Nikon D5100 TEST

TELO

 

Dizajn tela utiče na ergonomiju aparata, što osim udobnosti pokriva i raspored i izvedbu komandi na samom telu, a određenim procentom utiče i na vizuelnu prijemčivost. Osmotrićemo ga sa svih strana:

Kao i najveći deo DSLR-ova ove klase, Nikon D5100 je izrađen od plastike ispod koje se krije metalna konstrukcija, kao ojačanje koje utiče na strukturnu čvrstoću i robustnost aparata. Finiš je karakterističan Nikonski, mat teksturiran, sa gumenom oblogom na rukohvatu i tek manjom oblogom za palac. Ostatak aparata je u potpunosti bez gumene obloge, što može izazvati zamor prilikom dužeg korišćenja, a pogotovo sa masivnijim objektivima. Ali, šta je tu je. Dimenzije tela su manje u odnosu na D5000 i iznose 128 x 97 x 79mm. Isto važi i za masu od 560g, što je pre svega posledica drugačije postavljenog obrtnog displeja, pri čemu je udobnost korišćenja ostala na skoro istom nivou. To znači da se ona ne može meriti sa ugođajem koji pruža jedan D7000 (o većim aparatima da i ne govorimo), ali će za veliku većinu korisnika, pogotovo ako se ne radi o višesatnom radu, biti i više nego dobar kompromis. Jedina ozbiljnija zamerka ide u pravcu rukohvata, koji je previše plitak, što ume biti zamorno za prste. Ako je za utehu, ni drugi aparati ove veličinske klase ne nude značajno bolji rukohvat, pa ovu zamerku treba primiti sa određenom rezervom. U nekim slučajevima male dimenzije nose i svoje pozitivne strane, pa se D5100 sa setom od par adekvatnih objektiva može spakovati u vrlo malu torbu, bez da to predstavlja značajan teret. S druge strane, opravdanje je teško naći u izostanku ponude dodatnog baterijskog gripa, koji pruža značajno udobniji ugođaj korišćenja u vertikalnom položaju, ali i u horizontalnom, kod korisnika krupnijih šaka. Predviđeni vek zavesice iznosi 100.000 okidanja, što je standardna cifra za klasu kojoj pripada, a telo nije zaptiveno, što ne treba uzimati za zlo, pošto se i većina konkurentskih proizvoda ne može pohvaliti zaptivenim aparatima u ovoj klasi.

Pošto D5100 spada u APS-C tela (odnosno „krop“, u Nikon terminologiji poznata još i kao DX), kompatibilnost se prostire na celu gamu DX optike, a delimična podrška je obezbeđena i za najveći broj starijih objektiva, namenjenih čuvenom Nikon-F bajonetu. Zbog odsustva„ šrafcigera“, naročitog motora u telu kojim se pogoni autofokus na starijim autofokusnim objektivima, podrška za njih je moguća samo sa manuelnim fokusom, dok je AF funkcionalnost rezervisana za AF-S i AF-I objektive. Iz istog razloga, Nikon poslednjih godina lagano menja starije objektive novima iz AF-S serije, čija je funkcionalnost potpuna, nezavisno od tela na koje se montira. Takođe, podrška za sve modove snimanja je obezbeđena samo u kombinaciji sa objektivima koji raspolažu elektronikom, poput onih koji nose „D“ i „G“ sufiks, dok je one bez elektronike (Non-CPU) moguće koristiti isključivo u potpuno manuelnom modu. Sažeta tabela će pružiti jasniju sliku:

Lista podržanih objektiva

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

 

Kao što smo u jednom trenutku već pomenuli, prve najave Nikon D5100 su predviđale da će senzor biti preuzet iz aktuelnih modela D3100 ili D7000, ali se nije znalo u kojem će pravcu proizvođač krenuti. Da li ići Utabanim stazamai ponuditi senzor iz D3100 upakovan u jače telo, ili na neki način svesno ugroziti prodaju snažnijeg D7000, implementacijom istog senzora. vodeći se logikom da će ljudi koji žele D7000, svakako i kupiti taj aparat. Takva logika se pokazala ispravnom kada je konkurentski Canon u pitanju, a srećom – i Nikon je prihvatio takvu igru, pa tako sada pored „mini-7D“ imamo i „mini-D7000“, na opšte zadovoljstvo potencijalnih kupaca, koji su potajno želeli D7000, a nisu mogli da ga priušte, ili im još jedno krupno telo nije bilo potrebno.

 

Iako su vam pojedinosti dotičnog senzora verovatno već poznate, iskoristićemo priliku da obnovimo gradivo i podsetimo se nekih detalja. Radi se o senzoru formata 3:2 i dimenzija 23.6 x 15.6mm izrađenom u CMOS tehnologiji, u čijem je projektovanju i izradi Nikon imao više udela nego ikada do sada. APS-C format (Advanced Photo System type-C) u Nikonovom slučaju označava krop faktor 1.5x (DX u Nikonovoj terminologiji), što označava vidni ugao (tzv. FOV; Field-of-view), odnosno faktor množenja u odnosu na senzor punog formata (Full-frame, odnosno 35mm Lajka format). To znači da množenjem žižne daljine naznačene na objektivu multiplikatorom 1.5, dobijamo ekvivalentnu žižnu daljinu objektiva na FF senzoru. U prevodu, kada raspon kit objektiva, AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR, pomnožimo sa krop faktorom 1.5, dobijamo da taj objektiv na Nikonu D5100 pruža vidni ugao ekvivalentan objektivu raspona 27-82.5mm na full-frame senzoru (36x24mm). Ovakav vidni ugao, iako žrtvuje širinu, pogoduje ljubiteljima akcione fotografije koja uključuje velike radne distance, budući da svojim množiocem nadomešćuje nedostatak milimetara na objektivu. Kako potencijal senzora ne bi bio žrtvovan, Nikon je konačno imao sluha i uvrstio 14-bitni A/D konvertor, koji omogućava daleko širi spektar kolornih tonova, a samim tim i znatno širi dinamički raspon, u odnosu na senzore prethodne generacije.

Preuzet iz D7000 - Nikon CMOS senzor rezolucije 16.2 MP*

ISO raspon je proširen, pa sada kreće od ISO 100 (kod D5000 od ISO 200) do ISO 6400 u koracima od 1/3 blende, a kao i kod D7000, ponuđene su i cele dve blende softverski pojačane osetljivosti – ISO 12800 (H1.0) i 25600 (H2.0). U rasponu od ISO 6400 i H1.0, postoje i međukoraci od ISO 8000 (H0.3) i ISO 10000 (H0.7), što omogućava doziranu upotrebu najviših vrednosti i samim tim, manje šuma.

 

Desna ruka senzora, centralni procesor koji upravlja celokupnim sklopom, oličen je u nedavno predstavljenom Expeed2 rešenju, kao rešenju koje je prethodnu verziju poslalo u zasluženu penziju. Pored dovoljnog kapaciteta za obradu drastično zahtevnijih snimaka sa senzora visoke rezolucije, ovaj procesor na velika vrata donosi još neke funkcije, sa posebnim akcentom na bolju video podršku.

Veoma brz – Nikon Expeed2*

Kao i u slučaju ostalih Nikon DSLR-ova, i D5100 je opremljen sistemom automatskog čišćenja prašine sa senzora. Tehnologija zvana „Integrated Dust Reduction System“funkcioniše slično rešenjima drugih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i low-pass filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Vibracije se izvode u četiri različite frekvencije, te se na taj način tretiraju čestice prašine različite veličine. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata, a po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora (i ne samo senzora), a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije (posebno se kupuje), mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System u sklopu šasije senzora*

Senzor merenja svetla, 420-pikselni RGB senzor TTL tipa, nasleđen je iz ranijih modela aparata ovog proizvođača, među kojima je prethodnik D5000, ali i D90 i D3100. Postojala je nada da će D5100 preuzeti neku savremeniju varijantu merenja, ali se to ipak nije desilo. U svakom slučaju, raspolaže sa tri moda merenja. Najčešće korišćeni je Matrix, a ponuđen je u dve varijante, koje će biti automatski izabrane u zavisnosti od objektiva koji je na aparatu. Primarna varijanta – 3D Color Matrix Metering II, merenje vrši pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U slučaju korišćenja elektronskih objektiva van D i G klase, koristi se Color Matrix Metering II (bez 3D prefiksa i mogućnosti određivanja distance). Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, zanemarujući eksponiranost ostatka kadra. Naravno, svetlomer je zadužen i merenje potrebne jačine bljeska blica u i-TTL režimu.

