Nikon D800/D800E test

TELO

Prepoznatljiv dizajn Nikon je zadržao i na svom najnovijem aparatu. Na prvi pogled, D800(E) se vrlo se malo razlikuje od D700:

Očekivano za klasu u kojoj se nalazi, telo mase 900 grama i dimenzija 146 x 123 x 82mm, izrađeno je od legure magnezijuma. Kao što se iz brojki može videti, telo je nešto manje nego D700 i uprkos tome što se to teško uočava golim okom, u rukama se razlika itekako oseti, pogotovo ukoliko ste navikli na D700. Ono što mi zameramo je dubina rukohvata, koja je i dalje manja nego što je poželjno, pa dugotrajno držanje u kombinaciji sa težim objektivom može biti zamorno.

Magnezijumska konstrukcija čini više od tri četvrtine strukture tela:

Magnezijumsko telo Nikona D800(E)*

U praksi, magnezijumska konstrukcija direktno je odgovorna za robustnost koja krasi telo poput D800(E), a zaslužna je i za visok stepen zaptivenosti, koji osigurava funkcionisanje aparata i u lošim atmosferskim uslovima, bilo da su u pitanju padavine ili povećano prisustvo prašine. Zaptivne tačke se mogu videti na šematskom prikazu:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka i spojeva na D800(E)*

...pri čemu treba znati da zaptivenost ne znači „vodootpornost“, već samo ograničenu zaštitu od nepovoljnih atmosferskih uslova! Da priča o izdržljivosti bude potpuna, Nikon se pobrinuo obezbedivši zavesicu deklarisanu na čak 200.000 okidanja, što je iznad standarda u ovoj klasi. Pohvalno!

Nikonova istrajnost na kompatibilnosti sa svim objektivima u F-bajonet izvedbi često služi kao naročit ponos ove kompanije. Međutim, ponekad to insistiranje pravi svojevrsnu konfuziju oko određenih kombinacija, pa je za konkretne kombinacije telo-objektiv neophodno konsultovati originalno korisničko uputstvo (engleski/srpski). Prosto nabrajanje ovde ne bi bilo svrsishodno, a detaljnije upuštanje u tu materiju daleko prevazilazi okvire ovog testa. Od veoma interesantnih objektiva, bitno je napomenuti da jedino gama PC-E (tilt/shift) objektiva nije u celosti podržana i to baš u segmentu tilt/shift korekcija, baš kao i na prethodnim modelima koje krasi 35mm (full-frame) senzor. Razlog je kolizija zadnjeg elementa objektiva sa mehanizmom ogledala, pa treba biti oprezan prilikom bilo kakvih eksperimenata sa ovom vrstom objektiva!

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Ne jednom, ovaj deo testa bismo započinjali sa „najveći utisak ostavlja senzor...“. A kako bi tradicija bila očuvana, Nikon se potrudio predstavivši aparat koji nosi ubedljivo najveću rezoluciju na tržištu DSLR-ova malog formata, a ekskluzivni je deo modela D800(E)! Na veću rezoluciju prilikom predstavljanja svakog novog modela smo se već navikli. To je neko nepisano pravilo. Međutim, ovaj put je rezolucijski skok mnogo više od uobičajenog evolutivnog koraka i iznosi celih 36 MP! Zvuči prilično neverovatno, s obzirom da prvi naredni kandidat (Nikon D3x, odnosno Sony A850) ima „senzor od svega“ 24 MP.

Novi senzor od 36MP (precizno - 7360 x 4912 piksela) je još jedan je od produkata Nikonovog razvoja, iako je sasvim izvesno proizveden u Sony-jevim pogonima, kao i mnogo puta do sada. Radi se o senzoru punog 35mm formata (tzv. full-frame; u daljem tekstu FF), čije su tačne dimenzije 35.9 x 24mm, a FOV (Field-of-view) faktor 1.0x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju baš onaj raspon i širinu projekcije, kakva je i predviđena, odnosno navedena u njihovim karakteristikama.

Rekorder - novi CMOS od 36.3 MP*

Relativno uzdržan bazni ISO raspon kao da nagoveštava tek prosečne low-light performanse, a počinje od 100 i dostiže maksimalnih ISO 6400. Softverski proširene vrednosti obuhvataju za Nikon neuobičajene niske osetljivosti - ISO 50 (L1.0), ISO 64 (L.0.7) i ISO 80 (L0.3), kao i vrednosti visoke osetljivosti: 8000 (H0.3), 10000 (H0.7), 12800 (H1.0) i 25600 (H2.0). Sada već standardni 14-bitni A/D konverter je tu da obezbedi širok dinamički raspon i bolji kolorit, što je posebno bitno održati na telu ovog ranga, koje puca na high-end upotrebu.

Opšte je poznato da većina klasičnih DSLR-ova ima senzor opremljen Low-pass filterom, odnosno filterom koji vrši Antialiasing, poseban oblik umekšavanja projekcije svetlosti na sam senzor, čime se eliminišu neke negativne osobine tzv. „Bajerovih“ senzora, koji konačni prikaz formiraju kombinovanjem informacija iz odvojenih kolornih (R-G-B) ćelija. Ovde dolazimo do prve i jedine razlike između običnog D800 i verzije D800E. Iako se i pre same premijere modela D800, pa i nakon nje pričalo o dve verzije aparata, jednoj koja upošljava standardni AA (Low-Pass/Anti-aliasing) filter i drugoj koja ga ne poseduje, zapravo se radi jednom prilično nekonvencionalnom rešenju. Naime, standardni D800 inkorporira klasičan „sendvič“ filtera, koji obuhvata dvostruki Low-pass filter, polarizujući i IC absorptivni sloj:

Struktura sistema filtera na D800*

Sistem filtera na D800E se tehnički samo neznatno razlikuje. Low-pass filteri su i dalje tu, samo ne postoji efekat dvostrukog udvajanja, već poništavanja prvobitne funkcije. Kako je LP filter neophodan, što zbog zaštite samog senzora, što zbog filtriranja dela nepoželjnog svetlosnog spektra i blagog umekšavanja „nazubljenosti“ na prelazima, prva faza udvajanja i dalje postoji, a odvija se po vertikalnoj osi. Dva zraka tada prolaze kroz optički sloj (suštinski je to „obično“ staklo visoke homogenosti i svetlosne propustnosti), bivaju filtrirani od IC spektra i onda u drugoj iteraciji prolaska kroz LP filter, umesto ponovnog udvajanja, sada se vrši kombinovanje prethodno udvojenih zraka, tako da se kao krajnji efekat dobija jedan zrak koji stiže do samog senzora. Ovakav sistem rada rezultuje većom oštrinom koju senzor izvlači iz objektiva, ali uz par nusefekata. Najpre pojačanim moiré efektom, koji može biti izražen na jednoličnim teksturama velike gustine (tkanina, razne vrste šrafura itd), a zatim i (barem teoretski) delimičnim problemima sa reprodukcijom pojedinih kolornih tonova. Izuzetno se, usled prisustva optičkog filtera u “sendviču”, mogu javiti i blago pojačani efekti refleksije, ukoliko u kadru ima takvih motiva. Koliko je ovaj sistem rada delotvoran i opravdan, pokazaće vreme. Međutim, ovo rešenje pred kupce stavlja jednu sasvim neočekivanu dilemu – izbor između dve verzije vrhunskog aparata, svake sa svojim malim vrlinama i manama, dok prostora za vaganje baš i nema. “Slatke muke”, rekao bi neko, a za mnoge će to biti ništa manje od čistog prokletstva – šta god izabrali, nešto će, makar za nijansu, biti zanimljivije na onoj drugoj verziji. U svakom slučaju, biće ovo tema za diskusiju narednih meseci.

Posao procesiranja signala je poveren najnovijem Nikonovom Expeed3 procesoru, sukcesoru tek nedavno predstavljene verzije 2, prvi put viđene na D3100 i D7000 modelima. Očigledna glad za brzinom i sposobnošću da se uhvati u koštac sa rastućim apetitima novog modela, ali i svih narednih, nagnala je Nikon da u rekordnom roku revidira pitanje centralnog procesora. A kako i ne bi kada mora biti sposoban da prihvati i kroz memorijski kontroler protera ~145 megapiksela u samo jednoj sekundi, sâm! Naravno, nije samo brzina bila razlog razvoja novog procesora. Pritisnut agresivnim nastupom konkurentskih kompanija, Nikon pokušava da se vrati i u video kolosek, pa će D800(E) biti verovatno najozbiljniji pokušaj napada na ovaj segment tržišta. Tome u prilog idu video specifikacije kojima je osnovna podrška upravo novi Expeed procesor.

