Canon EOS 5D Mark II Test

TELO

Standardno za srednju i višu klasu DSLR-ova, telo je urađeno od legure magnezijuma, oblika relativno sličnog staroj petici, ali uz oštrije konturne linije, koje čine da u ruci leži još bolje. Telo je sada poprimilo teksturu koja teže proklizava u rukama, a gumena obloga je takođe donekle izmenjena, tako da cela kombinacija pruža odličan osećaj i manji zamor čak i tokom dugotrajnog rada. U odnosu na staru, nova petica je čak i nešto lakša (850 prema 895g), iako je unutrašnjost bogatija, a spoljašnjost gotovo identičnih dimenzija. Pozicija metalnog navoja za stativ je nepromenjena i ona se standardno nalazi na idealnoj poziciji, duž ose objektiva.

Canon pominje i određeni nivo zaptivenosti. Ovde se ne može govoriti o unapređenju u pravom smislu, pošto stara petica nije imala praktično nikakvu otpornost na lošije atmosferske uslove. Ipak, detaljniji uvid u kritične tačke, poput odeljka za bateriju ili memorijsku karticu, otkriva da zaptivenost i dalje ne podrazumeva nivo koji je već odomaćen kod nekih konkurentskih proizvoda, poput Nikona D700. Zvanična dokumentacija pak, pominje gumene zaptivke oko svih tastera, oko oba displeja, odeljaka memorijske kartice i baterije, kao i konektora za spajanje sa WFT-E4A wireless transmiterom. Od ostalih modaliteta zaptivenosti pominju se spojevi među magnezijumskim odlivcima sa znatno manje zazora. Osmosmerni „džojstik“ ne spada u red posebno zaptivenih, kao ni prednji i zadnji kontrolni točkići, zaključno sa papučicom blica, koja je i spolja postavljena tako da uz zaptiveni Canon Speedlight 580EX II blic pruža znatno veću otpornost na vremenske uslove, uz opasku od strane proizvođača da je tu primenjena „nova tehnika preciznog spajanja“.

I inače prilično robustna petica je sada dobila izdržljiviju zavesicu koja predviđa u proseku 150.000 okidanja, što je značajno više od 100.000 koliki je predviđeni vek zavesice na staroj petici.

Stariji i mlađi brat: EOS 5D i EOS 5D Mark II

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Okosnica nove petice je, bez dileme, senzor – zapravo i nije u pitanju sasvim nov senzor. Više je u pitanju ono što automobilisti vole da zovu „restajlingom“ već postojećeg, poznatog iz aktuelnog predvodnika brenda – EOS-1Ds Mark III. Canon nigde ne navodi da li je u pitanju samo prepakovan senzor u novo telo ili je na njemu nešto rađeno kako bi se uhvatio u koštac sa tekućim trendovima, ali je logično pretpostaviti da niko ne bi dva puta razvijao senzor vrlo sličnih karakteristika.

Full-frame (FF) format znači da je senzor (precizno) dimenzija 36x24mm, što će reći – bez krop faktora. To znači da je ekvivalentna žižna daljina jednaka naznačenoj na objektivima. Osim što to utiče na širinu vidnog polja (FOV, Field Of View), utiče i na dubinsku oštrinu, koja je, zbog veličine senzora plića nego na APS-C (krop) telima. Rezolucija je identična onoj na 1Ds Mark III i iznosi 5616 x 3744 piksela, a ISO raspon je prva bitnija razlika u odnosu na 1Ds Mark III i staru peticu. Sada dostiže čitavih 25600. Nominalni ISO raspon se proteže od 100 do 6400, što je za cele dve blende osetljivije od senzora stare petice, čiji je osnovni ISO raspon išao od 100 do 1600. Kao i kod većine ostalih aparata, 5D Mark II raspolaže i proširenim ISO rasponom, postignutim softverskim putem. Tu je L vrednost (ISO 50), kao i dve H vrednosti: H1 (ISO 12800) i već pomenuti H2 (ISO 25600).

Novi stari senzor: 21MP u novom odelu

Novi procesor, Digic IV, predstavlja pravu revoluciju u malom. Kako je stara petica na tržištu prisutna još od 2005. godine, tada aktuelni Digic II je sada praktično dve generacije stariji. Iako je bio sasvim zadovoljavajućih performansi za ono vreme, danas već primetno kaska po performansama, što se primeti čak i prilikom izvršavanja tako banalnih operacija, kakvo je formatiranje neke veće CF kartice, za šta čak i Digic III verziji treba primetno manje vremena. Uz bolju podršku za UDMA standard, Digic IV omogućava aparatu da izvuče rafal, za skoro ceo frejm brži u odnosu na 3 fps stare petice, uprkos rezoluciji koja je gotovo dvostruko veća gledano, po broju piksela koji čine fotografiju.

Pored navedenih unapređenja, Digic IV je već druga generacija Canon procesora sa implementiranom podrškom za Live view (tzv. „živi prikaz“, poput onog na kompakt aparatima). a prva koja omogućava i video zapis. Uz sam procesor, na reviziju je stigao i softverski deo sklopa, o kojem ćete više pročitati kasnije.

