Canon EOS 90D
TEST KIT OBJEKTIVA
Ovaj put smo na raspolaganju za potrebe testa imali oba ponuđena kit objektiva – manji EF-S 18-55mm f/4-5.6 IS STM i veći EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM. Iako se radi o višestruko testiranim modelima, predstavljanje svakog novog senzora iziskuje ponovnu probu, a to posebno važi onda kada postoji i rezolucijski rast, kao sada. Viša rezolucija neizostavno vrši dodatni pritisak na optičke performanse i može učiniti da objektiv, koji je do tog momenta sasvim korektno služio svrsi, prestane da bude prihvatljivog kvaliteta i, samim tim, anulira potencijal senzora do određene mere.
Standardna scena na kojoj sprovodimo sve kit testove sigurno ne važi za idealnu, ali predstavlja dobar kompromis za većinu parametara kojima se može odrediti kvalitativna pozicija objektiva, barem za one koji tek razmišljaju o nekom aparatu. Ispod snimka scene se nalaze linkovi ka arhivama JPEG snimaka sa oba kit objektiva:
Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – 18-55 IS STM (ZIP; 204 MB), 18-135 IS USM (ZIP; 329 MB),
CANON EF-S 18-55mm f/4-5.6 IS STM
Prvi na redu važi za najmanji i najjeftiniji kit objektiv koji Canon nudi, a najčešći je pratilac poznate „Rebel“ serije DSLR-ova. Najpre da vidimo kako se novi objektiv nosi sa hromatskim aberacijama, a istovremeno ćemo pogledati i kako se novi aparat nosi sa uklanjanjem istih:
Prisustvo hromatskih aberacija na Canon EF-S18-55mm f/4-5.6 IS STM, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)
Način ispoljavanja lateralnih hromatskih aberacija, koje se manifestuju kao poprečno rasipanje boja, a koje se intenziviraju kako se od centra kadra krećemo ka periferiji, nije nešto po čemu se kraći kit objektiv može pohvaliti, mada na njih često nisu imuni ni mnogo skuplji modeli. Srećom, noviji Canon DSLR-ovi poseduju mogućnost automatske korekcije ove anomalije u realnom vremenu, a njen rezultat možemo videti na isečku u sredini. Sasvim desno je rezultat ručnog uklanjanja aberacija iz RAW snimka, prilikom obrade. Naravno, da bi automatska korekcija u aparatu bila moguća, neophodno je aparat snabdeti odgovarajućim profilom za svaki od objektiva koji će biti korišćeni. To se postiže pomoću priložene EOS Utility aplikacije i očekivano, samo za Canon modele objektiva.
Oštrina predstavlja jednu od najvažnijih osobina objektiva. Nije da se od najjeftinijeg objektiva u ponudi može (i treba) očekivati čudo, ali poželjno je da objektiv, makar i slabije oštrine, bude što uniformniji na celom rasponu, kako bi se na njega uvek moglo računati sa predvidivim rezultatima. Pogledajmo kako se 18-55 IS STM nosi na najširem kraju i širom otvorene blende:
Canon EF-S18-55mm f/4-5.6 IS STM @18mm f/4 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Blaže aksijalne (longitudinalne) hromatske aberacije („purple fringing“) kojima je prva verzija bila sklona, na novijoj verziji izostaju. Inače se ispoljavaju kao senka ljubičasto/roze nijanse, koja utiče na mikrokontrast i u nepovoljnim situacijama drastično narušava krajnji kvalitet snimka. Oštrina je sasvim solidna i čini se da je u startu sasvim bliska maksimalnim rezolutivnim dometima objektiva na ovoj žižnoj daljini. Slično bi se moglo reći i za periferiju snimka, koji beleži tek minoran pad oštrine ka uglovima. Vinjetiranje (manja osvetljenost kadra ka periferiji) postoji na f/4, ali nije preteranog intenziteta i relativno ga je lako eliminisati kako u obradi, tako i pomoću interne funkcije u aparatu.
