Fuji GFX 50s, Test

 

TELO

Kao što ni mnoge druge fizičke karakteristike, na koje smo navikli u domenu konvencionalnih aparata, ne važe u kategoriji srednjeformatnih, tako ni njihovi gabariti i generalni izgled nije nešto što se suviše često sreće. Fuji GFX 50s je specifičan upravo po tome što je, zahvaljujući MILC konceptu, uspeo da se oblikom i rasporedom komandi maksimalno približi uobičajenom konceptu fotoaparata današnjice.

 
Gabariti od 148 x 94 x 91mm definitivno ne ostavljaju prostora za sumnju o tome koliki je ovo komad opreme, ali čija masa od 825 (bez tražila), odnosno 920 grama (sa tražilom) sugeriše da era modernih srednjeformatnih aparata ni po čemu ne podseća na nezgrapne, ergonomski totalno neprihvatljive sprave, na koje smo u ovoj klasi navikli u prošlosti.

Ako je MILC svojih pet minuta slave započeo demonstracijom minijaturnih dimenzija, priču ponosno nastavlja demonstracijom praktičnosti, koja srednjeformatni sistem u praksi dovodi do nivoa upotrebljivosti, kakav u prošlosti definitivno nije viđen. Istina, bilo je tu raznih pokušaja, koji su klasični DSLR MF koncept trebali da svedu na prihvatljiviji dizajn, ali se GFX 50s, uz Hasselblad X1D, ističe kao jedan od svega par modela koji su teoriju zaista doveli do prakse.

Izrada je, kao i uvek kada je Fuji u pitanju, ništa manje od izuzetne. Veći deo tela je ergonomski oblikovan tako da aparat što bolje leži u ruci, a posebna pažnja je poklonjena rukohvatu. Kako bi povećana masa bila amortizovana, veći deo aparata je obložen teksturiranom gumom visokog kvaliteta, koja svojim izgledom podseća na kožu.

Takođe, kao i većina drugih Fuji fotoaparata, i GFX 50s je zaptiven, što podrazumeva povećanu otpornost na nepovoljne vremenske prilike. Kao ni većina drugih proizvođača foto/video opreme, Fuji ipak ne navodi stepen zaptivenosti po standardizovanoj IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa je i sam pojam zaptivenosti više informativnog karaktera i definitivno nije nešto što podrazumeva bilo kakve ekstremne situacije, poput potapanja u tečnost. Za takve prilike je ipak neophodno imati posebno, namensko kućište. Osim toga, treba naglasiti da je aparat zaptiven tačno onoliko koliko su i ostali delovi sistema, pa se podrazumeva da i objektiv mora biti iz reda onih koji nose „WR“ sufiks, što označava „Weather Resistant“. U korist visokog kvaliteta i robusnosti ide i podatak o procenjenih 150.000 snimaka, na koliko je deklarisana zavesica, mada u praksi aparat može postići i mnogo više snimaka, budući da poseduje i elektronsku zavesicu, koja štedi mehaničku.

Bajonet je potpuno novi i nosi oznaku Fuji G. Kako je u pitanju potpuno novi bajonet, nekompatibilan je sa postojećim X sistemom, te kao takav lišen mogućnosti korišćenja u kombinaciji sa objektivima iz ove grupe APS-C modela. Značajno veći format senzora iziskuje kompletno novi sistem, tako da iluzija u smislu vertikalne kompatibilnosti ne bi smelo ni biti.  

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Već smo konstatovali da u MILC kategoriji senzor ima mnogo širu ulogu, nego kod DSLR-ova, a ista konstatacija važi i u ovom slučaju. Bez obzira što je u pitanju srednjeformatni (Medium Format; u daljem tekstu MF) senzor, spisak njegovih zaduženja nije promenjen u odnosu na ostale MILC modele.

Za razliku od većine drugih aktuelnih Fuji fotoaparata, GFX 50s ne koristi senzor ovog proizvođača, već je angažovana komponenta iz Sony kuhinje. Kao najveći proizvođač OEM senzora, Sony se već neko vreme etablira u svim kategorijama, pa je osim mainstream tržišta u sferi senzora za mobilne telefone, APS-C i FF senzora, proteklih godina zagazio i u domen MF senzora, čime je priču zaokružio na način koji ga čini praktično neizostavnim kooperantom u bilo kojoj cenovnoj kategoriji, od telefona, preko web kamera, pa do fotoaparata i video kamera.

Poreklo senzora u startu eliminiše sva eventualna pitanja o kolornoj matrici. S obzirom da senzor nije plod Fuji-jevog projektnog tima, X-Trans ovaj put nije implementiran, pa se radi o klasičnoj Bayer matrici.

Sony srednjeformatni CMOS senzor *

Uglavnom, radi se o derivatu MF senzora, dimenzija 43.8 x 32.9mm i rezolucije, u današnje vreme i ne preterano impozantnih 51.2 MP (precizno – 8256 x 6192 piksela). Treba reći da je senzor izrađen u proporcijama 4:3, što je uobičajen format u MF svetu. Ono što treba naglasiti je da, za razliku od FF formata, koji uvek podrazumeva senzor veličine 36 x 24mm (uz veoma male eventualne razlike), MF ne predstavlja nekakvu egzaktnu meru – najmanji MF senzori gravitiraju oko dimenzija koje poseduje i senzor u GFX 50s, a najveći se kreću do čak 84 x 56mm, što je više nego dvostruko veće. Samim tim, MF oznaka nije dovoljna da dočara veličinu ili ukaže na efektivni FOV.

Kad smo već kod FOV-a, on je kod Fuji GFX 50s približno 0.79x. Što znači da se na objektivima naznačena žižna daljina (koja se uvek navodi u odnosu na 35mm format), množi sa 0.79x, da bi se dobila efektivna, odnosno ona koja je ekvivalentna FF senzoru. To u praksi znači da kit objektiv, GF 32-64mm f/4 R LM WR, nudi raspon od 25-51mm.

Nativni ISO raspon počinje od 100, a završava se na 12800, dok prošireni nudi i 50, ali i 25600, 51200 i 102400. Za razliku od nekih drugih fotoaparata iz Fuji kuhinje, GFX 50 nudi kompletan ISO raspon, bez obzira na izabrani format upisa, a podešavanje je dostupno u koracima od 1/3 EV.

Fuji GFX 50s poseduje dobro poznati Fuji X Processor Pro sistemski procesor. Odluka da se ponudi već poznati procesor, govori da dotična komponenta raspolaže sa dovoljno resursa da isprati potrebe jednog senzora ovolike rezolucije. Osim uobičajenih zadataka sa kojima treba da se nosi u pogledu konverzije informacija sa glavnog senzora, X Processor Pro se brine i o svim ostalim aspektima funkcionisanja, kakvo je merenje svetla, fokusiranje, interna obrada ili video enkoding.

Fuji X Processor Pro *

Čišćenje prašine sa senzora povereno je integralnom sistemu samočišćenja razvijenom u Fuji kompaniji, a u osnovi se radi o klasičnom modulu koji upošljava nekoliko različitih frekvencija vibriranja, kako bi uklonio čestice prašine sa površine senzora. Naravno, pod uslovom da iste nisu zalepljene na površinu. Ono što zameramo Fuji-ju i MILC aparatima generalno je to što je senzor gotovo non-stop izložen prašini, čak i kada je aparat isključen, a objektiv skinut sa tela. Mislimo da bi neka vrsta zaštite senzora u momentima zamene objektiva bila poželjna, ali to očigledno ne misle i proizvođači. Ovaj problem je u MF kategoriji još izraženiji, jer je zbog većeg prečnika bajoneta, veća i izloženost spoljnim uticajima.