420-pikselni RGB TTL senzor merenja svetla*

AUTO-FOKUS

 

I po pitanju autofokusnog sistema ćemo konstatovati već viđeno, s tim da je važno naglasiti da, kao i u slučaju svetlomera, to nikako ne znači nešto loše. Multi-CAM1000, fazni AF senzor sa 11 tačaka od kojih je centralna krstasta, preuzet je iz prethodnog modela, a pošto se dotičnim AF sistemom može pohvaliti i D90, kao predstavnk više klase, ne treba imati nikakvih sumnji u njegovu pouzdanost i kapacitet za ispunjavanje zahteva korisnika.

Multi-CAM1000 TTL, AF modul sa 11 tačaka od kojih je centralna krstasta*

11 AF tačaka pokriva najbitniji deo kadra, a centralna je krstasta (tzv. cross-type). Krstasta AF tačka označava AF polje koje je pokriveno sa dve dijagonalne tačke koje se seku pod uglom od 90°, čime se postiže dosta veća osetljivost, a samim tim i preciznost. Raspored tačaka možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda 11 AF tačaka

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog fokusiranja prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju promene distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije usluge pomažu u preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 11 AF tačaka, koje je moguće izabrati.

 

Režima autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupna je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Isto tako, može pomoći i kada se fokusiranje izvodi na jednoličnim površinama, kada će četiri bočne tačke (nisu naznačene u tražilu) pomoći u situacijama kada centralna ne može da potvrdi fokus. U slučaju da prethodno izabrana meta izađe van „vidokruga“ zadate AF tačke, tačke u okruženju će preuzeti ulogu i održati fokus na objektu, na taj način pomažući praćenje dinamičnijeg kretanja:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa pomoćnim tačkama

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete (odnosno fokusne tačke), ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A), a praćenje se izvodi korišćenjem svih 11 tačaka:

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,

dinamičkom promenom tačaka

Poslednji režim fokusiranja zapravo je prvi na listi ponuđenih, ako uzmemo u obzir da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, pokušavajući da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Redovna stavka vezana za autofokus na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Po specifikacijama, optimizovana je za raspon od 18 do 200mm, fokusiranjem na centralnoj tački, a domet se kreće od 0.5 do 3m (za najmanji domet je neophodno skinuti zonericu sa objektiva). AF-Assist može biti isključen u opcijama, a ne može se koristiti sa manuelnim ili kontinualnim fokusom.

 

Manuelni fokus, iako po definiciji ne spada u autofokusni režim, koristi neke njegove usluge, a potpomognut je rangefinder funkcijom koja se može uključiti. Ova opcija nudi mogućnost vrlo preciznog postizanja fokusa na željenoj meti, a osim uobičajene tačke u levom uglu tražila, koja indikuje potvrđen fokus, raspolaže i naročitim grafičkim prikazom položaja fokusa u odnosu na zadati cilj, čime ne raspolažu ni Nikoni najviše klase. Ova opcija u mnogome pomaže prilikom ručnog fokusiranja, a opravdanje za njeno prisustvo samo u aparatima najniže klase treba tražiti pre svega u činjenici da najniža klasa ne raspolaže ugrađenim motorom/šrafcigerom, pa je za najveći broj starijih objektiva neophodno manuelno fokusiranje. Na sledećoj ilustraciji možete videti kako rangefinder funkcija radi u praksi:

Manuelno fokusiranje potpomognuto rangefinder funkcijom

 

TRAŽILO

 

Tražilo je optičko, bazirano je na pentaogledalu, zbog čega je nešto tamnije nego ona koja krase skuplje (i veće) aparate. Prikaz u njemu pokriva 95% kadra, a stepen uvećanja je 0.78x, po čemu je identičan tražilu u D5000, a eye-point, tj. najudaljenija tačka sa koje se kroz tražilo može videti prikaz celog kadra, iznosi 17.9mm, što u većem broju slučajeva omogućava korišćenje bez skidanja naočara. Dodatno, priloženim točkićem se može izvršiti korekcija dioptrije u rasponu od -1.7 do +0.7.

 

Da ne bismo zaboravili da ništa nije besplatno, Nikon se potrudio da, kao i na modelu D3100, određena rešenja degradira i tako postigne uštedu u proizvodnji. Tako je fokusno staklo dugog naziva - Type B BriteView clear matte screen Mark V zamenjeno „novijim“ pod imenom Type B BriteView clear matte screen Mark VII. Veći broj u seriji obično označava napredniju varijantu, međutim – kod Nikona D5100, kao i kod D3100, to nije slučaj! Razlika između ova dva fokusna stakla je u izostanku transparentnog LCD filma kod novijeg, koje je na taj način izgubilo mogućnost selektivne projekcije AF tačaka ili pomoćne mreže za kadriranje. Umesto toga, tražilo je opremljeno fiksnim, graviranim fokusnim tačkama, koje su permanentno prikazane u tražilu, što samo po sebi i nije loše rešenje (ako na trenutak zaboravimo osećaj nazadovanja), koliko smeta prilično sitan prikaz svake pojedinačne tačke, zbog koje će ih nekad biti teško uočiti, uprkos jasnom osvetljenju u trenutku selekcije.

 

Kako prikaz u tražilu Nikona D5100 izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo Nikona D5100

Srećom „mere štednje“ nisu dotakle raspon informacija pruženih u tražilu, pa se po tome D5100 može pohvaliti jednako izdašnim spiskom parametara kao i ranije. S leva na desno, tu su: indikator potvrđenog fokusa; indikator zaključanog merenja; indikator fleksibilnog programa u P modu; trajanje ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera (sa mogućnošću obrtanja); stanje baterije; indikator kompenzacije blica; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator bracketing funkcije; indikator aktiviranosti AutoISO opcije; tekuća ISO vrednost (koju je moguće setovati tako sa non-stop bude prikazana); indikator blica i indikator upozorenja. Osim ovih, u tražilu mogu biti prikazani još neki parametri, smenjivanjem postojećih, u zavisnosti od trenutno aktivnog režima ili operacije. Tu je broj preostalih snimaka, stanje bafera, indikator balansa bele, stepen kompenzacije blica,rangefinder itd.

 

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

 

Iako spada u potpuno trivijalnu stvar, primetili smo bitno drugačiji dizajn Nikonovog zaštitnog znaka, popularne crvene „obrve“, po kojoj su DSLR-ovi ovog proizvođača ostali prepoznatljivi. Da li je to uvertira u neke nove poduhvate, ostaje da vidimo. Što se ostatka tiče, manje/više je skoro sve moglo biti očekivano. Drugačije postavljen zglob obrtnog displeja je značio i potrebu za izmenjenim rasporedom komandi, pa su one na broju, ali ispremeštane tako da zadovolje novi dizajn. Neke stvari nisu realizovane onako kako smo s pravom očekivali, a u nastavku ćemo otkriti i koje.

Gledano spreda, najočiglednija razlika je visina tela, koja je na D5000 bila povećana zbog obrtnog displeja, čiji je zglob bio postavljen na neuobičajenom mestu, koji je zahtevao ozbiljan redizajn osnovne forme. Nikon D5100 je zbog toga dosta nižeg profila, ali je po broju raspoloživih komandi/funkcija, te njihovog rasporeda, sasvim jednak svom prethodniku. Na samom rukohvatu se nalazi prednji IC senzor, a u prostoru između rukohvata i bajoneta, bliže vrhu aparata, postavljena je AF-assist lampa, koja pomaže prilikom fokusiranja u lošijim svetlosnim uslovima, signaliziranju odloženog okidanja i uklanjanju efekta „crvenih očiju“. Dominantnu poziciju u prednjem delu svakako zauzima Nikon-F bajonet, a sa njegove desne strane je taster za odbravljivanje objektiva. Iznad oznake aparata nalazi se mono mikrofon, namenjen zvučnom zapisu u sklopu video snimanja, a desno, ispod internog blica, nalaze se tasteri za aktiviranje blica (i setovanje kompenzacije snage bljeska, kada je blic već aktiviran) i Fn, programabilni taster čija se funkcija može menjati, a inicijalno služi setovanju ISO vrednosti (moguće ju je promeniti u balans bele, kvalitet fotografija, bracketing, režim okidanja ili Active D-Lighting).

