Canon EOS 6D Mark II, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon (u daljem tekstu DR) važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koju je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: 6D Mark II (ZIP; 198 MB), Nikon D750 (ZIP; 98 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi osvetljenosti za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Budući da u trenutku testiranja prethodnika još uvek nismo koristili sadašnju scenu i metodologiju za test dinamičkog raspona, direktno poređenje će izostati, ali ćemo svakako baciti svetlo i na taj aspekt. Ipak, poređenje sa direktnim rivalom, Nikonovim D750 je tu, a to je većini, rekli bismo, najinteresantnije.

Iz priloženog niza od 13 snimaka možemo izneti neka konkretnija zapažanja - podeksponiranjem za 1 EV, Canon 6D Mark II i D750 su potpuno ravnopravni. Ovo je i očekivano, jer je to nivo koji rutinski prolazi svaki današnji senzor. Isto bi trebalo da važi i za -2 EV, ali praksa demantuje, pa Nikon već na samom početku pokazuje mišiće i pravi malu, ali vrednu i merljivu razliku od 1/3EV. Kako god bilo, moramo priznati da situacija za sada ne obećava. Idući dalje, ka -3 EV, Nikon prelazi u ofazivu i ostvaruje 1,3 EV prednosti. Dakle, drastičan skok šuma u slučaju senzora 6D Mark II, što ne samo da nije u rangu glavnog rivala, nego je jednako senzoru iz prethodnika!

Prelazimo na -4 EV, koje često koristimo kao nekakvu referentnu tačku prilikom poređenja dinamičkog raspona:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Ako je do sada i bilo sumnji, više ih ne bi trebalo biti – implementacija ADC-a na senzor se često navodi kao ključni preduslov za postizanje šireg dinamičkog raspona. I dok to ne treba dovoditi u pitanje u teoretskom smislu, u praksi sam taj tehnološki zahvat nije dovoljan da bi DR porastao. Mora se uraditi domaći zadatak i tehnologija iskoristiti na način da dobitak bude vidljiv. Ovde na delu imamo dva senzora veoma sličnih rezolucija, sličnih arhitektura, ali drastično različitih pristupa, zbog čega hronološki stariji senzor s lakoćom preslišava noviji! 6D Mark II je na -4 EV već u poziciji da zaostaje celih 2EV za Nikonom D750, iako još nismo došli do limita nijednog od senzora. U praksi ova razlika ne mora biti ispoljena nikada (najčešće i nije, dok god je eksponiranost u granicama normalnog), ali dovoljno govori o poziciji proizvođača i usklađenosti očekivanja i realnosti.

Idemo dalje… -5 EV nas dovodi na iznad 2 EV prednosti Nikona D750 i reklo bi se da je EOS 6D Mark II poprilično lako izgubio dah. Poređenje sa starim modelom ne nudi neke bitno korisne zaključke – novi senzor poseduje nešto bolji DR, ali je on (barem na najnižoj baznoj vrednosti; ISO 100) takav da je bolje kontrolisan i uniforman, dok se po pitanju očuvanja kvaliteta i ne ističe naročito.

-6 i -7 EV su za Canon već odavno izgubljena bitka, a utešna nagrada je ostala u vidu činjenice da zaostatak do maksimalnih -8 EV nije postao još veći.

Pomalo razočarani, prelazimo na svetliji deo skale i proveravamo kako se novi senzor snalazi sa „pull“ procesom, tj. potamnjivanjem preeksponiranih snimaka. Maksimum kojem izlažemo digitalne senzore je +4EV. Naprosto, iznad toga nema potrebe ići, jer se do sada još nije pojavio senzor koji se može izboriti ni sa celih +3EV, a kamoli +4. Ipak, pogledajmo kako to izgleda, kada se +4EV eksponirani snimak u obradi povrati na nominalnu vrednost (preračunato na ISO skalu, to bi bilo ISO 6):