Kako je GFX 50s aparat MILC kategorije, odsustvo ogledala kakvo znamo iz DSLR-a, uslovljava i odsustvo čitavog niza autonomnih sistema koji se staraju o različitim fazama nastanka fotografije. Jedna od tih faza je i merenje svetla. GFX 50s, kao ni ostali MILC-evi, ne poseduje namenski senzor merenja svetla, već je taj proces u potpunosti prepušten glavnom senzoru. Uslovi za ovo su dobijeni zahvaljujući MILC konceptu koji režim živog prikaza (tzv. „Live-view“) koristi kao osnovni i jedini način rada. U takvom okruženju, kada je glavni senzor non-stop aktivan, isti se može koristiti kao zamena za čitav niz podsistema, koji su na DSLR-ovima morali da postoje kao zasebni elementi. U takve podsisteme, osim merenja svetla, spada i sistem autofokusa, ali i elektronsko tražilo (EVF).

Merenje se, baš kao i na najboljim Fuji X modelima, vrši u 256 zona, koje pomoću uzoraka sa glavnog senzora, vrše procenu potrebne eksponiranosti. To što se za merenje svetla koristi isključivo glavni senzor, nije prepreka prisustvu klasičnih modova merenja, kakve poznajemo sa DSLR aparata, pa se GFX 50s takođe može pohvaliti merenjima kakvo je Multi (slično Matrix modu sa Nikona, recimo), Average, Center-weighted i Spot. Multi mod merenja će većini korisnika biti dominantan u svakodnevnom radu, jer vrši merenje cele scene, a u obzir uzima kolorit i očuvanje što šireg tonalnog opsega. Center-weighted mod takođe meri celu scenu, ali stavlja akcenat na središnji deo kadra, dok Average mod računa prost prosek. Iako zvuči banalno, ovaj mod merenja će za dosta situacija biti verovatno i podesniji nego Multi mod, čija je namena upravo univerzalnost. Spot je poslednji mod merenja, a bitno je drugačiji u odnosu na prethodno pobrojane, jer se kao uzorak uzima veoma mala površina od svega 2% kadra sa centrom u izabranoj AF tački/zoni, čime se obezbeđuje korektna eksponiranost ovog dela kadra, uz zanemarivanje svega ostalog. Merenje vezano za aktivnu AF tačku se podrazumeva, a pomoću Interlock Spot AE & Focus Area opcije može biti i isključeno.

Electronic level, Fuji-jeva verzija elektronske libele kojom aparat fotografu asistira u cilju preciznog poravnanja aparata u odnosu na horizont, funkcioniše za obe ose, nezavisno od orjentacije aparata. Vizuelni deo ove korisne alatke je estetski bolji nego kod drugih Fuji modela, a isto važi i za preciznost.

AUTO-FOKUS

Kako MILC sistemi, zbog koncepta koji se gotovo u potpunosti oslanja na glavni senzor, ne poseduju namenski senzor autofokusa, isti je izveden pomoću softverskog algoritma, sposobnog da na osnovu međusobnog kontrasta između piksela, zaključi gde je potrebno da postavi fokusnu ravan. Budući da i GFX 50s pripada grupaciji MILC aparata, za očekivati je da se ni sistem rada, barem generalno, ne razlikuje od ostalih aparata ovog tipa.

Na nesreću, pošto se GFX 50s oslanja na senzor druge kompanije (Sony), to osim pozitivnih momenata, donosi i neke potencijalne poteškoće. Jedna od njih je i izostanak hibridnog fokusa, jer ovaj konkretni senzor ne poseduje implementirane fazne fokusne ćelije, zbog čega je autofokus u potpunosti zavisan od kvaliteta algoritma zasluženog za klasični kontrastni fokus (CDAF; Contrast-Detection AutoFocus).

Ovakvo rešenje za sobom povlači niz nasleđenih problema, od slabijih sposobnosti u pogledu kontinualnog praćenja mete, do slabijih performansi u lošim svetlosnim uslovima. Koliko će sve to imati udela u konačnim utiscima, videćemo u praktičnom delu testa, ali zasad (moramo priznati), nismo preterani optimisti.

Već smo navikli da Fuji ne saopštava koji je minimum ambijentalnog svetla pri kojem fokus funkcioniše, ostaje nam jedino da to empirijski odredimo, mada samu ideju skrivanja informacija smatramo najblaže rečeno čudnom. S druge strane, u svetlu saznanja da se celi autofokus oslanja isključivo na CDAF, rekli bismo da nije ni čudo što dotična informacija nedostaje u spisku specifikacija.

Fuji GFX 50s poseduje ukupno 425 AF polja, koje pokrivaju preko 80% površine kadra, obrazujući mrežu od 25 x 17 pojedinačnih polja, čija je veličina ručno podesiva u nekoliko nivoa. U slučaju potrebe, ukupan broj polja raspoloživih za selekciju može biti sveden na svega 117 (13 x 9 pojedinačnih polja), što pogoduje bržoj selekciji pojedinačnih segmenata. Bitno je reći da je, u slučaju kada je tehnička realizacija izvedena isključivo kroz CDAF algoritam, broj i raspored AF tačaka/polja je skoro u potpunosti virtuelan podatak, jer iza CDAF algoritma ne stoji nikakva fizička matrica, već je njihov broj čisto logička odrednica, te može biti korigovan proizvoljno, u bilo kojem smeru i obliku. Drugim rečima, komparacija ovog podatka sa podacima bilo kojeg drugog aparata (MILC ili DSLR, svejedno) u startu je izlišna, jer se nekim narednim firmware-om, njihov broj može preko noći promeniti na svega desetak ili celih 1500, pa i više. Iako takav napredak ne bi doneo nikakav praktičan benefit, mogao bi se sjajno upotrebiti u marketinške svrhe, što proizvođači MILC aparata neretko i obilato koriste, u nedostatku preciznih informacija o broju stvarnih faznih ćelija na senzoru.

No, vratimo se priči o GFX 50s… Kako prikaz tačaka izgleda u odnosu na projekciju kadra, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz AF tačaka u punom (425) i ograničenom (117) obimu tačaka

Kao i model X-T2, GFX 50s poseduje minijaturni džojstik nedaleko od glavnog displeja, kojim se vrši direktna selekcija aktivne AF tačke/polja, što drastično olakšava i ubrzava rad, premda je svakome upućenom u srednji format, jasno da tu od akcije nema baš previše očekivanja.

Od fokusnih modova, Fuji nudi standardne opcije: Single mod služi za pojedinačno, jednokratno fokusiranje i neophodno ga je ponavljati za svaki snimak, dok je Continuous namenjen praćenju pokretne mete i konstantnom refokusiranju. Na raspolaganju je i „nefokusni“, tj. manuelni mod, koji je na jednom ovakvom aparatu prava poslastica za koristiti. Naravno, ukoliko vam manuelni fokus nije stran.

Spisak metoda selekcije tačaka nije suviše dugačak, ali se odlikuje sa više različitih varijacija, koje mogu biti korisne od slučaja do slučaja. Single Point AF - klasična pojedinačna selekcija AF tačaka/polja se veoma jednostavno vrši korišćenjem namenskog džojstika, dok se pritiskom na isti aktivno AF polje automatski resetuje na centar kadra. Veličina fokusnog polja se može menjati u ukupno 6 koraka, te se na ovaj način može postići odličan balans između brzine fokusiranja i preciznosti.

Zone AF - zonski sistem selekcije funkcioniše malo drugačije. Broj zahvaćenih tačaka je veći, a to se od prostog povećanja pojedinačne tačke razlikuje po tome što se u slučaju zone, fokusiranje vrši usrednjavanjem težišta svih tačaka koje zona pokriva, umesto da polje bude posmatrano integralno, kao jedna velika fokusna tačka. U praksi se na ovaj način vrši lakše ograničavanje automatskog fokusa, isključivo na polje koje zona obuhvata. Zona se može definisati u nekoliko veličina: 3x3 je najmanja, a može biti i dimenzija 5x5 ili 7x7 tačaka.