Gornja strana je delimično izmenjena u odnosu na D5000. Središnji deo gornje strane aparata, kao i obično, zauzima interni blic. Sa leve strane se nalazi samo minijaturni zvučnik, koji emituje signalne tonove, kao i zvučne zapise u toku video reprodukcije. Sa desne strane blica dominira selektor modova sa 13 položaja. Osim klasičnog Full-auto moda, naznačenog zelenim simbolom, na raspolaganju je još jedan potpuno automatski mod – flash-off, koji izostavlja upotrebu blica u lošijim svetlosnim uslovima. Pored njega, tu su četiri kreativna moda: Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter Priority (S) i Programmed Auto (P). Scenskih modova, okrenutih laicima, na samom selektoru ima pet: Portrait, Landscape, Child, Sports i Close-up, a ponuđena je i pozicija Scene, koja grupiše dodatnih jedanaest (!) – Night Portrait, Night Landscape, Party/Indoor, Beach/Snow, Sunset, Dusk/Dawn, Pet Portrait, Candlelight, Blossom, Autumn Colors i Food. Nismo sigurni u svrsishodnost ovolikog broja predefinisanih scenskih modova, ali – recimo da ih neko može upotrebiti. Nejasno je i na koji će se način korisnik snaći u nekoj takvoj situaciji, s obzirom da treba da izabere odgovarajući u gomili od čak 16 scenskih modova! Da stvar bude još zamršenija (ili kreativnija?), Nikon se pobrinuo izdvajanjem još jednog posebnog moda – Effects. Ovaj mod grupiše set od 7 specijalnih efekata, od kojih smo neke viđali na ranijim aparatima. Razlika je što ih ovaj put možete primeniti u realnom vremenu, u toku fotografisanja, pa čak i snimanja video materijala. Ponuđeni su: Night Vision, Color Sketch, Miniature Effect, Selective Color, Silhouette, High Key i Low Key. Uvek će biti onih koji će ovu opciju protumačiti kao marketinšku borbu za kupce skromnijeg znanja, ali smo sigurni da će biti i onih koji će je pozdraviti. Zbog toga sud o njoj ostavljamo vama.

Novinu u odnosu na D5000 predstavlja poluga za aktiviranje režima „živog prikaza“ (live-view), postavljena u osnovu selektora modova. Potpomognuta je oprugom, tako da se nakon pokretanja, odmah vraća u prvobitni položaj. I dok bi se o njenoj poziciji dalo raspredati, dve stvari je čine ne baš dobrim rešenjem. Prvo, smer aktiviranja je jednostavno rečeno – pogrešan. Zahteva da bude pomaknuta kažiprstom, umesto logičnije, palcem. Zbog toga će pri aktivaciji oduzeti više vremena, zbog potrebe da aparat drugačije prihvatite. Drugo, njena implementacija je direktno izostavila polugu kojom bi se, po uzoru na telo nižeg ranga (!) – Nikon D3100, direktno birao režim okidanja. Umesto toga, Nikon D5100 će od vas zahtevati gimnastiku kroz menije, kao što je slučaj na prethodniku i ne samo što ćete morati da za odgovarajućim režimom prebirate po kontrolnom meniju, nego ćete (u slučaju aktivacije odloženog okidanja) to morati da činite svaki put, nakon što jednom okinete! Stvarno je neshvatljiv poriv projektnog tima, koji uporno insistira na ovakim ergonomskim arhaizmima koji se vuku iz prošlosti, a posebno u apsurdnoj situaciji gde se jeftiniji model, predstavljen tek par meseci ranije, može pohvaliti jednim od najpraktičnih rešenja, ne samo u svojoj klasi, nego uopšte!

 

Ostatak komandi na gornjoj strani je skoro uobičajen. Osim glavnog prekidača za uključivanje aparata i dvostepenog okidača u njegovom središtu, u njegovoj okolini je još tri tastera. Jedan od njih je namenjen izboru blende, odnosno kompenzaciji ekspozicije (u zavisnosti od trenutno selektovanog moda fotografisanja) u kombinaciji sa kontrolnim točkićem, a može biti reprogramiran i za neku drugu funkciju (lista nije preširoka i obuhvata samo određeni set opcija). Tu je i Info taster, kojim se glavni displej može po želji uključiti/isključiti, radi dobijanja kontrolnog menija, naročite zamene za statusni displej, koji nedostaje na malim aparatima. Nova komanda je označena crvenim markerom, a sugeriše da služi pokretanju i zaustavljanju snimanja video zapisa. Na žalost, njeno reprogramiranje nije moguće, a nema udvojenu funkciju koja bi bila aktivna van režima živog prikaza.

Pogled sa zadnje strane otkriva skoro isti broj komandi kao i na prethodniku, s tim što su one sada grupisane sa desne strane, zahvaljujući zglobu obrtnog displeja. Sa leve strane tražila je postavljen Menu taster, za ulazak u sistem menija, a do njega je i zadnji IC senzor za daljinsku kontrolu aparata (kao što ste verovatno primetili, ima ih dva, što zaslužuje posebne pohvale). Sa desne strane tražila se nalazi Information Edit komanda za podešavanje parametara na Information Display-u (više o tome kasnije), a zeleni marker pokraj nje sugeriše da služi sistemskom resetovanju aparata, u kombinaciji sa jednako obeležnim Menu tasterom. Neposredno kraj nje je AE-L/AF-L taster, kojim se zaključava ekspozicija ili snaga bljeska blica. U modu pregleda, istim tasterom se snimljene fotografije mogu zaključati, tako da onemoguće nehotično brisanje. U krajnjem desnom, gornjem uglu, nalazi se kontrolni točkić, čija je namena višestruka, a trenutna funkcija zavisi od aktivnog moda fotografisanja ili korišćene funkcije. Osnovna funkcija mu je setovanje otvora blende (Aperture Priority mod) ili ekspozicije (Manual), dok se u kombinaciji sa tasterima poput Fn/ISO i sličnih, koristi za izmenu ostalih bitnih parametara. Ispod njega je obloga (mada više liči na podmetač) za palac, koja obezbeđuje bolje držanje aparata. Desno od displeja dominira četvorosmerni krstić/klackalica, kojim se vrši kretanje kroz sistem menija, selekcija opcija i izmena parametara kada je aktivan Information Display. U toku samog fotografisanja, njime se vrši i selekcija aktivne AF tačke. U njegovom središtu je OK taster, čija je svrha očigledna i osim potvrde izbora, služi i odabiru centralne AF tačke. Iznad je komanda za prelazak u režim pregleda snimaka, dok su ispod komande za uvećanje/umanjenje prikaza u režimima živog prikaza i pregleda fotografija. Desno od njih je LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, kao i komanda za brisanje snimljenih fotografija.

 

MEMORIJA

 

Odeljak memorijske kartice je postavljen na standardno mesto, na desnom boku aparata, u sklopu rukohvata. Izrada nije baš vrhunska, pa poklopac ne stoji baš najčvršće zbog zazora koji postoji između njega i ostatka tela, što se Nikonu nekako uvek provuče u nižoj kategoriji. Podržava sve verzije i revizije Secure Digital (SD) standarda, što osim izvornog, uključuje i SDHC, SDXC, ali i sve popularniju Eye-Fi vrstu kartica, koje omogućavaju bežični transfer snimaka na kompatibilne uređaje (Wi-Fi standard komunikacije).