Privrtanje blende na f/5.6 ne menja bitno situaciju:
Canon EF-S18-55mm f/4-5.6 IS STM @18mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Oštrina je praktično identična kao na f/4, što potvrđuje našu pretpostavku da objektiv svoj maksimalni domet u pogledu oštrine, dostiže već na f/4. Periferna oštrina je gotovo identična, a jedino se vinjetiranje javlja u manjem intenzitetu, nego na f/4. Situacija se ne menja ni na f/8, što govori da je nova optička formula možda uniformna kao i na prvoj verziji EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS objektiva. Tek privrtanje na f/11 unosi pad oštrine, uzrokovane pre svega uticajem difrakcije.
Prelazimo na 24mm. Oštrina ostaje na istom nivou (što je i dobro), kako na maksimalnih f/4.5, tako i na f/5.6, a manji pad primećujemo na f/8, što je čudno, jer je taj otvor blende obično neka zlatna sredina u pogledu postizanja maksimalne moguće oštrine za jedan optički sklop. Ipak, taj pad je teško primetiti, bez baš detaljne analize, a čak ni pad na periferiji nije veći nego na ostalim blendama. Intenzitet vinjetiranja je takođe minimalan:
Canon EF-S18-55mm f/4-5.6 IS STM @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Na 35mm objektiv još jednom potvrđuje svoju uniformnost, a maksimalnu merljivu oštrinu u centru kadra ponovo postiže već širom otvoren (f/5). Zatvaranje blende na manju vrednost ne donosi nikakva poboljšanja, čak ni na periferiji, a ni vinjetiranje nije nametljivo:
Canon EF-S18-55mm f/4-5.6 IS STM @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Maksimalna dostupna žižna daljina svakom zum objektivu predstavlja određeni teret, pa nas je naročito zanimalo kako će se ova verzija kit objektiva snaći u novim okolnostima, na 55mm:
Canon EF-S18-55mm f/4-5.6 IS STM @55mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Dobra vest je da objektiv svoju uniformnost nije izgubio ni na maksimalnih 55mm! Bez obzira što se radi o objektivu skromnog raspona i klizne blende, moramo reći da smo gotovo impresionirani njegovom ujednačenošću duž celog raspona žižnih daljina i otvora blende.
Uz solidnu izradu i skromne dimenzije, ovaj objektiv se lako može koristiti za sve amaterske potrebe, kao odličan stepenik do nabavke objektiva visoke klase. Razlučivost nije idealna i definitivno ne omogućava korišćenje punog potencijala novog senzora, ali je njen krajnji domet veoma visok i definitivno bolji, nego što smo mogli da pretpostavimo.
CANON EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM
Objektiv većeg raspona od dva ponuđena, sada već dobro poznati EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM, već smo imali prilike da testiramo. U pogledu uniformnosti se nije proslavio, ali ni pokazao preterano lošim. Hromatske aberacije, s druge strane, nikad nisu bile jača strana ovakvih skromnih kitova, premda je bilo modela koji su aberacije solidno kontrolisali. U praksi je to čak i bitnije, jer je dobro kontrolisane aberacije lakše ukloniti u obradi, a bez narušavanja konačnog kvaliteta snimka. Pogledajmo kako se ovaj kit objektiv nosi sa lateralnim hromatskim aberacijama:
Prisustvo hromatskih aberacija na EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM, uvećanje 200%
(s leva na desno: izvorni RAW; JPEG CA korekcija u aparatu; RAW CA korekcija u obradi)
Hromatske aberacije su prisutne, možda i za nijansu diskretnije nego kod kraćeg kit objektiva, ali bismo rekli da je to manji problem, nego što je slaba periferna oštrina koju vidimo na ovim isečcima. Uklanjanje aberacija, kako interno, tako i naknadnom obradom, donosi učinak od 100%, pa aberacija ni u jednoj varijanti više nema. Ono što je znatno teže nadoknaditi je manjak oštrine, pa smo i ovaj put proverili kako se poznati kit objektiv kotira u testu oštrine.
