Fuji GFX 50s, Test
ISO TEST, JPEG
Za JPEG u ISO testu važi isto što smo naveli i u testu detalja – nekada za pažljivu obradu u RAW-u nema vremena, a nekada ni volje. U takvim trenucima je dobro znati koji su limiti aparata koji posedujemo, kako bismo parametre prilagodili situaciji, ali ne dovodeći se u poziciju da konačni rezultat bude neprihvatljiv.
ISO test u JPEG formatu uvek daje drugačije rezultate. Čak i kada je međusobni odnos nekih modela sličan RAW komparaciji, JPEG u jednačinu unosi i element kompresije, koja se na svojevrstan način manifestuje kao oblik redukcije šuma. Tako se može desiti da se aparati potpuno drugačije pokažu u JPEG, što može biti veoma bitno za sve one koji svakodnevno i rado koriste ovaj format.
Pogledaćemo kakve rezultate GFX 50s nudi na celom ISO rasponu, ovaj put u JPEG formatu, opet u poređenju sa prethodnikom. Studijska scena će poslužiti i ovaj put:
100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, „provia-standard“ kolorni profil (kod Canona Standard profil), bez dodatne obrade i redukcije šuma (levo GFX 50s, desno EOS 5Ds):
Stavimo li po strani vidljivo manji uticaj kolornog šuma, RAW test kao da se u celini ponavlja – od količine detalja, preko konturne oštrine, uticaja šuma i manjka osetljivosti kod Fuji-ja, celokupan odnos je skoro identičan kao i u RAW ISO testu. Fuji pokazuje određenu prednost na vrednostima iznad ISO 800, pri čemu u identičnoj meri zaostaje svojom osetljivošću na istim ISO vrednostima. U konačnoj evaluaciji, nalazimo da su dva senzora postigla veoma sličan konačni rezultat, uz različit put koji je do tog rezultata pređen. Ukupno gledano, i pored nešto finijeg pristupa koji je Canon pokazao, Fuji snimci deluju prijemčivije i prirodnije. Opet, ako izuzmemo osetljivost i potrebu da se u obradi donekle nadoknadi njen manjak ili barem u toku samog fotografisanja, forsira nešto duža ekspozicija ili viša ISO vrednost.
Uzgred, u ranijim testovima Fuji fotoaparata, nekako smo bili ubeđeni da se ovaj fenomen javlja zbog drugačije kalibracije Fuji senzora. Međutim, ovde na delu imamo senzor koji nije potekao iz Fuji-ja, pa se takvo obrazloženje pokazalo kao nevalidno. Ukoliko bi to bila zasluga senzora, za očekivati je da se ista pojava dešava i kod drugih aparata koji koriste isti Sony senzor. A ne dešava se. Zaključak izvucite sami.
Nastavimo dalje sa JPEG testovima…
Fuji je tokom poslednjih godina razvio izvrstan algoritam za uklanjanje šuma i da njegov potencijal nije samo u sposobnosti peglanja, već i u sposobnosti kompenzovanja nastalih nedostataka u određenoj meri. Zbog toga nas je interesovalo kako se GFX 50s kotira kada primenimo opciju uklanjanja šuma, koja ima čak 9 nivoa (kao uostalom i većina drugih sličnih parametara koji se tiču interne obrade na Fuji aparatima). Opet je podrazumevani nivo 0, iako to, baš kao i kod oštrenja, uopšte ne predstavlja isključenu opciju redukcije šuma, već samo sredinu simetrične skale. Raspon redukcije se kreće od -4 do +4, gde bi -4 trebao da predstavlja isključenu redukciju, a +4 njen maksimalni intenzitet.
Naravno, kao i kod svih drugih aparata, isključena redukcija šuma u JPEG formatu nije ništa slično onome što se dobija u RAW-u, kada je redukcija šuma isključena, a mi ćemo u nastavku pogledati kako se koji stepen redukcije odražava na prisustvo šuma, ali i očuvanje detalja. Test scena je poznata:
100% kropovi sa GFX 50s – sasvim levo je -4 (isključena redukcija), a dalje desno u gornjem redu su -3, -2, -1 i podrazumevana vrednost (0), dok su dole vrednosti od +1 do +4, kao najsnažnija redukcija:
Kada je sama tehnika redukcije u pitanju, Fuji je primenio dobro oproban recept, koji je tržište dobro prihvatilo, pa se ista na nižim stepenima bazira većinom na uklanjanje kolornog šuma, dok se monohromatski čisti daleko manje agresivno, čime se izbegava bespotrebno uništavanje detalja. Nivo -4 je veoma sličan, čak možda i istovetan sa -3, dok se na -2 i -1 već vide tragovi redukcije, ali sa dovoljno dobrim stepenom očuvanja detalja i konturne oštrine. Podrazumevani nivo (0) već vidno agresivan i ne baš lep za oko u svakoj situaciji, dok su intenziteti redukcije iznad nule (od +1 do +4) po našem mišljenju dovoljno loši da bi bilo zgodno kada bi softver omogućavao da budu skroz ukinuti iz ponude. Akvarel je suviše dobra formulacija za ono što se događa kada redukciju šuma, nehotice ili namerno, namestite na neku od + vrednosti. Zatiranje detalja, pa i čitavih objekata na snimku, zagarantovano je, a teksturu možete dobiti jedino ako takav JPEG obradite dodavanjem veštačkog šuma. Limitiranje raspoložive skale redukcije šuma ne bi bilo neophodno da Fuji softver nema običaj da sa -4 pređe na +4, ako slučajno kontrolni točkić malo više zavrtite i ne primetite da ste umesto isključene redukcije, istu stavili na maksimum koji neodoljivo podseća na efekat peskiranog stakla.
Do ISO 1600, gotovo je svejedno koji ćete stepen redukcije koristiti, pod uslovom da vam on uopšte treba. Na rasponu od 3200 do 6400, uticaj gornjeg dela skale intenziteta (od +1 do +4), vidljiv je golim okom i već prilično agresivan, dok se na ISO vrednostima iznad 12800, jači stepeni redukcije teško mogu podvesti pod pojam redukcije, jer pre liče na potpuno zamućenje, bez tragova kontura, nego na izvornu fotografiju. No, već smo ovo videli u prošlosti i to ne samo od strane Fuji-ja, pa kao konstataciju nudimo jedino zaključak da je funkcija redukcije šuma veoma ograničeno upotrebljiva i, ako ste baš prinuđeni da je koristite, uputno bi bilo isprobati njen efekat uoči bitnog angažmana, ne biste li izbegli naknadni stres, ukoliko vas epilog ne zadovoljni svojom estetikom.