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Kao i mnogo puta do sada, izreka „negde dobiješ, negde izgubiš“, ponovo se obistinila. Na žalost, dobitak nije ekvivalentan pređašnjem gubitku, ali EOS 6D Mark II pokazuje evidentnu prednost u odnosu na glavnog rivala, kada su preeksponirani snimci u pitanju. Prednost na +4 EV iznosi gotovo čitavu blendu, što je izuzetan rezultat. Daleko od toga da je ovako dobijeni snimak upotrebljiv, jer je najveći deo najsvetlijih nijansi nepovratno izgubljen. Ali ipak, ne treba smetnuti s uma da se radi o simuliranih ISO 6! Sledeći korak, -3V i simuliranih ISO 12, već je prihvatljivije, ali i dalje ne na nivou da se u praksi redovno može koristiti. Prednost u odnosu na D750 i dalje postoji, ali više nije tako ubedljiva. Odokativno gledano, radi se o nešto više od ½ EV. Solidno.

+2 EV je ekvivalentnih ISO 25. Canon 6D Mark II i dalje ima marginu u odnosu na konkurenta, pa bi se čak moglo reći da je ovako dobijen snimak veoma upotrebljiv. Stepen oštećenja je minimalan, ali uz ogradu da sličan zahvat može ispasti totalno drugačije u nekim drugim okolnostima, što najčešće i jeste slučaj. Upravo iz tih razloga se proizvođači ne opuštaju previše, pa softverske ISO vrednosti u donjem delu skale retko kad idu ispod ISO 50, tj. +1 EV preeksponiranja.

Dinamički raspon na niskim ISO vrednostima često nema previše dodira sa onim što senzor nudi na svom maksimumu. Kako stvari stoje kada se snimak dobijen na maksimalnih ISO 40000 i podeksponiran za 2EV, dosvetli i proizvede ISO 160000, pogledaćemo na sledećem primeru:

Softverski dobijenih ISO 160000, podeksponiranjem za 2 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 26MP, 12MP, 6MP, 2MP

Uvek kada je kao maksimum baznog ISO raspona navedena vrednost koja odstupa od zaokruženih cifara, to nas nekako natera na pomisao da ni push tehnika neće doneti naročito dobar rezultat. Bez obzira koliko takva ocena deluje kao puko nagađanje, logika se može pronaći u činjenici da pošto-poto kalibrisanje pojačanja signala na neku nedovoljno „okruglu“ vrednost, suviše zvuči kao rđav marketing. I kad god smo do sada vršili testiranje te teorije, ispostavila bi se tačnom. 7D Mark II, 80D, 5D Mark IV… a sad i 6D Mark II… nijedan od ovih aparata nije doneo naročito ubedljiv high-ISO rezultat na toj maksimalnoj vrednosti, da bi push na još viši korak bio moguć i upotrebljiv.

S toga, ako vam iz nekog razloga trebaju ISO vrednosti veće od 51200, potražite neki drugi model, jer „push“ tehnika na ovome neće biti od naročite koristi.

Priča o dinamičkom rasponu se ovde završava. Ne možemo reći da smo duboko razočarani, jer rast rezolucije barem nije imao negativne reperkusije (što smo u prošlosti imali prilike da vidimo), ali smo veoma daleko od bilo kakvog oduševljenja. Implementacija ADC-a je trebala biti bolje izvedena, tako da se DR još malo približi najboljim modelima iz klase. Umesto nastavka unapređenja kakvo smo videli na EOS-u 5D Mark IV, ovaj put smo dobili tek prosečan i ni po čemu izuzetan rezultat. Naravno da smisao fotografije nije besomučno natezanje snimaka i pronalaženja šuma u besmisleno prosvetljenim tamnim partijama, ali ukoliko zaista želite maksimum koji današnji senzori mogu ponuditi u pogledu DR-a, EOS 6D Mark II jednostavno ne nudi taj maksimum. Da li će to pokvariti izglede za nastanak uspešne fotografije? Teško, ali ako spadate u red onih koji za sopstveni novac traže bezuslovni maksimum, valja znati da 6D Mark II ne ispunjava taj maksimum u ovom segmentu.