Odeljak SD memorijskog slota

Zahtevnost u pogledu kapaciteta kartice je povećana, što je i razumljivo uzevši rezoluciju u obzir. Na karticu kapaciteta 8 GB u proseku se može smestiti oko 370 RAW, 800 JPEG ili 240 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu i najvećoj rezoluciji (RAW+JPEG Large/Fine). Prosečno zauzeće prostora može varirati u zavisnosti od količine šuma (a samim tim i uključene redukcije), ali i sadržaja (snimci sa jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

 

Video segment je dosta zahtevniji, pa će na karticu istog kapaciteta stati do sat vremena materijala u punom, fullHD kvalitetu (1080p u 24fps), što zavisi od sadržaja i uslova u kojima su snimci nastali. Lošiji svetlosni uslovi i pojačan šum otežavaju kompresiju, pa se na taj način povećava i protok podataka u sekundi. Prilikom snimanja u nekim prosečnim uslovima, testiranjem smo utvrdili da prosečna SDHC kartica klase 6 uspeva da se izbori sa brzinskom zahtevnošću videa na Nikonu D5100, ali je zbog sigurnosti (fragmentacija i bolja kontrola memorijskog bafera) preporučljivo obezbediti barem Class 10 karticu.

 

 

BATERIJA

 

U osnovu rukohvata, takođe na uobičajenom mestu, nalazi se nova, EN-EL14 Li-Ion baterija, preuzeta iz D3100. Poklopac odeljka baterije je solidno izrađen, ne klima se i nema preteranog zazora kada je zatvoren, a ovaj put je baterija dobila i svoj osigurač, koji će se pobrinuti da baterija ne izleti iz ležišta nakon otvaranja.

MH-24 punjač sa EN-EL14 Li-Ion baterijom

Kapacitet baterije iznosi 1030mAh, što je čak i neznatno manje od 1080mAh, sa koliko je raspolagala baterija D5000. Od samih brojki mnogo je bitnija autonomija koju obezbeđuje u praksi, a tu je situacija prilično dobra za aparat ove klase. Iako trajanje baterije može zavisiti od niza faktora, kao što su uslovi i/ili način korišćenja, nova baterija, uprkos nešto nižem kapacitetu, obezbeđuje veću autonomiju, nego ona u D5000. 660 snimaka po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima je odličan rezultat. Ukoliko prištedite na korišćenju internog blica i glavnog displeja, možete uštedeti još nešto energije i izvući i više od 850 snimaka! Oni koji žele da idu dalje, uz maksimalnu štednju, koja isključuje korišćenje internog blica, glavnog displeja (i naravno, živog prikaza), stabilizacije objektiva, pa čak i manuelnog fokusa i RAW zapisa, mogu očekivati i celih 1000 snimaka iz jednog punjenja!

 

Video zapis je (kao i u slučaju memorijske kartice) dosta zahtevniji, pa zbog forsiranog korišćenja displeja, kao i senzora, bateriju može potpuno da isprazni za svega sat vremena kontinualnog snimanja. Testiranjem smo utvrdili da će baterija izdržati nešto više od 70 minuta snimanja u nekoliko sekvenci, u povoljnim ambijentalnim uslovima (dobra osvetljenost i sobna temperatura, koja najviše pogoduje baterijama). Više nego solidan rezultat.

 

 

KONEKTORI

 

Na levom boku aparata, ispod gumenog poklopca, smešteni su konektori. Ima ih četiri. Gore se nalazi kombinovani GPS/Remote konektor, na koji se može prikačiti Nikon GP1GPS geottager modul, koji će u EXIF svakog pojedinačnog snimka upisati trenutne koordinate i na taj način vam dati mogućnost da kasnije utvrdite tačnu lokaciju snimanja. Istovremeno se na njega može priključiti i Nikon MC-DC2 daljinski žični okidač, u slučaju da je potrebno nešto više od bazične kontrole koju pružaju IC okidači. Do njega se nalazi kombinovani miniUSB-Audio/Video konektor, koji služi za povezivanje aparata sa računarom, u svrhu prebacivanja snimaka na računar ili, posredstvom odgovarajuće aplikacije, daljinsku kontrolu sa računara. Korišćenjem audio/video kabla, aparat može biti priključen na eksterni displej, koji će na taj način poslužiti za pregled snimaka na kartici ili za prikaz režima živog prikaza u visokoj rezoluciji. Niže se nalaze još dva konektora. Levi je 3.5-milimetarski stereo ulaz, namenjen eksternom mikrofonu, kojim će kvalitet audio zapisa na video snimku biti značajno unapređen, a podržani su svi tipovi pasivnih mikrofona. Desno se nalazi mini-HDMI (tip C) konektor, čija je svrha istovetna audio/video izlazu, samo u digitalnom obliku, što u praksi obezbeđuje znatno viši kvalitet prikaza na uređajima visoke definicije. Istovremeno se, ukoliko uređaj to podržava, u režimu pregleda aparat može kontrolisati daljinskim upravljačem po HDMI-CEC standardu.

Konektori: kombinovani USB-A/V izlaz, GPS/Remote, mini-HDMI i 3.5mm mikrofonski ulaz

DISPLEJ

 

Displeji su, u nižoj klasi Nikon aparata, dugo bili potpuno zapostavljena kategorija. Održali su nisku rezoluciju čak i kod nekih aktuelnih modela (D3100), a modelu D5100 pripada čast da konačno raskine sa takvom praksom, kao što je, uostalom, i D5000 svojevremeno bio prvi Nikon aparat sa obrtnim ekranom.

 

Radi se o 3-inčnom displeju formata 4:3 i rezolucije koja je povećana na 921.000 piksela (640 x 480). Na taj način je konačno ispravljen i taj poslednji nedostatak koji su „entry-level“ Nikoni vukli za sobom. U praksi, to znači mnogo detaljniji prikaz prilikom pregleda snimaka, u toku rada u režimu „živog prikaza“ (u daljem tekstu – LV, od „live-view“). Vidljivost iz uglova je deklarisana na 170°, solidna je i u nepovoljnim uslovima, a jedino na izuzetno jakom suncu postoji potreba za počajanom osvetljenošću, za šta će poslužiti opcija korekcije osvetljenja, dostupna u sedam nivoa. Reprodukcija boja važi za odličnu, pa će u najvećem broju slučajeva displej poslužiti kao vrlo tačan reper eksponiranosti i kolorita snimljenih fotografija.

Odsustvo statusnog displeja na aparatima ove klase je glavni displej proizvelo u svojevrsnu zamenu. Pošto su rezolucija i raspoloživi prostor znatno veći, a njegov položaj na telu povoljniji (pogotovo kada je aparat nivelisan u nivou očiju), glavni displej izuzetno dobro radi posao statusnog, mada uz penale koji se tiču evidentno slabije vidljivosti u uslovima sa prejakim svetlom, kao i značajno smanjene autonomije aparata, zbog potrošnje koju permanentna upotreba glavnog displeja generiše.

 

Prikaz koji obuhvata Information Display (kako ga Nikon zove), ponuđen je u dve varijante – klasičnoj i grafičkoj, sa po tri kolorne teme za svaku od njih. Organizacija osnovnih parametara im se delimično razlikuje, ali je njihov broj praktično jednak:

Information Display, u dve verzije (classic i graphic) i više kolornih tema

Prikazane informacije pokrivaju trenutni mod rada, osnovne parametre poput otvora blende, ekspozicije (u grafičkom modu prikazani i ilustracijom koja stilizuje trenutna setovanja, te kao takvi namenjeni manje iskusnim korisnicima), ISO vrednosti i skale svetlomera raspona ±2 blende (kojoj je, kao i u tražilu, moguće obrinuti polaritet). Pored njih, Information Display u osnovnom prikazu nudi i sledeće: indikator kompenzacije snage blica, odnosno manuelnog rada sa istim; indikator Auto-ISO opcije; indikatore multiple exposure i HDRfunkcije; indikator baterije; indikator bracketing funkcije i parametre vezanje za nju; indikatori bipera, GPS-a i Eye-Fi konekcije; trenutni mod autofokusa, režim i selektovanu AF tačku. U donjem-desnom uglu je broj preostalih snimaka koje je moguće smestiti na karticu trenutno izabranim kvalitetom, a cela desna strana sadrži opcije kojima se direktno pristupa pritiskom na Information Edit komandu označenu slovom „i“, te se na taj način mogu interaktivno kontrolisati, bez potrebe za kretanjem kroz sistem menija. Ponuđene su: kvalitet snimanja; balans bele (WB); ISO osetljivost; režim okidanja; mod i režim fokusa; mod merenja; Active D-Lighting; Bracketing; mod blica i njegova kompenzacija; kompenzacija ekspozicije i trenutni kolorni stil.