Poslednji metod je Wide/Tracking, a način funkcionisanja se razlikuje u zavisnosti od toga da li je izabran pojedinačni ili kontinualni mod fokusiranja. U modu pojedinačnog fokusiranja, ovaj metod selekcije je potpuno automatski. Obuhvata celu fokusnu površinu, a aparat samostalno procenjuje težište kadra u zavisnosti od kontrasta, distance i kolorita. U praksi, ovaj metod funkcionisanja je najbliži klasičnom „kompaktovskom“, gde aparat prosto „nabada“ fokus, u nadi da će vam se njegov izbor svideti. Učinak je polovičan – nekad će aparat fokusirati baš ono što ste naumili, ali često to neće biti slučaj (npr. u situacijama kada je objekat previše sitan). U kontinualnom modu, Wide/Tracking će nastojati da permanentno prati unapred izabranu metu i procenjuje njenu poziciju na osnovu kolorita.

Dodatno, fokusni sistem je sposoban za prepoznavanje lica, ali i očiju što, barem u teoriji, u mnogome može olakšati rad sa velikim blendama i u situacijama kada za detaljno osmišljavanje kompozicije nema vremena. Face/Eye Detection opcija je ponuđena u nekoliko varijacija. Osnovna prepoznaje lica i dostupna je kako u pojedinačnom, tako i u kontinualnom fokusnom modu, u sva tri metoda selekcije. Pored nje, ponuđena je i sofisticiranija verzija koja prepoznaje i oči. Eye-Auto samostalno bira za težište fokusa oko najbliže aparatu, dok se izborom Eye-right ili Eye-Left može ručno precizirati koje je oko u datoj situaciji bitnije za fokus. Ukoliko aparat nije u stanju da iz bilo kojeg razloga prepozna oči (naočare, previše širok kadar, nedovoljno svetla i tome slično), usredsrediće se na lice, čime se izbegava izostanak fokusa. U kontinualnom modu, dostupno je isključivo praćenje lica, bez mogućnosti davanja prioriteta očima, što ne treba da čudi, budući da je izdvajanje očiju u kadru i inače veoma težak zadatak, iz mnoštva razloga, zbog kojih centralni procesor nema dovoljno vremena da se sa time izbori u paketu sa simultanom korekcijom fokusa.

Od dodatnih opcija u cilju prilagođavanja autofokusa, GFX 50s poseduje manje/više većinu onoga na šta smo navikli kod Fuji aparata. Jedna od zanimljivih opcija je Rapid AF, kojom se, zarad postizanja boljih performansi autofokusa, kvalitet prikaza na displeju vidljivo smanjuje, kako bi svi resursi bili podređeni brzini izoštravanja.

Tu je i Pre-AF (korekcija fokusa uoči okidanja čak i bez držanja okidača na prvo koleno) i set opcija za definisanje načina korišćenja ekrana osetljivog na dodir u cilju izoštravanja, pa isti može biti korišćen samo za pozicioniranje željenog fokusnog polja, zatim pozicioniranje i istovremeno fokusiranje, ali i isključen iz sistema fokusiranja.

Na žalost, GFX 50s ne poseduje namensko pomoćno svetlo za fokusiranje u lošijim svetlosnim uslovima, pa će za tu namenu biti neophodno korišćenje eksternog blica ili drugog pomagala. Takođe, nema ni selekcije različitih scenarija, kojima se ponašanje AF sistema može prilagoditi u jednom potezu. Sve to je verovatno posledica izostanka faznih AF tačaka na senzoru.

TRAŽILO

Odsustvo ogledala je MILC-evima donelo neke posledice, čije su prednosti neupitne – najpre, brzina okidanja može biti bitno veća, s obzirom da ne postoji komplikovana mehanika ogledala, koja bi usporila proces i donela karakteristični „black-out“ period. Dalje, cena proizvodnje je bitno manja, a dugovečnost je teoretski veća. Ipak, u odnosu na konvencionalna rešenja, jedna od najočiglednijih osobenosti MILC sistema je i odsustvo pentaogledala, odnosno pentaprizme, zbog čega je izostalo i optičko tražilo i ustupilo mesto svom digitalnom surogatu, elektronskom tražilu (Electronic Viewfinder; u daljem tekstu EVF).

Premda EVF podjednako donosi i prednosti i mane, zainteresovana javnost je i dalje veoma podeljena. Mnogima je navika korišćenja optičkog prikaza, nešto čega se ne mogu odreći, iako je to ponekad (a pogotovo u nižoj klasi DSLR-ova) upitno razumni stav. Optičko tražilo na aparatima najviše klase možda i dalje jeste superiorno, ali je odavno došao trenutak da EVF lako odnosi pobedu u komparaciji sa DSLR-ovima niže, a nekad i srednje klase. Razloga je mnogo, a većina nisu tehnološke, već čisto finansijske prirode. Maksimalno dostignuće optičkog tražila se dobija samo u najskupljim DSLR-ovima, dok oni jeftiniji nude uglavnom bazična i ni po čemu izuzetna rešenja. EVF, s druge strane, nezadrživo napreduje i čini se da smo odavno dostigli trenutak da je prosečan EVF, ako ništa drugo, barem za većinu prosečnih korisnika upotrebljiviji nego prosečan OVF.

Jedna od najvećih prednosti je što EVF zapravo emituje živi prikaz (Live-View; LV) na način kakvim ga vidimo na glavnom ekranu. To znači da se u prikazu mogu videti i parametri i verna projekcija buduće fotografije, zajedno sa balansom bele i drugim podešavanjima, koje je nemoguće dobiti u optičkoj projekciji.

Kuriozitet vezan za tražilo koje stiže uz GFX 50s je to što je ovaj element zapravo dodatak i u stvari nije integralni deo aparata! Tražilo je odvojeno, nosi oznaku EVF-GFX1 i na aparat se može (ali i ne mora) montirati posredstvom posebnog konektora, smeštenog u okvir ISO-518 kompatibilne papučice blica, na gornjem delu aparata. Srećom, Fuji je mislio unapred, pa kada se tražilo montira na aparat, na svojoj gornjoj strani nudi i zamenu za papučicu, tako da mogućnost rada sa blicevima ostaje netaknuta.

Ideja ovog koncepta je veoma praktična iz dva razloga – prvo, u nekim situacijama je tražilo zaista nepotrebno. Recimo, za studijsko fotografisanje predmeta, gde će se gro posla i tako obavljati gledanjem u glavni ekran ili čak na eksternom uređaju, trošenje energije baterije na (i inače) zahtevno tražilo je suvišno. Dalje, odvojivo tražilo omogućava da se između tela i dodatnog tražila montira zglobni dodatak oznake EVF-TL1, koji gimnastiku kadriranja značajno pojednostavljuje, nudeći horizontalnu rotaciju od ±45° i vertikalnu od 0 do 90°. Na žalost, zglobni dodatak je ipak neophodno naknadno dokupiti, ali svejedno, mogućnost je ipak tu, pa ovo smatramo veoma pozitivnom osobinom.

Najbolje od svega je što je izvedba takva da tražilo, kada je montirano na telo, deluje skladno i ni po čemu nije moguće zaključiti da je odvojivo, osim po dva mala tastera na bokovima istog, koji moraju biti pritisnuti radi demontaže. Nema bojazni od nehotičnog otpadanja, otkidanja i bilo kojeg drugog tipa oštećenja, jer je spoj izuzetno čvrst i bez ikakvog zazora.