Vlasnici stare petice su dugo zavideli vlasnicima jeftinijih tela na sistemu za vibracionu redukciju prašine, poznatom pod imenom „EOS Integrated Cleaning System“. Sada je taj sistem, u formi prilagođenoj full-frame senzoru, prisutan i na 5D Mark II. Funkcioniše kao celina, a sastoji se od komore i low-pass filtera sa anti-static premazom, „uzemljenih“ na šasiju aparata (čime se suzbija nagomilavanje statičkog elektriciteta usled naboja koji generiše senzor) i sistema za piezo-električnu vibraciju i prikupljanje odbačenih čestica prašine. Ovakvo čišćenje biva aktivirano prilikom svakog uključivanja i isključivanja aparata, a po potrebi i u toku rada, pomoću odgovarajuće opcije u meniju. Uspešnost ove tehnologije nije moguće izmeriti precizno, ali prašine definitivno ima manje, što će u svakom slučaju prorediti potrebu za čišćenjem u servisu, čak i uz frekventne izmene objektiva. Uz ovaj vid fizičke borbe sa prašinom, Canon i dalje pruža mogućnost softverskog mapiranja čestica prašine, opcijom „Dust delete data“, čime je omogućeno da se zaostale čestice naknadno redukuju softverski (uz pomoć priloženog softvera).

AUTO-FOKUS

Dolazimo i do glavne zamerke novoj petici – relativno zastareli AF sistem. I pored višegodišnjeg jaza između nove i stare petice, malo je reći da nikakav napredak ne postoji. Barem sa ove, spolja vidljive, korisničke strane. Ako izuzmemo priču o poboljšanoj efikasnosti, sistem faznog auto-fokusa je praktično isti kao i onaj na staroj petici, sa svim vrlinama i manama karakterističnim za bazni model. Tu je jedna (centralna) krstasta AF tačka i 8 perifernih, raspoređenih solidno, ali koje, obzirom na brojnost, dosta otežavaju fokusiranje korisnicima koji nisu navikli na kontinuirano rekadriranje. Nevidljivih šest pomoćnih tačaka postavljenih u centralnoj zoni dodatno poboljšava preciznost, ali se one ne vide u tražilu i samim tim – nije ih moguće pojedinačno koristiti. Zamerka ide na ponovni (i za Canon redovni) izostanak AF-assist lampe. AF-assist je ponovo moguće dobiti isključivo uz eksterni blic ili ST-E2 wireless okidač, što je vrlo nezgodna i slabo fleksibilna kombinacija.

Od modova auto-fokusa na raspolaganju je automatska selekcija tačaka ili fokusiranje jednom, unapred izabranom tačkom, pri čemu se fokusiranje može izvesti jednokratko (One-Shot), kontinualnim praćenjem (AI Servo) ili kombinacijom ova dva (AI Focus, koji najpre zaključava fokus na selektovanoj tački i nastavlja da prati cilj ukoliko registruje promenu distance).

TRAŽILO

Tražilo je poboljšano. Spolja je i dalje identičnog izgleda – štaviše, ista je i gumena obloga tražila. Na istoj poziciji je i minijaturni točkić za podešavanje dioptrije, kojim fino (mada ograničeno) možete podesiti dioptriju i time izbeći korišćenje naočara. Unutar tražila, situacija je poboljšana, ali ne drastično, pošto znamo da je i stara petica imala sasvim solidno tražilo. Pokrivenost vidnog polja je povećana, ali nažalost i dalje nije 100%, već 98%, što je šteta. Ipak, taj nedostatak je kompenzovan nešto svetlijim prikazom i neutralnijim bojama. Faktor uvećanja je sada 0.76x naspram 0.71x. Raspored autofokusnih tačaka smo već pomenuli, a da biste (ukoliko niste imali prilike susresti se sa starom peticom) stekli uvid u ne baš idealan raspored istih, pogledajte kako to izgleda:

Prikaz unutar optičkog tražila 5D Mark II

U donjem delu tražila su poređani parametri snimanja, koji su sad obogaćeni i permanentnim prikazom ISO vrednosti, što je bila velika zamerka staroj petici, na kojoj je do ove informacije bilo moguće doći samo prilikom aktivacije odgovarajuće komande. Osim ISO vrednosti, u tražilu je prikazano stanje baterije, AE-Lock, status blica, FE-Lock i status high-speed sinhronizacije bljeska blica, indikator kompenzacije snage blica, brzina zatvarača, blenda, skala svetlomera raspona ±2EV, indikator „highlight tone priority“ opcije, status white-balance korekcije, maksimalni broj snimaka u rafalu (u zavisnosti od raspoloživog bafera) i indikator potvrde fokusa.

Kao i na staroj verziji i nova podržava izmenjiva fokusna stakla. Ranije su ona bila označena prefiksom Ee, dok su sada Eg, što implicira da nisu međusobno kompatibilna. I dalje je osnovno staklo koje stiže uz aparat - Eg-A Standard Precision Matte, dok se dva dodatna po potrebi dokupljuju: Eg-D Precision Matte with grid, koje omogućava nešto preciznije manuelno fokusiranje i raspolaže mrežom horizontalnih i vertikalnih linija za lakše poravnanje, te Eg-S Super Precision Matte, tzv. „mutno staklo“, koje tražilo čini nešto tamnijim i namenjeno je brzim (f/2.8 i više) objektivima, pri čemu omogućava vrlo precizno manuelno fokusiranje.

