Canon EOS 90D

 

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon (u daljem tekstu DR) važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR i MILC su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama, jer im je dinamički raspon po pravilu mnogo veći. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koju je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Nekad za takvim korekcijama ima potrebe, a nekad i ne. Bez obzira na to, širok dinamički raspon se smatra veoma poželjnom karakteristikom senzora, a Nikon aparati u tome danas i dalje prednjače.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod naredne fotografije. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona 13 blendi: Canon EOS 90D (ZIP; 212 MB), Canon EOS 80D (ZIP; 148 MB), Nikon D7500 (ZIP; 106 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi osvetljenosti za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende, kako bi rezultujuća fotografija bila što je moguće približnija onoj koja je snimljena referentnim vrednostima, baš kao na gornjem primeru. Ovaj proces u žargonu zovemo „push“.

Počeli smo podeksponiranjem za jednu i dve blende. Jedna blenda kraća ekspozicija nije naročit izazov za bilo koji digitalni senzor, a isto bismo mogli reći i za -2 EV. -3 EV takođe ne donosi bitne probleme za digitalne senzore, ali se u tom momentu već može primetiti pojava diskretnog kolornog šuma, kao posledice dosvetljavanja. Već sada možemo primetiti pomaljanje nadmoći, po kojoj je u pogledu dinamičkog raspona poznat Nikonov senzor.

Prva bitnija stanica je -4EV:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Iako se još uvek ne može govoriti o nekom ozbiljnom zaostatku, Nikon D7500 ovde beleži oko 1/2 EV prednosti u odnosu na EOS 90D i bitno više u odnosu na 80D. Ukoliko se komparacija vrši bez normalizacije rezolucije, Nikon dobija još oko 1/3 EV prednosti.

-5 EV zadržava sličan odnos, sa 80D na začelju i 90D koji se nalazi u sredini, ali u definitivno boljem položaju, nego što je to poslednjih godina polazilo za rukom ijednom drugom Canon senzoru, u komparaciji sa Nikonom… barem kada je dinamički raspon u pitanju. Nikon D7500 je i dalje najbolji, ali 90D uspeva da održi zaostatak na relativno konkurentnoj distanci. U komparaciji snimaka u nativnim rezolucijama, D7500 beleži za oko 1 EV prednosti, dok se u slučaju normalizovanih snimaka, ta razlika spušta na polovinu, tj. 1/2 EV.

Šest blendi manjka kreira nešto drugačiji odnos. EOS 80D je već ozbiljno ugrožen pojavom izraženog bendinga (naročitih, horizontalnih pojaseva šuma; inače jako teških za eliminaciju u toku obrade), dok 90D nastoji da odbrani čast brenda. Koliko mu to uspeva, nismo sigurni, jer tamne partije dobijaju izrazite kolorne primese, u vidu nijansa megente i plave, pri čemu je razlika u odnosu na D7500 čak i nešto veća od 1 EV. Analiza normalizovanog snimka pokazuje određen pomak, pa 90D u tom slučaju zaostaje za oko 2/3 EV.

-7 EV je već u kategoriji naučne fantastike za većinu digitalnih senzora, ali ne i za Nikon D7500. Ovaj senzor je toliko superioran po pitanju DR-a, da vas na trenutke bukvalno može ubediti u to da je posredi nekakva greška. Naime, između 6 i 7 EV kraće ekspozicije, na Nikonu gotovo da i nema razlika! Naprosto, oba snimka čuvaju sjajnu količinu detalja, ispoljavaju minimalan šum i, što je i najbitnije, održavaju izuzetan tonalni balans! 80D se odavno ugušio u agresivnom kolornom šumu, dok 90D, iako u tom pogledu dosta bolji komparativno, u praksi ipak ne nudi nešto, na bilo koji način upotrebljivo. Kolorni šum dominira svim tamnim partijama, te degradira detalje i kolorit do mere da ga je nemoguće popraviti čak ni selektivnom desaturacijom. Jedino po čemu se -7 EV snimak sa D7500 odaje u odnosu na -6 EV, je diskretna pojava tzv. „vrućih“ piksela, čija kalibracija osetljivosti odudara od uobičajenih vrednosti i čiji se stepen „greške“ ispoljava upravo prilikom agresivnog naknadnog dosvetljavanja.

-8 EV je nivo koji je za većinu digitalnih senzora potpuna nepoznanica. Svaki pokušaj da se iz tako duboke podeksponiranosti izvuče bilo šta, uglavnom rezultira bespotrebnim trošenjem vremena. Ne i na Nikonu D7500! Sada razlika u odnosu na 90D lako prelazi 1.5 EV, a možda čak i više, pa se novi Canon ne može propisno približiti čak ni kada upotrebimo tehniku normalizacije na identičnu rezoluciju.

Idemo dalje… „Pull“ proces je uvek znatno teži zahvat za prosečan digitalni senzor. Po svojoj prirodi, digitalni procesori signala više vole pojačanje slabog signala, nego smanjenje prejakog. Tako je i kod senzora, pa je preeksponiranje bitno nezgodnija tehnika, nego što je podeksponiranje. Maksimum kojem izlažemo digitalne senzore je +4EV. Naprosto, iznad toga nema potrebe ići, jer se do sada još nije pojavio senzor koji se može izboriti ni sa celih +3EV, a kamoli 4.

