Fuji GFX 50s, Test

 

fotoTEST

Kao prva generacija fotoaparata u okviru novog sistema jednog proizvođača, Fuji GFX 50s se nema sa čime porediti. Eventualna komparacija protiv starih igrača na tržištu srednjeformatnih sistema je možda opravdana, ali ako izuzmemo tehničke prepreke u realizaciji jednog takvog testa, lako možemo doći i do zaključka da Fuji nije ni imao nameru da se direktno konfrontira sa nosiocima etabliranih kompanija u ovoj maloj loži, već da s određene visine, nasrne na teritoriju, do skoro praktično rezervisano za top modele iz FF DSLR kategorije, a sve zarad onih kojima je MF kombinatorika nekako uvek izmicala u korist zdravog razuma.

Imajući u rukama jedan od prvih MF sistema koji je koliko-toliko uspeo da pomiri problem ergonomije, gabarita i svakodnevne upotrebe, na najbolji način demonstrirajući potencijal MILC koncepta, došli smo na ideju da GFX 50s sučelimo sa veoma dobro primljenim DSLR-om više klase, Canonovim EOS-om 5Ds.

Premda racio uviđa nelogičnost jedne ovakve ideje, informacije sa terena govore da bi Fuji sa svojim novim sistemom konce mogao da pomrsi najpre Canonu i Nikonu, preporučujući se kao korak napred, ali za novac koji ipak nije desetostruko veći od ekvivalentnog DSLR sistema, kao što su to MF sistemi od vajkada bili.

I tako smo došli i do glavne teme – praktičnog testa, u kojem ćemo Fuji GFX 50s suprotstaviti upravo Canonovom EOS-u 5Ds. Ova komparacija, ako izuzmemo drastičnu prednost Fujija u pogledu formata senzora, uopšte nije bez rezona. Da biste 5Ds opremili optikom koja je kadra da iz senzora izvuče maksimum, morate uložiti veoma ozbiljna sredstva. Senzori dele veoma sličnu rezoluciju, a cena Fujija je „samo“ dvostruko veća od cene DSLR-a kakav je EOS 5Ds. Nekada su ove razlike bile astronomske, što i postojeće vlasnike DSLR-ova više klase baca u opravdanu dilemu – investirati u MF ili ne? Prvi mamac je bacio Pentax sa svojim 645D i 645Z modelima, s tim da Fuji prvi istupa sa aparatom koji nudi i razumne performanse, jednako kao i razumne dimenzije, što sa Pentaxovim modelima nije bio slučaj.

Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem RAW i JPEG formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Kako bismo uticaj optike sveli na najmanji mogući nivo, koristili smo referentne prajm objektive iz reda „normalaca“ – u ovom slučaju su to Fujinon GF 63mm f/2.8 R WR i Canon EF 50mm f/1.4 USM. Na taj način je uticaj optike sveden na najmanju moguću meru, pri čemu je zadržana konzistentnost sa prethodnim testovima. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!

DETALJI, RAW

Kao i uvek, praktični deo testa počinjemo testom detalja. RAW format je, kao neprikosnoveni i primarni na DSLR i MILC aparatima, prvi na redu. Ovaj format je nezamenjiv u situacijama koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija. Kao sirov oblik zapisa, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade koju aparat sprovodi. Fuji aparati su po ovom pitanju praćeni određenim kontroverzama, a s obzirom da ne pretendujemo da dokazujemo pozadinu koja se ne može faktografski prezentovati, zadržaćemo se na onome što možemo, a to su konkretni primeri dobijeni neposrednim poređenjem.

Studijska scena koju smo eksploatisali u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (zbog uticaja na detalje), i primenjen istovetni stepen oštrenja. Temperatura svetla postavljena na 2850K, izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Fuji GFX 50s ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa Canonovog top modela slične rezolucije, EOS 5Ds.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a fajlove u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod naredne fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: GFX 50s, 5Ds

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:  

Sam početak i već zanimljiv razvoj događaja! Uprkos većem formatu i teorijskoj prednosti kada je beleženje detalja u pitanju, Fuji nije uspeo da uverljivije ponizi Canonov 35mm CMOS. S obzirom da je perspektiva veoma slična, da je rezolucija ista takva, možemo reći da je Canon EOS 5Ds i više nego uspešno odbranio boje 35mm senzora, bez obzira što se u količini detalja itekako može uočiti prednost Fuji aparata. Ona se najlakše može videti na srednjem isečku, dok je na trećem situacija najblaže rečeno izjednačena. Zapravo, bilo bi nefer izostaviti činjenicu da su razlike dovoljno suptilne da bi slučajni posmatrač teško mogao da pogodi koji isečak potiče sa kog aparata. Ipak, prvi isečak pokazuje razlike koje trenirano oko veoma lako primećuje, a ispoljavaju se u štamparskoj ofset matrici, koja podstiče pojavu (inače nepoželjnog) moiré efekta.

Kada govorimo o osetljivosti, reklo bi se da Fuji na ovom planu nije ništa dorađivao, te da je stepen zaostatka u rangu onoga što smo videli na nekim prethodnim modelima ovog proizvođača. I dalje se tu radi o 0.5 do 0.75EV slabije osetljivosti na istim ISO vrednostima, u poređenju sa senzorima drugih modela, što nam sve više deluje kao namera, nego kao slučajnost.

Prelazimo na uslove koji nisu kontrolisani i poredimo RAW u odnosu na JPEG. Napominjemo da Fuji u tom smislu gaji malo drugačiji pristup i JPEG neguje do nivoa da RAW često biva nepotreban, ukoliko je snimak korektno eksponiran i ne postoji potreba za nekom ozbiljnijom obradom od proste konverzije. Test scenu znamo od ranije:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW (konvertovan) i JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG iz aparata, u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

 

Ovde se na delu upravo vidi iznad izrečena konstatacija – količina detalja, oštrina, mikrokontrast i prelazi, većim delom su sasvim u rangu RAW-a dobijenog prostom konverzijom! Jedini zaostatak mogu biti detalji u senci, koje RAW prosto bolje čuva i omogućava pažljivije doziranje kontrasta u obradi. Bilo kako bilo, JPEG obećava, pa ćemo se njime pozabaviti u sledećem poglavlju, iako se korišćenje JPEG-a na jednom ovakvom aparatu može smatrati gotovo za jeres.