Veoma brz – Nikon Expeed3*

Već godinama je u Nikon aparatima prisutan sistem vibracione redukcije prašine, oličen u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Sistem funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i „low-pass“ filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System*

Merenje svetla je unapređeno potpuno novim senzorom, zaduženim kako za određivanje ekspozicije, tako i za jačinu bljeska blica u i-TTL režimu rada. Senzor merenja svetla broji čak 91.000 piksela, sposobnih da interpretiraju informacije kroz sva tri RGB kolorna kanala, na taj način mereći, osim stepena osvetljenosti, i kolorni balans i tonalitet. Ujedno, prioritet će biti dat tonovima kože, što garantuje bitno tačnije merenje u kritičnim uslovima. Međusobna komunikacija sistema merenja svetla, sa autofokusnim sistemom, ključna je za već čuvenu sposobnost praćenja mete u kadru, davanjem prioriteta na osnovu identifikacije kolorita.

Modova merenja je i dalje tri, a poseban akcenat je stavljen na „3D Color Matrix metering II“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući upadnu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. Novina je davanje prioriteta licima u kadru, što je prvi put da face-detection, istina u malo drugačijem obliku u odnosu na istoimeni režim fokusiranja u live-view modu rada, biva implementiran u faznom sistemu fokusiranja. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo u svojoj bazičnog verziji (bez prefiksa „3D“) i ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu. Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø8, ø12, ø15 i ø20mm; ili uprosečena vrednost celokupnog kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 12mm. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 4mm (1.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački.

U slučaju da fotograf preferira određene korekcije u merenju svetla, u Custom funkcijama je na raspolaganju opcija Fine tune optimal exposure, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje korektnog merenja.

Novi TTL 91.000-pikselni RGB senzor merenja svetla*

Već standardna funkcija u ovoj cenovnoj klasi Nikon aparata je i „virtuelni horizont“, namenjen lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u dve ose, nezavisno od orjentacije aparata, što znači da će asistirati u poravnjanju neželjenog naginjanja i po horizontalnoj i po vertikalnoj osi, nezavisno od položaja aparata. Prikaz virtuelnog horizonta u tražilu ili na glavnom displeju, u režimu živog prikaza, možete videti na sledećim ilustracijama:

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i na glavnom displeju (desno)

AUTO- FOKUS

Multi- CAM3500FX autofokusni sistem, koji datira još od prvog Nikonovog 35mm DSLR-a, modela D3, ostao je manje/više netaknut. Istinu govoreći, realno i nema razloga za nešto više od ponuđenog, budući da je i inače reč o vrhunskom autofokusnom sistemu. Raspolaže sa ukupno 51 AF tačkom, od kojih je 15 krstasto (cross-type; osetljive i horizontalno i vertikalno) do otvora blende od najmanje f/5.6. Sa objektivima svetlosne moći manje od 5.6 (tačnije od f/5.6-f/8) na raspolaganju ćebiti 9 krstastih i po tri horizontalno osetljive tačke sa obe bočne strane, dok je na f/8 centralna tačka krstasta, a ukupno 10 perifernih tačaka (po jedna gore/dole i po 4 bočno) je aktivno samo po horizontalnoj osi. Ma koliko konfuzno zvučala cela ova kombinatorika, u praksi omogućava prilično fleksibilne kombinacije telekonverter/objektiv koje mnogim korisnicima mogu uštedeti dosta novca za preskupe svetlosno jake objektive. Unapređen je po pitanju svetlosnih uslova u kojima je funkcionalan (kao i D4 sa kojim D800(E) deli noviju reviziju AF sistema) i pokriva od -2 do +19EV (ranije je bilo od -1). Kao i sva Nikon tela srednje i više klase, D800(E) poseduje interni motor kojim se, posredstvom posebnog „šrafcigera“ na bajonetu, može pogoniti autofokus na starim AF objektivima koji ne poseduju sopstveni motor poput novijih AF-S modela. Podrška i dalje postoji za manuelne objektive sa elektronikom koji će, uz unos odgovarajućih parametara u za to predviđena polja, imati na raspolaganju rangefinder funkciju za preciznije ručno fokusiranje.

Podmlađeni Multi-CAM3500FX TTL AF modul sa 51 tačkom od kojih je 15 krstastih*

51 AF tačka pokriva najbitniji deo kadra, a njihov broj za manuelnu selekciju se po potrebi može ograničiti na svega 11. Raspored svih tačaka u obe konfiguracije, kao i raspored krstastih u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda sa 51 ili 11 AF tačaka, kao i 15 „krstastih“

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka, dok je AF-C (Continuous-Servo AF) mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije su usluge pomažu preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 51 AF tačke koje je moguće izabrati.

Režima autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupno je u oba fokusna moda:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C), dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih 51 tačaka, redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (u Single-point režimu) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 51 tačkom je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 51 AF tačkom

U praksi, jedino poslednja varijanta Dynamic-area režima pokazuje vidljivije kolebanje, a to je i prirodno za očekivati, budući da trodimenzionalnost praćenih objekata onemogućava AF da preciznije odredi potrebnu distancu. Na manjim blendama (f/5.6-f/8 i manje) nepreciznosti će biti manje vidljive, zbog većeg polja dubinske oštrine (DOF-a), dok će veće blende češće biti pogođene neadekvatnim održavanjem inicijalne AF tačke na objektu.

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja svetla. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru, dinamičkom promenom tačaka

Iako se na trenutke čini da je ovo preveliki zalogaj za današnje aparate, 3D-tracking u nekim situacijama uspeva dosta dobro da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Posebno što zbog načina funkcionisanja, zahteva minimalnu potrebu za praćenjem mete pomeranjem aparata, sve dok je ista u „vidokrugu“ fokusnog polja.

Poslednji režim fokusiranja zapravo je prvi na listi ponuđenih, ako uzmemo da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, pokušavajući da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena meta često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Grupa opcija vezanih za autofokus nudi par uobičajenih stavki. AF Fine Tune, opciju kojom se može vršiti fina kalibracija fokusa za ukupno 12 objektiva, u ±20 koraka. Razumljivo, kalibracija je dozvoljena samo za objektive sa odgovarajućom elektronskom podrškom (zbog prepoznavanja od strane aparata), pojedinačno za svaki objektiv ili globalno na nivou aparata. Zgodna mogućnost koja se relativno retko koristi, ali može biti zlata vredna u slučaju manjih problema sa fokusom, kada će vlasnika lišiti potrebe posete servisu.

Još jedna od opcija za dodatno prilagođavanje AF-a potrebama fotografa je i Focus Tracking with Lock-On. Njome se u pet koraka podešava brzina reakcije AF sistema na promene distance izabranog objekta, kada je izabran AF-C fokusni mod. Najviši nivo (5) pravi najdužu zadršku između dve korekcije fokusa (npr. u slučaju da pratite metu u čijem se pravcu često pojavljuju neželjeni objekti, koje bi AF trebao da ignoriše), dok najniži (1) vrši vrlo česte korekcije distance. Opcija može biti i potpuno isključena, kada se korekcije vrše trenutno, bez zadrški, što će najčešće biti korišćeno prilikom snimanja veoma dinamičnih scena, kada su ažurne korekcije ključne za dobre rezultate.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite centralne AF tačke, jer AF-Assist lampa samo nju pokriva, zbog veoma uskog snopa koji emituje.

Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki režim i mod ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.

TRAŽILO

Tražilo je unapređeno u odnosu na D700 i sada pokriva 100% prikaza kadra. Bazirano je na pentaprizmi, izuzetno je svetle projekcije, a osećaj veličine je u rangu ostalih full-frame (35mm; u daljem tekstu „FF“) DSLR-ova. Stepen uvećanja iznosi 0.70x, a za ovu klasu standardno rešenje u obliku pentaprizme, obezbeđuje prilično svetlu projekciju. Eyepoint, tj. najveća udaljenost oka od tražila sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, nije naročito veliki i iznosi 17mm, što bi u kombinaciji sa isuviše plitkom gumenom oblogom na Nikonima ove klase, moglo da zasmeta onima koji koriste naočare. Kad smo već kod naočara, treba pomenuti i da je dioptriju tražila moguće podesiti u rasponu od -3 do +1, točkićem na njegovom desnom boku.

Kada govodimo o prikazu, Nikon već godinama nudi transparentni LCD film u tražilu, kojim se na vizir projektuju AF tačke u zavisnosti od izabranog broja, moda i režima fokusiranja. Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i granične linije kadra, za svaki od predefinisanih formata (osim standardnog 36x24 razmere 3:2, tu je i 30x24 razmere 5:4, a zatim i 1.2x i 1.5x krop (DX), oba u 3:2 odnosu stranica). Šteta je što formati manji od FX ne zatamnjuju površinu van kadra, što bi mnogo pomoglo vidljivosti i lakoći komponovanja, ali pohvalno je što mogućnost rada u manjim formatima uopšte i postoji. U samom viziru se projektuju i precizni markeri elektronskog poravnanja za obe ose. Naravno, neizostavni deo prikaza su i svi potrebni parametri snimanja, smešteni na uobičajenu poziciju, ispod same projekcije kadra. Kako sve to izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji:

Tražilo Nikona D800(E)

Dostupni parametri obuhvataju širok spektar informacija, koje će se i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno prikazane. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa sa rangefinder markerima; indikator trenutno izabranog moda merenja; indikator zaključanog merenja AE-Lock; indikator zaključanog merenja snage bljeska blica FV-Lock; indikator zaključane ekspozicije; indikator sinhronizacije blica; trajanje ekspozicije; indikator zaključane blende; otvor blende i indikator prisustva Non-CPU objektiva; mod fotografisanja; skala svetlomera raspona ±2EV; indikator kompenzacije snage blica; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator prazne baterije; bracketing indikator; ISO vrednost i Auto-ISO indikator i broj preostalih snimaka. Pored ovih, u tražilu će se smenjivati i informacije poput raspoloživosti bafera, trenutnog formata snimanja, režima i moda autofokusa itd.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Raspored komandi na D800(E) se najvećim delom uklapa u ono na šta smo navikli kada je Nikon u pitanju, bilo da je u pitanju njihova izvedba, bilo da je u pitanju položaj na telu. Naravno, neke izmene su dobrodošle, dok su neke mogle biti i pametnije osmišljene. Generalno, može se primetiti da su konture D800 više zaobljene nego kod D700, a nedoslednost redizajna se primećuje na samom rukohvatu, koji je primetno oštrijih linija i samim tim – nešto neudobniji u rukama.

