Canon EOS 90D

 

TELO

Spolja gledano, telo je pretrpelo tek minimalne izmene. Dimenzije su nešto drugačije (141 x 105 x 77mm), ali ipak dovoljno bliske prethodniku, da je i baterijski grip oznake BG-E14 ostao kompatibilan. Masa od 701 grama novi aparat čini lakšim nego što je bio prethodnik, a u smislu dizajna su gotovo ekvivalentni. Prijatno teksturirana gumena obloga pokriva veći deo tela, zbog čega zgodno leži u rukama. Uz tek par manjih (ali zgodnih) izmena, raspored komandi je takođe većim delom preuzet od prethodnika.

Konstrukcione sličnosti su takođe tu, pa je na aluminijumsku šasiju postavljena oplata od kompozitnih vlakana i plastike, čime je postignut veoma dobar balans između mase i čvrstoće aparata. Kako bi robusnost bila na zadovoljavajućem nivou, EOS 90D je i zaptiven u meri u kojoj je to bio i njegov prethodnik. Kao i mnogo puta do sada, kada se govori o foto-tehnici, ni ovaj put se ne navodi stepen zaptivenosti po IP skali (Ingress Protection Marking; po standardu IEC60529) (http://en.wikipedia.org/wiki/IP_Code), pa možemo da pretpostavimo da je zaptivenost u rangu onoga što je ovu klasu Canon aparata oduvek krasilo. Osim kritičnim spojevima, posebna pažnja je poklonjena i tasterima, koji su obloženi posebnim silikonskim zaptivkama, na način da bez ozbiljnog oštećenja ili pritiska višeg od atmosferskog, nečistoćama prolaz nije omogućen. Naravno, zaptivenost podrazumeva otpornost na prašinu i atmosferske uslove pretežno. Za potapanje aparata u vodu je i dalje neophodno imati posebnu opremu!

Zavesica je blago unapređena po pitanju dugovečnosti, pa je sada deklarisana na 120.000 okidanja. Naravno, deklarisan vek ne znači da je isti garantovan, pa su iznenađenja moguća u oba smera – kako u negativnom, tako i u pozitivnom.

Bajonet je standardan za jedno Canon APS-C telo, što znači da prihvata sve objektive EF i EF-S kategorije, a funkcionalnost je potpuna, bez obzira na model. Objektivi EF-M i RF klase, namenjeni bezogledalnim EOS M, odnosno EOS R sistemima, nisu podržani zbog drugačije registracione distance.

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Canon se za sada uspešno drži svoje ranije utvrđene trase u pogledu razvoja, kojom teži da povrati nekadašnju slavu iz zlatne DSLR ere. U nemogućnosti da tehnološki odgovori na pritisak iz kuće konkurentskog Sony-ja, Canon je promešao karte i kreirao nešto drugačiji pristup, predstavivši Dual-Pixel CMOS tehnologiju, kojom je lako preuzeo primat na polju autofokusa u video režimu, time sebi kupivši vreme za rad na novoj senzorskoj arhitekturi. EOS 80D je bio prvi izdanak kojim je ovaj proizvođač pokušao da prekine dominaciju konkurenta. Mada u direktnom poređenju nije baš najbolje prošao, uprkos izmeštanju ADC (Analog/Digital Converter; prim.aut) u sam senzor, što je recept koji je Sony-ju i obezbedio zavidne rezultate u pogledu dinamičkog raspona i kontrole šuma, Canon EOS 80D je utabao stazu za novu generaciju, koju upravo gledamo.

Da li je efekat razvoja počeo da daje opipljive rezultate, proverićemo u praktičnom delu testa, a zasad ćemo reći da je u pitanju senzor izrađen u CMOS tehnologiji, APS-C formata i dimenzija 22.3 x 14.8mm, čija je ukupna rezolucija 32.3 MP efektivno (preciznije 6960 x 4640 piksela), što predstavlja i mali rekord u APS-C klasi. APS-C format u slučaju Canona ukazuje na FOV (Field-Of-View) faktor 1.6, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju efektivni raspon koji se dobija množenjem krop faktora i naznačene žižne daljine po 35mm standardu. To znači da kit objektiv EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS STM raspolaže sa 29-216mm ekvivalentnih 35mm senzoru.

Bazni ISO raspon je porastao za 2/3 EV, te je sad u rangu uobičajenih vrednosti u današnjim okvirima. Počinje od standardnih ISO 100 i završava se na ISO 25600 u koracima od 1/3 ili 1 EV. Softverski proširene vrednosti dostupne samo u vidu ISO 51200 (H), što ukazuje relativno uzdržane pretenzije za današnje uslove.