Kako je gumena obloga tražila potpuno kompatibilna sa onom na staroj petici, na identičan način se može koristiti i Canon EP-EX15 Eyepeace Extender, distancer koji omogućava udobniji rad i manje zaprljan displej. EP-EX15 pruža više konfora uz određene kompromise – umanjenje prikaza za čak 30% i uz određena barelna izobličenja prikaza u tražilu. Nekome je toliko žrtve previše, ali oni kojima nije, mogu nesmetano da uživaju u korišćenju ovog dodatka i na novom telu. Oni snalažljiviji će se rešiti jednostavnog optičkog sklopa unutar distancera i time obezbediti konfor bez gubljenja blagodeti velikog FF tražila.

Canon EP-EX15 Eyepeace extender, „produžni“ za tražilo

KOMANDE

Raspored komandi je ostao manje-više isti kao i na staroj petici, a pošto je u sličnoj formi preuzet i na novom 7D telu, jasno je da je takav layout bolje primljen kod kupaca nego „prelazni“ koji smo u međuvremenu imali prilike da vidimo na 40D i 50D.

Točak za izbor modova standardno sadrži manuelni (M), bulb (B),  program auto (P) i modove prioriteta (Av, Tv). Proširen je sa još dve dodatne „camera user settings“ pozicije (sada ih je ukupno tri), koje se mogu „programirati“ tako da određena podešavanja budu aktivirana jednim potezom. I dalje je 5D ostao pošteđen scenskih modova, a osim potpune automatike (Auto mode) na raspolaganju je i Creative Auto (CA) mod, koji na „intuitivan“ način pruža početnicima mogućnost kontrole dubinske oštrine i brzine ekspozicije (kompenzacijom), pomeranjem odgovarajućih slajdera na displeju, bez ulaženja u detalje. Koliko ovo ima smisla na telu ove klase, dobro je pitanje, ali... šta je tu je. Sada je u Auto i CA modu moguće aktivirati zapis u RAW formatu, što je još jedna nelogičnost.

Desna strana gornjeg dela je minimalno promenjena. Osim okidača i prednjeg kontrolnog točkića (tzv. „main dial“), tu se nalazi statusni displej, ispred kojeg je grupa od tri tastera udvojenih funkcija i taster za aktiviranje pozadinskog osvetljenja statusnog displeja. Ovi tasteri su sada nešto manji nego ranije, a zamerku upućujemo na taster za pozadinsko svetlo statusnog displeja koji je, iako dobro pozicioniran, nedovoljne visine i često će se dešavati da ne odraguje na komandu. Njihove funkcije su sada malo izmešane i usklađene sa ostalim telima nove generacije. S leva na desno, tu je taster za izbor balansa bele i načina merenja svetla; izbor načina okidanja (rafal, pojedinačno i odloženo u intervalima od dve i 10 sekundi) i AF moda (singl, AI Servo i AI fokus), dok je treći taster i najkorišćeniji, a služi za izbor ISO vrednosti i kompenzacije snage blica.

Statusni displej je u skladu sa Canonovim uobičajenim standardima i rasporedom. Uvećan je u odnosu na onaj sa stare petice, informacije se vide jasnije, iako i dalje nije grafički, već segmentirani LCD, pri čemu je pozadinsko osvetljenje standardno narandžasto. Kao i u tražilu, sada je i na statusnom displeju permanentno prisutna ISO vrednost, što je važilo za veliku zamerku kod starog 5D. Skala svetlomera, nažalost, i dalje obuhvata samo ±2 EV, a ostale informacije su mahom iste, premda krupnije prikazane i delimično drugačije razmeštene. U poređenju sa starom peticom, statusni displej 5D Mark II izgleda kao na slici niže:

Poređenje statusnih displeja: 5D vs 5D Mark II

I zadnja strana je vrlo slična onoj sa stare petice. Levo od tražila, iznad glavnog displeja, nalazi se taster koji je ranije bio rezervisan isključivo za (uglavnom beskorisnu) „direct print“ opciju. Sada je, na sreću, taj taster dvojake namene, pa se može koristiti za aktiviranje live view-a, što značajno utiče na udobnost rada. Duž leve ivice ekrana su poređani dobro poznati tasteri: „menu“ za ulazak u glavni meni; „picture styles“ za aktiviranje gotovih ili kreiranje sopstvenih kolornih profila; „info“, čija je funkcija višestruka i zavisi od trenutnog režima rada. U modu pregleda („play“) i dalje je sve isto – možete zumirati, skrolovati, zaključati snimke od nehotičnog brisanja i pregledati parametre kojim su snimljeni, uključujući i danas neizbežni histogram. Poslednji u nizu je taster za brisanje fotografija, koji je funkcionalan samo u modu pregleda. Dobra strana je što sada (konačno!) opcija za brisanje kompletnog sadržaja kartice više nije lako dostupna, što je, u trenucima žurbe bio ozbiljan problem stare petice.

Desno od displeja su tasteri raspoređeni identično kao i na staroj petici – sasvim dole je prekidač za uključivanje aparata, sa dobro poznatim dodatnim položajem za otključavanje zadnjeg kontrolnog točkića (tzv. „quick dial“), iznad kojeg je pomenuti zadnji kontrolni točkić i u okviru njega „set“ taster za potvrdu podešavanja u menijima. Neposredno iznad je osmosmerni „džojstik“, čija je funkcija delimično programabilna, a između ostalog može služiti i za brzu selekciju željene AF tačke. Sasvim desno-gore se nalaze tri, takođe programabilna tastera (redom, s leva na desno): za fokusiranje (AF-ON), zaključavanje ekspozicije i snage blica u modovima prioriteta (AEL/FEL). Poslednji od tri tastera služi za prelazak u mod automatske selekcije AF tačaka, odnosno za zumiranje u live-view i režimu pregleda snimljenih fotografija. I ovim tasterima se funkcija može promeniti po potrebi, mada je to i dalje daleko od nivoa prilagođavanja na koji su navikli korisnici prosečnog Nikon DSLR-a.