Gledano spreda, razlike u odnosu na D700 su minimalne. Sasvim levo, tik iznad rukohvata, nalazi se prednji kontrolni točkić, kojim se manipuliše osnovnim parametrim poput ekspozicije i otvora blende, ali i mnogim drugim funkcijama, kada se koristi u kombinaciji sa ostalim komandama na telu. Prostor između rukohvata i bajoneta je opremljen AF-assist lampom, koja služi kao pomoć pri fokusiranja u lošijim svetlosnim uslovima, signaliziranju odloženog okidanja, kao i za uklanjanje nepoželjnog efekta „crvenih očiju“ na fotografijama rađenim uz pomoć blica. Neposredno do bajoneta se nalaze dva funkcijska tastera, kojima se po želji može dodeliti namena, izborom iz liste predefinisanih opcija.

Desna strana je takođe vrlo slična prethodnim aparatima. Skroz gore, na boku prizme tražila, nalazi se prekidač za podizanje internog blica, a nešto ispod njega je komanda za setovanje režima okidanja blica, kao i kompenzaciju njegove snage. U blizini je interni mikrofon, kao i dva konektora, skrivena ispod duplog gumenog poklopca. Gornji je PC-Sync konektor za priključivanje spoljne rasvete, dok je donji, 10-pinski, namenjen daljinskom okidaču ili GPS modulu za geotagovanje fotografija. Do samog bajoneta se nalazi poznati taster za odbravljivanje objektiva u cilju skidanja sa tela, a malo ispod je poluga za izbor autofokusnog moda, a za nju je vezana i jedna primedba, koju su uputili dugogodišnji korisnici Nikon DSLR-ova visoke klase. Tiče se implementacije izbora načina rada autofokusa, po uzoru na rešenje viđeno na modelu D7000, gde je umesto zasebnog, višepoložajnog selektora režima i istog takvog selektora modova, upotrebljena samo jedna poluga (pokraj bajoneta) i pridruženi taster, kojim se, u kombinaciji sa prednjim/zadnjim kontrolnim točkićem, menja i režim i mod fokusiranja. Koliko je ovakva odluka dizajnera bila mudra, pokazaće vreme, ali kako D800(E) pre svega važi za spravu kojom se radi relativno polako i bez žurbe, mislimo da ovaj korak unazad neće biti presudan za upotrebljivost u realnim uslovima eksploatacije.

Gore je situacija relativno uobičajena. Dominantnu poziciju na sredini tela zauzimaju papučica blica i interni blic ispred nje, dok je sa leve strane točkić za izbor režima okidanja sa pozicijama jednokratnog okidanja (Single frame; S), dva rafalna režima (sporiji Countinous Low-Speed; CL, kojem se broj frejmova može prilagoditi i brži Continous High-speed; CH, koji okida maksimalnom brzinom). Tu je i Quiet Shutter Release (Q), kojim se postiže znatno tiše okidanje, budući da se ogledalo vraća u prvobitni položaj tek kada okidač bude otpušten. Self-timer je svima poznat režim rada namenjen odloženom okidanju, a ono može biti podešeno odgovarajućom opcijom u meniju. Poslednji režim je Mirror-Up (Mup), a odnosi se na poseban režim okidanja namenjen minimalnom podrhtavanju („stresanju“) aparata, u situacijama gde je to od posebnog značaja (veoma duge (Bulb) ekspozicije. Nešto ispred točkića za izbor režima okidanja je i njegov pridruženi taster, čija je svrha onemogućavanje nehotične promene režima – da biste promenili režim, potrebno je simultano pritisnuti ovaj taster i onda okrenuti točkić. U središtu točkića se nalaze četiri komande: White Balance (WB), za setovanje balansa bele; Quality (Qual), za izbor formata i kvaliteta snimaka; Bracketing (Bkt), za aktiviranje funkcije sukcesivnog okidanja različitim podešavanjima u određenom rasponu, i ISO taster čija oznaka govori sve. Sada se Auto-ISO funkciji može pristupiti i direktno, pomoću kontrolnog točka, bez potrebe za ulazak u sistem menija, osim u slučaju kada je potrebno redefinisati njene parametre.

Na desnoj strani dominira statusni displej (Nikon ga zove Control Panel). Radi se o monohromatskom, segmentiranom, zeleno osvetljenom LCD displeju, koji pokazuje set najvažnijih i onih manje fažnih parametara, sve vreme dok je aparat uključen. Obim informacija je promenjiv, pa će se neke od njih dinamički menjati, aktivacijom pojedinih funkcija, tako da je jednu gomilu opcija moguće menjati, bez ikakve potrebe za prevrtanjem sistema menija u aparatu. Parametri obuhvataju: fotografski mod; indikator sinhronizacije; trajanje ekspozicije; kompenzaciju ekspozicije ili snage bljeska blica; skalu svetlomera raspona ±3EV; indikator zaključane ekspozicije; indikator zaključane blende; otvor blende; format i kvalitet snimka; indikator intervalometra; prisustvo GPS modula; indikator bracketing funkcije; status memorijske kartice i trenutno aktivni slot; režim rada blica; mod i režim autofokusa; indikator HDR funkcije; ISO vrednost i Auto-ISO indikator; status napunjenosti baterije; balans bele i još mnogo drugih parametara koji se dobijaju aktivacijom neke od funkcija:

Statusni displej D800(E)

Ispred statusnog displeja je nekoliko komandi. Najbitnija, dvostepeni okidač, nalazi se na najisturenijem delu rukohvata, a uobičajeno za Nikon, poziciju deli sa rotacionim prekidačem za uključivanje/isključivanje aparata, kao i aktiviranje pozadinskog osvetljenja na statusnom displeju. Između statusnog displeja i okidača je tri tastera: Mode, kojim se u kombinaciji sa zadnjim kontolnim točkićem vrši izbor moda fotografisanja između svega četiri osnovna: Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter priority (S) i Programmed Auto (P). Možda se pojedinci ne bi složili, ali mi pozdravljamo odluku da se napredniji korisnici, kojima je jedan ovakav aparat i namenjen, ne guše bespotrebnim scenskim modovima, koji samo izazivaju konfuziju, a retko su korišćeni. Pokraj Mode komande se nalazi (na žalost) neprogramabilni taster za otpočinjanje/zaustavljanje video snimanja. Zbog čega su u Nikonu odlučili da omoguće drugačije mapiranje, manje je važno. Ipak, šteta je da korisnici nezainteresovani za ovaj aspekt upotrebe ne mogu da iskoriste komandu za nešto njima bitnije. Poslednja komanda koja se nalazi u ovom delu aparata služi za kompenzaciju ekspozicije, nezavisno od moda fotografisanja. Kombinovanim, produženim pritiskom tastera koji su označeni zelenom tačkom (Qual i komanda za kompenzaciju ekspozicije), aparat inicira fabrički reset podešavanja, pa ukoliko se za tim javi potreba, ova prečica će preduprediti preturanje po sistemu menija.

Zadnja strana aparata se nije previše menjala. Centralna pozicija i dalje pripada glavnom displeju, dok su oko njega pozicionirane komande. Na levoj strani, pored tražila, nalaze se Play, odnosno Erase komande, koje služe za pregled i brisanje fotografija. Crvena „format“ oznaka pokraj Erase tastera označava da se ona, uz pomoć istovetno obeleženog tastera na gornjoj strani aparata (Mode), može iskoristiti kao prečica za brzo formatiranje memorijske kartice. Uz samu gumenu oblogu tražila, nalazi se mala polugica, koja služi za mehaničko zatvaranje „zavesice“ tražila, kojom se sprečava uticaj spoljašnje sredine na efikasnost senzora merenja svetla, što je vrlo korisna mogućnost za sve situacije u kojima se radi sa stativa. Levo od glavnog displeja je niz od pet tastera: Menu, za ulazak u sistem menija; Lock, za zaštitu snimaka od nehotičnog snimanja i aktivaciju implementiranog sistema pomoći; sledeća dva tastera služe za uvećanje/umanjenje prikaza u live-view režimu, odnosno režimu pregleda fotografija, a poslednji, OK taster, služi za potvrdu izbora. Sa desne strane je situacija vizuelno slična onoj sa D700, uz par izuzetaka.