Da se podsetimo i DualPixel tehnologije... Radi se o rešenju koje kombinuje dva sistema fokusiranja, kako bi postigao i brzinu i tačnost u režimu živog prikaza. Prvobitne izvedbe Canon hibridnog fokusa su podrazumevale nekoliko, na glavni CMOS senzor nasumično postavljenih, faznih fokusnih ćelija, kojima bi brzina bila dovedena na prihvatljiv nivo. Ovo je sistem koji većina proizvođača i dalje eksploatiše, izuzev u pogledu rasporeda, koji više nije nasumičan, već je kreiran tako da oponašaju uobičajene fazne sisteme, kakvi su nam poznati sa DSLR sistema. Canon je kod novijih generacija ponudio drugačije i tehnički izazovnije rešenje hibridnog fokusa, oličenog u Dual-Pixel tehnologiji. Za razliku od ostalih vidova hibridnog fokusa, Dual-Pixel dizajn se bazira na udvojenim foto-ćelijama. Svaka fotoćelija se sastoji od dve fotodiode, a njihova fazna razlika u projektovanoj svetlosti istovremeno se koristi i za određivanje potrebnog otklona fokusnog mehanizma, ali i za prikupljanje svetlosnih informacija nakon okidanja! Uprkos stavovima skeptika, ova tehnologija se vremenom nametnula kao najefikasnija, pa s toga nije ni čudo što joj je Canon ostao veran i implementaciju proširio na sve više modela.

Kako se svetlosna moć foto-ćelija ne bi prepolovila i na taj način ugrozila ostale bitne parametre, poput ISO performansi, razlučivosti ili tonalnog opsega, svaka ćelija, iako prepolovljena na dve fotodiode, formira i dalje samo jedan piksel, udruženo! Polovine su tu samo da bi ispunile zadatak poređenja faznih razlika, u svrhu preciznog i brzog fokusiranja, dok foto deo ostaje praktično netaknut! Kada fotograf započne proces fokusiranja, fotodiode pojedinačnih ćelija porede fazne razlike, pogone fokusni mehanizam do izjednačavanja, da bi u poslednjem koraku kontrastni algoritam potvrdio tačnost. Nakon okidanja, obe diode jedne ćelije prikupljaju svetlost i na kraju ih A/D konvertor interpretira kao informaciju sa jedne foto-ćelije. To znači da senzor zapravo poseduje gotovo 65 miliona foto-dioda, skrivenih iza 32.3 miliona mikrosočiva, kao što se može videti i na šematskom prikazu:

Tehnologija iza DualPixel arhitekture Canon senzora *

Procesor je u međuvremenu doživeo još dve iteracije, pa sada nosi oznaku Digic 8. Nove funkcije i potreba za više resursa, uslovili su i novi centralni procesor, koji olakšava manipulaciju 4K materijalom, ali obećava i bolju energetsku efikasnost, na šta ukazuje i lista specifikacija.

Čišćenje prašine sa senzora povereno je tehnologiji koju Canon naziva „EOS Cleaning System“. Ovaj sistem se sastoji od piezo-električnog elementa koji vibrira, na taj način otresajući prašinu sa low-pass filtera, a nalazi se u komori sa senzorom. Komora je zaštićena posebnim anti-statičkim premazom i uzemljena je na šasiju aparata, čime se suzbija i nagomilavanje statičkog elektriciteta, nastalog usled naboja koji generiše sam senzor i trenje mehanizma zatvarača i ogledala. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Efikasnost ovog sistema samočišćenja je dokazana tokom više godina korišćenja u aparatima svih klasa, a eventualna nemogućnost uklanjanja pojedinih čestica može biti nadoknađena korišćenjem softverskog „čišćenja“ (Dust Delete Data) koje, u sprezi sa priloženim softverom, može pomoći u uklanjanju zaostale prašine, njihovim mapiranjem na RAW snimku.

Novi RGB+IR senzor je uobičajenog TTL tipa (što znači da merenje izvodi „gledajući“ kroz objektiv), a sada se sastoji od čak 220.000 piksela raspoređenih u 216 segmenata, koji scenu analiziraju kroz zasebne RGB kanale, ali u obzir uzimaju i infra-crveni deo spektra, radi postizanja što preciznijeg merenja. Novi sistem merenja koristi bitno napredniji algoritam, a po prvi put jednom Canon DSLR-u donosi i mogućnost prepoznavanja lica i očiju u radu sa optičkim tražilom. Sistem merenja svetla je operativan u rasponu od 1 do 20 EV, što se uklapa u prosek koji nudi većina današnjih aparata, a isti senzor se koristi i za određivanje potrebnog intenziteta blica u E-TTL II režimu rada.

Modova merenja svetla ima kao i uvek – četiri, a ukratko ćemo objasniti namenu svakog od njih. Evaluative, mod merenja koji će većini korisnika biti primaran u svakodnevnom radu, vrši merenje cele scene, vezan je za sve AF tačke i usrednjava svetlo tako da konačna fotografija bude što je bolje balansirana, bez potenciranja bilo kojeg njenog dela. Partial mod meri 6.5% središnje zone kadra, dok Center-weighted average uzima prosek sa naglaskom na centralni deo kadra. Spot merenje je koncentrisano na mali segment od 2% u centru kadra, što je ujedno i jedna od zamerki koja se iznova ponavlja u testovima Canon aparata. Za razliku od glavnog rivala (Nikona), pa i nekih drugih brendova, koji spot merenje vezuju za aktivnu AF tačku i to u svim kategorijama DSLR-ova, Canon ovu mogućnost nudi isključivo na svom top modelu, EOS-1 seriji. Ni ovaj put nemamo razumevanja za ovakav propust, ali u Canonu već godinama na ovo ne gledaju kao na problem. Čak, reklo bi se da ne gledaju uopšte.