Na prednjoj strani je stanje nepromenjeno. Sa desne strane bajoneta, gledano spreda, nalazi se samo veliki taster za otključavanje objektiva i nešto niže DOF preview, koji služi za proveru dubinske oštrine kroz optičko tražilo, privremenim setovanjem blende na zadatu vrednost. DOF preview taster je nešto istureniji nego ranije, pa je lakše napipati ga bez gledanja.

Nekih novina ima u „pasivnim“ dodacima – iznad pomenutih tastera je mikrofon u službi podrške video snimanju, a sa leve strane, između bajoneta i rukohvata, je (osim tajmer LED-ovke) i IC senzor, kojim se nova petica može daljinski aktivirati, pomoću RC1 ili RC5 daljinskih okidača. Sa zadnje strane se, iznad „džojstika“, nalazi minijaturni zvučnik, za emitovanje snimljenog video materijala.

MEMORIJA

Odeljak memorijske kartice je izveden na identičan način kao i na baznom modelu, s tim što je čvrstina povećana, a izbačena je nezgodna osobina stare petice da prekine upis fotografija na karticu, u slučaju nehotičnog otvaranja poklopca. Sada su podržane i najbrže UDMA Compact flash kartice, koje nisu neophodne za postizanje ionako ne baš previše brzog rafala, ali jesu poželjne za snimanje fullHD (1080p) videa, jer u suprotnom se može desiti da pojedini frejmovi (ili pak nekoliko njih) budu ispušteni, što ne deluje baš lepo na krajnjem rezultatu. Zahtevnost aparata po pitanju memorijskog kapaciteta je vidno veća u odnosu na većinu ostalih aparata, što je prvenstveno zasluga visoke rezolucije. Primera radi, jedna kartica od 16 GB vam omogućava da snimite (prosečno) oko 650 RAW, 2300 JPEG ili blizu 500 kombinovanih RAW+JPEG fajlova u punoj rezoluciji.

Odeljak Compact Flash memorijske kartice

BATERIJA

Baterija je na standardnoj poziciji, unutar rukohvata. U pitanju je nova „pametna“ Li-Ion baterija, LP-E6 koja, zahvaljujući internom čipu, može da komunicira sa telom i time omogući korisniku uvid u statistiku o trajanju, broju okidanja i opštem stanju baterije, pri čemu se svaki primerak baterije može registrovati u internoj bazi aparata. Za ovaj aspekt je vezan i jedan problem – naime, Canon je ugradnjom čipa sabotirao nezavisne proizvođače zamenskih baterija u nameri da i za 5D Mark II obezbede jeftinije (a ipak dobre baterije), pa su potencijalni vlasnici takvih, zamenskih baterija, primorani da nabave i dodatni zamenski punjač, jer originalni LC-E6(E) neće konstatovati ni jednu osim originalnih, što znači da neće moći ni da ih napuni. Nepošteno i vrlo nezgodno, ali ako ništa drugo – barem aparat pristaje normalno da radi sa zamenskim baterijama, i to jednako dobro. Trend „čipovanja“ se nastavlja i u ostalim klasama, pa to treba imati u vidu ukoliko planirate nabavku zamenskih baterija.

Kapacitet nove baterije je 1800mAh, što je značajno više naspram stare BP-511A i njenih 1390mAh. I pored te činjenice, Canon zvanično navodi da je autonomija povećana minimalno: sa 800 snimaka kod stare petice, na sadašnjih 850. Treba znati da nove funkcije zahtevaju više energije, a dodatno – nova petica je znatno štedljivija u uslovima niskih spoljnih temperatura, pa će na oko 0°C izdržati tek nešto manje od uobičajenih 800 snimaka. Prilikom korišćenja live-view-a i kontrastnog AF-a, autonomija drastično opada i zvanično se navodi tek oko ~200 snimaka, što se uglavnom uklapa u rezultate dobijene testiranjem. Autonomija može varirati značajno ukoliko se često koristi glavni displej, bilo za detaljniji pregled snimaka, bilo za (vrlo „gladni“) live-view. Pogotovo sa jačim osvetljenjem ili uz automatsko osvetljenje po sunčanom danu, kada aparat forsira maksimalnu osvetljenost. Takođe, i upis snimaka na karticu troši energiju iz baterije, pa treba znati da će RAW+JPEG trošiti primetno više od varijante u kojoj se upisuje isključivo mali JPEG. Ipak, testiranjem smo došli do dosta boljih rezultata – uz maksimalnu štedljivost, može se izvući i čitavih 1100 snimaka iz jedne baterije! Impresivno! Video snimci su standardno halapljivi, jer maksimalno upošljavaju memorijski kontroler i procesor, uz već standardnu žeđ LV režima. Uz periodično snimanje, jedna baterija može da obezbedi oko 1 i po sat snimanja, za šta će vam pre manjkati kartica, nego baterija. I pored povećanog kapaciteta, punjenje potpuno prazne baterije, standardnim punjačem, u proseku traje oko 2 i po časa, što je slično sa periodom punjenja stare BP-511A baterije.