Sa desne strane tražila se nalazi AE-L/AF-L komanda kojom se zaključava trajanje ekspozicije, odnosno snage bljeska blica na trenutno izmernu, a u njegovoj osnovi se nalazi tropoložajni točkić za izbor moda merenja svetla, kojem zameramo malo nezgrapan dizajn. Desno od njega je AF-ON taster za fokusiranje bez korišćenja glavnog okidača, a njegova funkcija se po želji može promeniti. Sasvim desno gore se nalazi zadnji kontrolni točkić, čiju smo funkciju ranije objasnili. Desno od displeja je osmosmerni taster za kretanje kroz sistem menija i izbor aktivne AF tačke, odnosno AF polja, dok je u njegovom centru smešten neobeleženi taster kojim se izbor potvrđuje ili se bira centralna AF tačka. Dvopoložajnom polugom označenom slovom „L“, koja se nalazi u osnovi osmosmerne kurskorske komande, može se zaključati trenutno izabrana AF tačka, kako bi se sprečila neželjena promena. Nešto niže se nalazi zamena za nekadašnju polugu kojom se bira režim autofokusa, a ovaj put ona služi za prelazak iz video u fotografski mod i obratno. Taster u njenoj sredini služi aktivaciji režima živog prikaza (live-view). Ispod ove komande, nalazi se Info taster za pozivanje Information Display funkcije kojom glavni displej preuzima ulogu statusnog.

MEMORIJA

Trend implementacije dva memorijska slota nije zaobišao ni D800(E). Za razliku od mesec dana ranije predstavljenog modela D4, D800(E) nije dobio podržku za najnoviji XQD standard kartica, a umesto toga, Nikon je izabrao varijantu podrške za dva najpopularnija standarda, u vidu Compact Flash (CF) i Secure Digital (SD) memorijskih slotova. CF slotovi podržavaju Compact Flash Type I kartice, nezavisno od brzine, dok Type II i Microdrive nisu podržani. Secure Digital podrška obuhvata sve verzije i podverzije, od najstarijih SD, pa preko SDHC i SDXC kartica. Podržka je obezbeđena i za sve popularnije Eye-Fi kartice, koje omogućavaju bežični transfer snimaka na kompatibilne (Wi-Fi) uređaje.

Slotovi su po statusu ravnopravni, a raspolaganje njihovim prostorom može biti podešeno tako da se druga popunjava nakon potpunog zauzeća prve, zatim da se paralelno popunjavaju RAW, odnosno JPEG snimcima ili da se, paralelnim upisivanjem istovetnih snimaka (nezavisno od formata i kvaliteta) obezbedi redudantnost, tj. sigurnost fotografija dvostrukim upisivanjem istih snimaka na obe kartice. Takođe, video snimci mogu biti usmereni na slot 2, a snimljeni materijal po izboru kopiran sa kartice na karticu.

U fizičkom smislu, odeljak je, kao i obično, smešten na boku rukohvata, a poklopac je solidne čvrstine, potpomognut oprugom koja ga zateže tako da obezbedi pouzdanost i nakon dužeg perioda aktivnog korišćenja.

Odeljak CF i SD memorijskih slotova

Ovde dolazimo i do jednog potencijalno velikog problema koji prati senzor ovolike rezolucije. Zahtevnost u pogledu prostora na memorijskim karticama je skoro monstruozna. Ako kažemo da RAW fajl sa D800 u proseku traži više prostora nego fajl za dobrog dela srednjeformatnih aparata, sigurno nećemo pogrešiti! Prosečna veličina RAW fajla (NEF; 14-bit) se kreće u rasponu od 25 MB za kompresovani 12-bitni, do čak 75 MB za nekompresovani 14-bitni NEF (!), dok JPEG ide od 12 pa do čak 20MB, u zavisnosti od uslova snimanja i sadržaja scene. To znači da će tipičan sadržaj ranca sa fotoopremom u kojem stoji D800, biti potrebno mnogo više gigabajta, nego što je to do sada bilo uobičajeno. Primera radi, snimanjem u maksimalnoj rezoluciji i u maksimalnom kvalitetu (14-bitni nekompresovani NEF, odnosno Fine JPEG), na karticu kapaciteta 16GB biće moguće spakovati u proseku: ~220 RAW, ~650 JPEG, ~140 TIFF ili ~180 RAW+JPEG kombinovano. Izborom štedljivijih formata zapisa, poput Loseless NEF-a (kompresija bez uticaja na kvalitet), može se obezbediti nešto više prostora, pa će na istu karticu stati oko ~400 RAW, odnosno 300 RAW+JPEG kombinovano. Ukoliko se fotografiše u DX (krop 1.5x) modu, fajlovi su u proseku dvostruko manji.

Bez obzira na relativno nisku cenu smeštajnog kapaciteta za arhiviranje (ako zažmurimo na nepovoljne prilike poslednjih meseci, usled poplava na Tajlandu, gde su najveći proizvodni kapaciteti magnetnih medija), ali i pristupačnost i vidu jeftinijih memorijskih kartica, moramo priznati da nakon ove računice, matematika do bezbrižnog rada ne deluje baš jednostavno. Posebno što je i sam Nikon obelodanio nekompatibilnost sa dosta jeftinijih Compact Flash memorijskih kartica, sa kojima se često javlja CardError greška. Zbog toga je preporučljivo držati se liste sertifikovanih kartica, koja se nalazi na 435. stranici zvaničnog uputstva na engleskom jeziku. Primera radi, u kombinaciji sa veoma popularnim i inače vrlo pouzdanim Kingston Elite karticama, aparat često prijavljuje ovu grešku, bez nekog naročitog pravila. Nekada se može popuniti i cela kartica bez ijedne greške, a nekada će biti neophodno i po nekoliko puta isključiti, pa ponovo uključiti aparat. Srećom, fotografije snimljene do trenutka prijavljivanja greške (osim one koja je snimljena u trenutku pojavljivanja greške na displeju) ostaće nedirnute. Istovremeno, učestalost pojavljivanja problema na SD slotu je minimalna, i rekli bismo da čak i najjeftinije moguće kartice (praktično nepoznatih brendova) funkcionišu sasvim pristojno. O čemu se zaista radi, nije nam poznato, a do zaključenja ovog testa, D800(E) nije unapređen nekim novim firmware-om koji bi unapredio kompatibilnost memorijskog kontrolera sa širim dijapazonom CF kartica, pa na ovo treba obratiti naročitu pažnju.

Kada govorimo o videu, preporučene su CF kartice brzine od 40x pa naviše, odnosno SDHC minimum klase 6 (maksimalnog transfera u rangu ~6MB/s), zbog brzine koja je neophodna da bi se održao dovoljan framerate u maksimalnom kvalitetu. U praksi, ne bi trebalo ići ispod indeksa brzine 66x za CF, odnosno klase 10 za SDHC. Na karticu kapaciteta 16GB moguće je smestiti približno 90mm video materijala u maksimalnom kvalitetu (fullHD; 1080p – 1920x1080 @30fps), s tim da je limit po pojedinačnom snimku 4GB, zbog ograničenja koje nameće FAT32 fajl sistem. Zahtevnost video materijala zavisi od uslova, pa će snimci rađeni u uslovima lošeg svetla i sa više detalja, biti prostorno zahtevniji i do 30%.

BATERIJA

Baterija je, za divno čudo, poznata od ranije. Nosi naziv EN-EL15, a prvi put smo je videli prilikom predstavljanja modela D7000. Da li je u pitanju solidarnost sa korisnicima, ili tek rezultat strožije ekološke politike koju nameće respektabilno EU tržište, manje je bitno. Uglavnom, ove baterije nisu raritet, što je vrlo pozitivno u slučaju potrebe za rezervnom ili nabavke baterijskog gripa. Radi se o Li-Ion bateriji kapaciteta 1900 mAh, a smart karakteristike označavaju prisustvo prateće elektronike kojom se baterija indentifikuje u aparatu i prati njen „životni ciklus“. Praćenje stanja od punjenja do punjenja obuhvata prikaz trenutne napunjenosti u procentima, kao i prikaz u šest nivoa na statusnom displeju aparata.

MH-25 punjač sa EN-EL15 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje solidnih 900 snimaka, sa uobičajenom upotrebom displeja i sporadičnom upotrebom pop-up blica. U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, kao i objektive sa i bez stabilizacije, sa i bez sopstvenog AF motora, baterija je obezbedila deklarisani broj snimaka. U kontrolisanim uslovima (uzdržano korišćenje displeja i LV režima, kao i internog blica), autonomiju je moguće popeti i do broja od preko 1000 snimaka! U video modu je situacija nešto kompleksnija, pre svega zbog intezivnog upošljavanja glavnog displeja, ali i senzora koji je permanentno aktivan. Ukoliko je na objektivu aktivna optička stabilizacija, situacija se još pogoršava. U praksi, uz intezivno korišćenje, baterija će uspeti da izgura oko sat i pô snimanja, što je solidan rezultat i u proseku se poklapa sa kapacitetom koji obezbeđuje 16GB memorijskog prostora.