Ravno nivelisan aparat je mnogima bitna stavka i pored mogućnosti da se „nagnuta“ fotografija ispravi u obradi, a za tu svrhu će sjajno poslužiti Electronic Level, Canonova verzija ove korisne funkcije, kojom će aparat asistirati fotografu. Canon EOS 90D poseduje ovu funkciju u svedenoj izvedbi koja je uvedena od prethodne generacije, a čijom vizuelnom komponentom nismo baš naročito zadovoljni, jer direktno utiče na preciznost. Umesto grafičkog rešenja u tražilu, koje je implementirano u aparate više klase (ili barem dvojakog kakvo je imao 70D), Canon je u 90D smestio simbol koji na tek rudimentarnom nivou ukazuje na horizontalni nagib aparata, čiji je maksimalni otklon do 2°. Nedovoljno precizno, ako nas pitate. Radi, ali moglo bi to i bolje. Posebno što smo to „bolje“ već imali. Istovremeno, ukoliko za ovom funkcijom posegnete u režimu živog prikaza (Live-View; LV; prim-aut), preciznost će biti doslovno referentna. Praktično najpreciznije što industrija nudi. Jasno je da je u pitanju uobičajeno diferenciranje klasa.

 

AUTO-FOKUS

Canon 90D je fokusni sistem u većem delu preuzeo sa prethodnika. Radi se o istom AF senzoru TTL tipa, koji nudi 45 krstastih AF tačaka, od kojih je centralna dvostruko osetljiva u rasponu blendi od f/2.8 do f/5.6. Operativan je do minimalnog otvora od f/8 (za 27 AF tačaka), a raspon delovanja je -3 do +18EV. Ono što je novina je bolja koordinacija sa novim i naprednijim senzorom merenja svetla, čiji algoritam prepoznaje i lica, kao i u slučaju skupljih EOS-a 1D x Mark II ili 5D Mark IV. Tako funkcija prepoznavanja lica više nije rezervisana isključivo za režim živog prikaza, već se na nju možete osloniti i tokom kadriranja kroz optičko tražilo. Istina, uz odgovarajuću tehniku rada, jer fokusno polje pokriva samo određeni deo kadra, te se i lice mora nalaziti u tim okvirima, ne bi li moglo biti fokusirano nekim od automatskih metoda selekcije AF tačaka.

Raspored AF tačaka u tražilu se može videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz AF tačaka u tražilu
(crvenom bojom je označena dvostruko krstasta tačka, aktivna na f/2.8 i većim otvorima blende)

Uobičajeno za Canon, na raspolaganju su tri standardna fokusna moda. One-Shot je mod kojim se fokusiranje izvodi jednokratno, bez naknadnih korekcija; AI-Servo je mod kontinualnog fokusa, kojim se unapred izabrana meta permanentno prati, dok god je pokrivena zadatom AF tačkom; AI-Focus je kombinacija prethodna dva moda, a radi tako što inicijalno vrši potvrdu fokusa identično One-Shot modu, da bi automatski prešao u kontinualni mod, ukoliko senzor registruje promenu distance izabranog cilja.

Izbor AF tačaka je realizovan u vidu pet različitih metoda selekcije, prilagođenih svakodnevnim potrebama. Svaki od metoda izbora tačaka (izuzev 1-point AF) je po potrebi moguće deaktivirati, tako da se ne pojavljuje prilikom izbora, ukoliko za njim retko ima potrebe.

Automatic selection AF – potpuno automatski metod selekcije jedne ili više tačaka iz grupe od 45, spada upravo u, da tako kažemo, „početničke“ režime rada, koji od korisnika ne zahtevaju naročito interakciju, već samo sposobnost izbora kadra i smeštanja objekta u okvir fokusnog polja. Barem kada se radi o One-Shot modu. Na osnovu prioriteta koje određuje sprega AF senzora, senzora merenja svetla i centralnog procesora, aparat će samostalno odrediti težište kadra, a najčešće će to biti objekat najbliži aparatu, koji se nalazi u okviru fokusnog polja. Ukoliko se u kadru nalaze lica i aktivan je EOS-iTR sistem, ona će dobiti prioritet. Teoretske prednosti ovog metoda selekcije su brz rad i relativno dobra predikcija želja fotografa, ukoliko je kadar dovoljno „čist“:

U praksi to nije uvek idealno, mada se može reći da je prepoznavanje lica funkcionisalo više nego odlično. Ne do nivoa da sistem razlikuje i oči (kao u režimu živog prikaza), ali opet dovoljno dobro. Ipak, treba biti oprezan i upoznati način rada, kako ne bi bilo neželjenih efekata i potpuno nasumično fokusiranih snimaka. Ukoliko se ovaj metod koristi u AI-Servo modu, automatska selekcija u korenu menja svoj način rada i od sporadičnih pogodaka, postaje veoma moćna alatka za automatsko praćenje mete u kadru. Na početku je neophodno izabrati inicijalnu tačku, nakon čega će aparat nastaviti da prati metu dok god je neki njen deo obuhvaćen fokusnim poljem. I to radi veoma dobro, mada se čini da je LV režim ipak bolji po ovom pitanju.