Prikaz u tražilu je ekvivalentan onome što se može videti na glavnom ekranu, samo u značajno većoj rezoluciji:

Prikaz u elektronskom tražilu, odnosno glavnom displeju Fuji-ja GFX 50s

Rezolucija minijaturnog ekrana u tražilu, izrađenog u OLED (Organic LED) tehnologiji, značajno je veća od onoga koje nam je poznato sa X-T2 i iznosi 3.690.000 piksela, što obezbeđuje veoma detaljan prikaz. Faktor uvećanja je 0.85x, a pokrivenost 100%, što u praksi donosi zaista krupnu projekciju. Eyepoint, odnosno minimalna distanca od tražila, sa koje je moguće sagledati ceo kadar, iznosi čak 23mm, što osobama koje svakodnevno koriste naočare, može znatno olakšati korišćenje. Tražilo raspolaže i senzorom primicanja lica, pa će (u slučaju da tako podesite) biti sposoban da sam uključi/isključi glavni ekran ili tražilo, u zavisnosti od toga da li ste aparat primakli ili udaljili od oka. Takođe, na svom desnom boku, EVF poseduje i Viewfinder komandu, kojom se definiše i način rada, pa može biti aktivno tražilo, glavni displej ili oba naizmenično, u zavisnosti od statusa dobijenog sa pridruženog senzora primicanja lica. Na levom boku tražila, nalazi se standardni točkić za korekciju dioptrije, raspona -4 do +2m-1.

Obim dostupnih informacija je u nekim momentima čak i prevelik, a srećom, Fuji je predvideo mogućnost selektivnog izbora prikazanih informacija, do nivoa izbora bukvalno svakog pojedinačnog parametra. Sama projekcija još uvek se ne čini najboljim što je ova tehnologija iznedrila do danas, ali je itekako kvalitetna.

S obzirom da je ipak u pitanju zaseban element, treba reći i da su dimenzije EVF-GFX1 tražila 54 x 36 x 80mm, dok je masa 95 grama.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Uprkos činjenici da je u pitanju srednjeformatni fotoaparat, on je i dalje „samo“ fotoaparat i samim tim, raspored komandi i njihova funkcija je u principu veoma slična svim drugim Fuji aparatima. Naravno, neke specifičnosti jesu diktirane malo drugačijim proporcijama tela, ali generalno nekih bitnih razlika u odnosu na konvencionalno – nema.

Pogled spreda predstavlja nešto na šta smo uglavnom navikli… ako izuzmemo enormno veliki otvor bajoneta, iz kojeg preteće viri srednjeformatni digitalni senzor. Bajonet G oznake je novi igrač na tržištu, a obezbeđuje kompatibilnost isključivo sa Fujinon objektivima identičnog prefiksa.

Levo od bajoneta se nalazi krupan i veoma udoban rukohvat, čija dubina podseća na to o kakvom se aparatu radi. Naime, srednjeformatni fotoaparati su oduvek imali karakteristično dubok rukohvat, zbog mase koju su morali da kompenzuju u rukama. Moramo reći da nas je veoma prijatno iznenadilo saznanje da se identičan profil može videti i na GFX 50s. Na samom njegovom vrhu nalazi se prednji kontrolni točkić, kojim se upravlja najbitnijim parametrima, a pritiskom na njega se vrši izbor između upravljanja blendom ili ISO osetljivosti, onda kada je ISO točkić postavljen na C poziciju.

U prostoru između rukohvata i bajoneta, bliže tražilu, nalazi se neobeležena Fn2 komanda. Sama generička oznaka sugeriše da se radi o jednoj od programabilnih komandi, a podrazumevana funkcija joj je aktiviranje bracketinga. Ono što je u slučaju GFX 50s zanimljivo je to što je, i pored konfuzije sa nedostajućim oznakama programabilnih komandi, spisak ponuđenih opcija za dodeljivanje funkcija veoma dugačak i obuhvata preko 30 mogućih komandi! Ovo pravilo važi za svaku od čak 10 programabilnih komandi koje aparat nudi!

Niže, uz sam bajonet, nalazi se i taster za odbravljivanje bajoneta radi uklanjanja objektiva i smatramo da je ovo mesto relativno neočekivano, te je i objektiv ponekad malo nezgodno osloboditi, jer se dotični taster ne nalazi baš nadohvat prstiju desne ruke. Desno od bajoneta, uz sam gornji deo aparata, nalazi se PC-Sync konektor po ISO-519 standardu, pokriven malim i ne baš praktičnim poklopcem, koji je suviše lako izgubiti, budući da ničim nije prikačen za telo.

Pogled odozgo neizostavno sugeriše da se radi o MF telu, najpre zbog profila aparata koji je značajno dublji nego u slučaju tela uobičajenih formata (kao što su FF i APS-C). Dominantnu poziciju na gornjoj strani aparata ovaj put ne zauzima prizma optičkog tražila, jer je ovaj aparat (naravno) ne poseduje. Ne poseduje ni tražilo, kao takvo (kao što već rekosmo ranije), pa je na ovom mestu samo plastični poklopac, koji krije ISO-518 papučicu, naročito modifikovanu tako da obezbeđuje i konektor za komunikaciju sa priloženim elektronskim tražilom oznake EVF-GFX1.

Prostor levo od papučice je rezervisan za minijaturni otvor levog mikrofonskog kanala (namenjenog snimanju audio komponente video zapisa) i poveći točkić namenjen ručnom izboru ISO vrednosti. ISO točkić u svom središtu poseduje taster kojim se sprečava nehotična promena ISO vrednosti, a pozitivna strana Fuji-jeve izvedbe je u tome što je u pitanju dvopoložajni prekidač, tako da jednom otključana funkcija točkića ostaje takva dok god je ponovo ne zaključate. Smatramo ovu varijantu daleko prikladnijom od one kojima nas bombarduju neki drugi proizvođači, kod kojih je taster za zaključavanje neophodno neprekidno držati pritisnutim, sve dok traje promena parametra. Sam ISO točkić nudi ne baš razrađen koncept raspoloživih ISO vrednosti. Rekli bismo – u Fuji stilu. Naime, osim raspona od 100 do 12800, u koracima od 1/3 EV, GFX 50s nudi i Auto (označena sa A) i C (command) poziciju.

Prva je, kao i kod drugih Fuji aparata, realizovana tako da nudi mogućnosti izbora između čak 3 programabilna AutoISO profila (sa mogućnošću definisanja minimalne brzine ekspozicije, kao i maksimalno dostupne ISO vrednosti), dok druga omogućava ono za čim smo vapili u proteklih nekoliko testova Fuji aparata – ručno podešavanje ISO vrednosti pomoću kontrolnih točkića, po ugledu na uobičajeno rešenje viđeno na većini drugih digitalnih fotoaparata. Dobro je da se glas javnosti čuje, međutim, nije dobro kada se čuje polovično. Uprkos kritikama koje su neki prethodni modeli doživeli u pogledu fleksibilnosti ISO selektora, Fuji je ostao pri tome da ova komanda bude lišena softverski dobijenih ISO pozicija. Tako je za ISO 50, kao i vrednosti iznad 12800, pa sve do maksimalnih 102400, neophodno prebaciti selektor na C poziciju i ove vrednosti setovati ručno. Osim toga, i dalje ne postoji algoritam automatike, koji će u obzir uzeti formulu 1/efektivna-žižna daljina, što je odavno slučaj na aparatima drugih proizvođača.
U svakom slučaju, sadašnja izvedba AutoISO funkcije je bolja od prethodne, ali i dalje uz neke manjkavosti. Više sreće neki drugi put.