KONEKTORI

Leva strana tela je rezervisana za konektore. Kao i obično, oni su smešteni ispod gumene pokrivke. Odozgo na dole, na fotografiji niže može se videti: 3.5mm ulaz za eksterni, pasivni stereo mikrofon; USB 3.0 kompatibilni konektor za povezivanje sa računarom u svrhu prebacivanja snimaka ili daljinske kontrole; 3.5mm stereo izlaz za slušalice, kojima se vrši monitoring ulaznog signala i HDMI izlaz C tipa pomoću koji se prikaz može poslati na kompatibilni eksterni displej. Kada se aparat poveže sa TV uređajem koji podržava HDMI-CEC (Consumer Electronic Control) standard, aparat je u režimu pregleda moguće kontrolisati daljinskim upravljačem televizora. Dodatni specijalitet koji D800(E) nudi je slanje nekompresovanog video signala, o čemu će više reči biti kasnije.

Konektori: mikrofonski, USB-A/V out kombinovani, slušalice i HDMI

DISPLEJ

Nikon D4 i D800(E) dele isti unapređeni displej. TFT LCD dijagonale 3.2“ se može pohvaliti relativno standardnom rezolucijom od 921.000, a ono što nas je pomalo razočaralo je uporno forsiranje 4:3 odnosa stranica, umesto praćenja formata 3:2, kojim bi se postiglo maksimalno iskorišćenje površine, u skladu sa formatom senzora. Senzor ambijentalnog osvetljenja će se pobrinuti za dinamičko prilagođavanje uslovima rada, a ukoliko za tim postoji potreba, osvetljenost je moguće regulisati i ručno, u sedam koraka. Oštrina i ugao vidljivosti od 170° su na uobičajeno visokom nivou, a mi tokom testiranja nismo primetili falš kolorit, uprkos glasinama da displej ovog aparata ima nekih problema sa reprodukcijom boja.

Već godinama DSLR aparati, čak i oni koji poseduju statusni displej na gornjoj strani, glavni displej mogu iskoristiti kao surogat statusnog, istina često bogatiji informacijama u odnosu na original, a pride – omogućava i interaktivnu kontrolu pojedinih parametara. Nikon D800(E) nije izuzetak. Nakon aktiviranja Information Display-a, kako Nikon zove ovo pomagalo, na uvid su pružene sve najbitnije informacije i parametri vezani za trenutno aktivni mod, a ponovnim pritiskom na Info taster, kursorom je moguće kretati se od opcije do opcije i interaktivno menjati ih. Često je ovakav način rada znatno brži od „bunarenja“ nekih opcija po menijima, a posebno pri radu sa stativa u visini očiju, kada i fizički nije moguće videti prikaz na statusnom displeju. Sam prikaz može biti prilagođen dnevnim ili noćnim uslovima, a može biti i setovan da to radi automatski prilagođen, zahvaljujući ugrađenom senzoru ambijentalnog svetla. U praksi, to najčešće izgleda ovako:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

LIVE VIEW

Pojavom videa u DSLR-ovima, režim „živog prikaza“ (live-view; u nastavku teksta LV) je naglo dobio na značaju i ubrzo bio prepoznat kao nasušna potreba, pre nego slabo korišćena opcija za početnike navikle na kompakt aparate. Za neupućene, radi se o funkciji koja obezbeđuje mogućnost kadriranja korišćenjem glavnog displeja, umesto optičkog tražila, a ranije je bila omiljena najčešće ljubiteljima pejzažne i studijske fotografije.

Za razliku od Nikon aparata niže klase, Nikon D800(E) obezbeđuje LV bez ikakvih limita. To znači da za promenu blende ili ekspozicije nije potrebno deaktivirati, pa ponovo reaktivirati LV, već se sve obavlja u realnom vremenu. Promene su odmah vidljive na displeju, uključujući efekte izabranog trajanja ekspozicije, otvora blende, ISO vrednosti ili balansa bele, a jedino je sistem fokusiranja i dalje drugačiji u odnosu na konvencionalno korišćenje, usled limita koji ova funkcija nameće. Umesto klasičnog, faznog fokusa (Phase Detection Autofocus) koji koristi usluge namenskog AF senzora, LV izoštrava korišćenjem softverskog algoritma, koji meri kontrast između različito obojenih površina na prikazu sa glavnog senzora. Ovaj sistem fokusiranja važi za precizan i ne baš posebno brz. Konkurencija iz Olympusa i Panasonica je dokazala da CDAF može biti znatno brži, ukoliko se algoritam pažljivo odradi, ali je kontrastni fokus i dalje prilično neupotrebljiv kada govorimo o lošim svetlosnim uslovima ili praćenju pokretnih meta. Na žalost, za razliku od ranije prakse, gde su aparati ove klase raspolagali mogućnošću privremene upotrebe faznog fokusa u toku korišćenja LV-a, pritiskom na AF-ON, to sada nije slučaj. Taj, tzv. handheld mod je, pritiskom na AF-ON komandu, ogledalo spuštao u donji položaj, AF senzorom inicirao pomeranje fokusne ravni, da bi nakon potvrde fokusa ogledalo bilo vraćeno u prvobitni položaj, a sa njim i projekcija sa glavnog senzora na displej. Verovatno je uvršen u „slabo koriščene opcije“, pa je tako i nestao sa spiska mogućnosti. Nismo sigurni koliko je napora zahtevalo zadržavanje ove funkcije, ali cenimo da će nekima sigurno nedostajati.

Kada je kontrastni fokus u pitanju, na raspolaganju je dva moda rada: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje, kao i na faznom fokusu, izvodi jednokratno i Full- time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci mete, koja se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Da od ovog moda fokusiranja ne treba očekivati ništa posebno, naučili smo u svim prethodnim testovima, a moramo da konstatujemo da ni danas situacija nije bolja. Arhaično skakutanje fokusne ravni, kad god joj se učini da se nešto pomerilo (iako često nije), potpuno je neprihvatljiv način rada za bilo šta osim povremene zabave. Ipak, u nekim slučejevima, korisnici će moći da iskoriste neke od režima kontrastnog fokusa koje D800 nudi: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema.

Posebna poslastica LV režima je izuzetno precizno manuelno fokusiranje, kada se prikaz može uvećati i do 23 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV režim je opskrbljen i velikom količinom informacija i parametara vezanih za snimanje fotografija i videa, a tu je i live histogram – grafik izmerenog svetla u realnom vremenu, kao svojevrsno pomagalo u određivanju korektne ekspozicije:

Prikaz parametara u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža, koja pomaže prilikom komponovanja kadra ili poravnanja po željenim geometrijskim referencama, kao i grafički prikaz virtuelnog horizonta:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Mogućnost spajanja aparata na eksterni displej, bio to televizor velike dijagonale ili odgovarajući monitor, i dalje je prisutna, a omogućava da se prikaz sa glavnog displeja preusmeri na eksterni. Tada rad može biti daleko udobniji, posebno kada se za kontrolu aparata koristi namenski softver, poput Nikon Camera Control Pro 2. Na žalost, Nikon ne obezbeđuje besplatan softver ove namene, već se isti mora dokupiti, što nekome može predstavljati limitirajući faktor.

VIDEO

Nakon napora demonstriranih sa D3100 i D7000, Nikon je rešio da video segment podigne na još viši nivo. Snimanje je ponuđeno u dve rezolucije formata 16:9 i nekoliko framerate-a. 1920x1080 (1080p, fullHD) se može snimati brzinom od 24, 25 ili 30fps, dok se niža 1280x720 (720p) može koristiti brzinama od 25, 30, 50 ili 60fps, čime je Nikon konačno dostigao glavnog konkurenta – Canon. Svaki od formata snimanja je ponuđen u dva nivoa kvaliteta – high i normal.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner. Zapis je sada ograničen na prilično dugih 30 minuta po snimku, a prosečan bitrate iznosi oko 24Mbps i postignut je korišćenjem B-frejmova, kao i u slučaju prethodnih Nikona. Na taj način je održan visok nivo kvaliteta, uz manje zauzeće prostora i, što je mnogo bitnije – manju halapljivost u pogledu protoka na memorijskom kontroleru. Naravno, zauzeće prostora zavisi i od uslova u kojima je video snimljen, pa će srazmerno veći fajlovi biti kreirani u lošijim svetlosnim uslovima, kada visoke ISO vrednosti smanjuju mogućnost jake kompresije.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) može kontinualno kalibrisati (u zavisnosti od uslova snimanja) ili se ručno podesiti u tri koraka. Korišćenje mikrofona smeštenog u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Zato, kada postoji potreba za kvalitetnijim audio zapisom, eksterni mikrofon će, uz pomoć konektora koji je obezbeđen na boku aparata, omogućiti znatno kvalitetniji snimak. Da stvar bude još bolja, Nikon je obezbedio i konektor za eksterni monitoring zvuka, pa je uz odgovarajuće stereo slušalice moguće kontrolisati kako kvalitet, tako i nivo ulaznog signala u toku snimanja.

