Nikon D5100 TEST

3. ISO TEST, RAW

 

ISO testovi ne prestaju da budu skoro najbitniji aspekt poređenja aparata poslednjih godina. Razloga „ZA“ nema previše, ali taj jedan koji postoji, vrlo je ubedljiv – a svodi se na mogućnost korišćenja aparata u uslovima u kojima nam je nekada trebao vrlo specifičan film, retko dostupan u široj prodaji, i to ne jedan, nego više njih, pri čemu je trenutak promene filma nešto što nije predmet izbora! Danas je svemnogo jednostavnije– ukoliko svetlosti zafali, sve što je potrebno uraditi je podizanje osetljivosti senzora na viši nivo pomoću komande na aparatu. Naravno, kako ništa nije besplatno, ni povećanje ISO vrednosti ne prolazi bez posledica. Glavna posledica – šum, u praksi redukuje detalje i konturnu oštrinu, a ukoliko se radi o ekstremnim vrednostima, ni kolorit ne ostaje pošteđen.

 

Specifičnost aparata kojem je ovaj test posvećen je upravo senzor i njegov „low-light“ kapacitet. Ne samo zbog toga što je preuzet iz skupljeg i ozbiljnijeg modela – Nikona D7000, već i zbog toga što svojom rezolucijom iznova demantuje opravdanost strahovanja da bi povećanje rezolucije vrlo negativno uticalo na krajnji kvalitet fotografije u lošim svetlosnim uslovima, uprkos diskutabilnom dobitku u količini detalja. Teorija kaže da povećanje gustine receptorskih ćelija na senzoru progresivno pojačava prisustvo šuma, a nekadašnja iskustva su je godinama podržavala. Praksa, s druge strane, pokazuje da ta teorija nije uklesana u kamenu, pa je pažljivim projektovanjem i izmenama u strukturi receptora, moguće postići jednako dobar krajnji efekat, uz povećanu rezoluciju, za šta je prvi realni dokaz bio Canonov CMOS senzor od 18MP, čije rezultate vidimo i u ovom testu, iza imena 600D.

 

D7000 je doneo potpuno novi 16.2MP senzor, kojim je Nikon zakoračio u svet APS-C aparata visoke rezolucije, a ono što je pokazao – i najveće pesimiste je ostavilo nemima. Iz istog razloga je potpuno razumljivo zašto je Nikon D5100 zanimljiv aparat. Senzor koji deli sa D7000 u startu mu obezbeđuje respektabilnu polaznu osnovu, bez potrebe da se bori za poziciju u situaciji gde konkurencija prosto zasipa tržište najblaže rečeno fantastičnim aparatima.

 

RAW, kao osnovni format snimanja, u startu daje snimke sa očigledno većom količinom šuma uodnosuna JPEG, jer na njega nije primenjena redukcija. Zauzvrat nudi mogućnost znatno lakšeg uklanjanja, uz bolje očuvanje detalja. Da bismo utvrdili poziciju novog tela u odnosu na prethodnu generaciju, ponovo ćemo ga uporediti sa Nikonom D5000, kao i aktuelnim konkurentom – Canonovim EOS-om 600D.

 

Ista studijska scena i dalje će nam služiti kao reper. 100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade. Kako Nikon u ovoj klasi omogućava izbor ISO vrednosti i u koracima od 1/3 EV, uvrštene su i međuvrednosti iznad ISO 800 (levo D5100, u sredini D5000 i desno 600D):

Iskustva stečena sa D7000, delimično su pokvarila doživljaj analize rezultata sa Nikona D5100, ali ne i u potpunosti. Očekivali smo da ćesituacija bitivrlo slična (ako ne istovetna) slučaju kada smo Nikon D7000 poredili sa D90 i Canonovim EOS-om 60D i D5100 nije izneverio! Na svim ISO vrednostima uspeva da održi kontantnu prednost u odnosu na prethodnika, a iako se količina šuma čini gotovo identičnom, treba znati da se radi o pozamašnoj rezolucijskoj prednosti, te da se u krajnjim okvirima – snimak sa D5100, prikazan na istom formatu (štampe ili na digitalnom mediju) daleko bolje nosi sa šumom! Kao i u slučaju kada smo D7000 poredili sa D90, i sada senzor prethodnika (D5000) ranije prikazuje znake „nervoze“ na plavom kolornom kanalu, ispoljavajući šum vrlo nezgodnog karaktera u tamnijim partijama Stari senzor se i dalje dobro drži, tu nema dileme, ali bitku gubi na terenu dinamike, gde D5100 pokazuje vrlo visoku marginu softverskog „natezanja“ fajla, te je u samom aparatu na taj način dostupno još cele dve blende ISO vrednosti (H1.0 – ISO 12800 i H2.0 – ISO 25600). Naravno, pomenute dve dodatne blende krasi diskutabilna upotrebljivost, pogotovo kada svetla nema dovoljno, pa se koriste na samim granicama. Ipak, pošto Nikon ostaje dosledan u nuđenju međuvrednosti čak i na „H“ delu skale, D5100 će svojim vlasnicima omogućiti korišćenje dosta čistih ISO 8000 (H0.3) i ISO 10000 (H0.7), čime se direktni konkurent (Canon 600D) ne može pohvaliti. Kolorni šum je na D5100 praktično potpuno odsutan do ISO 1600, a prvi očigledniji tragovi se pomaljaju tek na ISO 3200, pri čemu ga je u post-procesu izuzetno lako ukloniti.

 

Pređenje sa konkurentskim 600D otkriva nešto drugačije rezultate. D5100 ovde ostvaruje praktično jednaku prednost onoj koju smo videli u poređenju D7000 sa 60D! To znači da su razlike do ISO800 praktično beznačajne, da bi iznad ISO1600 Nikon počeo da beleži konstatnih ½ do čak 2/3 EV prednosti u odnosu na direktnog konkurenta, što jeizuzetan rezultat! Softverski postignute vrednosti – H0.3 (ISO 8000) i H0.7 (ISO 10000) važe za sasvim upotrebljive uz odgovarajuću obradu, dok je H1.0 (12800) na samoj granici. Ukoliko se ne koristi redukcija šuma. ISO 25600 (H2.0) već predstavlja krupan zalogaj i zahteva vrlo ozbiljnu obradu, kako bi se postigla kakva-takva upotrebljivost, makar u dokumentarne svrhe.