Kao i uvek, krećemo od najširih 18mm i s najvećim otvorom blende – f/3.5:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM @18mm f/3.5 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Oštrina je u centru vidljivo slabija, nego kod EF-S 18-55mm f/4-5.6 IS STM, što je za nas pomalo neočekivano. Periferna oštrina je, pak, solidna, uz nešto vinjetiranja. Privrtanjem blende na f/4, oštrina u centru raste, a isto primećujemo i za periferiju snimka. Dalje zatvaranje blende, na f/5.6, dovodi do nešto boljeg kontrasta, a blagi porast oštrine nam ukazuje na verovatan maksimum koji objektiv postiže na najširih 18mm:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM @18mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Proverom snimka načinjenog na blendama f/8 i f/11, definitivno potvrđujemo teoriju, te prelazimo na 24mm:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM @24mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Oštrina je sada bitno bolja i ukazuje nam da objektiv u startu ne obećava stepen uniformnosti, kojim nas je kraći i jeftiniji 18-55 toliko očarao. Ipak, barem se u okviru ove žižne daljine može reći da su odstupanja, u zavisnosti od otvora blende, minimalna, te je gotovo svejedno da li ćete je postaviti na maksimalnih f/4 ili zatvoriti na f/8. Dok god se dubinska oštrina prostire u okvirima željene, svaki otvor će raditi posao. Idemo na 35mm:
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM @35mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Na ovoj žižnoj daljini, klizna blenda objektiva dozvoljava otvor od najviše f/4.5, ali je to dovoljno da se objektiv dovede blizu svog maksimuma, te je i rast oštrine nakon zavrtanja blende, minimalan. Pad se vidi tek na f/11 i uzrokovan je difrakcijom, a jedino što ukazuje na veći otvor je vidljivo vinjetiranje ka uglovima.
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM @50mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Na 50mm, negde smo blizu sredine raspoloživog raspona. Oštrina nije porasla, ali nije ni pala… barem u centru kadra. Na periferiji je za par nijansi nepovoljnija situacija, naročito na maksimalnih f/5, dok se privrtanjem blende oštrina popravlja, kako u centru, tako i na periferiji kadra.
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM @85mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Na 85mm objektiv kao maksimalni otvor blende nudi f/5.6. Samim tim, razlike izazvane odabirom manjeg otvora blende, sve su manje. Ipak, nekakav kvalitativni pad definitivno postoji, pa objektiv svoj maksimum sada ispoljava tek na f/8. Na maksimalnih f/5.6, primeti se i pad periferne oštrine, ali i kontrasta, ali se i to popravlja prelaskom na f/8.
Canon EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM @135mm f/5.6 (levo – centar kadra; desno – periferija)
Na maksimalnih 135mm, oštrina u centru je ostala na nivou one viđene na 85mm, ali je zato periferna nešto slabija i sa vidljivo manje kontrasta. Osim toga, čini se da se na periferiji javlja i diskretni obris lateralnih hromatskih aberacija, koje nije uspeo da u potpunosti eliminiše ni interni algoritam. Promena blende ovaj put nema uticaja, pa je potpuno svejedno da li ste izabrali f/5.6 ili f/8. Kod manjih otvora, difrakcija ima uticaj, pa će se njeni efekti moći uočiti već na f/10.
UTICAJ DIFRAKCIJE
Gledano u fizičkom smislu, difrakcija zavisi samo od otvora blende i uvek je ista. Međutim, veza sa senzorom nastaje zbog rezolucije zbog koje se difrakcija lakše uočava i predstavlja limitirajući faktor za efikasno iskorišćenje ponuđene rezolucije.
Difrakcija, tj. pad oštrine usled rasipanja svetlosti zbog projekcije zraka pod oštrijim uglom, počinje da se javlja na vrlo malim blendama. Kako rezolucija senzora raste, tako se i difrakcija može registrovati sve ranije i ranije, jer projektovana svetlost počinje da se rasipa na više susednih piksela. Što ih je više, to je i difrakcija lakše uočljiva. Tako novi Canon prve znake difrakcije (u teoriji) može pokazati već na blendi f/6.3, mada se ona vizuelno, sa prosečno oštrim objektivima i uz prisustvo AA (Anti-aliasing/Low-pass) filtera teško može uočiti na blendama većim od f/9. Kako efekat difrakcije izgleda kada se uporede na drastičnom primeru, možemo videti na sledećim isečcima:
Uticaj difrakcije u zavisnosti od otvora blende
(levo – 18mm f4, bez difrakcije; desno – 18mm f/16, sa uticajem difrakcije)