Za razliku od namerno limitiranih kontrola kod prethodnih aparata, D800(E) je počašćen bitno drugačijom realizacijom LV režima rada, pa je kao takav, u potpunosti uklonio i barijere oko kontrole parametara u video modu. Tako sada nije potrebno raditi gimnastiku sa deaktiviranjem, pa ponovnim aktiviranje LV režima, samo da bi prethodno izabrana blenda postala aktivna, već se sva podešavanja mogu vršiti u realnom vremenu i kao takva – istovremeno videti na glavnom displeju. Konačno!

Autofokus u toku snimanja videa odavno nije novina na Nikon aparatima, ali na žalost – bez obzira što od prvibitne promocije ove funkcije protiču već meseci (za neki mesec i cela godina), njena upotrebna vrednost je i dalje na istom, jadnom nivou. Da podsetimo, režim kontinualnog fokusa nosi ime Full-time-servo (AF-F), a radi na sledeći način: a nakon što odredite inicijalnu metu, aparat će pokušavati da fokusnu ravan permanentno održava na njoj. Kažemo „pokušavati“, jer će već nakon prvih par minuta svakome biti jasno da još nije zreo za ovakve egzibicije. Fokusna ravan će „nervozno“ biti korigovana svakih par sekundi, a otklon u pogrešnu stranu će nekada biti neprihvatljivo velik, a samim tim će i rezultujući snimak biti teško upotrebljiv. Za pokušaj smo u periodu promocije D3100 i D7000 rekli „svaka čast“, u doba kad je predstavljen D5100 već i nismo bili baš oduševljeni što nikakav pomak nije napravljen, a danas – danas možemo reći da očigledno nedostaje volje da se načini neki realan pomak u ovom smeru. Činjenica je da CDAF pati od određenih tehničkih ograničenja, koja ga sputavaju u postizanju onoga što je hobi-videografima (ili profesionalcima u reporterskoj videografiji) bitno. Međutim, onda se postavlja pitanje poente ovakvih bezuspešnih pokušaja, koji niti imaju upotrebnu vrednost, niti ih možemo izbaciti iz liste specifikacija? Zbog toga preporučujemo da se potencijalni vlasnici u video modu oslone na sopstvena čula i talenat, te praktikuju klasični manuelni fokus. Potreban je jedan period navikavanja, ali ono što se na taj način može dobiti, zaista nema cenu. Izuzetno, alternativa tome može biti i praktikovanje automatskog fokusiranja, ali pre započetog snimanja.

Na već snimljenom video materijalu je moguće izvršiti najosnovnije zahvate, poput trimovanja (isecanja delova snimka) ili izvlačenja pojedinačnih frejmova, kao svojevrsnog oblika fotografije. Nakon editovanja, novi snimak može biti odvojeno zapisan na karticu.

BLIC

Kao i većina Nikon DSLR-ova, D800(E) poseduje interni (pop-up) blic i pored veće pentaprizme. Njegov vodeći broj je 12 na ISO 100, a maksimalna brzina sinhronizacije iznosi 1/250. Izuzetno, smanjenom snagom aparat može vršiti sinhronizaciju i brzinom ekspozicije od 1/320. Od podešavanja, na raspolaganju je trenutak okidanja, tj. prva ili druga zavesica (bljesak na početku ili na kraju ekspozicije, kako bi proces eksponiranja prikupio što više ambijentalnog svetla). Redukcija crvenila u očima se podrazumeva, kao i tzv. „slow-sync“, kada se potencira duže eksponiranje radi prikupljanja više ambijentalnog svetla.

Ponuđena su četiri moda rada internog blica: i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relatvno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage. Pošto blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je ono po čemu je Nikon već odavno poznat, a to je čuveni Commander mode - mod kojim se, pomoću internog blica, kontrolišu pojedinačni eksterni blicevi ili grupe bliceva, u jednom od tri režima.

Commander mod može vršiti kontrolu do dve grupe bliceva (A i B), uz dodatak internog, a svaki od njih može biti setovan na TTL, Manuelnu ili Auto-aperture (AA) kontrolu rada, ukoliko za nju postoji podrška, a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Svaka od grupa, ali i interni blic, može biti isključen, pri čemu će pop-up slati samo pre-flash kojim aktivira bežično okidanje, bez bitnije emisije svetlosti. Naravno, najčešće će biti korišćeni TTL i manuelni modovi, kao daleko najupotrebljiviji, a osim u pogledu grupa, Nikon ne navodi ograničenja po pitanju ukupnog broja kontrolisanih bliceva, osim da je optimalan broj – tri, bez bojazni od eventualnih problema sa međusobnim interferiranjem. Prepoznavanje bliceva se vrši istovetnim podešavanjem commander-a (internog blica) i eksternih bliceva, kanalima od 1 do 4 (3 je podrazumevana vrednost).

Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno. Takođe, prilikom kupovine treba obratiti pažnju i na eventualnu podršku za bežičnu kontrolu korišćenjem commander moda, pošto bi bila šteta ne koristiti ga.

Kako D800(E) poseduje i PC-Sync konektor, uobičajen na aparatima ove klase, kontrolu eksterne rasvete je moguće vršiti i bez namenskih okidača.

GRIP

Dugotrajan rad, a posebno ukoliko često fotografišete i u vertikalnom položaju i sa masivnijim objektivima, može biti znatno udobniji nabavkom vertikalnog gripa. Nikon D800(E) donosi potpuno novi grip, punog naziva MB-D12 Multi-Power Battery Pack, a svojom izradom i dizajnom deluje skladno sa novim telom. Takođe je najvećim delom izrađen od legure magnezijuma, što svoje implikacije ima u masi, čvrstoći i zaptivenosti, koja je na jednakom nivou kao i telo.

Novi baterijski grip spada u red Multi-power varijanti, što znači da je moguće „nahraniti“ ga sa dve različite kombinacije. Onu najčešću čini EN-EL15 baterija, dok priloženi MS-D12 uložak obezbeđuje prostor za 8 AA baterija bilo kojeg važećeg standarda (alkalne, punjive Ni-MH, punjive Li-Ion itd). Ako izuzmemo gotovo abnormalnu cenu u odnosu na slične gripove ranijih modela, novi grip se od starih sličnih razlikuje i po tome što sada sa njime ne mogu koristiti baterije iz aparata high-end klase (poput D3(x/s) ili D4), te na taj način obezbediti veća autonomija i brži rafal. Ipak, skroman brzinski skok (mada samo u DX modu) će ovaj put obezbediti bilo kakva varijanta dodatnog napajanja, pa žal ostaje jedino za bitno povoljnijom maloprodajnom cenom starog MB-D10 gripa.

Mnogo veći problem predstavlja neshvatljivo insistiranje Nikona na ulošku koji prima samo jednu EN-EL15 bateriju, iako bi modifikacija dizajna omogućila sasvim komotno smeštanje dve. Da stvar bude još besmislenija, proizvođač je predvideo da se, kao i kod MB-D10 i D11 gripova (za D300/D700 i D7000) jedna baterija postavi u odeljak na telu, a druga u grip, pa je za dopunu baterije koja se nalazi u telu neophodno demontirati grip, dopuniti bateriju i onda grip ponovo montirati na telu. Izostanak logike koji je teško komentarisati.

Nikon MB-D12 Multi-Power Battery Pack, vertikalni grip*

Zatezanje gripa vrši se klasičnim nazubljenim točkom, uvrtanjem u navoj za stativ i poravnanjem pomoću pina na levoj strani. Zamena za navoj na telu je, naravno, obezbeđena na donjoj strani gripa. Od kontrola, obuhvata oba kontrolna točka, dvostepeni okidač sa prekidačem za isključivanje komandi na gripu, AF-ON komandu i osmosmerni džojstik za navigaciju kroz menije, manipulaciju parametrima i izbor aktivne AF tačke.