Desno od papučice blica, nalazimo još jedan minijaturni otvor (ovaj put desnog kanala) internog mikrofona i još jedan točkić, ali ovaj put namenjen ručnom izboru trajanja ekspozicije. Dostupne su vrednosti ekspozicije od 1“ do 1/4000s, u koracima od cele blende, a selektor osim njih, nudi i Auto (A), Bulb (B) i Time (T) pozicije. Auto, kako ime i sugeriše, nudi automatsku selekciju trajanja ekspozicije, što u slučaju da blendu definišemo ručno, defacto predstavlja Aperture Priority fotografski mod. T pozicija omogućava ručni izbor trajanja ekspozicije pomoću kontrolnog točkića, dok B (bulb) nudi mogućnost selekcije veoma dugih ekspozicija (do 60 minuta). Kao i ISO selektor, i selektor trajanja ekspozicije poseduje taster za zaključavanje.

Kad smo već kod toga, pomenimo i tu Fuji specifičnost… bez obzira što Fuji GFX 50s ne poseduje nikakav očigledni selektor modova, ne znači da ne nudi mogućnost izbora moda fotografisanja. Osim manuelnog, koji se dobija tako što se prstenom na objektivu ručno vrši izbor otvora blende, dok se točkić za ekspoziciju nalazi na nekoj konkretnoj vrednosti ili na T poziciji, aparat nudi i ostale kreativne modove. Ukoliko i prsten blende, kao i točkić ekspozicije stoje na A pozicijama, aparat se nalazi u Programmed Auto (P) modu. Poželite li rad u modu prioriteta blende ili ekspozicije, dovoljno je da jedan od ova dva parametara (blenda ili ekspozicija) bude ručno izabran, a drugi bude prepušten automatici (A). Početnicima ovakav sistem izbora aktivnog moda verovatno neće biti omiljena stavka ovog aparata, ali budimo iskreni – ovaj aparat i nije namenjen njima.

Nedaleko od selektora ekspozicije je Drive komanda, namenjena izboru režima okidanja. Iako bi po logici ova komanda trebala grupisati sve MEHANIČKE režime okidanja koji su na raspolaganju, Fuji misli da prirodno stanje stvari izgleda malo drugačije, pa pod kapom Drive komande nudi i stavke kao što su sve varijante bracketinga (AE, WB, DR, film simulation itd), video mod i višestruka ekspozicija. Nasuprot zdravoj logici, aparat na spisku opcija pod drive komandom ne nudi odloženo okidanje, pa je za aktivaciju istog neophodno preturati po sistemu menija. Srećom, programabilnim tasterima može biti dodeljena i ova funkcija, pa je rešenje ipak dostupno.

Desno od selektora ekspozicije se nalazi oblikom specifična komanda za privremeno uključivanje plavičasto-belog pozadinskog osvetljenja statusnog ekrana, a do nje i sam statusni ekran. Statusni ekran je kvadratnog oblika i za razliku od rešenja drugih proizvođača, koji za ovu namenu koriste klasične segmentirane ekrane sa fiksnim pozicijama indikatora i parametara, Fuji se odlučio za dot-matrix ekran rezolucije 128x128 piksela, koji je uz to moguće i prilagoditi sopstvenom ukusu, pa se tako osim podrazumevanih stavki, kao što su aktivni mod, trajanje ekspozicije, otvor blende, ISO vrednost, indikator kompenzacije i aktivne simulacije filma, iz liste ponuđenih mogu izabrati i druge funkcije i indikatori, u zavisnosti od potreba i želja. Veoma zgodno i korisno! Još jedan dizajnerski kuriozitet vezan je za sam prikaz, pa je on u uobičajenim situacijama, kada pozadinsko osvetljenje ne radi, inverznog tipa, što će reći – pozadina je crna, dok su parametri ostali beli, odnosno neosvetljeni.

Sasvim ispred, na vrhu rukohvata, nalazi se još par komandi. Najvažnija je, naravno, dvostepeni okidač, čije prvo koleno inicijalno služi za zaključavanje izmerenog svetla i fokusiranje, dok se pritiskom na drugo koleno vrši i samo okidanje. Okidač se nalazi u središtu naročitog rotacionog prekidača, koji nam je poznat sa većine Fuji i Nikon fotoaparata, a služi uključivanju, tj. isključivanju. Desno se nalazi mali, neupadljivi taster, namenjen setovanju kompenzacije ekspozicije, u kombinaciji sa kontrolnim točkićem. Sasvim nazad, uz sam oslonac palca desne ruke, nalazi se još jedna neoznačena programabilna komanda (Fn3).

Nekonvencionalni dizajn ovog MF tela, povukao je za sobom još jednu površinu koja je poslužila kao prostor za dodatne komande, a obrazuje ga istureni glavni displej, koji (kada se gleda odozgo) izlazi iz okvira korpusa samog tela. Iako na prvi pogled deluje kao dobra ideja, nismo preterano impresionirani ovim rešenjem, budući da veoma često zahteva promenu položaja aparata u rukama, na taj način narušavajući ergonomiju i brzinu rada. Levo u odnosu na prikačeno EVF tražilo nalazi se tropoložajni rotacioni prekidač za izbor fokusnog moda (između pojedinačnog, kontinualnog i manuelnog), dok se desno nalaze komande za brisanje postojećih snimaka, odnosno prelazak u režim njihovog pregleda. Smatramo da je bilo logičnije da se dotični tasteri nalaze na desnom boku isturenog kućišta glavnog displeja, iako bi to nekome možda delovalo čudno. Ovakvo kakvo je, prosto primorava korisnika da aparat drugačije uhvati, svaki put kada poželi da pregleda ili briše postojeće snimke. Daleko od značajnog problema, ali je isto tako i nepotrebna egzibicija.

Ako izuzmemo istureno kućište ekrana, zadnja strana se uklapa u standardan dizajn koji viđamo na modernim digitalnim fotoaparatima. Ispod elektronskog tražila (kada je montirano), nalazi se obrtni displej osetljiv na dodir, dok se sve komande nalaze sa njegove desne strane.

Sasvim gore je još jedna neobeležena programabilna komanda (Fn4), podrazumevane funkcije zaključavanja fokusa (AF-Lock) a do nje zadnji kontrolni taster koji, baš kao i prednji, ima i funkciju tastera. Ta funkcija inicijalno služi za uvećanje prikaza na 100%, bilo da se radi o režimu živog prikaza, tj. prikaza sa senzora, bilo da se radi o pregledu ranije snimljenih fotografija. Uz sam desni, gornji ugao glavnog ekrana, nalazi se osmosmerni džojstik, kojim se vrši selekcija aktivne AF tačke/polja, odnosno resetuje na centar ukoliko se prosto pritisne. Ujedno služi i za navigaciju kroz sistem menija. Ispod njega se nalazi Fn5 programabilna komanda, čija je podrazumevana funkcija zaključavanje ekspozicije (AE-Lock), a još niže je 4 komande, zajedno sa Menu/OK komandom u njihovom središtu. Osim već pomenute komande, sve četiri, koje je okružuju, spadaju u programabilne, ali imaju i svoje podrazumevane funkcije. Gornjom se bira metod selekcije AF tačaka/zona, levom simulacija filma, desnom balans bele, a donjom aktivira tzv. „Rapid AF“.

Osim ovog načina rada, iste komande mogu biti korišćene i za odabir fokusnog polja, pri čemu se gubi mogućnost vršenja direktnih funkcija. Iako ne poseduje namenski prekidač za zaključavanje pojedinih komandi, GFX 50s ipak ima takvu mogućnost, pa se držanjem Menu/OK komande nakon nekoliko sekundi aktivira/deaktivira funkcija zaključavanja Fn5, Q i selektorskih tastera, radi eliminacije nehotičnog pritiska u toku rada.

Sasvim dole, nalazi se Disp/Back taster, kojim se izlazi iz tekućeg podmenija ili izabrane funkcije, odnosno reguliše rad glavnog ekrana. Sasvim gore-desno, na gumiranom delu oslonca za palac desne ruke, nalazi se Q (Quick Menu) komanda, kojom se poziva poseban meni za brzu promenu najvažnijih opcija, a čiji je raspored moguće prilagoditi sopstvenim potrebama. Tu je i veoma diskretna LE dioda, koja signalizira status aparata, korišćenjem tri boje i treptanjem, čije je značenje objašnjeno u zvaničnom uputstvu koje stiže uz aparat.

