Nikon D5100 TEST

Nakon što smo u dosadašnjem delu obradili sve sisteme i funkcije aparata, obrazložili načine rada nekih od njih i izneli zapažanja kada je u pitanju sveukupni dojam o Nikonu D5100, došao je na red i mnogima najbitniji, praktični deo testa. Naravno, da bi aparat u upotrebnom smislu bio kompletan, neophodno je da budu zadovoljeni neki minimumi po svim kriterijumima, te da se po nekim merilima i ističe, kako bi zadobio simpatije potencijalnih kupaca. Nikon D5100 raspolaže sa više upečatljivih aduta, ali je jedan apsolutno neporeciv, a to je – senzor.

 

Generalno gledano, proizvođači svoje modele predstavljaju tržištu uglavnom tako da se promocija vremenski ne poklopa sa promocijom konkurentskih aparata, jer bi se u suprotnom izgubio efekat koji aparat može da ostavi na  ciljni auditorijum. Ta vremenska distanca nekada nije prevelika pa se, kao sada, može desiti da dva konkurentska aparata nastupe praktično istovremeno, na taj način dolazeći u direktan sukob, što listom specifikacija, što svojim rezultatima. Tako sada imamo priliku da aparate dva najsnažnija proizvođača sučelimo u trenutku kada ni jedan od njih nije čvrsto pozicionirao svoj model na tržištu. Na taj način, Canon EOS 600D se nameće kao idealan sparing partner u ovom testu. Pored njega, uporedni snimci će biti obogaćeni i primerima prethodnika, Nikona D5000, čime ćemo ispratiti praksu pokazivanja realnih dobitaka i u odnosu na prethodnu generaciju, i u odnosu na direktnog konkurenta.

 

Ako ste do sada imali prilike da se upoznate sa metodologijom ovih testova, primetili ste da ih delimo na studijski (tzv. „laboratorijski“) i realni deo. Svi test snimci su urađeni korišćenjem referentnog objektiva ovog proizvođača – AF-S Nikkor 50mm f/1.4G, dok smo kao primaran format koristili RAW, iz razloga koje smo i ranije navodili, a tiču se maksimalnog mogućeg kvaliteta koji aparat može da isporuči. JPEG nipošto nismo izostavili, pa je i on ispraćen serijom testova, nakon kojih ćemo moći da donesemo nekakav konačni sud, a vama obezbedimo validne dokaze u prilog iznetih tvrdnji. Na samom kraju je, kao i uvek, galerija semplova u punoj rezoluciji, koja treba da demonstrira šta se od ovog aparata može očekivati u praksi.

 

 

1. DETALJI, RAW

 

Prvi na redu je test detalja. Pošto se RAW u DSLR svetu smatra primarnim formatom, iz kojeg je moguće izvući samu esenciju kvaliteta, pogledaćemo kako se Nikon D5100 nosi u kontrolisanim uslovima, korišćenjem Nikonovog NEF-a.

 

Studijska scena koju smo eksploatisali i u svim dosadašnjim testovima, poslužiće i ovaj put. Isečke smodobili razvijanjemu verziji 6.4 Adobe Camera RAW-a (u daljem tekstu – ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor koji utiče na očuvanje detalja), a primenjen isti stepen oštrenja (50). Temperatura svetla je postavljena na 2850K, dok je izlazni kvalitet maksimalnih 12 (na skali od 1-12). Sečenje gotovog materijala je urađeno loseless tehnikom (bez gubitaka u kvalitetu i bez kompresije), kako bi kvalitet bio maksimalno očuvan.

 

Kako smo u uvodu praktičnog dela testa već napomenuli, poređenje ćemo vršiti sa Nikonom D5000, kao aparatom prethodne generacije, ali i sa konkurentskim EOS-om 600D konkurentskog Canona, koji takođe važi za „svež“ aparat na tržištu i deli istu ciljnu grupu sa ovde testiranim D5100.

 

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: Nikon D5100 , D5000 i Canon 600D

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma i sa istim stepenom oštrenja:

  

Ima istine u tome da test u kontrolisanim uslovima ne važi za posebno reprezentativan, jer isključuje čitavu plejadu raznih faktora remećenja, koje je u realnosti vrlo teško izbeći. Međutim,kontrilisani uslovisu jedini način da se na vagu stave proizvodi čije su međusobne razlike mahom na akademskom nivou. Osim toga, svaka druga druga varijanta bi podrazumevala potrebu da u razlike verujemo, pre nego da se u njih svojim očima uverimo, te kao takva - s razlogom bila dovedena u sumnju. Pritom, kontrolisani uslovi i nisu baš potpuna nepoznanica u svetu fotografije, što se posebno odnosi upravo na rad u studijskim uslovima.