 

 

LIVE VIEW

 

Danas LV predstavlja sasvim uobičajenu funkciju na modernim DSLR-ovima. I pored usavršavanja tokom godina, na ovom tipu aparata nikad nije dostigao popularnost koju ima na kompakt aparatima. Dva su razloga za to. Prvi je činjenica da je blagodeti optičkog tražila teško zameniti digitalnim prikazom, a drugi je čisto ergonomske prirode – zbog osetno velike razlike u masama, DSLR-ove je skoro nemoguće koristiti po uzoru na kompakte, kadriranjem u visini očiju, ispruženih ruku i proizvoljnim fokusiranjem, što zbog nedovoljne stabilnosti, što zbog nedostatka bržeg autofokusa. Na kraju, i sam rad u LV režimu je usporen, okidanje se vrši sa određenim kašnjenjem, pa i to treba imati u vidu. Ipak, upotrebljivost ove funkcije na DSLR-ovima se ne dovodi u pitanje, pri čemu je važno naglasiti da je po sredi sasvim drugi način rada. Zbog toga se LV na DSLR-ovima koristi mahom sa stativa, a u novije vreme i za snimanje video zapisa, kod kojeg postaje ključna spona između korisnika i onoga što aparat „vidi“.

 

Specifičnost LV režima je i autofokus. Pošto Nikon u tela niže klase standardno ne uključuje mogućnost kombinovanog korišćenja konvencionalnog faznog fokusa u LV režimu (kao što je to slučaj sa aparatima više klase, gde se ovaj mod još zove i „handheld“), na D3100 je moguće fokusirati isključivo pomoću „kontrastnog“ AF-a (Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF). Ovaj sistem fokusiranja ne koristi usluge AF senzora namenjenog faznom fokusiranju, već fokus određuje na osnovu merenja kontrasta između susednih, različito obojenih površina u kadru, „šetajući“ fokus napred/nazad do postizanja najoštrijih prelaza u izabranom fokusnom polju. Otud i naziv „kontrastni fokus“. Ovaj način fokusiranja se, pored nekih očiglednih prednosti, kao što je visoka preciznost, odlikuje i nekim nedostacima, od kojih najkritičniju predstavljaju slabije performanse u lošijim svetlosnim uslovima, ali i smanjena brzina, zbog kojih nije pogodan za upotrebu na dinamičnim scenama. CDAF je oduvek važio i za loš izbor prilikom praćenja objekata, a prvi pokušaj da se ovom problemu doskoči, Nikon je demonstrirao izbacivši model D3100. Na njemu je prvi put implementiran Full-time Servo AF, koji je namenjen permanentom fokusiranju u dinamičnijim uslovima, kako bi korišćenje video zapisa bilo olakšano manje iskusnim korisnicima. Pored ovog, LV mod je opremljen i AF-S (Single-servo AF) modom fokusiranja, a oba se mogu koristiti u četiri režima: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je, kao i istoimeni sistem fokusiranja na kompakt aparatima, usresređen na davanje prioriteta licima u kadru, na osnovu forme i kolorita; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kvazi-kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema, s tim da se samo uoštravanje izvodi tek po pritiskanju okidača na prvo koleno.

 

Zahvaljujući displeju visoke rezolucije, ali i razumu projektnog tima, D5100 je prvi Nikon niže klase, koji se može pohvaliti kvalitetnijim prikazom u LV režimu, što je najvidljivije u slučaju zumiranja prikaza. Sada se izvodi kropovanjem dela kadra direktno sa senzora, umesto digitalnog uvećanja, kakvo je bilo karakteristično na D5000, kao i na aktuelnom D3100. Na ovaj način je moguće postići savršeno manuelno fokusiranje, jer se i najmanje pomeranje fokusne ravni vidi jasno na displeju visoke rezolucije. U praksi, to izgleda ovako:

Uvećanje u LV režimu

Zumiranje prikaza se vrši označenim tasterima, a uvećanje dostiže do skoro 1:1, što pruža jednu sasvim novu dimenziju radu sa stativa. Posebno kada je npr. makro fotografija u pitanju. Istovremeno, na ovaj način je moguće nadomestiti izostanak AF motora na starijim objektivima, te na taj način imati na raspolaganju mnogo širi dijapazon optike koja se može iskoristiti. LV režim je opskrbljen i najvećim delom neophodnih informacija i parametara vezanih za snimanje fotografija ili videa, kako bi rad bio intuitivniji:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža, koja pomaže prilikom komponovanja kadra ili poravnanja po željenim geometrijskim referencama:

Pomoćna mreža u LV režimu

Kao i ni do sada, LV režim nije opremljen mogućnošću prikaza histograma - grafika izmerenog svetla u realnom vremenu, što odavno nije nepoznanica čak ni na jeftinim kompakt aparatima, iako će ga sasvim normalno prikazati u režimu pregleda fotografija (što je dokaz da sama analiza postoji). Na žalost, to nije jedini problem, jer je Nikon i dalje uporan u ideji da simulacija ekspozicije, tj. realtime demonstracija uticaja tekućih parametara, nije naročito bitna funkcija. Zbog toga će svaka promena parametara, nezavisno od režima u kojem radite ili setovanih parametara, biti ispraćena istovetnim prikazom. Jedino će u Aperture Priority modu biti moguće videti uticaj kompenzacije ekspozicije (!) i to baš na način koji bi trebao da pokaže uticaj nekih parametara na krajnji rezultat!

 

 

VIDEO

 

Od Nikona se u pogledu video zapisa već godinama očekuje mnogo. Razlog tome je najpre činjenica da zasluge za „probijanje leda“ u ovom smislu, pripadaju upravo njima. D90 je bio prvi DSLR sa implementiranom video funkcijom, a nedavno predstavljeni modeli D7000 i D3100, otkrili su vrlo ozbiljne planove ovog proizvođača. Na žalost, nedostaci koji ne predstavljaju rezultat tehnoloških prepreka, čine da Nikon već neko vreme biva izopšten iz trke za vrh video segmenta. Nikon D5100 je mogao da bude prekretnica, ali...

 

Nikon D-Movie, funkcija snimanja video zapisa, na modelu D5100 je ponuđena u nekoliko rezolucija. Najveća je, naravno, puna fullHD rezolucija 16:9 formata, 1920 x 1080 (1080p), a može biti snimljena framerate-om od 30 (29.97), 24 (23.976) ili 25fps. Niža HD rezolucija, 1280 x 720 (720p, 16:9) takođe može biti snimljena ovim brzinama, dok je za najnižu, formata 3:2 i rezolucije 640 x 424, rezervisano 30 i 25fps. Svaka od rezolucija može biti zapisana u dva nivoa kvaliteta: high i normal.

 

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ovaj put ograničen na 20 minuta po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a, po uzoru na D7000. Zasluge za ovo pripadaju niskom bitrate-u od svega ~20 MB/s, postignutih korišćenjem B-frejmova. Na taj način je održan visok nivo kvaliteta, uz manje zauzeće prostora i, što je mnogo bitnije – manju halapljivost u pogledu protoka na memorijskom kontroleru. Naravno, zauzeće prostora zavisi i od uslova u kojima je video snimljen, pa će srazmerno veći fajlovi biti kreirani u lošijim svetlosnim uslovima, kada visoke ISO vrednosti smanjuju mogućnost jake kompresije.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, 24KHz, a zapisuje u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) kontinualno kalibriše i prilagođava uslovima snimanja. Kao i kod svih drugih DSLR-ova, mikrofon smešten u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Na sreću, Nikon je ovaj put imao sluha i ponudio 3.5-milimetarski konektor za eksterni stereo mikrofon, čime se (u ovom pogledu) maksimalno približio modelu D7000, ali i konkurentskim aparatima, koji već poseduju ovu mogućnost.