MEMORIJA

Secure Digital (SD) kartice već godinama drže primat van kategorije profesionalnih tela, Fuji ih je odavno usvojio kao standard na sopstvenim modelima fotoaparata, a načelno sa GFX 50s uveo i u svet najnaprednijih profesionalnih tela.

Nismo iznenađeni što GFX 50s nudi dva slota po SD standardu, jer je to odavno postalo uobičajeno. Slotovi su u potpunosti ravnopravni i kompatibilni sa svim aktuelnim standardima, uključujući SDHC i SDXC, a brzinski indeksi su podržani sve do UHS-II klase. Aparat poseduje i opciju kojom se snimci lako mogu (grupno ili pojedinačno) kopirati sa kartice na karticu, naravno, pod uslovom da slobodan prostor to dozvoljava.

Inače, upis može biti sekvencijalan, kada će aparat snimke smeštati najpre na karticu u prvom slotu, a nakon što na njoj ponestane slobodnog prostora, preći će na drugu. Backup način upisa će forsirati paralelan upis snimaka na obe memorijske kartice, a RAW/JPEG će upis na kartice razdvojiti po formatima, tako da u prvom slotu bude RAW, a u drugom JPEG. Takođe, video snimci mogu biti upisivani na zasebnu karticu.

Odeljak SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost Fuji-ja GFX 50s je (očekivano) dosta veća od uobičajene, čemu kumuje rezolucija i veoma visoka količina detalja. Tako će na karticu kapaciteta 8GB u proseku stati svega oko 60 RAW snimaka u nekompresovanom, maksimalnom kvalitetu, odnosno dvostruko više u lossless kompresovanom formatu, dok će u JPEG-u maksimalnog kvaliteta, na isti karticu biti moguće smestiti oko 600 snimaka. Ukoliko se koristi kombinovani RAW+JPEG upis u maksimalnom kvalitetu, 8GB će biti dovoljno za otprilike 50 snimaka, odnosno dvostruko više, ukoliko se koristi kompresovani RAW. Veoma zahtevno, moramo priznati.

Video zapis je, nasuprot fotografijama, dosta skromnije zahtevnosti u odnosu na neke druge aktuelne fotoaparate, uključujući tu i X-T2, model istog proizvođača. Na istu karticu od 8GB se može snimiti do 26 minuta materijala u maksimalnoj fullHD (1080p) rezoluciji, ili dvostruko više, ukoliko se koristi niža (HD) 720p rezolucija.

Iako sporog rafala od svega 3fps, Fuji GFX 50s spada u veoma zahtevne aparate, kada je brzinski indeks memorijskih kartica u pitanju. S toga se, zbog velikog protoka koji se ostvaruje u toku rada, preporučuje kartica minimalno klase 10.

 

BATERIJA

GFX 50s koristi pomalo nekonvencionalno mesto za odeljak baterije. On se nalazi na levom boku aparata, odmah ispod grupe konektora. Poklopac odeljka baterije je odlično uklopljen sa ostatkom tela, što uključuje i naročito teksturiranu gumenu oblogu, koja pospešuje bolje ležanje u rukama.

Novi aparat – nova baterija, logika je koju proizvođači ipak nerado praktikuju, iz više razloga. Ipak, nekad je to neophodno, a takav je slučaj upravo sa GFX 50s. Budući da poseduje fizički veći i energetski definitivno zahtevniji senzor, trebalo mu je obezbediti i adekvatnu bateriju. Tako je nastala Fuji NP-T125 Li-Ion baterija. Kapacitet nije značajno veći od uobičajenih u MILC klasi i iznosi 1250 mAh, dok je napon 10.8V. Masa od 81 grama ukazuje na efektivno unapređenje u odnosu na prosek koji MILC aparati poseduju, ali smo u startu sumnjali da je to dovoljno da kompenzuje veću potrošnju, kojoj je novi aparat bez dileme sklon.

BC-W126 punjač sa NP-W126 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Nova baterija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje ne baš ubedljivih 400 snimaka, što suštinski doseže prosek u MILC klasi, ali ne baš i u niši u kojoj vladaju profesionalni aparati. Mišljenja smo da je Fuji imao više nego dovoljno prostora da, čak i po cenu nešto većih gabarita i mase tela (koja ni inače nije baš mala), obezbedi nešto veću i neizostavno prikladniju bateriju za aparat ove cenovne klase. Umesto toga, Fuji je odlučio da konačno rešenje obezbedi ponudom baterijskog gripa. U slučaju video zapisa, situacija je nešto povoljnija, pa će jedno punjenje obezbediti uglavnom dovoljnih 145 minuta snimanja sa zaustavljanjem. Ukoliko se snimanje obavlja kontinualno, autonomija je dovoljna za oko 70 minuta.

Autonomiju je delimično moguće povećati redovnim isključivanjem glavnog ekrana i prikaza u elektronskom tražilu, ali ne treba očekivati da će EVF, uprkos daleko manjim dimenzijama, biti štedljiviji nego glavni ekran. Čak naprotiv! Glavni ekran u proseku troši 10-15% manje energije. Ukoliko se EVF ukloni sa tela, mogu se ostvariti određene uštede, ali ništa drastično, što bi autonomiju povećalo u nekom bitnijem obimu.

KONEKTORI

Fuji GFX 50s poseduje sve uobičajene konektore, karakteristične za moderne digitalne fotoaparate. Svi oni su smešteni ispod dva poklopca na levom boku i jednog pojedinačnog koji se nalazi spreda. Spreda se nalazi samo PC-Sync konektor po ISO-519 standardu, namenjen okidanju spoljne rasvete i manuelnih bliceva, dok se na levom boku nalaze dve grupe konektora. Ispod većeg poklopca se nalaze DC-In konektor za eksterno napajanje, micro-USB 3.0 konektor za komunikaciju sa eksternim uređajima i upravljanje aparatom sa računara i mini-HDMI konektor za slanje prikaza na eksterni kompatibilni displej. Ispod istog poklopca se nalazi i 2.5mm remote konektor, namenjen okidaču, a interesantno je to što u okviru većeg, poseduje i manji spoljni poklopac, radi lakšeg (i češćeg) korišćenja.

Desni od dva poklopca je namenjen videografima, budući da obuhvata samo 3.5m stereo konektore koji služe za eksterni mikrofon i slušalice.

Konektori: PC-Sync (spreda, ne vidi se na slici);
ispod levog poklopca –  2.5mm remote konektor, Micro-USB 3.0 i Micro-HDMI Type-D;
ispod desnog poklopca - 3.5mm stereo mikrofonski ulaz i 3.5mm stereo izlaz za slušalice

DISPLEJ

Čudan dizajn tela, koji kućište displeja „izvlači“ van korpusa samog tela, dodatno pojačava efekat robusnosti, tako karakterističan za MF tela, iako sa robusnošću suštinski teško da ima ikakve veze. Gledano iz profila, reklo bi se da je ovakav dizajn zapravo samo rezultat kompromisa, kako bi ergonomija na rukohvatu bila očuvana, a aparat ipak imao vizuelno nešto plići profil, nego što zaista ima.

S obzirom da se ravan senzora nalazi daleko od zamišljene ravni displeja na nekom uobičajenom rešenju, pretpostavljamo da je ovakav epilog rezultat rada na problemu termalne disipacije senzora, koja je očito nešto veća, nego što je poželjno, pa je ostavljeno više prostora između senzora i ekrana, koji se i sam greje.

