivanja o nabavci, smatramo ga dobrim modelom za komparaciju.
Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem RAW i JPEG formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo referentne prajm objektive iz reda „normalaca“ – Canon EF 50mm f/1.4 USM i Nikon AF-S 50mm f/1.4G. Na taj način je uticaj optike na konačne rezultate praktično irelevantan za međusobno poređenje, jer se u okviru istog brenda uvek koristi identičan primerak objektiva, dok su njihove međusobne razlike gotovo beznačajne za konačni ishod. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!
Krenućemo, kao i uvek, od testa detalja. RAW format, kao neprikosnoveni i primarni na DSLR aparatima, nezamenjiv je u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade koju aparat sprovodi.
Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (zbog uticaja na detalje), i primenjen istovetni stepen oštrenja (50). Temperatura svetla je postavljena na 2850K, izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.
Naredni snimak predstavlja test scenu, a fajlove u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod naredne fotografije:
Snimak u punoj rezoluciji: 6D Mark II, 6D, D750
100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:
Iako se dobro drži, najmanju količinu detalja demonstrira stari EOS 6D. To je i očekivano, budući da poseduje i najmanju rezoluciju. 6D Mark II nudi vidljivo više detalja, iako rezolucijska razlika, linearno posmatrano, i nije naročito velika. S druge strane, Nikon D750 nudi jednaku količinu finih detalja, bez obzira što spada u aparate koji poseduju AA filter. Obično Nikon senzori ostvaruju nešto bolje rezultate u pogledu detalja, jer ne poseduju AA filter. Međutim, ovde to nije slučaj, pa izostanak bitnijih razlika pripisujemo premaloj rezolucijskoj prednosti novog Canon DSLR-a.
S obzirom da je rezolucijska razlika novog u odnosu na stari Canon ipak merljiva, isprobali smo tehniku normalizacije, najpre interpolacijom snimka sa 6D Mark II na rezoluciju prethodnika (20MP):
Stepen interpolacije nije naročito veliki, pa zbog toga ni njen efekat ne može biti naročito upečatljiv. Ipak, novi senzor pokazuje više detalja, čak i kada mu je oduzet jedan od glavnih aduta. Količina finih detalja je veća, mada nije uočljiva na baš svakom isečku. Konkretno, dok je na prvom i drugom isečku lako uočiti razlike, na trećem je to potpuno nemoguće.
Pogledajmo kako stvari stoje kada se izvrši povećanje snimka sa 6D na 26MP novog aparata:
Ovde je situacija već kristalno čista. Nativna rezolucija novog senzora potpuno je nedostižna za povećani snimak, koji ne donosi nikakve nove informacije, već samo interpolira postojeće. Na taj način zaostatak starog senzora biva još veći, te ne treba imati bilo kakvih iluzija da je rezolucijsku razliku moguće prevazići u fazi obrade. Čak i kada je ona relativno mala, efekti su itekako vidljivi.
U nastavku ćemo pogledati kako se Canon 6D Mark II snalazi u uslovima koji nisu kontrolisani. Bez obzira što ni ovde ne očekujemo bilo kakva iznenađenja, iskoristićemo priliku da uporedimo RAW i JPEG format:
Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan) i JPEG
100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG iz aparata, u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):
Poređenje RAW i JPEG formata nikad nije bilo popularnije. Ne zbog većeg potencijala JPEG-a, niti zbog slabijeg RAW-a, već zbog toga što su inicijalni parametri interne obrade sve češće takvi da potrebu za prostom konverzijom RAW-a smanjuju na najmanju moguću meru. Na konkretnom primeru možemo videti da RAW i dalje nudi finije detalje i teksture, veću oštrinu i bolji mikrokontrast, što su parametri koje je evidentno moguće unaprediti u JPEG formatu. Neki koraci u tom smeru su napravljeni, ali nam se čini da je to i dalje u zaostatku u odnosu na ono što nudi konkurencija. Pažljivim podešavanjem (koje je sada moguće) se može postići bolji rezultat, a zašto standardni profil nije korigovan pomoću tih novih parametara, to je dobro pitanje. Više o JPEG-u u narednom poglavlju testa.