 

Na žalost, baš kao i u slučaju D3100, Nikon D5100 nije uveo manuelne video kontrole u ponudu. Umesto toga, ekspozicija i ISO vrednost će biti automatski određeni, nezavisno od toga u kojem se modu aparat nalazi, prilikom aktiviranja LV-a i pokretanja video snimanja. Otvor blende je moguće setovati po želji, ali i to uz (blago rečeno) nerazumna ograničenja, o kojima smo naširoko i nadugačko pisali u testovima D7000 i D3100, i koja su se u neizmenjenom obliku provukla i na najnovijem aparatu! Pomenućemo ih i ovde: setovanje blende je operacija koja je, pre namerno, nego slučajno, sabotirana od strane projektnog tima, nemogućnošću da bude promenjena u toku rada u LV režimu. Umesto toga, ukoliko želite da promenite blendu, neophodno je izvesti gimnastiku na aparatu, napuštanjem LV režima i ponovnim aktiviranjem, kako bi prethodno setovanje postalo aktivno. Eventualno, ukoliko snimite fotografiju nakon promene setovanja (!), novi otvor će postati aktivan! Nejasan je poriv ovakve realizacije kontrola, nebitno da li su one poluautomatske (kao što jesu) ili manuelne. Uzgred, potpuno manuelne kontrole ne postoje, a ukoliko postoji potreba za korekcijom ekspozicije, istu je moguće postići zaključavanjem na određenoj vrednosti pomoću AE-L komande ili podeksponiranjem/preeksponiranjem u odgovarajućem modu. Treba napomenuti da, iako aparat naizgled registruje promenu parametara u toku snimanja (odnosno u LV režimu), ista nisu ažurirana u realnom vremenu i, ukoliko ne izvedete egzibicioni zahvat isključivanja/uključivanja LV režima, neće postati aktivna!

 

I na prethodna dva aparata smo očekivali da će Nikon imati sluha i pokazati volju da ove neshvatljive nedostatke ispravi nekim novim firmware-om, budući da pomenuti problemi više deluju kao bagovi, a nisu rezultat tehnoloških ograničenja. Tim pre što u najvišoj klasi (D3, D3s, D3x), LV funkcioniše baš onako kako bi i trebalo.

BLIC

 

Vodeći broj internog blica iznosi 12 na ISO100, može se koristiti u i-TTL ili manuelnom modu. i-TTL, poznati Nikonov algoritam izračunavanja potrebne snage bljeska, potpomognut je 420-pikselnim RGB svetlomerom, koji se brine o svim bitnijim parametrima. U i-TTL modu je dozvoljena kompenzacija snage u rasponu od -3 do +1EV u koracima od 1/3EV, dok je sinhronizacija obezbeđena do brzine 1/200, bez AutoFP mogućnosti postizanja brže sinhronizacije, na uštrb snage bljeska. Manuelni mod omogućava potpuno ručnu kontrolu snage u rasponu od 1/1 do 1/32, dok je vodeći broj tada nijansu veći (gn 13/ISO100), budući da se izostankom preflash-a (inače neophodnog za određivanje potrebne snage u i-TTL modu) štedi nešto energije. Interni flash može raditi na prvoj ili drugoj zavesici (radi prikupljanja više ambijentalne svetlosti), a raspolaže i mogućnošću redukcije efekta crvenih očiju.

 

i-TTL podrška za eksterne bliceve je obezbeđena za sve kompatibilne i-TTL modele, a od Nikonovih su to svi trenutno aktuelni: SB-400, SB-600, SB-700, SB-800 i SB-900. Osim ovog moda, eksterni blicevi mogu biti kontrolisani u manuelnom, Auto-aperture (AA), Non-TTL Auto i Distance Priority modu. Auto-aperture mod je ograničen samo na pojedine Nikon bliceve (SB-800 i SB-900), a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Non-TTL Auto mod podržava i neke dosta starije bliceve, a odnosi se na način bljeskanja, koji blic određuje sam, mereći odbljesak od željenog objekta, nezavisno od setovanja na aparatu. Distance Priority mod je raspoloživ isključivo sa SB-800 i SB-900 modelima, a snaga blica se određuje manuelno, davanjem prioriteta distanci subjekta, u odnosu na zadati otvor blende.

 

Nikon D5100 ne raspolaže mogućnošću bežične kontrole bliceva, već istu može ostvariti uz odgovarajuću eksternu podršku (SB-800, SB-900 ili SU-800). Nikonov CLS (Creative Lighting System), sistem bežične kontrole bliceva, na taj način je obezbeđen u kombinaciji sa kompatibilnim blicevima, a Master blic, nakačen na papučicu aparata, može kontrolisati jednu ili više grupa Slave bliceva, korišćenjem svih modova koji su i inače dostupni.

KIT OBJEKTIVI

 

Kit objektivi su obavezan deo ponude uz aparate „entry-level“ klase, pošto su njihova ciljna grupa uglavnom početnici koji ranije nisu posedovali DSLR. Nekada se uz određene modele aparata nudi i više od jednog kit objektiva, a zajedničko za sve je da mogu biti više nego sjajan izbor za početak druženja sa DSLR aparatima. Često i više od toga. Zgodno u vezi njih je i to što ih proizvođač nudi pod znatno povoljnijim uslovima, nego u slobodnoj prodaji, što ih očekivano svrstava u red najprodavanijih.

 

Zvanični kit komplet, tj. onaj koji je ponudio sam proizvođač, a koji smo i mi imali na testu, uključuje samo jedan model - AF-S DX Nikkor 18-55 f/3.5-5.6G VR, dok prodavci često kreiraju sopstvene, često i zanimljivije kombinacije, sa jednim ili više objektiva.

Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR

 

Najveći broj proizvođača (da ne kažemo – svi) u svojoj ponudi imaju po jedan kratki standardni kit objektiv, često toliko jeftin da biva odbacivan čak i pre probe. Kako optička „glad“ savremenih senzora raste, tako se vremenom unapređuju i kit objektivi, a stari AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G ED II je pre nekoliko godina (tačnije – 2007.) zamenjen stabilisanom verzijom, koju ćemo vam predstaviti u nastavku – AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR. Isporučuje se sa telima dve najniže klase Nikona – D3100 i D5100.

 

Stavka koja često informisane kupce odvraća od najjeftinijih kit objektiva je dosta kratak raspon. To ih čini nešto manje poželjnim rešenjem za turističke namene, ali ih istovremeno čini i jeftinijim. S druge strane, solidnih su optičkih performansi, što je u biti i najvažnije. Kit objektiv o kojem ovde govorimo, krasi (u kompakt terminologiji) raspon od 3x. Kreće se od srednje širokih 18mm, a završava se na području srednjih 55mm. Kako je u pitanju DX objektiv, odnosno objektiv namenjen isključivo senzorima sa smanjenim vidnim poljem (APS-C), ekvivalentna žižna daljina, odnosno širina vidnog polja, a u odnosu na senzor punog (full-frame) formata, dobija se množenjem sa krop faktorom (u slučaju Nikon APS-C-a, to je 1.5x). Tako ovaj objektiv pokriva raspon od 27 do 83mm, a vidni ugao koji zahvata, kreće se od maksimalnih 76° na najširih 18mm, do 28,8° na najdužih 55mm.

 

Spoljne dimenzije objektiva, 79mm x 73mm i masa od 265 grama, čine ga izuzetno laganim za nošenje, što posebno pogoduje celodnevnoj upotrebi. Izrada je solidna, klasična „Nikonska“, sa finom teksturom na kojoj ne ostaju otisci i dovoljno je otporna na nehotično grebanje. Zazori na spojevima su mali, a mehanička pokretljivost je prilično dobra za objektiv cenovnog ranga kome pripada. Gumeni zum prsten je dovoljno širok, ne klizi pod prstima i lako se kontroliše. Cilindar zum mehanizma je izrađen jednodelno, a sistem izvlačenja je pomalo arhaičan i često viđen na objektivima ove klase – najmanju dužinu objektiv postiže na srednjih 30-32mm, dok je najduži na 18, odnosno 55mm. Na taj način su postignute manje dimenzije, ali i ušteda, jer telo objektiva zahteva manje materijala, a solidne optičke performanse su zadržane. Bajonet je, takođe standardno za klasu kojoj pripada, izrađen od plastike, što ukazuje na potrebu da se sa njim rukuje nešto pažljivije.