Ukoliko niste ljubitelj automatike, preporučujemo jedan od dva metoda ručne selekcije. Dobro poznati nosi oznaku 1-point AF (nekada Single Point AF), a radi se o metodu selekcije jedne, proizvoljne tačke iz grupe od 45 raspoloživih:

Kontrola je potpuna, ali zahteva i određenu verziranost u manipulaciji aktivnom AF tačkom, a posebno volju za rekadriranjem, jer nekada promena jednostavno nije opcija. Izbor tačaka se vrši ručno, a izabrana AF tačka ostaje aktivna dok god korisnik ne odluči da je promeni. Ovaj režim važi za najkorišćeniji na gotovo svim DSLR aparatima, a u praksi je i jednostavan za upotrebu i više nego pouzdan. Ukoliko se koristi u AI-Servo modu, funkcionalnost ostaje jednaka, pa je i za kontinualno praćenje ovo omiljeni metod. Jedan derivat ovog metoda selekcije je i Spot AF. Radi se o preciznijem vidu pojedinačne selekcije, čija je površina zahvatanja dosta manja i, samim tim, adekvatnija za veoma sitne objekte u kadru. Ljubitelji divljeg živog sveta (a naročito ornitolozi) će to umeti da cene:

Sve primedbe o potpunoj kontroli, manama i vrlinama pojedinačne selekcije, u potpunosti su primenjive i na Spot AF.

Kada se meta u kadru kreće veoma brzo i teško ju je nanišaniti jednom AF tačkom, 90D nudi tzv.“zonsko“ fokusiranje. Ovaj metod selekcije tačaka je po filozofiji veoma sličan automatskom, s tim što je upotrebljivost u praksi nemerljivo veća, budući da je omeđen samo jedan mali deo kadra, koji aparatu prosto ne dozvoljava bilo kakvu grešku. Od fotografa se jedino očekuje da izabere poziciju željene zone, a aparat će sam gledati da metu drži u fokusu. Naravno, smisao ovog metoda selekcije je u modu kontinualnog fokusa. Fokusno polje je podeljeno na ukupno devet zona, od kojih je svaka formirana od po 9 AF tačaka. Kako to izgleda, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

AI-Servo savršeno sarađuje sa ovim metodom izbora tačaka, ali se u nekim situacijama može desiti da ni zona ne pomogne, jer se meta u kadru kreće nepredvidivo, veoma brzo ili oboje. Tada se može koristiti velika zona (Large Zone AF). Od prethodnog metoda se razlikuje samo po tome što je ceo kadar izdeljen na svega tri zone, od kojih svaka obuhvata po 15 AF tačaka:

 

Kako bi ovako kompleksan autofokusni sistem mogao biti pod kontrolom, Canon je u okviru Custom Functions odeljka ponudio sekciju opcija namenjenih AF sistemu i finim podešavanjima. Ne treba očekivati ništa slično onome što poseduju top modeli, poput predefinisanih scenarija i tome sličnog, ali je ponuđeno ipak ono najkorisnije.

Kao i ostali moderniji Canon DSLR-ovi, i 90D poseduje mogućnost nezavisne selekcije različitih AF tačaka u zavisnosti od orjentacije aparata. To znači da aparat može da pamti jednu izabranu tačku u horizontalnoj orjentaciji, a neku sasvim drugu u vertikalnoj, pri čemu je moguće uključiti i opciju da se sa krajnje leve tačke može jednim potezom preći na krajnju desnu (ili sa gornje na donju), kao da selekcija „kruži“. AF-assist lampa ne postoji, pa se u najtežim uslovima rada možete osloniti na niz iritantnih kratkih bljesaka internog blica ili namensku IC lampu eksternog. Prepoznavanje kože i lica je moguće isključiti, u slučaju potrebe.

AF-Microadjustment, opcija kojom se vrši fina kalibracija fokusa, već se odomaćila na ovakvim aparatima, a 90D je nudi u najnaprednijem obliku. Broj objektiva za koji je moguće kreirati korekciju iznosi 40, a setovanje je moguće izvršiti u ±20 koraka. U slučaju da se radi o zum objektivu, kalibracija se može nezavisno vršiti za minimalnu i maksimalnu žižnu daljinu, pri čemu se korekcije u srednjem delu raspona postižu aproksimacijom u odnosu na vrednosti na krajevima raspona.

Kao i uvek kada su ovako komplikovani fokusni sistemi u pitanju, detaljno sagledavanje opcija, mogućnosti i načina rada, od ključnog je značaja za pravilnu upotrebu i funkcionisanje u skladu sa potrebama. Dosadašnja praksa je pokazala da najčešći uzrok problema sa autofokusom nije oprema, već fotograf kojeg je mrzelo da pročita korisničko uputstvo.

 

TRAŽILO

Još Canon 70D je u ovu klasu uneo optičko tražilo sa dinamičkim prikazom, pa nije čudo što ga je nasledio i 90D. Tražilo je preuzeto od EOS-a 80D. Radi se o optičkom tražilu baziranom na pentaprizmi, što garantuje veoma svetlu projekciju, čak i u lošim ambijentalnim uslovima. Projekcija obuhvata 100% prikaza u odnosu na konačan kadar, a stepen uvećanja je i dalje 0.95x. Eyepoint, to jest najveća udaljenost oka od tražila, sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, iznosi odličnih 22mm, što znatno olakšava rad osobama koje koriste naočare. Obloga tražila je dovoljno udobna i lepo naleže na oko, a dioptriju je moguće podesiti u rasponu od -3 do +1m-1, točkićem na desnom boku tražila.

