Canon EOS 5D Mark II Test

7. DINAMIČKI RASPON

Stigli smo i do poslednjeg foto-testa. Dinamički raspon se obično meri u laboratoriji. Ali, rezultati laboratorijskih testova se često ne poklapaju sa onim na šta se može računati u realnim uslovima. Zbog toga smo dinamiku odlučili da testiramo na način koji je bliži svakodnevnoj situaciji – podeksponiranjem, odnosno preeksponiranjem za nekoliko blendi i zatim „izvlačenjem“ pravilne ekspozicije u Adobe Photoshopu. Naredne primere ne treba posmatrati kao maksimalni domet senzora, pošto je i zahvat više provizornog tipa i urađen je mehanički, u cilju pokazivanja očuvanosti detalja u tamnim, odnosno svetlim tonovima. U realnoj situaciji će se retko desiti da omašite ±4 blende, a i onda će izvlačenje biti parcijalno, što pruža daleko bolje izglede za spasavanje snimka.

Da pogledamo prvo kako se senzor 5D Mark II nosi sa snimkom, podeksponiranim cele četiri blende:

-4 EV podeksponiran snimak:

Podeksponirani snimak, naknadno izvučen u PS-u:

Donji deo skale (tamni tonovi) su tradicionalno slabija tačka digitalnih senzora. Čak i pri nižim ISO vrednostima (poput ovog primera) jako se teško izvlače i najčešće se dobar deo tonova izgubi. Dinamika senzora u 5D Mark II je odlična, mada ne i najveća moguća. Da pogledamo šta se može očekivati u svetlijem delu skale, kada je snimak preeksponiran, pa u PS-u vraćen na pravilnu ekspoziciju:

+4 EV preeksponiran snimak:

Preeksponirani snimak, naknadno izvučen u PS-u;

Uobičajeno je da se digitalni senzori bolje nose sa preeksponiranim snimcima, iako oni na prvi pogled izgledaju beznadežno upropašteni. Naknadno izvlačenje takvih snimaka u PS-u daje nešto bolje rezultate, posebno ako odbacimo ekstremne partije na snimku. Sve u svemu, dinamički raspon 5D Mark II je napredovao u odnosu na staru peticu, ali ne u meri da zastaje dah. U svakom slučaju, sigurno je da možete računati i na vrlo ozbiljno mašenje ekspozicije, a da snimak ipak ne bude načisto upropašten. Obe varijante, i preeksponirani i podeksponirani snimci su praktično ekstremni primeri (posebno preeksponirani) i kao takvi su više primer kako se senzor nove petice nosi sa ovakvim situacijama. Kao i kod podeksponiranog, i kod preeksponiranog snimka jedan deo snimka ostaje trajno izgubljen. Na podeksponiranom snimku su (razumljivo) najbolje prošli detalji na samom hramu, dok su na preeksponiranom u većoj meri potpuno pregoreli i u nepovrat odneli fine detalje. Podeksponirani snimak na izvlačenje deluje drukčije i tamne partije su prve koje „pucaju“, što se može videti i na primerima, koje obiluju izraženim kolornim šumom. Ovoliko natezanje može preživeti samo u relativno kontrolisanim situacijama, kada scena nije spoj ekstrema, kakav je slučaj na ovim primerima. Sve u svemu, sasvim solidan rezultat.