Canon EOS 90D

 

ISO TEST, JPEG

Za JPEG u ISO testu važi isto što smo naveli i u testu detalja – nekada za pažljivu obradu u RAW-u nema vremena, a nekada ni volje. U takvim trenucima je dobro znati koji su limiti aparata koji posedujemo, kako bismo parametre prilagodili situaciji, ali ne dovodeći se u poziciju da konačni rezultat bude neprihvatljiv.

ISO test u JPEG formatu uvek daje drugačije rezultate. Čak i kada je međusobni odnos nekih modela sličan u RAW komparaciji, JPEG u jednačinu unosi i element kompresije, koja se na svojevrstan način manifestuje kao oblik redukcije šuma. Tako se može desiti da se aparati potpuno drugačije pokažu u JPEG, što može biti veoma bitno za sve one koji svakodnevno i rado koriste ovaj format.

Pogledaćemo kakve rezultate 90D nudi na celom ISO rasponu, ovaj put u JPEG formatu, u poređenju sa istim suparnicima. Studijska scena će poslužiti i ovaj put:

100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez dodatne obrade i redukcije šuma (s leva na desno – 90D, 80D i D7500):

Komparacija u JPEG formatu često ispolji nešto drugačiji odnos među senzorima, pa nije čudno što je takav slučaj i sada. Ono što je čudno je interesantan „uzlet“ EOS-a 80D. Usled nedvojbeno slabog JPEG algoritma, opterećenog veoma izraženom kompresijom, teksture su popeglane do te mere, da je i šum potpuno izopšten, gotovo do ISO 1600. Sve ovo dovodi do gotovo paradoksalne situacije, gde oba naprednija senzora (90D i D7500) ne uspevaju da se izbore sa niskom količinom šuma koji nudi 80D. Ovo je, naravno, samo privid, jer je sve to posledica brutalnog peglanja koje je nespretna izvedba JPEG konverzije povukla sa sobom. Principijelno gledano, to ne bi bio problem, kada bi u tom „peglanju“ nestao samo šum. Nus efekat je i značajan pad detalja u odnosu na RAW format, a samim tim i dodatni zaostatak u poređenju sa druga dva senzora, a naročito sa onim u 90D. Novi Canon spram 80D izgleda kao da ima najmanje trostruko veću rezoluciju.

Na ISO 3200, Nikon uspeva da se izdvoji, još uvek veoma čistim snimcima, uz minimum monohromatskog i nepostojećim kolornim šumom. Razlika još uvek nije preterana, ali je uočljiva. S druge strane, 80D sada pokazuje manje tragove šuma, baš kao i 90D. S tim da je razlika u količini očuvanih detalja najblaže rečeno drastična. Dalji rast osetljivosti smešta stvari na svoje mesto, pa ISO 6400 donosi nagli rast šuma na 80D, linearni na 90D i još uvek dosta čiste uniformne površine na Nikonu. Očuvanost detalja je takva da D7500 dosta lagodno ulazi u klinč sa 90D, jer uprkos većoj rezoluciji koju Canon nudi, D7500 odsustvom šuma uspeva da nadoknadi zaostatak u pogledu rezolucije. Na ISO 12800, Nikon se odvaja na nešto više od 1 EV prednosti u odnosu na 90D, a isti trend se nastavlja i na 25600. ISO 51200 naglo zaustavlja krivu kvaliteta Nikona i prednost svodi na efektivnih 2/3 EV.

Kao i u slučaju RAW-a, 90D je u velikoj prednosti kada se radi o rezoluciji, što u praksi osigurava određenu slobodu po pitanju normalizacije, a time i kompenzacije količine prisutnog šuma. EOS-u 80D ne pomažu više nikakve tehnike. Već na ISO 12800 je počeo da zaostaje i u pogledu osetljivosti, pa beleži gubitak od oko 1/2 EV. Zaostatak u pogledu šuma nešto je veći i gravitira oko 1 EV. Sve u svemu, Canon je sa 90D uradio odličan posao, ali je D7500 i dalje dovoljno ozbiljan takmac, da glavni adut novog EOS-a ostaje ipak samo rezolucija. ISO performanse možda nisu na nivou D7500, ali su svakako bolje od prethodnika.

Kad smo već kod redukcije šuma, ona je u aparatu ponuđena u tri standardna nivoa, plus posebni Multi NR metod, koji redukciju postiže kombinovanjem četiri zasebna snimka, ali isključivo kada se snimanje vrši u JPEG formatu. Za procenu njene efikasnosti smo ponovo iskoristili poznatu scenografiju:

100% kropovi sa 90D, s leva na desno – NR isključen, low, standard, strong i Multi NR:

Držite li se ISO raspona između 100 i 800, uticaj redukcije šuma biće minimalan, što pogoduje dobroj očuvanosti finih detalja. Dalje od ove vrednosti, uticaj redukcije progresivno raste, pa će biti prihvatljiv na svim ISO vrednostima sa najnižim stepenom redukcije, koji uklanja samo kolorni šum, nešto blažeg intenziteta na srednjem (normal) nivou i dosta agresivan na maksimalnom (high), već od ISO 3200. Generalna je preporuka da potpuno zaboravite maksimalni intenzitet redukcije, te da samo u posebno lošim ambijentalnim uslovima koristite srednji. Najniži nivo možete koristiti uvek, ali imajući na umu da će redukcija, čak i takva najslabija, imati uticaj na opštu brzinu pražnjenja bafera, odlučite li se da koristite rafalno okidanje. Razlog je procesorsko vreme koje je potrebno za funkciju redukcije šuma.

Najjači raspoloživi stepen redukcije, Multi-shot Noise Reduction, raspoloživ je isključivo onda kada se koristi JPEG format, a razlog je to što se za njegovu primenu koristi niz od četiri uzastopna snimka, kako bi se njihovom komparacijom postigao što bolji rezultat izdvajanja šuma u odnosu na fine detalje, te na taj način postigao najbolji balans. U teoriji dobro zvuči, u praksi radi… pa ne baš toliko dobro. Osim što šuma ima vidljivo manje u odnosu čak i na najjači intenzitet konvencionalne redukcije, Multi-Shot NR se nije naročito proslavio očuvanjem detalja. Da, oni definitivno jesu očuvani bolje nego na High stepenu, ali već srednji (normal) postiže bolju očuvanost detalja uz, istina, vidljivo više šuma. Kako god okrenete, najniži stepen je nešto čemu treba težiti, osim ako iz nekog veoma jakog razloga niste prinuđeni da se oslonite na internu redukciju.