Nova, „pametna“ LP-E6 Li-Ion baterija

KONEKTORI

U skladu sa novim potrebama, proširen je i spisak konektora, koji se i dalje nalaze na starom mestu, na levoj strani tela: pored standardnog USB 2.0 konektora za povezivanje sa računarom, na raspolaganju je N3 konektor za namenske daljinske okidače, PCSync za okidanje spoljne rasvete i video-out, koji je od kompozitnog video izlaza prerastao u kombinovani stereo audio/video izlaz, u skladu sa novim potrebama. Tu je još i HDMI, koji omogućava digitalni prenos video signala na uređaje visoke definicije, kao i ulaz za eksterni mikrofon. Sa donje strane aparata je konektor za komunikaciju sa WFT-E4A wireless file transmiterom, kojim se snimci mogu kopirati na eksterni medij putem USB veze, ili mrežno, putem UTP mrežnog kabla ili wireless veze.

Konektori: PCSync, N3 Remote i mikrofonski ulaz

sa leve i A/V izlaz, USB 2.0 i HDMI sa desne strane

DISPLEJ

Stigli smo i do jednog velikog unapređenja u odnosu na originalni 5D – displeja. Stari je patio od žutice, ali je zato novi odlična kontra tome. Rezolucija tri inča velikog displeja iznosi 920.000 piksela (naspram 230.000 piksela kod stare petice), a prikaz na njemu je u celini znatno boljeg kvaliteta, zahvaljujući jačem kontrastu i intezivnoj, ali neverovatno tačnoj reprodukciji boja. Zastor displeja je obložen sa nekoliko slojeva antirefleksivnog materijala, što čini „Clear View“ tehnologiju, prvi put promovisanu načelno sa EOS-om 50D. „Clear View“, osim već pomenutog, poboljšava i vidljivost pod oštrijim uglovima, veoma bitnu stvar prilikom kadriranja iznad glave, ili u nivou tla, a bez potrebe da i sami klečite. Neposredno ispod displeja je senzor ambijentalnog osvetljenja koji će, ukoliko je odgovarajuća opcija uključena, kontinuirano prilagođavati osvetljenje displeja spoljnim uslovima i time olakšati pregled čak i kada se nalazite na jakom suncu. Ipak, ova tehnika automatskog prilagođavanja često ume da unese i zabunu, posebno kada registruje manje ambijentalnog svetla i priguši osvetljenje displeja, pri čemu fotograf može biti „prevaren“ po pitanju eksponiranosti fotografije, što (barem dok se ne naviknete ili ne korisite histogram za proveru) može biti vrlo nezgodno. Osnovni nivo osvetljenja displeja je moguće podesiti u sedam koraka, pri čemu je sredina idealan balans, koji troši relativno malo energije, a pruža sasvim korektan prikaz.

Sada glavni displej, kao i kod većine drugih aparata, pritiskom na INFO taster može poslužiti i kao veća verzija statusnog, pri čemu su funkcije prikazane tako da je raspoznavanje vrlo jasno, a njihova dostupnost laka. Ovaj način kontrole parametara može biti korišćen interaktivno, uz pomoć džojstika i SET tastera ili standardnim kontrolama na telu, a posebno je zgodan prilikom korišćenja sa stativa ili u uslovima lošijeg osvetljenja, kada upotreba statusnog displeja nije dovoljno praktična.

LIVE VIEW

Funkcija „živog prikaza“, do pre par godina vrlo retka opcija na DSLR aparatima, na 5D Mark II je dodatno ispeglana i sada se može reći da radi baš onako kako je oduvek trebalo. Rad u ovom režimu je sada maksimalno blizak onome na šta smo navikli kod kompaktnih digitalaca, uz neke razlike. Fokusiranje je moguće izvesti na dva osnovna načina. Prvi je klasični fazni fokus (Phaze Detection Auto Fokus, standardni oblik fokusiranja na DSLR aparatima), pri čemu se, pritiskom na AF-ON taster, ogledalo podiže, fokusira i ponovo vraća u prvobitan položaj nakon puštanja tastera. Ovaj način je i dalje najbrži način fokusiranja, premda nije baš najzgodniji. Prvo, jer pravi buku zaklapanjem ogledala, a drugo jer rad čini manje udobnim i donekle obesmišljava poentu live-view-a kao takvog. Drugi način fokusiranja je ono što poznajemo sa kompakt aparata: kontrastni fokus (Contrast Detection Auto Fokus, u daljem tekstu CDAF), koji radi na principu pomeranja fokusne ravni do postizanja najoštrijih prelaza između kontrastnih površina i praktično je identičan onome poznatom sa kompakt aparata. Ovaj način fokusiranja nije baziran na osnovnom AF sistemu aparata i nije ni u kakvoj vezi sa njim. To znači da nemate na raspolaganju 9 AF tačaka, kao ni sve prednosti koje one donose, poput servo moda (praćenja cilja), ali zato fokusnu tačku džojstikom možete pomerati po gotovo celom displeju (izuzimajući obode) i time odrediti željenu tačku fokusa.

