Canon EOS 5D Mark II Test

3. ISO TEST, RAW

Otkad je rezolucija počela naglo da raste (posebno u Canon taboru), popularne su analize high-ISO performansi. Štafetu low-light šampiona već neko vreme drži Nikon, podigavši lestvicu najpre sa D3, a utvrdivši gradivo sa D700. Veliki rezolucijski skok je aktuelizovao priču o lošem uticaju prevelike gustine piksela na pojavu šuma na višim ISO vrednostima, a logike u tome svakako ima. Što je rezolucija veća, odnosno gustina piksela po mm², to je veća i interferencija između susednih ćelija senzora, a time i šum koji se usled nje javlja. Povećanje osetljivosti senzora povlači za sobom čitav niz uslova koji moraju biti ispunjeni da šum ne bi „progutao“ detalje, a to je pre svega stepen zagrevanja istog, zbog čega se gro kolornog šuma javlja.

Canonov projektni tim je ovde krenuo malo drugačijim putem u odnosu na puko povećanje rezolucije. Umesto prostog usitnjavanja foto-ćelija, najpre je smanjen njihov međusobni razmak, dok se mikrosočiva gotovo dodiruju. Na ovaj način je svakoj ćeliji omogućeno prikupljanje maksimalne količine fotona, pri čemu dimenzije nisu smanjene proporcionalno povećanju rezolucije, već u nešto manjem obimu. Uz niz drugih unapređenja, ova tehnologija je uticala na dobijanje iznenađujućih rezultata:

100% kropovi sa oba tela, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma – uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo 5D Mark II, desno stari 5D):

Za ovu priliku namerno su izabrani tamniji delovi scene, pošto kao takvi u većoj meri provociraju pojavu šuma. Rezultati pokazuju pomalo neočekivan ishod. High-ISO performanse su ne samo rame uz rame u poređenju sa starom peticom, već su i nešto bolje, uprkos (barem teoretski) velikoj prednosti 5D po pitanju niže gustine piksela. Posebno je interesantno dobro držanje na rasponu do ISO 1000, gde je jasno da će tradicionalni borci protiv šuma (stockeri) moći da se opruže za malo veći ISO, bez potrebe za agresivnim peglanjem i strepnjom od „overfiltered“ primedbi. Fotografija rezolucije 21 MP je bez ikakvih problema upotrebljiva do ISO 6400, dok 12800 zahteva peglanje šuma, mada uglavnom kolornog. I pored toga, interesantno je da je kolorit relativno dobro očuvan, što najčešće prvo strada u ovakvim uslovima. ISO 25600 je atak na oči i može se upotrebiti samo uz težak resize, poput web prikaza. Mada, situacija je znatno bolja, kada je kadar nešto svetlije prirode.

Ipak, studijski uslovi ne moraju nužno da pokažu sve mane, pa se nećemo ograničiti samo na njih. Sledeća situacija se nadovezuje na do sada viđeno, a pokušaće da dočara šta možete očekivati od 5D Mark II u situaciji bližoj realnoj.

100% kropovi sa oba tela, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma – uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 1600, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo 5D Mark II, desno stari 5D):

Količina šuma je praktično izjednačena na svim zajedničkim ISO vrednostima, što je vrlo dobar rezultat, imajući u vidu veću rezoluciju. Svetliji delovi scene pokazuju upravo ono o čemu smo pričali u prethodnom testu – pošto je svetlo nešto jače, šum je na najvećim (H1 i H2) vrednostima znatno manje izražen, što fotografije čini upotrebljivijim. Kada se ovakve fotografije odštampaju, šum se dodatno redukuje, a posebno ako se uradi interpolacija na nižu rezoluciju. Koliko je ova teorija ispravna, možemo videti na sledećim primerima, koji ilustruju šta se dešava kada rezoluciju nove petice svedemo na rezoluciju stare.

100% kropovi sa oba tela, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma – high-ISO primeri sa 5D Mark II interpolirani na rezoluciju stare petice (levo 5D Mark II, desno stari 5D):

Ovde je situacija nešto drukčija. Najviše ISO vrednosti su primetno čistije nego na punoj rezoluciji, dok se to teže primeti kod nižih. Poređenje sa 5D pokazuje blagu prednost nove petice, ali ne u meri da to zaslužuje poseban osvrt. Prava prednost se vidi kada se takav snimak posmatra u celini, bilo na monitoru, bilo u štampi.