Prikaz unutar tražila realizovan je identično prethodniku – fokusno staklo je i dalje fiksnog tipa, a dodatni elementi koje tražilo prikazuje pokrivaju otprilike sve što prosečnom korisniku može zatrebati. U ravni sa samom projekcijom kadra sa objektiva, 90D prikazuje fokusne tačke, pomoćnu mrežu za kadriranje, trenutno izabrani metod izbora AF tačaka, indikator raznih upozorenja i indikator treperenja ambijentalnog svetla, koji fotografu ukazuje na potencijalne probleme u eksponiranju određenim brzinama zatvarača. Jedina zamerka ide indikatoru elektronske libele, koji je suviše uprošćen i samim tim upitne preciznosti.

Tražilo Canona EOS 90D

Donji segment tražila, u kojem se prikazuju najbitniji parametri i indikatori, obuhvata manje/više sve ono na šta smo navikli kod Canon DSLR-ova. Tu su indikatori baterije, zaključanog fokusa, kompenzacije ekspozicije i snage bljeska blica, otvor blende i trajanje ekspozicije, skala svetlomera ±3EV, ISO vrednost, bafer itd.

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Oduvek je poznato da dobitnu kombinaciju ne treba menjati. Bez obzira što je 90D zadržao neke mane prethodnika, izmene su taman dovoljne da mnoge aspekte upotrebe podignu na viši nivo. Onima koji su se susretali sa Canon DSLR-ovima, raspored elemenata i generalni izgled će biti veoma poznati. Pogled spreda otkriva dominantni Canon EF/EF-S bajonet, čiji crveni i beli markeri ukazuju na kompatibilnost sa EF i EF-S objektivima. Levo od njega je veliki i još dublji i udobniji rukohvat, na čijem se gornjem delu nalazi IC receptor, namenjen daljinskom okidanju pomoću namenskog RC-6 infracrvenog okidača. Na samom vrhu rukohvata je i dvostepeni okidač. U prostoru između rukohvata i bajoneta, sasvim dole se nalazi programabilna komanda, koja je inicijalno namenjena za DOF-preview, privremeno zatvaranje otvora blende na zadatu vrednost, radi procene dubinske oštrine. U istom prostoru, ali pri vrhu aparata, nalazi se i LE dioda kojom aparat signalizira odloženo okidanje i desni kanal stereo mikrofona, namenjen audio komponenti video zapisa.

Ni desno od bajoneta nema previše elemenata. Sasvim gore se nalazi levi kanal stereo mikrofona, a nešto dalje od njega, na boku bajoneta, nalazi se komanda za aktiviranje internog blica. Još niže je taster za otključavanje objektiva radi njegovog uklanjanja sa aparata. Praktično, ako izuzmemo oznaku modela i dublji rukohvat, naročitih razlika među modelima praktično i nema.

Za pogled odozgo važi sličan utisak. Razlike su najupečatljivije u pogledu selektora modova, levo od komore pentaprizme i internog blica, koji se nalaze na sredini. Selektor modova, poseduje taster za zaštitu od nehotičnog okretanja, a nudi 10 pozicija. Zeleno označena je Scene Intelligent Auto, moderna zamena za klasičan Full-Auto mod. Selektor nudi i pet kreativnih modova: (manual (M), aperture priority (Av), shutter priority (Tv), programmed auto (P) i blub (B)), dok automatskih (pored već pomenutog Scene Intelligence Auto) ima još dva: Special Scene (SCN) i Creative filters. Tu su i dve Custom pozicije, za napredne korisnike koji unapred podešene parametre žele da imaju uvek pri ruci.

Na kućištu pentaprizme se nalazi ISO-518, E-TTL II kompatibilna papučica za blic. Sa njene desne strane je gužva malo veća, ali sa dobro poznatim rasporedom. Dominira osrednje veliki statusni displej, neobičnog trapeznog oblika i sa pozadinskim osvetljenjem, na kojem su prikazani najvažniji parametri. Ispred njega, ka prednjoj strani aparata, nalazi se niz od četiri tastera: AF, Drive, ISO i Metering. AF služi za izbor fokusnog moda, Drive za izbor režima okidanja, ISO komandom se menja trenutna ISO vrednost senzora, dok se sa Metering bira trenutni mod merenja svetla. Nešto malo isturenije, nalazi se i poseban taster za aktiviranje pozadinskog osvetljenja. Još ispred je prednji kontrolni točkić kojim se (u zavisnosti od izabranog moda) menjaju osnovni parametri, dok se na samom vrhu rukohvata napred nalazi dvostepeni okidač, kojim se vrši fokusiranje, merenje i samo okidanje. Nedaleko od njega se nalazi i taster za promenu metoda izbora AF tačaka. Udvojene komande, kakve su nam poznate sa Canon DSLR-ova viših klasa, i dalje ne postoje, ali se mora priznati da je pozitivno makar to što je konačno ustanovljen neki standardni raspored, pa će eventualne navike sa starog modela moći biti iskorišćene i na novom.

Prikaz u statusnom displeju obuhvata većinu bitnih, mada ne i sve važne parametre, te se za neke od njih mora posegnuti ka glavnom displeju.