Kontrastni fokus ima svoje prednosti, ali i ograničenja. Prvo ograničenje je, kao što je gore već pomenuto, nemogućnost praćenja objekata, odnosno kontinualnog fokusiranja, što je usko povezano sa drugim ograničenjem, a to je brzina. Odnosno, nedostatak iste. Zbog prirode rada, a posebno u kombinaciji sa veličinom full-frame senzora i dubinske oštrine (DOF-a) koju dotični donosi, CDAF je prilično spor i upotreba u kombinaciji sa teškim aparatom je dosta nezgodna iz ruke, pa se za najbolje rezultate preporučuje korišćenje stativa. Prednost je praktično bezgrešan fokus, ali na defacto statičnim scenama. Kada uslovi dozvoljavaju (pri čemu se tu misli i na svetlosne uslove), CDAF odrađuje posao više nego korektno.

U sklopu opcija kojima se može prilagoditi upotreba live-view-a, na raspolaganju je i danas popularna „face detection“ verzija fokusiranja, koja na sceni prepoznaje lica i postavlja fokusnu ravan u odnosu na njih. Istinski je dobro pitanje za šta bi (i kome?) ovakva opcija trebala na telu ove kategorije, ali trendovi su trendovi i oni idu svojim tokom. Zamerku upućujemo na nemogućnost da samu komandu za CDAF fokusiranje nije moguće postaviti na prvo koleno okidača (poput faznog fokusa), čime bi rad u LV režimu bio maksimalno pojednostavljen i efikasan.

Posebna poslastica na LV-u DSLR-a je manuelni fokus. Način rada, dolaskom digitalne ere naprečac potisnut u drugi plan, postao je aktuelan pojavom prvih aparata koji imaju mogućnost LV-a. Oštar prikaz i mehanički prsten prosečnog objektiva je više nego dovoljan da vas zaokupi posle svega par minuta probe. Tasterima, kojima se zumira prikaz u režimu pregleda snimljenih fotografija, možete uvećati unapred izabrani segment kadra u dva koraka, sa uvećanjima od 5 ili 10 puta, pri čemu je fokusnu ravan moguće setovati bukvalno hirurškom preciznošću. Pošto LV raspolaže mogućnošću simulacije konačnog rezultata, na jednostavan način pomaže da utvrdite i prostiranje polja dubinske oštrine, izgled delova scene koji su van fokusa, pa i balans bele (WB) kojim će snimak biti napravljen. Predikcija konačnog rezultata je začuđujuće tačna i faktički omogućava da rezultati budu poznati i pre okidanja.

Još jedna pogodnost koju live-view obezbeđuje je tzv. „silent shooting“ – tihi mod okidanja, raspoloživ u dve varijante. Kako je u LV režimu ogledalo već u gornjem položaju, a zavesica otvorena, elektronski ekvivalent iste odrađuje isti posao kao i mehanička, s tim što je zvuk zaista maksimalno utišan. Zgodno za situacije gde ne želite da smetate ili privlačite pažnju. Lista opcija za konformiste se ovde ne završava. U live-view režimu je moguće uključiti prikaz osnovnih informacija i pomagala, poput mreže horizontalnih/vertikalnih linija (grid) za olakšano kadriranje, koja se može konfigurisati tako da pokriva trećine (3x3) ili 6x4 polja, što će posebno pozdraviti ljubitelji pejzaža i arhitekture. Ovde imamo i jednu zamerku - uprkos trendovima koje diktiraju neki proizvođači, Canon nije implementirao opciju automatske rotacije prikaza na displeju, u zavisnosti od položaja aparata, pa rad u vertikalnom položaju neće pružiti konfor kakav je uobičajen za današnje Sony DSLR-ove. Kompenzacija je izvedena u obliku HDMI izlaza, kojim video prikaz možete proslediti na kompatibilne uređaje i time obezbediti još precizniji rad.

Naravno, komoditet live-view načina rada je i dalje u senci odličnog tražila kakvo krasi jedno full-frame telo. Zbog toga će LV ostati od sekundarnog značaja prosečnom korisniku 5D Mark II. No, bitno je da se upotrebljivost poboljšala u meri da sada zaista može da bude vrlo korisna stavka, u uslovima od banalnih, poput kadriranja iznad glave ili iz žablje perspektive, pa sve do vrlo specifičnih - posebno ako vremena imate dovoljno, pa možete da priuštite povezivanje s laptopom, a isti koristite kao svojevrsni daljinski okidač, čiji veliki monitor služi kao remote-live-view. Landscape i timelapse fotografi će umeti da cene ovu pogodnost.

VIDEO

Još kada je live-view pri put uveden u DSLR svet, počele su prve priče o refleksnom aparatu koji će snimati video. I zaista, logički gledano – sistem koji je savladao LV u dovoljnoj meri da se senzor ne pregreva usled dugotrajne eksponiranosti, potpomognut procesorom koji se može izboriti sa buljukom megabajta koje treba upisati na memorijsku karticu, nema baš previše prepreka ka snimanju video materijala. Ipak, moralo je proteći čak nekoliko godina od prvog DSLR-a koji je raspolagao LV-om, da bi video prvi put bio implementiran u ovu klasu aparata. Kako je već i napomenuto ranije, Nikon D90 je probio led, a Canon EOS 5D Mark II počeo da niže uspehe u ovom segmentu, približivši vrlo visok kvalitet snimka amaterima i onima koji će ceniti značajno manje gabarite ovog DSLR-a.