 

Autofokus je pogonjen brzim i nečujnim SWM (Silent Wave Motor) motorom, ali ne obezbeđuje FTM (full-time manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti isključivo kada je prekidač prebačen u odgovarajući položaj. Iz istog razloga, prednji element prečnika ø52mm rotira i izvlači se prilikom fokusiranja, što donekle komplikuje upotrebu nekih filtera, poput ND-Gradual ili CPL-a. Skala distance nije obezbeđena, a namenski fokusni prsten ne postoji, već je iskorišćen obod prednjeg elementa, koji je nazubljen i na taj način služi svrsi. Minimalna fokusna distanca iznosi 28cm (mereno od ravni senzora), a uvećanje koje na taj način postiže je vrlo solidnih 0.31x, odnosno – približno 1:3.2. Brzina AF-a je prosečna za ovu klasu, što je, objektivno, sasvim dovoljno za većinu svakodnevnih potreba, koje ne uključuju akcione scene. Tačnost je više nego pristojna, a kolebanje je moguće u lošim svetlosnim uslovima, što u suštini i nije teren ovog objektiva.

 

Optička konstrukcija se sastoji od 11 elemenata u 8 grupa, uključujući i jedan asferični element (naznačen cijan bojom), kojim se vrši korekcija aberacija na najširem kraju. Mera štednje je vidljiva na izostanku ED elementa (Extra-low Dispersion), koji suzbija hromatske aberacije nezavisno od žižne daljine, a bio je sastavni deo starije verzije objektiva. Optički elementi poseduju i tzv. SIC (Super Integrated Coating) premaze, čija je svrha suzbijanje flera i bolja reprodukcija boja. Tu je i fluktuirajući element (naznačen crvenom bojom), koji svojim pomeranjem amortizuje podrhtavanje u dve ose i time čini optičku stabilizaciju (VR; Vibration Reduction) funkcionalnom. Uzdužni presek i poredak optičkih elemenata možete videti na ilustraciji niže:

Optička konstrukcija kit objektiva, Nikon AF-S DX Nikkor 18-55mm f/3.5-5.6G VR*

Raspon maksimalnog otvora blende se kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor se kreće od f/22 do f/36, a dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Pošto je u pitanju objektiv G klase, poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je postojao na starijim objektivima, nije na raspolaganju, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu.

 

Ugrađena optička stabilizacija, odnosno VR omogućava do tri blende dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. U praksi, rezultati se uklapaju u ove specifikacije, s tim da treba pomenuti da stabilizacija pomaže samo u smirivanju statičnih scena. Za brze, akcione scene, i dalje je neophodno imati bržu ekspoziciju, kako bi pokret mogao biti „zamrznut“. Prekidač optičke stabilizacije omogućava isključivanje u situacijama, u kojima ona nije potrebna ili je kontraproduktivna (rad sa stativa, npr.). Pošto je u pitanju objektiv niže klase i malog dometa, optička stabilizacija ne raspolaže namenskim Active modom, prilagođenom akcionoj fotografiji, a umesto toga, objektiv je sposoban da prepozna takve situacije i automatski reguliše intezitet stabilizacije, tako da primat dâ samo vertikalnoj i time omogući kvalitetnije horizontalno praćenje (panninig) pokretne mete.

 

Od dodatne opreme, na raspolaganju je zonerica HB-45, kao i odgovarajuća meka torbica, oznake CL-0815, koji se kupuju posebno.

 

SOFTVER

 

Sistem menija Nikona D5100 raslojen je u pet kategorija: Playback, Shooting, Custom Settings, Setup i Retouch:

  

 

Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Shooting, Custom Setting, Setup i Retouch

Playback kategorija je namenjena podešavanjima vezanim za pregled i štampanje fotografija direktno sa aparata; Shooting podešavanju vezanom za fotografisanje; Custom Settings je skup opcija namenjenih finom podešavanju sistema aparata; Setup podešavanju nefotografskih parametara aparata; Retouch su opcije namenjene naknadnoj obradi.

 

REZOLUCIJA SNIMANJA

Snimci mogu biti upisivani u JPEG ili RAW formatu, kao i kombinovano RAW+JPEG. RAW (Nikonov NEF format) se može snimati samo u maksimalnoj rezoluciji (16.2 MP), dok je za JPEG na raspolaganju dvostruko definisanje kvaliteta – rezolucijom i stepenom kompresije. Na raspolaganju je tri rezolucije: 16.2 MP (Large (L) – 4928 x 3264), 9 MP (Medium (M) – 3696 x 2448) i 4 MP (Small (S) - 2464 x 1632). Svaka od tri rezolucije je ponuđena u tri nivoa kompresije (Fine, Normal i Basic), a svaka od ovih varijanti je dostupna i prilikom kombinovanog RAW+JPEG snimanja. JPEG snimak koji je sadržan u NEF fajlu radi pregleda (tzv. embedded JPEG) zapisan je u punoj rezoluciji, što omogućava uvećanje na 100% nivo u režimu pregleda fotografija.

 

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA

Opcije za uklanjanje optičkih anomalija objektiva spadaju u još jednu od inovacija poteklih iz Nikon kuhinje. Ispravljanje geometrijskih izobličenja je moguće uključiti ili isključiti pomoću opcije Auto Distortion Control, dostupne u Shooting grupi opcija, a još dve dodatne korekcije nisu predmet izbora – jedna je korekcija vinjetiranja, a druga je korekcija hromatskih aberacija. Oba zahvata aparat izvodi više nego dobro, tako da je JPEG u startu lišen potrebe za dodatnim korekcijama. Ukoliko iz bilo kog razloga niste zadovoljni učinkom automatike, RAW format će omogućiti ručne ispravke u postprocesu, s obzirom da se unutrašnja obrada ne primenjuje na ovaj format.

 

ACTIVE D-LIGHTING

Active D-Lighting algoritam je jedan od prvih pokušaja da se slabiji dinamički raspon digitalnog senzora nadomesti realtime softverskom korekcijom u aparatu, u toku snimanja, bez potrebe za intervencijom korisnika, osim u pogledu definisanja nivoa zahvata. Active D-Lighting (u daljem tekstu ADL) je vrlo sličan Shadows/Highlights opciji u grafičkim aplikacijama, gde se sužen dinamički raspon nadomešćuje prosvetljavanjem senki, odnosno potamnjivanjem jače eksponiranih delova snimka, te na taj način – dovođenjem u balans. Prejak kontrast se smanjuje, ali uz što manje nusefekata. Pored toga, ADL izvodi i kontrolisanu korekciju kolorita, najčešće pojačavajući zasićenje. Po preporukama iz Nikona, ADL je najefektniji kada se koristi u kombinaciji sa Matrix modom merenja svetla. Na raspolaganju je Auto mod, kada će aparat primeniti stepen najpogodniji u odnosu na trenutne uslove rada, kao i četiri predefinisana nivoa: Low, Normal, High i Extra High. Njihov učinak ćemo pogledati na sledećem primeru:

Demonstracija Active D-Lighting opcije; s leva na desno: isključena, Low, Normal, High i Extra-High

Priloženi snimak je samo jedan od mogućih epiloga, a učinak ovog algoritma na celokupni tonalitet i balans senki neće uvek biti isti. Nekada ćete se zapitati da li ga je aparat uopšte primenio, a nekad će učinak biti vidljiv bez potrebe za detaljnom analizom. Razlog leži u razlici između D-Lighting opcije, raspoložive u Nikon Capture NX2 (komercijalnoj aplikaciji za razvijanje Nikon RAW fajlova), koja izvodi zahvat po unapred definisanim parametrima, i Active D-Lighting varijante koja svoj intezitet i odnos tonova određuje u samom trenutku fotografisanja, iz čega sledi zaključak da ga je nemoguće ponoviti u post-procesu, osim ukoliko RAW nije snimljen sa uključenom ADL opcijom. Kao i za sve druge, slične opcije, i za ADL važi preporuka da se koristi samo kada za njim ima potrebe, tj. kada u kadru dominiraju jaki kontrasti, jer njen uticaj nekada može biti kontraproduktivan i od potencijalno odličnog snimka, napraviti tek prosečan, u smislu tonaliteta i kolorita. Takođe, ukoliko postoji nesigurnost oko krajnjeg efekta ADL-a na snimak, preporučljivo je koristiti RAW+JPEG zapis, što će vam omogućiti da ADL izostavite u slučaju potrebe.