Statusni displej

I pogled sa zadnje strane je takođe već viđen. Suptilne promene nisu dovoljne da izazovu bilo kakvu konfuziju kod korisnika starijeg modela. Dominantnu poziciju i dalje zauzima veliki obrtni displej (identičnih karakteristika, da dodamo), čija je rotacija gotovo neograničena. Rotira se 360° u odnosu na horizontalnu i 180° u odnosu na vertikalnu osu. Moguće ga je okrenuti i tako da je sam ekran okrenut ka aparatu i time ga zaštiti od eventualnih oštećenja. Iznad displeja je optičko tražilo, a na njegovom desnom boku i točkić za korekciju ekspozicije. Levo od tražila su Menu i Info tasteri, kojima se ulazi u sistem menija, odnosno vrši izbor trenutno izabranih parametara na ekranu.

Desno, do samog tražila, nalazi se rotacioni preklopnik za izbor fotografskog ili video moda, a u njegovom središtu je Start/Stop komanda kojom se aktivira režim živog prikaza, odnosno započinje snimanje u video modu. Desno od ovih komandi je AF-ON za fokusiranje bez dodira okidača (takođe programabilan), dok su malo dalje AE/AF-Lock komande, kao i taster za prelazak u režim izbora aktivne AF tačke. Ovde ćemo na kratko zastati i podsetiti se sadističkih poriva koje Canon gaji prema svojim korisnicima - da biste promenili aktivnu AF tačku, to ne možete učiniti direktno osmosmernim džojstikom, koji je sada konačno na raspolaganju i nalazi se na svom uobičajenom mestu, već najpre morate dodirnuti okidač na prvo koleno ili pritisnuti ranije pomenuti taster. Ta filozofija rada se oduvek koristi na nižim klasama Canona (i ne samo Canona), ali je smatramo nedopustivom na aparatu ove cenovne kategorije. Poslednja dva tastera se koriste i za uvećavanje i umanjenje prikaza, a nešto ispod njih, uz sam poklopac memorijske kartice, nalazi se LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera.

Pored već pomenutog i veoma korisnog džojstika, desno od displeja je još nekoliko komandi. Tu je Q komanda za aktivaciju Quick Control prikaza, a nešto niže je i dobro poznati zadnji kontrolni točkić kojim se, baš kao i prednjim, menjaju prevashodno primarni parametri, ali i mnoge druge stvari, u zavisnosti od trenutnog režima rada. U njegovom središtu se nalazi još jedna 8-smerna komanda/klackalica kojom se vrši izbor opcija i navigacija kroz sistem menija, a tu je i Set komanda, za potvrdu svake od izabranih opcija.

Ispod zadnjeg kontrolnog točka su komande za prelazak u režim pregleda snimaka, kao i komanda za brisanje snimaka. Odmah desno je i Lock preklopnik, kojim korisnik može selektivno zaključati neke komande i time onemogućiti da nešto krene po zlu.

MEMORIJA

Canon još uvek istrajava u ideji da je jedan memorijski slot sasvim prikladan u ovom cenovnom rangu, tako da i 90D poseduje samo jedan, po Secure Digital (SD) standardu. Odeljak memorijske kartice se nalazi na uobičajenom mestu, na desnom boku aparata i zaštićen je plastičnim poklopcem. Podržane su sve varijante standarda, od klasičnih, preko SDHC i SDXC, sa izuzetkom Eye-Fi, koji više nije na spisku. Podrška je obezbeđena i za brze UHS-I, ali i UHS-II podvarijante.

Odeljak SD memorijskog slota

Memorijska zahtevnost je uglavnom diktirana rezolucijom, kvalitetom kompresije foto i video zapisa, a nešto manje uslovima rada. Na karticu kapaciteta 8 GB, može se smestiti u proseku 220 nekompresovanih RAW, 400 kompresovanih RAW, 720 JPEG, odnosno 170 RAW+JPEG ili 250 CRAW+JPEG kombinovano. Podrazumeva se da je u pitanju JPEG najviše rezolucije i kvaliteta kompresije, u punom formatu senzora. U pogledu video zapisa, situacija je malo relaksiranija, imajući u vidu da bitrate koji 90D nudi nije nešto što bi se moglo klasifikovati kao zenit industrije. U maksimalnoj, 4K rezoluciji i maksimalnim kvalitetom, video zauzima oko 860 MB/min, što nas dovodi do nekih 8-9 minuta zapisa na karticu kapaciteta 8 GB. Isto trajanje se dobija ukoliko se najvećom (high-speed) brzinom snima u fullHD (1080p) rezoluciji, a dodatno vreme je moguće dobiti snimanjem nižim brzinama ili u HD rezoluciji, gde je moguće dobiti između 17 i 35 minuta materijala, na istoj kartici. HDR zapis, budući da zahteva obimno procesiranje materijala u realnom vremenu, koristi dosta niži bitrate, pa je protok u rangu 87-187 MB/min. Na ovaj način se dolazi do računice da se na 8 GB karticu može smestiti od 40 minuta u HD do 90 minuta u fullHD rezoluciji, ali uz veći stepen kompresije.

