Fuji GFX 50s, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon (u daljem tekstu – DR) važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, aparati opremljeni velikim senzorom poseduju širi dinamički raspon, što u post-procesu omogućava složenije korekcije, poput boljeg balansiranja snimaka nastalih u lošim uslovima ili čak korigovanja sopstvenih grešaka prilikom eksponiranja snimka. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, pa ćemo novi Fuji staviti i na taj test.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznoj ISO vrednosti (za ovaj senzor bi to bilo ISO 100). Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog uobičajene tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: Fuji GFX 50s (ZIP; 191 MB); Canon EOS 5Ds (ZIP; 360 MB); Nikon D810 (ZIP; 176 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

S toga, počeli smo podeksponiranjem za -1EV, što je za većinu senzora kvalitativno neprimetan zadatak. Očekivano, isto važi i za GFX 50s. Nismo iznenađeni što Canon EOS 5Ds u startu zaostaje, ispoljavanjem veoma diskretne, ali ipak vidljive količine kolornog šuma. Ništa što nije moguće ukloniti jednim potezom i bez posledica, ali i dalje prisutne. S druge strane, doskorašnji šampion dinamičkog raspona, Nikonov D810, u startu je pokazao zaostatak u odnosu na Fuji, ali s najavom ozbiljne bitke.

Podeksponiranje za -2 EV povećava jaz u odnosu na 5Ds, ali i D810, s tim da su to i dalje relativno diskretne razlike, koje se u praksi daju lako neutralisati pažljivom obradom. -3EV donosi i dalje upotrebljiv snimak za 5Ds, ali i prvi jasan zaostatak u odnosu na druga dva konkurenta, a koji iznosi gotovo celih 2EV! Fuji i dalje drži blagu prednost u odnosu na Nikona.

Kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Sada Fuji poseduje blizu 1 EV prednosti u odnosu na D810 i oko 2 EV prednosti u odnosu na Canon, pri čemu treba uzeti u obzir i slabiju osetljivost Fuji-ja i (istovremeno) nešto veću osetljivost Nikona, što nas na volšeban način dovodi do zaključka da su dva sukobljena senzora zapravo veoma slična, uprkos razlikama po pitanju klase i efektivne površine! Iako su oba dominantna senzora proistekla iz Sony kuhinje, očigledno je da Nikonov recept za iskorišćenje potencijala ostaje poslovično bolji od onog iz matične kuhinje. Canon je sa svojom starom tehnologijom, implementiranom u 5Ds, ostao van poredbene konkurencije, tako da je analiza u tom smeru izlišna.

Idemo dalje… Na -5EV, Canon sada koliko-toliko održava svojih 2EV zaostatka, dok su Fuji i Nikon u istoj ravni. Uzimajući u obzir veću osetljivost Nikona, s određenim nivoom iznenađenja konstatujemo da je D810 zapravo preuzeo štafetu dinamičkog raspona, pokazavši da bitka traje do poslednjeg trena i da kriva dinamičkog raspona nije nešto konstantno. Iz istog razloga, konstatujemo da se i raniji Canonov zaostatak od -2EV sada produbio, pa je na -6EV jaz u odnosu na konkurente dodatno porastao. Nikon i Fuji se, s druge strane, i dalje drže na istom nivou, što će reći da Nikon drži nedavno osvojenu prednost.

I dok Canon nastavlja da gubi dah i sve više zaostaje, na -7EV čak i Fuji počinje da ponire i iskazuje prve tragove bendinga u tamnijim partijama snimka. Nikon se stoički drži, prkoseći konkurentu iz više klase. Slično se nastavlja i na -8EV, gde je Canon poražen do nogu, Fuji održava svoj mali zaostatak u odnosu na Nikona koji, iako usamljen na tronu, nema šta preterano da ponudi, kada je kvalitet rezultata u pitanju, jer -8EV ni po čemu ne spada u realnu upotrebu.

Prelazak na drugi deo skale dinamičkog raspona, obično je praćen, ako ne totalno drugačijim, ono barem uzdržanijim razlikama između pojedinih modela. S toga konačni rezultat u prethodnom delu testa dinamičkog raspona, često nije merilo za ovo što će uslediti. Sva tri aparata smo uporedili i u situaciji gde se umesto „push“, primenjuje „pull“ tehnika, odnosno naknadno oduzimanje eksponiranosti u obradi, za onoliko blendi koliko je snimak u startu preeksponiran. Najpre smo počeli sa +1EV, što efektivno predstavlja simuliranih ISO 50. kako svaki od tri senzora već u aparatu nudi ovu vrednost, očekivano je da će +1EV biti tek rutinski zalogaj, pa nismo iznenađeni epilogom. Idući dalje, +2EV pomalo iznenađuje jer, i pored toga što Nikon D810 jedini nudi softverskih ISO32 i nativnih ISO 64, na ovako preeksponiranom snimku jedva da nudi bilo kakvu marginu u odnosu na Canon EOS 5Ds, dok u odnosu na Fuji GFX 50s beleži jasan zaostatak.

Sličan trend se nastavlja i na +3EV, gde su Canon i Nikon praktično izjednačeni u procentu oštećenih partija snimka, dok se Fuji još uvek drži malo bolje. Na žalost, oštećenih partija ima i na njegovom snimku, ali su ona nešto manja. U praksi bi i takav snimak bilo teško efikasno iskoristiti, bez ozbiljnog retuširanja, ali deklarativno – Fuji je prešao u vođstvo, koje je održao i do +4EV, koje držimo za realni maksimum koji vredi analizirati:

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Kako je i prethodnih +3EV već bilo dovoljno problematično da bi dobilo prolaznu ocenu, nismo iznenađeni što se na +4EV malo šta može nazvati prihvatljivim. Pregorele partije su permanentno oštećene, pa nikakav oporavak u obradi ne može da nadomesti izgubljene informacije. Osim samih pregorelih partija i dobar deo onih koje to naizgled nisu, oštećene su koloritno, pa su boje deformisane do nivoa da ih je nemoguće popraviti. Sve u svemu, Fuji GFX 50s definitivno možemo smatrati najboljim u svetlijem delu skale dinamičkog raspona, jer je procentualno najmanji deo fotografije permanentno uništen.

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju GFX 50s, to je ISO 12800) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa GFX 50s potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju raspona od ISO 25600 do 102400, pošto su dotične već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 12800, podeksponiranog 4 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 204800:

Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 51MP, 27MP, 7MP, 3MP

Fuji GFX 50s, iako solidnih ISO performansi, nije baš briljirao kada se radi o simuliranju nedostajućih ISO vrednosti. Verovatno upravo iz razloga jer u samom aparatu već postoji čak tri softverske ISO vrednosti. Uglavnom, ISO 102400 je maksimum za koji je aparat sposoban, pa se naknadno dobijenih ISO 204800 jednostavno retko za šta korisno može upotrebiti. Šuma ima previše, tamne partije su prilično zapušene, u celini vuku na neku nijansu plave, a ni nivo eksponiranosti nije u skladu sa referentnim vrednostima. Ukoliko imate potrebe za najvišom mogućom ISO osetljivošću, sva je prilika da GFX 50s nije za vas.