U pogledu tehničkih karakteristika, radi se o ekranu dijagonale 3.2“ (8.2cm), proporcija 4:3 (koje su u slučaju GFX 50s u skladu sa formatom senzora) i rezolucije 2.360.00 piksela. Matrica je RGBW tipa, što znači da osim pojedinačnih R, G i B kanala, poseduje i namenski za bele piksele, što u većini situacija štedi energiju, a samim tim i bateriju, što je veoma bitno za MILC aparate.

Zglob namenjen obrtanju displeja, realizovan je u skladu sa tekućim trendovima, a to (na žalost) znači da mehanizam nije standardni zglobni, koji je ujedno i najfleksibilniji, već se radi o varijanti koju mnogi proizvođači forsiraju, a podrazumeva mogućnost ograničenog rotiranja oko horizontalne i vertikalne ose, pomoću dve krute šarke. Tako se dolazi do činjenice da je ekran vertikalno moguće rotirati za 180°, a horizontalno svega 90°, pri čemu je sam mehanizam jednostavno suviše krut i ponekad nije očigledno u koju ga stranu treba pomeriti, ne biste li postigli poziciju koju želite.

Osetljivost na dodir je prisutna, kao i na većini drugih današnjih aparata više klase, a realizovana je kapacitivnom tehnologijom, što znači da je za interakciju sa parametrima na ekranu dovoljno samo dodirnuti (ne i pritisnuti) ekran. Osim upravljanja pozicijom fokusa i samim fokusiranjem, ekran osetljiv na dodir se može koristiti i za upravljanje parametrima. Tome značajno pomaže i Quick Menu, koji prikazuje osnovne i proširene parametre, pri čemu se svi oni mogu menjati kako direktnim komandama, tako i pozivom posebne stranice, pritiskom na Q komandu:

Prikaz osnovnih parametara u Quick meniju

Ovaj meni je moguće prilagoditi sopstvenim potrebama, veoma fleksibilno, ali ne i neograničeno. U svakom slučaju, veoma zgodno, iako ne baš preterano pregledno, s obzirom da dizajn podseća na običnu tabelu sa nešto grafičkih elemenata. Bilo kakvo grupisanje ili predimenzioniranje elemenata nije moguće.

Uvećanje prikaza u režimu živog prikaza, za koji smo već konstatovali da je i osnovni način rada na MILC aparatima, nije novina. GFX 50s omogućava da se pritiskom na zadnji kontrolni točkić, direktno dođe do 100% uvećanja, a njegovim rotiranjem je stepen uvećanja moguće korigovati u oba smera.

Uvećanje u LV režimu

Opremljen je i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće pojedinačno isključiti:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje i poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

S obzirom da je u pitanju MILC aparat, koji gotovo kompletnu funkcionalnost duguje režimu živog prikaza, nema ni govora o bilo kakvom vidu ograničenja korekcije parametara, kakva su nam poznata sa (recimo) manjih Nikon DSLR-ova. Kontrola je potpuna i ograničena jedino limitima trenutno izabranog moda.

VIDEO

Pre nekog vremena smo, u testu Fuji X-T2, konstatovali da marketinški tim kompanije Fuji nikada nije potencirao video u svojim kampanjama, već isključivo fotografiju kao osnovu svakog modela. To se delimično popravilo u slučaju X-T2, ali sa GFX 50s, uprkos očekivanjima armije zainteresovanih da bi najnoviji igrač na MF terenu mogao da obezbedi nešto do sada neviđeno, stvar je splasnula kada je aparat i zvanično predstavljen, te je konstatovano da osim standardnih HD i fullHD rezolucija, ne nudi ništa što bi kod profesionalnih ili amaterskih videografa izazvalo emocije, izuzev neobično velikog senzora.

Fuji GFX 50s donosi video zapis visoke definicije u standardnim 16:9 proporcijama i dve rezolucije. Odsustvo 4K 2160p rezolucije je istovremeno i iznenađujuće, ali i očekivano. Iznenađujuće u smislu da manje-više svi proizvođači nastoje da je implementiraju u svoje uređaje, a očekivano što iz ugla potrebnih performansi, što iz ugla senzora koji verovatno ima određenih poteškoća u brzini očitavanja piksela, a koja bi direktno uticala na niz raznih problema u eksploataciji.

No, da ne dužimo o onome čega nema, pozabavićemo se onim čega na spisku video mogućnosti ima. Na raspolaganju su dve rezolucije: FullHD 1080p (1920 x 1080) i HD 720p (1280 x 720), a ponuđene su malom rasponu brzina od 24 do 30fps, u tehnici progresivnog formiranja frejmova i bez krop faktora.

Zapis se enkoduje u realnom vremenu, korišćenjem AVCHD/MPEG-4 (H.264) formata, maksimalnim bitrate-om od solidnih, mada ne i naročito impresivnih 36 MBit/s (18 MBit/s za 720p rezoluciju), te zajedno sa nekomprimovanim Linear PCM stereo zvukom u 16-bita/48KHz, pakuje u MOV kontejner.

Kao i na većini ostalih aparata kojima video nije primarna namena, zapis je limitiran trajanjem. 30 minuta je maksimalna dužina snimka, bez obzira na kvalitet, a u slučaju da snimanje nastavite i preko tog limita, fajl će biti fizički segmentiran na pojedinačne delove, ne veće od 4GB, što je i logički limit koji nameće FAT32 format memorijske kartice.

Kontrola snimanja je relativno fleksibilna, mada ne i neograničena. Kompenzacija se, kada je aktivan mod prioriteta blende, može vršiti u toku snimanja, u rasponu od ±2EV, a u manuelnom je dozvoljena i korekcija ekspozicije. Blenda se može korigovati i tokom snimanja, ukoliko je aktivan neki od modova koji to predviđa, a jedino se ISO vrednost mora podesiti isključivo pre započetog snimanja, jer aparat ne dozvoljava naknadne korekcije.

Fuji GFX 50s poseduje 3.5mm stereo ulaz za eksterni mikrofon, koji ne podržava kondenzatorske mikrofone, a tu je i 3.5mm stereo izlaz, namenjen monitoringu ulaznog signala preko odgovarajućih stereo slušalica. S obzirom na sve ostalo u vezi video moda, izostanak namenskog „Record“ tastera ne smatramo naročito čudnim.

BLIC

Fuji GFX 50s ne poseduje interni blic, što je i razumljivo, kako zbog klase kojoj pripada, tako i zbog neobičnog dizajna, koji ne uključuje čak ni integrisano tražilo. Eksterni blicevi su (naravno) podržani. Blic je moguće montirati i na sam aparat, ali i na tražilo, ukoliko je isto već montirano na papučicu blica na telu. Funkcionalnih razlika nema između ta dva načina, a mehaničko rešenje koje je upotrebljeno za kačenje EVF-a, garantuje da nema ni govora o riziku oko stabilnosti i čvrstoće takvog spoja.

Blicevi mogu raditi u nekoliko režima. Podrazumevani je automatski/TTL režim, kada blic određuje potrebnu snagu na osnovu izmerenog svetla na sceni, a od opcija je na raspolaganju samo kompenzacija snage bljeska. Osim standardnog TTL-a, blic se može podesiti i tako da radi u Auto režimu, kada na osnovu scene određuje hoće li uopšte bljesnuti, a tu je i slow-sync, mogućnost spore sinhronizacije, kada se bljesak blica kombinuje sa dužom ekspozicijom, radi postizanja efekta intenzivnijeg ambijentalnog svetla. Jedna od unikatnih opcija je TTL-Lock. Služi za zaključavanje izmerene snage blica i upotrebu iste za sve naredne fotografije, što je recimo zgodno kada se uslovi neće u većoj meri menjati tokom perioda fotografisanja. Informacije o potrebnoj snazi bljeska se mogu preuzeti iz prethodnih snimaka ili se izmeriti uoči snimanja, serijom kratkih bljesaka. Fuji navodi da je ovo dobar način za postizanje bolje konzistentnosti u istim uslovima, a mi se sa tom ocenom možemo složiti samo donekle, pošto se termin „isti uslovi“ može veoma fleksibilno tumačiti.