 

Kada govorimo o ovde prikazanim rezultatima, teško bismo mogli izbeći ponavljanje skoro identičnih zaključaka kao i u prethodnih nekoliko poređenja, jer – praktično gledamo rezultate istog senzora! Uprkos sumnjičavosti koja se poslednjih godina provlači u pogledu napretka senzora, pri čemu se posebno apostrofira količina detalja, rekli bismo da D5100 pokazuje vrlo očigledne razlike naspram aparata prethodne generacije, Nikona D5000. Ne samo da uspeva da iskaže daleko više detalja, već to čini uz daleko finiji mikrokontrast, verniji render boja i sa istim procentom oštrenja. Određeni stepen „mekoće“ je obično karakteristična pojava kod senzora visoke rezolucije, kada se porede sa istim objektivima. Međutim, da li zbog enormnog napretka koji je novi senzor doneo ili prejakog AA (Anti-Aliasing) filtera starog aparata, D5100 deluje jednostavno – drastično ubedljivije.

 

Pređenje sa direktnim konkurentom povlači malo drugačije zaključke. Canonov EOS 600D nosi veću rezoluciju, mada ona nije prevelika i iznosi grubo oko 10%. Takva je razlika i u detaljima. Isti stepen oštrenja donosi malu prednost Canon aparatu, premda je jasno da ona nije tolika da ju je u realnom radu moguće lako primetiti. Barem u najvećem broju slučajeva.

 

Osporavanje rezolucijske prednosti se i pored očiglednih dokaza i dalje nastavlja, a u raznim poređenjima širom interneta gotovo da je postalo redovna „sportska“ disciplina. Delimična nemogućnost spoznaje rezolucijske prednosti dolazi od uslova u kojima je fotografija nastala ili kao rezultat korišćenja neadekvatnih objektiva, nedovoljnih za isticanje tih razlika. Iako je na prethodnom primeru lako registrovati prednost novog aparata naspram starog, i ovaj put ćemo ih dovesti u ravnopravni položaj, povećanjem rezolucije (upsize, tj. ekstrapolacija) starog na rezoluciju novog:

 

Za one koji su pažljivo ispratili sve prethodne testove ovog tipa, krajnji efekat ovakvog zahvata ne predstavlja iznenađenje. D5100 je s lakoćom izašao na kraj sa D5000, te pokazao da prosto povećanje u odnosu na „native“ rezoluciju nema uticaj na konačni kvalitet, pošto osim količine piksela, nedostaju i informacije koje bi to povećanje učinile svrsishodnim.

 

Obratni proces bi bio dovođenje rezolucije Nikona D5100 na 12.3 MP starijeg modela, postupkom interpolacije (downsize, odnosno smanjenje rezolucije):

 

Uprkos tome što je interpolacija na neki način „obogaljila“ primarnu prednost novog modela, D5000 ni u ovom poređenju nije izašao posebno dostojanstveno. Iako im je rezolucija i ovaj put jednaka, te je D5100 izgubio dobar deo informacija koje je nosio u svojih 16.2 MP, očigledna nadmoć je zadržana! Konačan zaključak? Da, povećanu rezoluciju nipošto ne treba posmatrati kao marketing. Da li je svakome potrebna? Verovatno ne, ali da napredak (i to sasvim očigledan) postoji – u to ne bi trebalo imati nikakvih sumnji!

 

Test detaljavalja sprovesti i u nekim realnijim uslovima, bližim svakodnevnom korišćenju. Naravno, posmatrati fotografiju na 100% ne smatra se razumnim, ali – budimo realni – svako voli da kupovinu novog aparata opravda nekim konkretnim dobicima! Ukoliko je taj dobitak u nekom momentu moguće i unovčiti (ko je pomenuo „stock“?), onda cela ova priča počinje da deluje mnogo razumnije. Pogledaćemo kako se Nikon D5100 snalazi u ovakvim uslovima:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen u ACR-u na standardnim podešavanjima, isključenom redukcijom šuma i oštrenjem na 50, a desno JPEG u standard kolornom stilu, na „default“ setovanjima):

 

Nikon D5100 je visok nivo detalja održao i napolju. Render finih detalja je na vrlo visokom nivou, pa je iz ovakvih snimaka moguće štampati i vrlo velike formate, ukoliko za tim postoji potreba. Poređenje sa JPEG-om, iako čisto informativnog karaktera, pokazuje koliku je marginu u obradi moguće ostvariti na modernim senzorima, ukoliko proces obrade ne prepuštate aparatu i JPEG algoritmu kompresije, koji žrtvuje veoma ozbiljnu količinu detalja. O tome ćemo više u narednom testu...