SOFTVER

Karakteristični sistem menija organizovan je slično kao i kod ostalih savremenih Nikona. Ne uzimajući u obzir korisničku stranicu (koja pokazuje nedavno pregledane opcije ili My Menu, koji sadrži opcije po želji korisnika), glavni meni je podeljen na pet delova:

  

 
Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Shooting, Custom Setting, Setup i Retouche

REZOLUCIJA SNIMANJA
Snimci mogu biti upisivani u JPEG ili RAW ili TIFF formatu, kao i kombinovano RAW+JPEG. Definisanje kvaliteta snimaka je moguće nezavisno za RAW i JPEG formate. Kvalitet RAW snimka (inače, Nikon NEF verzije) je moguć u dva pravca. Jednim se definiše „dubina“ kolornog prostora, a ona može biti 12-bitna ili 14-bitna, dok se drugom određuje nivo kompresije. Nikon D800(E) pruža mogućnost RAW zapisa u tzv. uncompressed kvalitetu, koji daje prostorno najzahtevnije fajlove i maksimalni mogući kvalitet, uz bolje performanse prilikom obrade. Loseless compressed, iako komprimovan, isporučuje snimak bez ikakvih gubitaka u kvalitetu, budući da je korišćen reverzibilni algoritam kompresije. Rezultujući fajl je na taj način smanjen za oko 30% (u odnosu na materijal sa senzora), a kvalitet je očuvan. Treća varijanta kompresije ne uključuje reverzibilan algoritam, tako da je mali delić kvaliteta nepovratno izgubljen, ali uz 40-55% manji rezultujući fajl. Na žalost, kako Nikon očigledno nema sluha za vapaje korisnika, NEF format i dalje raspolaže isključivo sa maksimalnom rezolucijom za svaki izabrani format RAW zapisa. Dok je maksimalna rezolucija ranije gravitirala u rangu 12- 16MP, to zaista nije bio problem. Međutim, sa 36.3MP zaista mnogo može značiti mogućnost upotrebe niže rezolucije, u situacijama koje ne zahtevaju toliku količinu detalja. Ipak, da ne bude sve tako crno, barem su manji formati projekcije dostupni u svojim adekvatnim rezolucijama, pa će FX format odnosa stranica 5:4 dati rezoluciju NEF-a od 30.1 MP (6144 x 4912), 1.2x krop – 25 MP (6144 x 4080), a na 1.5x DX krop se postiže celih 15.3 MP (4800 x 3200)! Gotovo kao nativna rezolucija Nikona D7000, što uz podršku za DX objektive daje i odgovor na pitanje da li eventualno treba zadržati DX telo za neke specifične potrebe.

S druge strane, JPEG je ponuđen sa mnogo širim nivoom definisanja kvaliteta. Za najveći, FX format u razmeri 3:2, osim maksimalne rezolucije od 36.3 MP (Large; 7360 x 4912), ponuđene su još dve niže: Medium od 20.3 MP (5520 x 3680) i Small od 9 MP (3680 x 2456). Nešto manja FX verzija u formatu 5:4, osim maksimalne od 30.1 MP (6144 x 4912), nudi i Medium od 16.9 MP (4608 x 3680) i Small u 7.5 MP (3072 x 2456). 1.2x krop je ponuđen u Large od 25 MP (6144 x 4080), Medium od 14 MP (4608 x 3056) i Small u 6.2 MP (3072 x 2040. Najmanji, DX format (1.5x FOV), ekvivalentan APS-C aparatima, ponuđen je u Large od 15.3 MP (4800 x 3200), Medium od 8.6 MP (3600 x 2400) i Small od 3.8 MP (2400 x 1600). Drugi nivo kontrole kvaliteta JPEG-a je u prioritetu kompresije, koji može biti Optimal Quality, kada je težište na višem kvalitetu, nezavisno od veličine izlaznog fajla ili Size priority, kada je težište na veličini fajla, nezavisno od kvaliteta. Definisanih stepena kompresije ima tri: Fine, Normal i Basic.

Za treći i poslednji format, nekompresovani TIFF, važe ista ograničenja kao i za RAW, što će reći – maksimalna rezolucija za izabrani format, a ujedno i najveća memorijska zahtevnost, uz lakšu manipulaciju postprocesu, ali i ograničen manevarski prostor u poledu korekcije balansa bele.

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA
Najbolji efekat, kada je uklanjanje optičkih anomalija objektiva u pitanju, dobija se obradom RAW snimaka, u specijalizovanim aplikacijama. Međutim, kako su procesori napredovali i mogu se izboriti sa ogromnom količinom materijala u realnom vremenu, jako je zgodna mogućnost kada aparat može da pomogne barem u jednom delu, vršeći korekciju optičkih i/ili geometrijskih nesavršenosti u hodu. Nikon je već godinama poznat po kvalitetnim algoritmima za korekciju, a obuhvaćene su korekcije „barelnih“ geometrijskih izobličenja (preporučena su za G i D klasu objektiva), kao i hromatskih aberacija. Korekcija hromatskih aberacija funkcioniše prilično dobro, pa i objektivi sa relativno izraženim hromatskim aberacijama bivaju odlično korigovani. U post-procesu ih je moguće ukloniti nešto preciznije i sa manje gubitaka u konturnoj oštrini, ali kako je takva obrada preporučena isključivo za RAW format (na koji korekcije i inače ne utiču), automatska korekcija je sasvim dobrodošla.

ACTIVE D-LIGHTING
Active D-Lighting algoritam je jedan od prvih pokušaja da se slabiji dinamički raspon digitalnog senzora nadomesti realtime softverskom korekcijom u aparatu, u toku snimanja, bez potrebe za intervencijom korisnika, osim u pogledu definisanja nivoa zahvata. Za razliku od recepta koji primenjuje Canon, sa svojim Auto Lighting Optimizer sistemom korekcije, koji intervencije vrši bazirajući se mahom na delove u senci, pokušavajući da održi dobru eksponiranost kontrastnih scena, Active D-Lighting (u daljem tekstu ADL) je vrlo sličan Shadows/Highlights opciji u grafičkim aplikacijama, gde se sužen dinamički raspon nadomešćuje prosvetljavanjem senki, odnosno potamnjivanjem jače eksponiranih delova snimaka, te na taj način – dovođenjem u balans. Prejak kontrast se smanjuje, ali bez negativnih posledica kakvo bi bilo klasično dovođenje kontrasta u minus. Po preporukama iz Nikona, ADL je najefektniji kada se koristi u kombinaciji sa Matrix modom merenja svetla. Nivoa korekcije ima četiri, a osim njih, tu je i Auto, kojim se potrebni nivo automatski određuje, neposredno pred okidanje (osim u manuelnom modu fotografisanja, kada se Auto mod ponaša kao Normal nivo). Na sledećem primeru možemo videti četiri nivoa u odnosu na snimak bez uključenog ADL-a:

Demonstracija Active D-Lighting opcije, s leva na desno: isključena, Low, Normal, High i Extra-high intezitet

Na snimku iznad se jasno može videti učinak ovog algoritma na celokupni tonalitet i balans senki i osvetljenih partija. Njegov uticaj neće biti jednako vidljiv u svim situacijama, a izražen je kada su u pitanju jaki kontrasti. Postoje i situacije u kojima nije poželjno potencirati upotrebu ADL-a, jer se jak intezitet prosvetljavanja senki može negativno ispoljiti, u vidu kolornog šuma i deformacija boja u tamnijim delovima snimka. Ista problematika prati i snimke urađene na višim ISO vrednostima, pa je upotreba ADL-a onemogućena na vrednostima iznad ISO 6400 (sve softverske Hx.x vrednosti). Takođe, primetili smo da u određenim situacijama, baš kao i u slučaju ALO algoritma na Canon aparatima, ADL može biti kontraproduktivan, izazivanjem najblaže rečeno čudne reprodukcije boja, pa je njegova primena preporučena u slučajevima kada se koristi RAW+JPEG zapis, jer je narušen kolorit tada lakše popraviti. Eventualno, može se posegnuti i za bracketing-om, koji je ponuđen i u kombinaciji sa ADL-om. Tako će ADL Bracketing omogućiti snimanje serije fotografija, pri čemu se svaka odlikuje drugačijim stepenom ADL-a.

Osim Active D-Lighting-a koji se primenjuje u aparatu, postoji i D- Lighting, koji je dostupan u namenskom softveru za razvijanje NEF fajlova (Nikonova verzija RAW zapisa) – Nikon CaptureNX2 (koji, na žalost, nije besplatan), kao i u samom aparatu, u okviru seta opcija koje se nalaze na stranici Retouch sistemskog menija...

HDR MODE
Nešto drugačija opcija u odnosu na prethodnu, a važi za sledeći nivo po kompleksnosti simultane obrade, je HDR (High Dynamic Range). Kao pojam, HDR odavno nije novost, pošto već godinama unazad važi za omiljeni zahvat u malo ekstremnijoj obradi fotografija. Po definiciji, osnovna namena HDR-a nije „napucana“ obrada od koje krenu suze na oči, već savladavanje, tj. kontrolisanje jednog od najvećih nedostatka svih veštačkih receptora svetlosti u odnosu na ljudsko oko – dinamičkog raspona. Korišćenjem HDR-a, u teoriji je moguće obezbediti dinamički raspon vrlo blizak onome kojim rasplaže naš vid, tako da ekstremi (prejako osvetljene ili partije u potpunoj senci) budu dovedeni u balans sa ostalim tonovima na sceni. Ovo se u postprocesu postiže korišćenjem najmanje dva snimka (a poželjno barem 3-5) dobijenih različitim dužinama ekspozicije, kada se njihovi najbolji delovi sklapaju u celinu, te na taj način dolazi do svrhe HDR-a kao takvog. U praksi, HDR je, kao što smo već pomenuli, često korišćen nenameski, kada se njegovi efekti ističu do mere koja sam sadržaj fotografije stavlja u drugi plan, a algoritam implementiran u D800(E) stremi nekoj zlatnoj sredini, gde je doziranim stepenom moguće postići umerene ili malo manje umerene rezultate. Interesantno je da će aparat dopustiti i kombinovanje HDR-a sa Active D-Lighting opcijom, a jedino ograničenje je kombinovanje konačnog snimka iz svega dve fotografije, što je šteta. Jedno poređenje klasičnog snimka u odnosu na HDR možete videti na sledećem primeru:

Snimak načinjen na klasičan način (levo) i rezultat HDR funkcije sa maksimalnom (3EV) razlikom u ekspoziciji (desno)

Kao što se iz priloženog može videti, HDR je uspeo da izbalansira snimak, tako da delovi u senci deluju bolje eksponirano, kao i da jače osvetljeni delovi budu sačuvani od pregorevanja. Efekat je postignut uzastopnim snimanjem dve fotografije, različitim trajanjem ekspozicije. Razlika u trajanju ekspozicije može biti postavljena u rasponu od jedne do tri cele blende, a dodatni parametar – Smoothing (Low, Normal, High) utiče na omekšavanje ivica između delova koji su preuzeti sa različitih snimaka i na taj način rezultujuću fotografiju čini uverljivijom. Zbog toga je preporučljivo koristiti ovu funkciju snimanjem sa stativa, kako bi uklapanje frejmova bilo tačnije i na taj način izbegnut „halo“ efekat. Uzgred, korišćenje HDR-a je uslovljeno čudnim pravilom, koje pre liči na bag, nego na nameru. Naime, korišćenje HDR-a je ograničeno na JPEG snimke, ali ne u smislu da je primenjen samo na JPEG-u (što je i logično), već u smislu da je nemoguće koristiti RAW+JPEG, tako da aparat sačuva i RAW, pored gotovog HDR-a. Da stvar bude još čudnija, aparat će, u slučaju da je kvalitet setovan na RAW+JPEG kombinaciju, upozoriti da „korišćenje sa zadatim setovanjima nije moguće“, umesto da sam koriguje izabrani format zapisa, uz prikladno upozorenje. HDR nije na raspolaganju ni prilikom korišćenja blica, u dugim (bulb) ekspozicijama, kao ni sa aktivnom bracketing ili multiple exposure funkcijom.

RETOUCH MENU
U okviru glavnog menija, posebna stranica je odvojena za opcije za osnovne zahvate retuširanja postojećih snimaka. Može joj se pristupiti i pritiskom na OK komandu (donji levi ugao na zadnjoj strani aparata), a psonuđeno je čak 19 različitih opcija, od čega 16 otpada na razne vrste obrada. Osim geometrijsko/optičkih korekcija, kao što su: Straighten, Distortion Control, Fisheye i Perspective Control, bazična grafička obrada pruža i neke kolorne, ali i grafički kompleksnije filtere. Tu su: Red-eye Correction, Trim, Monochrome, Filter Effects, Color Balance, Image Overlay, Resize, D-Lighting (kojeg smo već pomenuli u delu o ADL funkciji), Color Outline, Color Sketch, Quick Retouch i Miniature Effect. Osim pomenutih, tu je NEF (RAW) Processing kojim se u aparatu vrši konverzija RAW-a u JPEG, parametrima koje korisnik sam zadaje, a ekvivalent su onih koje aparat primenjuje prilikom fotografisanja. Ukoliko postoji potreba da se novodobijena obrada uporedi sa postojećim snimkom, tu je opcija Side-by-side Comparison, a jedna od opcija, Edit Movie, namenjena je osnovnoj obradi („seckanju“) snimljenog video materijala. Možda nije Adobe Photoshop™, ali je sasvim fina kolekcija raznih alatki za bazičnu obradu, kojom se mogu postići impresivni efekti, bez potrebe da snimak napusti aparat.

CUSTOM SETTINGS
Sastavni deo menija svih Nikon DSLR-ova više klase je i poseban Custom Setting odeljak, koji kombinuje opcije specifične za određeni deo operacija. Sekcija ovaj put ima sedam (inače ih je jedna manje), a podeljene su po slovima i bojama: Autofocus (a), Metering/Exposure (b), Timers/AE-Lock (c), Shooting/Display (d), Bracketing/Flash (e), Controls (f) i Movie (g). Sadrže praktično sve što bi vam ikada moglo zatrebati, a kao i za sve ostalo, pritiskom na Lock/Help komandu (dok ste u meniju), može se dobiti i kratak opis svake pojedinačne opcije, što zaslužuje posebnu pohvalu. Zamerku upućujemo jedino na pomalo konfuznu organizaciju, zbog čega ćete neke opcije konstantno tražiti na pogrešnoj lokaciji, a tome doprinosi i nedovoljno jasno odvajanje pojedinačnih sekcija. Tako je moguće otvoriti sekciju Movie (g) i završiti u Autofocus (a) opcijama, pošto je skrol beskonačan i ciklično izlistava ponuđene opcije svih sekcija u paketu. Letimičan uvid u opcije koje su na raspolaganju, možete videti na sledećim snimcima:

   
  
Sedam sekcija Custom Settings odeljka

NON-CPU LENSES PODRŠKA
Upotreba objektiva koji ne raspolažu sopstvenom elektronikom, te aparatu iz tog razloga ne pružaju povrtatnu informaciju o trenutnom otvoru blende i žižnoj daljini (zbog čega ni aparat nije u mogućnosti da izvrši merenje), znatno je olakšana zahvaljujući ovoj opciji. Dozvoljeno je memorisanje parametara za ukupno devet objektiva, a predviđen je unos žižne daljine i maksimalnog otvora blende. Unosom informacija o objektivu, eksterni blic će moći da prilagođava zum glave trenutnoj žižnoj daljini i time optimizuje ugao koji pokriva. Osim toga, informacija o žižnoj daljini će biti upisana u EXIF, a time dostupna i u režimu pregleda. Ukoliko se kao podatak navede maksimalni otvor blende, isti će biti dostupan u prikazu parametara u tražilu, a biće prilagođena i snaga bljeska blica. U slučaju da su oba parametra na raspolaganju, i merenje će biti upotrebljivo, s tim što je preporučena upotreba Center-weighted ili Spot merenja. Ukoliko su u pitanju zum objektivi, unos će biti nevalidan sa promenom žiže, pa ga je neophodno korigovati ili upisati pod novim brojem.

BRZINA

Visoka rezolucija senzora D800(E) implicira vrstu upotrebe koja ne iziskuje naročito veliku brzinu rada, ali ipak – ponekad se u svakome od nas može javiti potreba za brzinom, a tu ovaj aparat neće razočarati!

Govoreći o brzini rafala, uz podsećanje da nije u pitanju reporterski orjentisan aparat, moramo reći da smo više nego zadovoljni. Naizgled skromnih 4fps će u većini situacija biti više nego dovoljna brzina za realizaciju nekih akcionih kadrova, posebno što kapacitet bafera neće narušiti udobnost rada. Ukoliko se uzdržite od korišćenja optičkih korekcija, redukcije šuma i Active D-Lighting funkcije, možete očekivati da će aparat u maksimalnih 36.3 MP uspešno održati maksimalnih 4fps za 14-16 RAW, oko 15 TIFF ili 40-45 JPEG snimaka u nizu. Ukoliko se koristi RAW+JPEG, brzina je vrlo slična brzini okidanja RAW-a, a broj snimaka koji će biti ispraćeni maksimalnom brzinom je 12-13. Kada se bafer napuni, aparat će nastaviti da okida nižom brzinom: ~1fps za RAW, 3fps za JPEG, ~1fps za RAW+JPEG i dosta sporije (ispod 1fps) za TIFF fajlove.

Korišćenje 5:4 formata, kao i 1.2x kropa ne daje značajno bolje rezultate, ali se u DX ubrzanje itekako primeti. Manja rezolucija (15.3 MP) omogućava i brži rafal. Sa celih 5fps (deluje kao zanemarljiv dobitak, ali nije) aparat će biti sposoban za kontinualno okidanje od 25-28 RAW, 100 JPEG, 20 RAW + JPEG ili 18 TIFF snimaka u nizu. Nakon punjenja bafera, aparat će nastaviti da okida brzinom od 3fps u RAW, 2fps RAW+JPEG, 1fps TIFF, dok će JPEG neće uspeti da prepuni bafer, pa će okidanje biti nastavljeno maksimalnom brzinom od 5fps. Proizvođač navodi da se deklarisana brzina za DX mod, u slučaju korišćenja gripa, povećava na celih 6fps, pa ukoliko je to nekome bitno – zna šta treba da nabavi.

Nismo primetili da se brzina upisa razlikuje na CF u odnosu na SD slot, tako da o tome ne treba brinuti u toku rada, dok god su memorijske kartice zadovoljavajućih specifikacija. Što se same upotrebe tiče, zamerku smo još ranije izneli u pravcu redizajnirane poluge i komande za izbor moda i režima autofokusa, koji je sigurno sporiji za manipulaciju u odnosu na sistem korišćen na D700, ali – šta je, tu je. Ono što nam se nikako nije svidelo je brzina u LV režimu. Naime, iz nepoznatih razloga, aparat ima vrlo dug lag (reda veličina par sekundi) nakon okidanja u LV-u, što ume da bude naporno za rad. Zbog čega je to tako, nismo uspeli da utvrdimo, pa ako neko planira da obilato koristi ovaj režim rada, to bi mu moglo zasmetati.