Canon se potrudio da ovde nadmaši konkurenciju, pa je umesto 720p ponudio punih 1080p (tzv. FullHD), na senzoru koji svojom površinom (36x24mm) znatno premašuje veličinu „Super 35mm Motion Picture“ formata (24x18mm, što je ekvivalent APS-C formata), poznatog iz filmske industrije, čime se maksimalno približio samom maksimumu, barem kada su veličina senzora i dubinska oštrina u pitanju. Uz sve to, mogućnost korišćenja ogromnog raspona najrazličitijih objektiva, uključujući čak i davno zaboravljene manuelce, čini da snimanje vrlo kvalitetnog videa postaje dostupno i amaterima, ali i onima koji žele odličan kvalitet, bez prejake finansijske potpore.

Format snimka je, za video standardni – 16:9, u rezoluciji 1920x1080 sa 30fps, pored koje je ponuđena i znatno niža 4:3 rezolucija - 640x480, u takođe 30fps. Zameramo nedostatak zlatne sredine, niže HD rezolucije od 1280x720, što bi za dosta situacija bilo sasvim dovoljno kvalitetno, prostorno štedljivo, a za obradu manje zahtevno. Zamerka ide i na ograničenost izbora isključivo na framerate od 30fps. Mnogi su priželjkivali 24fps, ali ćemo za to po svemu sudeći, morati da sačekamo neki noviji firmware.

Video zapis se enkoduje u MPEG-2 formatu, i smešta u MOV kontejner. 1080p omogućava snimanje do 4GB, što u proseku iznosi oko 12 minuta u kontinuitetu, što je najpre ograničenje memorijskog kontrolera, koji barata karticama formatiranim isključivo kao FAT32 i time ograničava veličinu fajla na 4GB. Ipak, 12 minuta je za ozbiljan (pa i manje ozbiljan) rad i više nego dovoljno, pogotovo što se u kasnijoj produkciji čak i snimci te dužine seckaju radi montaže. Za one kojima maksimalni kvalitet nije neophodan, snimanje u nižoj rezoluciji, u okviru propisanih 4GB može da iznese i čitavih 30 minuta materijala. Protok po GB je diktiran pre svega uslovima snimanja, a logično je pretpostaviti da će dinamičniji kadrovi i kadrovi u uslovima lošeg osvetljenja (zbog viših ISO vrednosti i šuma koji donose) proizvesti prostorno zahtevniji materijal i, samim tim, manju minutažu u okviru raspoloživih 4GB.

Prvobitna izvedba video snimanja je bila ograničena u toj meri, da je praktično bila obesmišljena. Vremenom je Canon osluškivao želje vlasnika (i potencijalnih vlasnika) i nedavno ponudio novi firmware (zapravo ih je bilo nekoliko) koji snimanje i podešavanja istog čine maksimalno fleksibilnim. Uz unapređeni firmware (a načelno sa verzijom 1.1.0.), omogućene su potpune manuelne kontrole (samo u M modu), koje rad čine znatno lakšim.

Brzina zatvarača se može kretati u rasponu od 1/30 do 1/4000. Za manje upućene, brži zatvarač će snimak učiniti vizuelno tečnijim („bržim“), a najsličniji je onome što se dobija TV kamerama. Nasuprot tome, sporiji zatvarač daje nešto zamućenije frejmove, što je bliže filmskoj tehnici snimanja. Blendu je nesmetano moguće setovati na bilo koju vrednost ograničenu izborom objektiva, a ISO se, osim manuelno, može podešavati u rasponu od 100 do 12800 ili postaviti na „auto“, pri čemu će aparat samostalno održavati zahtevane parametre, setujući ISO vrednosti u rasponu od 100 do maksimalnih 6400, što u većini situacija zaista dobro radi. Autofokus je obezbeđen samo kroz CDAF, koji (uprkos vrlo pozitivnim iskustvima pri snimanju fotografija) vrlo sporo radi, a relativno retko uspeva da zaključa fokus. Zbog toga je preporučeno fokusirati pre početka snimanja, kako mučenje sa kontrastnim fokusiranjem ne bi ostalo vidljivo na snimku. U svakom slučaju, to ne možemo uzeti za zlo, imajući u vidu da je manuelno fokusiranje za video ove klase jednostavno obavezan način rada.

Snimanje zvuka se obavlja u 16-bitnom kvalitetu, 44KHz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Za snimanje zvuka je vezana i jedna kontradiktornost - ugrađeni mikrofon nije posebno kvalitetan, ali je vrlo osetljiv i, kako je pozicioniran unutar tela, količina uhvaćenih parazitnih zvukova je jednostavno prevelika – na snimku ćete, po svoj prilici, u svakom trenutku jasno čuti sve sitnice koje prate rad jednog aparata, bilo da je to zum prsten (ma koliko finog hoda bio), bilo da je u pitanju pomeranje glave stativa ili disanje rukovaoca. Ako objektiv ima optičku stabilizaciju, čuće se i njen rad. Čuje se bukvalno - sve. Ovaj nedostatak se, kao i ograničenje internog mikrofona na snimanje isključivo mono zapisa, lako može zaobići nabavkom odgovarajućeg eksternog mikrofona, koji je moguće priključiti na, za to predviđeni konektor na aparatu, a koji će obezbediti bitno kvalitetniji stereo snimak. Kondenzatorski mikrofoni koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora nisu sistemski podržani, pa je za njih neophodno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. Ono što ni eksterni mikrofon ne može da reši, a spada u ozbiljne nedostatke snimanja zvuka je forsirana upotreba Auto Gain Control (AGC), odnosno automatsku nivelaciju ulaznog signala, bez mogućnosti isključivanja, što značajno otežava snimanje zvuka, barem do bolje podrške u vidu novog firmware-a koji bi ispravio ovaj propust.