Osim svega pobrojanog, na listi podržanih funkcija su i serijsko bljeskanje (multi/repeating flash) i high-speed sync, kojim se limit sinhronizacije može prevazići na uštrb emitovane efektivne snage.

GFX 50s nudi i mogućnost direktne kontrole LED svetla na kompatibilnim blicevima, pri čemu se ono može koristiti kako za video, tako i za foto mod. Takođe, uz kompatibilni blic kao komandujući, postoji i mogućnost bežične kontrole klasičnih eksternih bliceva, što drastično utiče na fleksibilnost u radu. Fuji podržava definisanje do tri grupe bliceva i njihovu automatsku kontrolu. Bežična kontrola spada u optičke, što će reći da je neophodno da blicevi imaju međusobnu optičku vidljivost ili barem uslove da registruju inicijalni bljesak sa komandujućeg blica.

Maksimalna brzina sinhronizacije je limitirana na veoma skromnih 1/125, što može biti ograničavajući faktor, ali racionalno gledano, teško da smo i mogli očekivati brže od ovoga, jer je to stavka koja direktno zavisi od veličine senzora, tj. njegove sposobnosti brzog očitavanja. Aparat poseduje i ISO-519 kompatibilni konektor za sinhronizaciju spoljne rasvete (PC-Sync), pa je istu moguće okidati i na taj način, ali bez ikakve komunikacije sa aparatom, a samim tim i bez prednosti koje donosi TTL algoritam.

WI-FI

Fuji GFX 50s poseduje Wi-Fi modul za bežičnu komunikaciju, a kao i kod većine fotoaparata, njegova namena je višestruka, s tim da se mahom koristi za daljinsku kontrolu posredstvom pametnih telefona, ali i za prenos snimaka na kompatibilne uređaje.

Da bi povezivanje bilo moguće, neophodno je najpre instalirati namensku aplikaciju na kompatibilni uređaj. Podržana je komunikacija sa Android i Apple IOS uređajima u smislu daljinske kontrole i promene parametara, a za razliku od nekih ranijih implementacija ove funkcije, GFX 50s je moguće kontrolisati i sa PC i Apple Mac računara.

Kontrola parametara (barem onih osnovnih) nije ograničena, ali naše iskustvo govori da aplikacija za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=com.fujifilm_dsc.app.remoteshooter&hl=en), ali i Apple IOS (https://itunes.apple.com/us/app/fujifilm-camera-remote/id793063045?mt=8) uređaje nije baš ispolirana i fali joj bolja optimizacija da bi iko želeo da je koristi. U sadašnjem obliku, koji se po malo čemu razlikuje u odnosu na prethodne iteracije, zameramo pre svega na tome što je rad prilično spor – ne samo u smislu brzine izvršavanja komandi, nego i u pogledu koncepcije koja uslovljava previše koraka da bismo došli do promene nekog od osnovnih parametara, kao što je npr. ISO vrednost. Podržano je okidanje posredstvom namenskih Fuji aplikacija (Fuji X Acquire ili Fuji HS-V5) ili Adobe Photoshop Lightroom-a, pri čemu se fotografije mogu upisivati samo na računar ili simultano i na memorijsku karticu u aparatu.

Ukoliko se za transfer snimaka koristi neki od pametnih uređaja, aparat nudi opciju automatskog smanjivanja rezolucije na 3MP, kako bi prenos bio brži, jer na malim ekranima i tako nije moguće proučavati nekakve detalje ili vršiti obradu. Naravno, smanjeni snimci su namenjeni isključivo prebacivanju i ni na koji način ne utiču na originalne snimke na memorijskoj kartici. Ukoliko korisnik insistira, transfer je moguće vršiti i u punoj rezoluciji, ali uz danak drastično smanjene brzine.

Link sa Android/IOS uređajima donosi još jednu pogodnost, a to je automatski EXIF geo-tagging na osnovu informacija sa telefona. Aparat je, drugim rečima, sposoban da iskoristi GPS modul pametnog uređaja i upiše trenutne koordinate u EXIF odgovarajućeg snimka. Ova funkcija radi, ali kao i na svim drugim aparatima u kojima je implementirana sličnom tehnikom, radi relativno sporo i ponekad nepouzdano. Jednostavno, ne vidimo neku naročitu uštedu koju je donelo izostavljanje internog GPS modula u samom aparatu, budući da je potrošnja baterije svakako veća, jer i bežična komunikacija ne spada u red štedljivih, pri čemu ćete u nekom trenutku ostati i bez baterije telefona.

GRIP

Kao i dobar deo ostalih elemenata na ovom aparatu i dodatni baterijski grip je donekle neobičnog dizajna. S obzirom da je i samo telo dosta gabaritno, nije slučajno što je i baterijski grip takav, mada smatramo da je možda čak i suviše glomazan, a to govori i izgled rukohvata za vertikalni položaj. Naime, pogledate li fotografiju gripa niže, uočićete da se okidač nalazi na veoma čudnoj poziciji, koja nije ekvivalentna poziciji u odnosu na uobičajeni položaj aparata. U želji da veličinu kompenzuju na način da ne ugroze ergonomiju, u Fujiju su pribegli pomalo čudnom rešenju, što je proizvelo efekat koji navodi na pomisao da je u kritičnom trenutku neko pobrkao sastojke, te su pojedini delovi rukohvata završili na neželjenoj poziciji, a prototip otišao u serijsku proizvodnju dok je tim inženjera, koji daje zeleno svetlo za početak proizvodnje, otišao na pauzu za ručak i nikada se nije vratio.

Fuji se u pratećoj dokumentaciji hvali da VG-GFX1 grip, kako mu je i zvanično ime, donosi kompletno preslikan raspored komandi u horizontalnom položaju, a to u prevodu znači – dvostepeni okidač, oba kontrolna točkića, džojstik za izbor fokusne tačke i šest programabilnih tastera. Impresivno, nema šta… još samo da je rukohvat tamo gde biste ga očekivali… ili barem grupa od 5 tastera za upravljanje sistemom menija i pozivom najvažnijih funkcija.

Kada je drugi deo funkcionalnosti u pitanju, sposobnost gripa da produži autonomiju aparata, moramo reći da na momente deluje da je Fuji udomio Nikonovo odeljenje zaduženo za dizajn gripa. Opet smo dobili baterijski grip koji na neki način trajno „zarobljava“ bateriju koja se nalazi u samom aparatu i ne omogućava uobičajeni način punjenja. To možda i nije toliko problematično, koliko je problematična činjenica da VG-GFX1 uopšte i nema dodatni odeljak baterije, već se celokupno proširenje autonomije svodi na samo jednu dodatnu bateriju! U grip je moguće staviti samo još jednu NP-T125 bateriju, što uz onu jednu u aparatu, čini autonomiju tek dvostruko većom. Donekle srećna okolnost je što se AC adapter isporučuje u paketu sa gripom, a njime se baterija u gripu može puniti bez vađenja iz ležišta. Ipak, niko se nije setio da ovo omogući i za bateriju zarobljenu u aparatu.

Uglavnom, kako god bilo, moglo je to i bolje, jer ne nalazimo logično objašnjenje za ovo… pa, šta god bilo. Krupno, masivno, pa još i neefikasno. Ne sumnjamo da će pojedincima biti od suštinske važnosti, mada je i dalje teško objasniti kako omaleni XT-2 nudi baterijski grip sa dve baterije (plus ona jedna u aparatu), dok daleko krupniji GFX 50s nudi samo jednu.

Baterijski grip VG-GFX1 *