Brzinska zahtevnost novog aparata je, kao i uvek kada poraste rezolucija, nešto veća nego ranije. Brži rafal u odnosu na prethodnika čini tu zahtevnost još izraženijom. Za udoban rad je neophodno obezbediti SDHC/SDXC karticu klase 10 ili bržu, kao neki minimum da bi aparat uspeo da isprati rafal od 10fps u punoj rezoluciji, a da ne ostane blokiran na duže vreme, tokom perioda pražnjenja brzog memorijskog bafera. Memorijski bafer je dovoljno brz da održi maksimalnu brzinu okidanja čak i sa najsporijom karticom, ali će nakon punjenja aparat biti veoma dugo „zamrznut“ za dalji rad. Upravo iz ovog razloga se preporučuje da kartice budu barem UHS-I brzinske klase, a po mogućstvu i brže. U pogledu video moda, minimalna potrebna brzina značajno varira u zavisnosti od angažovanog kvaliteta zapisa, kako u smislu rezolucije, tako i u smislu brzine i stepena kompresije. Tako je za maksimalan kvalitet (4K, odnosno high-speed fullHD) neophodno imati UHS-I klase 3 ili bržu karticu, dok se gro ostalih formata može ispratiti i sa običnim SDHC/SDXC karticama klase 10. Izuzetno, HDR snimke je, usled dosta jače kompresije (i samim tim manjeg protoka) moguće snimiti i karticama klase 4. Ipak, ne bismo išli na sam minimum, pošto je dovoljna veoma mala fragmentacija raspoloživog prostora, da bi održavanje protoka postalo problem i u nekom momentu zaustavilo snimanje, što smo tokom raznih prethodnih testova više puta imali prilike da vidimo u praksi.

BATERIJA

Canon EOS 90D je, u skladu sa dobrom poslovnom praksom ovog proizvođača, zadržao postojeću bateriju, koja se već godinama eksploatiše u gotovo svim modelima Canon DSLR-ova (i novijih MILC-eva) iz iste kuće. Radi se o bateriji oznake LP-E6N. Baterija se, kao i uvek nalazi u rukohvatu, a ležištu se prilazi sa donje strane. Tehnički gledano, radi se o Li-Ion bateriji radnog napona 7.2V, nazivnog kapaciteta od 1865 mAh i mase 80 grama.

LC-E6E punjač sa LP-E6N Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija ove baterije je tokom nekoliko generacija aparata varirala od relativno skromnih 650-700 snimaka za EOS 5Ds, pa do gotovo 1000 za EOS 80D, ali se u praksi pokazalo da od izvedbe i energetske efikasnosti aparata autonomija zavisi više, nego li od same baterije. Tako je po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima ova baterija u mogućnosti da obezbedi u proseku 960 snimaka za EOS 80D, dok na 90D s lakoćom dostiže neverovatnih 1300 snimaka, uz uobičajeno korišćenje ekrana i internog blica. Ukoliko je praksa nešto bliža uobičajenom korišćenju aparata ove klase, gde je eksploatacija internog blica svedena na minimum, od iste baterije se može očekivati neverovatnih 1800-1900 snimaka, iz samo jednog punjenja! Naravno, ovo važi za korišćenje u kombinaciji sa optičkim tražilom, bez angažovanja režima živog prikaza. Forsiranje živog prikaza proizvodi obratni efekat i sposobno je da sroza autonomiju na veoma skromnih ~500 snimaka.

Video režim je bitno zahtevniji, jer osim konstantnog angažovanja glavnog ekrana i senzora, forsira i kontinualno korišćenje memorijskog kontrolera i bafera, te se iz jednog punjenja može postići između 150 i 160 minuta snimanja. U poređenju sa 110 minuta za koje je sposoban EOS 80D, unapređenje energetske efikasnosti je više nego očigledno! Timelapse zapis je kritičniji, jer promena baterije često nije opcija. Zato je izuzetno značajno što se u tom režimu može raditi najmanje 4-5, a najviše između 8 i 9 sati u kontinuitetu, do pražnjenja baterije.

S obzirom da glavni displej ne poseduje RGBW matricu, pretpostavljamo da zasluge za ovako dobar rezultat idu pre svega na račun Digic 8 centralnog procesora i (verovatno) u nekoj meri glavnog senzora. Sve u svemu – impresivno!

 

KONEKTORI

Na levom boku aparata, ispod čak tri gumena poklopca, nalaze se konektori. Ima ih ukupno pet. Ispod jednog poklopca je par 3.5mm stereo konektora, namenjenih eksternom mikrofonu i slušalicama za audio monitoring. Ispod drugog je E3 konektor za daljinske okidače, dok se ispod trećeg nalaze micro USB 2.0 konektor za povezivanje aparata sa računarom, kao i mini-HDMI konektor tipa C, kojim se aparat može povezati na eksterni displej, radi prikaza snimaka ili korišćenja režima živog prikaza na većem ekranu, odnosno slanje video signala na eksterni HDMI uređaj. Ukoliko je televizor HDMI-CEC kompatibilan, daljinskim upravljačem je moguće kontrolisati pregled fotografija.

Konektori: levo - mikrofonski stereo ulaz i izlaz za slušalice (gore) i E3 remote (dole);
desno – mikro USB 2.0 i mini HDMI

 

DISPLEJ

Obrtni displej je već godinama uobičajena pojava u ovoj klasi Canona i srećni smo što je mehanizam ostao rezultat stare škole dizajna. Upotrebljena je dobro poznata konstrukcija sa bočnim zglobom, čija rotacija obuhvata 360° po vertikali i 180° po horizontali, što je dovoljno za manje/više sve moguće položaje, ali i mogućnost zaklapanja ekrana ka aparatu, tako da isti bude zaštićen i nevidljiv. Otkako je video postao bitna stavka modernih DSLR-ova, obrtni displeji su postali još bitniji detalj, pa nije ni čudo što sve više aparata nudi ovu funkcionalnost.