Od ostalih podešavanja, na raspolaganju su kolorni profili (picture styles), balans bele, uklanjanje vinjeta, „Auto Lighting Optimizer“ i „Highlight priority“. Uklanjanje šuma, zbog zahtevnosti tog procesa, nije na listi podržanih zahvata na video snimku.

Testiranje videa je sprovedeno u nekoliko navrata, u različitim uslovima. Iako je logično za pretpostaviti da bi memorijske kartice slabije propusne moći mogle biti usko grlo prilikom snimanja video zapisa, praksa govori da se kontroler i enkoder 5D Mark II sasvim fino nose sa prosečnim karticama od 8 i 16GB iz Kingstonove Elite 133x serije, barem kada su u pitanju relativno statični kadrovi. Iako je potrebna propusna moć deklarisana na oko 8MB/s, u uslovima horizontalnog panovanja ili drastičnih izmena scene, mogu se javiti neželjeni efekti poput ispuštanja frejmova. Drugi problem može biti „lomljenje“ po vertikali, uzrokovano načinom rada elektronskog zatvarača, a koji beleži frejm red po red, umesto celog frejma u komadu, po ugledu na klasične kamere. Ovaj fenomen je karakterističan za dinamičke scene. Osim ovih, drugi problemi nisu primećeni.

Prednost velikog senzora se vidi već prilikom prvog snimanja u uslovima lošeg osvetljenja – malo je reći da 5D Mark II ovde briljira – dinamički raspon, kontrast i detaljnost ostaju na vrlo visokom nivou čak i kada aparat „napuca“ ISO na vrlo visoku vrednost, sa čime se (barem po rečima upućenijih) mogu porediti samo znatno skuplje kamere. Uslovno rečeno „loše“ rezultate primećujemo jedino kada se aparat odluči na najvišu ISO vrednost (6400) u uslovima kada na sceni preovlađuju izrazito tamni (gotovo crni) delovi. Tada kolorni šum značajno narušava dinamiku i vizuelni doživljaj uopšte, tako da je preporučljivo koristiti AutoISO opciju samo kada uslovi to zahtevaju (recimo, česte promene osvetljenja u toku snimanja), a nema se vremena za precizno prilagođavanje.

Sa aspekta ergonomije, nije moguće reći nešto posebno više u odnosu na ono što je svako od nas unapred mogao da zna – pošto je snimanje videa dostupno isključivo kroz live-view režim rada (što je tehnički i jedini mogući način, obzirom da ogledalo mora biti u krajnjem gornjem položaju, čime blokira optičko tražilo), to zahteva da isti odmaknete od očiju. Kako DSLR telo ovih gabarita ne spada u ergonomske sprave, imaćete velike muke, usudite li se da pokušate snimanje uz zum, manuelni fokus i kadriranje sa stativa (bez stativa ne treba ni pokušavati), a bez da imate ruku ili dve viška. Potrebno je dosta vežbe da bi se stekla navika i dovoljno rutine koja daje dobre rezultate. Zamerke idu i na nemogućnost da se u toku snimanja upotrebi digitalni zum fokusnog područja, radi lakšeg manuelnog fokusa, što je šteta. S tim u vezi, nekad je zaista ekstremno teško pogoditi fokus pomoću LV prikaza, posebno zbog toga što je CDAF praktično neupotrebljiv za snimanje videa (nekoliko puta je sporiji nego prilikom fotografisanja). Zbog toga, Canon (opravdano) savetuje da postupak fokusiranja izvedete pre započetog snimanja. Evidentno je, takođe, da aparat ovog kalibra nije podesan za snimanje iz ruke ili improvizovanog oslonca pa ćete, u slučaju potrebe za što boljim rezultatima, morati da nabavite neku od namenskih fluidnih video glava, koje amortizuju podrhtavanja i skokovito rotiranje oko horizontalne, ali i vertikalne ose. Skok popularnosti DSLR-ova u video segmentu je na tržište doneo i niz namenskih pomagala, poput fokusnih mehanizama i „steady-cam“ gripova.

Canon je ostavio i mogućnost fotografisanja u toku snimanja video zapisa, pri čemu će snimak imati pauzu u trajanju koje je bilo potrebno za pravljenje fotografije. Fotografija se snima odvojeno, u punoj rezoluciji senzora, što je mogućnost koja je (pretpostavljamo) najzanimljivija svadbarima.

Rezime video segmenta je dosta teško izneti. Činjenica je da je video na DSLR aparatima u popriličnoj meri iznenadio ciljni auditorijum. Kvalitet koji pruža i mogućnosti koje su do skora bile rezervisane samo za vrlo skupe kamere, čine da DSLR nadalje biva predmet želja ne samo fotografa, nego i onih koji na aparate do sada nisu obraćali previše pažnje. Ipak, malo je porodica koje će iskoristiti benefite DSLR videa, a iz razloga koji su u tekstu iznad već detaljno opisani. Proteći će još dosta vremena dok praktičnost DSLR-a dostigne prosečnu kućnu/turističku kameru i time je potisne sa tržišta, barem u nekom srednjem cenovnom rangu. U međuvremenu, video zapis sa DSLR-a će ostati neka vrsta egzotike, ali takve da će uz malo više truda, rezultat često ostati zapažen i komercijalno više nego upotrebljiv.