Počinjemo sa +1 EV, što bi bilo efektivnih ISO 50. S obzirom da Nikon D7500 već nudi ISO 50, kao softversku vrednost ISO raspona, za očekivati je da rutinski postiže solidne rezultate. Isto se, srećom, može reći i za oba Canona. EOS 90D pokazuje blage tragove nervoze u najsvetlijim partijama – deluje kao da su na samoj granici pregorevanja, a da li je to samo pogrešan utisak ili opravdana bojazan, videćemo već u narednom koraku.

+2 EV izaziva i prve realne probleme. Premda je najveći procenat snimka očuvan više nego dobro, posao u apsolutnom smislu nije uradio čak ni Nikonov D7500. EOS 80D se drži solidno, uz nešto slabiju očuvanost snimka, ali veoma blizu onoga što su postigla ostala dva aparata. Canon 90D i Nikon D7500 dele istu poziciju. Iako je delovalo da će Nikon i ovde zadržati distancu u odnosu na novi Canon, u praksi se dogodilo da je rezultat praktično identičan, ako izuzmemo drugačiji kolorit, koji je specifičan za pojedinačne brendove. Efektivnih ISO 25, koliko se na ovaj način dobija, ne bismo mogli nazvati upotrebljivim, osim kada dinamika scene nije previše široka, pa nudi dovoljno prostora za rizik.

+3 EV za većinu senzora postaje već ozbiljan problem, ali je razlika u tome što su sada sva tri senzora praktično izjednačena, te su i pregorele partije istovetno raspoređene. Ukupan procenat trajno izgubljenih informacija nije naročito velik, ali je nepremostiv po pitanju upotrebljivosti u praksi i tu se može staviti tačka na dalju diskusiju. Iz ovoga proističe i da je testiranje na +4 EV besmisleno, ali ga uvek izvodimo kako bismo ilustrovali maksimalne domete modernih senzora:

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

I zaista, nema se tu šta mnogo videti, osim da još jednom potvrdimo nepisano pravilo da inferiorniji senzori po pitanju dinamičkog raspona u tamnijem delu spektra, imaju određenih prednosti kada su u pitanju svetle partije i otpornost na preeksponiranost. S toga nije čudo što je kao moralni pobednik izašao 80D, iako je bio najskromnije rangiran u prethodnom delu testa dinamičkog raspona.

Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti „push“ tehnikom, aktuelna je onda kada u aparatu dostupan ISO raspon nije dovoljan. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju EOS-a 90D, to je ISO 25600) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa EOS-om 90D potpuno bespotrebno pokušavati simulaciju ISO 51200, jer je ista već na raspolaganju u samom aparatu. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 25600, podeksponiranog za 2 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 2 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 32MP, 12MP, 6MP, 2MP

Nismo se prevarili, pretpostavkom da 90D neće biti u mogućnosti da dobaci više od dve blende push tehnike i simuliranih 102400, jer je čak i taj korak veoma upitne upotrebljivosti. Na snimak smo morali upotrebiti celi arsenal tehnika za balansiranje tonalnog opsega, kolorita i uklanjanje šuma i sve to opet nije bilo dovoljno da ga dovedemo do zadovoljavajućeg nivoa. U najmanjoj, web rezoluciji, koju vidite iznad, snimak gotovo da može proći. Međutim, rast rezolucije otkriva niz problema koje je zaista teško zabašuriti i ignorisati. Pre svega, veliki problem je „color-cast“, tj. dominantna kolorna nijansa koja preovladava snimkom, bez da se i zaista nalazi na sceni. Kod većine aparata, ta kolorna primesa je uglavnom jedna od nijansi magente ili plave, a nešto ređe i zelene. Uglavnom, slabo reaguje na bilo koju tehniku redukcije šuma, a ako i odreaguje, sa šumom biva odneseno i gro detalja. Onih krupnijih, jer je o finima izlišno i govoriti. Konverzija u monohromatski snimak, potire jedan deo izraženih problema, te se u tom slučaju snimak može koristiti eventualno u dokumentarne svrhe.

Rezime ovog poglavlja testa je relativno lako izneti – Canon 90D je na polju dinamičkog raspona uradio tačno ono što se svojevremeno očekivalo od 80D. Istinu govoreći, možda je tada Canon i imao opravdanje, na konto činjenice da je dotični aparat bio prvenac u ponudi novog tipa senzora sa integrisanim ADC-om, ali nešto ipak ne možemo imati razumevanja što bolji dinamički raspon nisu doneli neki noviji aparati. 90D u ovom smislu ipak nudi nešto više. Iako ni ovaj put nije doneo pobedu svom taboru, u direktnom sučeljavanju sa glavnim konkurentom i bez dileme najjačim igračem na polju DR-a, ipak je načinio značajan pomak i konačno se primakao veoma blizu… do nivoa koji obezbeđuje preko potrebnu konkurentnost i osećaj da posedujete proizvod koji ni po čemu ne zaostaje za drugima iz iste klase. Neki bi rekli – „konačno“, a mi samo možemo da se složimo!