 

RETOUCH MENU

Danas već redovna opcija modernih DSLR-ova, mogućnost jednostavnije obrade i konverzije RAW snimaka u JPEG, ponuđena je i na Nikonu D5100. U okviru glavnog menija, posebna stranica je odvojena za ove opcije, ukupno njih 17. Osim geometrijsko/optičkih korekcija, kao što su: Straighten, Distortion Control, Fisheye i Perspective Control, bazična grafička obrada pruža i neke kolorne, ali i grafički kompleksnije filtere. Tu su: Red-eye Correction, Trim, Monochrome, Filter Effects, Color Balance, Image Overlay, Small Picture, D-Lighting (kojeg smo već pomenuli u prethodnom delu), Color Outline, Quick Retouch i Miniature Effect. Osim pomenutih, tu je NEF (RAW) Processing kojim se u aparatu vrši konverzija RAW-a u JPEG, parametrima koje korisnik sam zadaje, a ekvivalent su onih koje aparat primenjuje prilikom fotografisanja. Poslednja opcija, Edit Movie, namenjena je najosnovnijoj „obradi“ video materijala – trimovanju („seckanju“). U svakom slučaju, možda nisu konkurentne ozbiljnim grafičkim alatkama, ali ove opcije mogu biti sasvim korektna alternativa, u situacijama kada su gotove fotografije potrebne bez odlaganja, ili korisnik prosto nije vičan ozbiljnoj obradi korišćenjem namenskih alata.

 

HDR MODE

Potpuno nova opcija u DSLR aparatima, koja premijeru doživljava upravo na D5100, važi za sledeći nivo kompleksne simultane obrade u odnosu na Active D-Lighting. HDR (High Dynamic Range) kao pojam, sam po sebi nije novost, pošto već godinama unazad važi za omiljeni zahvat u malo ekstremnijoj obradi fotografija, ali se po prvi put pojavljuje kao opcija kojom se bez previše truda, manje ili više zadovoljavajući rezultati mogu dobiti direktno iz aparata. Po definiciji, osnovna namena HDR-a nije „napucana“ obrada od koje na oči krenu suze, već savladavanje, tj. kontrolisanje jednog od najvećih nedostatka svih veštačkih receptora svetlosti, u odnosu na ljudsko oko – dinamičkog raspona. Korišćenjem HDR-a, u teoriji je moguće obezbediti dinamički raspon vrlo blizak onome kojim rasplaže naš vid, tako da ekstremi (prejako osvetljene ili partije u potpunoj senci) budu dovedeni u balans sa ostalim tonovima na sceni. Ovo se u postprocesu postiže korišćenjem najmanje dva snimka (a poželjno barem 3-5) dobijenih različitim dužinama ekspozicije, kada se njihovi najbolji delovi sklapaju u celinu, te na taj način dolazi do svrhe HDR-a kao takvog. U praksi, HDR je, kao što smo već pomenuli, često korišćen nenameski, kada se njegovi efekti ističu do mere koja sam sadržaj fotografije stavlja u drugi plan, a algoritam implementiran u D5100 stremi nekoj zlatnoj sredini, gde je doziranim stepenom moguće postići umerene ili malo manje umerene rezultate. Interesantno je da će aparat dopustiti i kombinovanje HDR-a sa Active D-Lighting opcijom. Jedno poređenje klasičnog snimka u odnosu na HDR možete videti na sledećem primeru:

Snimak načinjen na klasičan način (levo) i rezultat HDR funkcije (desno)

Kao što se iz priloženog može videti, HDR je uspeo da izbalansira snimak, tako da delovi u senci deluju bolje eksponirano, kao i da jače osvetljeni delovi budu sačuvani od pregorevanja. Efekat je postignut uzastopnim snimanjem dve fotografije, različitim trajanjem ekspozicije. Razlika u trajanju ekspozicije može biti postavljena u rasponu od jedne do tri cele blende, a dodatni parametar – Smoothing (Low, Normal, High) utiče na omekšavanje ivica između delova koji su preuzeti sa različitih snimaka i na taj način rezultujuću fotografiju čini uverljivijom. Zbog toga je preporučljivo koristiti ovu funkciju snimanjem sa stativa, kako bi uklapanje frejmova bilo tačnije i na taj način izbegnut „halo“ efekat (koji možete videti i na primeru iznad). Uzgred, korišćenje HDR-a je uslovljeno čudnim pravilom, koje pre liči na bag, nego na nameru. Naime, korišćenje HDR-a je ograničeno na JPEG snimke, ali ne u smislu da je primenjen samo na JPEG-u (što je i logično), već u smislu da je nemoguće koristiti RAW+JPEG, tako da aparat sačuva i RAW, pored gotovog HDR-a. Da stvar bude još čudnija, aparat će, u slučaju da je kvalitet setovan na RAW+JPEG kombinaciju, upozoriti da „korišćenje sa zadatim setovanjima nije moguće“, umesto da sam koriguje izabrani format zapisa, uz prikladno upozorenje.

 

 

 

BRZINA

 

Za većinu korisnika naviknutih na rad sa kompakt aparatima, priča o brzini postaje izlišna jer, ako nečega DSLR-ovima ne nedostaje spram kompakt aparata, onda je to upravo brzina. Međutim, ako neko planira upgrade sa starijeg modela, neka zapažanja, koja ćemo u nastavku izneti, mogla bi ga interesovati.

 

Novi procesor je, osim očiglednih dobitaka po pitanju funkcija, doneo i veću ukupnu brzinu rada. Nije da je na aparatu klase kojoj Nikon D5100 pripada, moguće dovesti procesor u situaciju da mu nedostaje brzine, pa treba reći da procesor nije jedini odgovoran deo sistema, kada je ovaj aspekt upotrebe u pitanju. Mnogo češće će memorijski procesor aparat učiniti privremeno neupotrebljivim, ukoliko ste tren pre toga bili izdašni na rafalu.

 

U praksi, D5100 vas neće razočarati brzinom rafala koja je vodeća u klasi i iznosi 4fps, ali je mnogo bitniji vremenski period u kome je sposoban da taj rafal održi. Kada je aparat opremljen nekom od najbržih SDXC kartica, možete očekivati kontinualno okidanje do 100 JPEG fajlova bez usporavanja. Praktično, to znači neograničen bafer za JPEG snimke u maksimalnoj rezoluciji i u najvećem kvalitetu, što (istina) ni ranije nije bio problem. Međutim, ono gde se D5100 ističe, a posebno u odnosu na prethodnika, je bafer koji se odlično snalazi i sa višestruko zahtevnijim RAW snimcima, kada uspevao da postigne impresivnih 16 snimaka u nizu, mada smo tokom testiranja utvrdili nešto slabiji rezultat od deklarisanog (skoro 13 snimaka, što je i dalje vrhunski rezultat u klasi), uz napomenu da korišćena kartica spada u dosta jeftinije SDHC kartice klase 10. Nakon što se bafer prepuni, aparat nastavlja da okida, ali uz rafal koji ne prelazi (odokativno) 1.5fps, do pražnjenja bafera. Interesantno je za primetiti da Nikon nije iskoristio mogućnost da veštački ograniči sposobnost bafera, već je dopustio da se tandem procesor/memorijski kontroler maksimalno iskaže, pa smo u došli do pomalo apsurdne situacije gde će D5100, zbog sporijeg rafala, uspeti da izvuče više snimaka u nizu bez zadrški, čak i od D7000! Moramo priznati, vrlo prijatno iznenađenje!

 

Korišćenje geometrijskih korekcija i Active D-Lighting funkcije ne pokazuje uticaj na efektivnu brzinu aparata, a vidljiv pad performansi se oseća kada se koriste najviše ISO vrednosti (posebno u situacijama koje uključuju algoritme za redukciju šuma). Ostatak operacija, od pregleda fotografija, navigacije kroz menije i, naravno, samog fotografisanja, ostavljaju vrlo povoljan utisak i Nikon D5100 ističu kao vrlo agilan aparat. Brzina klasičnog fokusiranja je solidna (iako zavisi od korišćenog objektiva), a i brzina kontrastnog fokusa važi za jednu od najvećih na tržištu. Sve u svemu, ako nečega i nedostaje ovom aparatu, u to brzina sigurno ne spada.