Slično se može reći i za osetljivost na dodir. Nekada je ta mogućnost bila povezivana isključivo sa modelima iz široke potrošnje, a danas se smatra izuzetno korisnom osobinom, koja bitno olakšava upotrebu, kako u specifičnim, tako i u svakodnevnim situacijama. Kapacitivni panel, koji obezbeđuje osetljivost na dodir, još ranije je prepoznat kao jedini logičan izbor za foto tehniku, pa u slučaju EOS-a 90D nismo očekivali ništa manje. Time je postignuta preciznost i daleko veća osetljivost, pa je i procenat situacija u kojima aparat ne reaguje na komandu, praktično zanemarljiv, pri čemu se osetljivost može i pojačati, u slučaju potrebe. Same operacije koje su korisnicima na raspolaganju na ovaj način, obuhvataju skoro sve – od podešavanja osnovnih parametara, izmene važnijih setovanja i opcija, pa sve do izbora aktivne fokusne tačke ili samog okidanja. Srećom, za one kojima se ova novotarija neće preterano svideti, Canon je obezbedio i mogućnost njenog isključivanja, pa displej možete tretirati kao i svaki drugi.

Kada su tehnički detalji u pitanju, oni su identični kao na 80D, pa je i dalji opis takav. I dalje se radi o displeju dijagonale 3“ (76mm), rezolucije 1.040.000 piksela i formata 3:2, koji je prilagođen formatu senzora. Ova usklađenost formata fotografija i displeja je bitna zbog činjenice da je njegova iskorišćenost u tom slučaju maksimalna, bez potrebe za bordurom na gornjem ili donjem obodu. Reprodukcija boja je jednako dobra kao i ranije, a isto se može reći i za ugao gledanja. Displej i dalje nema senzor ambijentalnog svetla, pa je za podešavanje intenziteta osvetljenja neophodno koristiti opciju u glavnom meniju. U svakom slučaju, njegova upotrebljivost je odlična čak i pri veoma jakom svetlu, s tim da treba imati u vidu da jače osvetljenje displeja neizbežno smanjuje i autonomiju aparata.

Ekran osetljiv na dodir značajno uprošćava i korišćenje funkcije kao što je Quick Control Screen. Svim opcijama je moguće lako pristupiti, a obim informacija i parametara je takav da neće biti previše komplikovano navići se i iskoristiti mogućnost brze navigacije i upravljanja. Ako se ranije niste susretali sa Quick Control Screen funkcijom, samo da napomenemo da se radi o svojevrsnoj zameni za statusni displej, što je posebno zgodno za rad sa stativa, kada je aparat u visini očiju i kada je statusni displej zaista teško videti ili isti ne obezbeđuje dovoljan obim potrebnih parametara. Ova funkcija se poziva pritiskom na Q taster na poleđini aparata, nakon čega će se na ekranu prikazati svi bitniji, pa i oni manje bitni parametri i indikatori:

Prikaz osnovnih parametara u Quick Control Screen-u

 

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) na DSLR-ovima i dalje važi za alternativni… barem kada je klasično fotografisanje u pitanju. S druge strane, važi za jedini mogući vid korišćenja u video režimu. I pored svih unapređenja koja su se dogodila u poslednje vreme, fotografisanje u položaju aparata ispred sebe je i dalje dosta nezgodno kada se radi „iz ruke“, kako zbog plitkog polja dubinske oštrine (DOF; Depth-Of-View) koje otežava kontrolu položaja fokusnog polja, tako i zbog stresanja koje se češće javlja, usled veće mase koju DSLR-ovi imaju u odnosu na male (kompakt) aparate. Zbog toga će LV ostati alat za rad sa stativa i sličnih pomagala, najčešće u kontrolisanim uslovima. Ipak, to ne znači da LV ne zaslužuje pažnju. Ekran osetljiv na dodir i u ovom režimu ima svoju očekivanu ulogu, pa se svim parametrima nesmetano upravlja potpuno interaktivno:

Kontrola parametara dodirom ekrana

Nekada je jedna od najvećih mana ovog režima rada bio problematičan fokus, kako zbog svoje sporosti, tako i zbog nemogućnosti kontinualnog fokusiranja, koje je neophodno za praćenje nestatičnih objekata. Hibridni fokus je to pre više godina promenio, a Dual-Pixel CMOS tehnologija dodatno izmenila i učvrstila poimanje pouzdanosti fokusa u LV režimu. Tako smo došli do autofokusnog sistema, koji ne samo da više nije u zaostatku u odnosu na konvencionalni fazni, već ga u nekim domenima i prevazilazi i to upravo u onim aspektima, koji su pre samo nekoliko godina važili za nerešive enigme LV-a.

Da podsetimo, svaki piksel na senzoru je udvojen, tako da je prava rezolucija umesto 32.3 MP, zapravo 64.6! Pikseli su udvojeni po horizontali, tako da u fazi fokusiranja susedni pikseli funkcionišu kao par faznih senzora, nakon čega beleže svetlost i informaciju prosleđuju A/D konverteru. Za fokusiranje se koristi i do 80% ukupne površine senzora (80% po horizontali i do 100% po vertikali, u zavisnosti od korišćene optike), a razlog je jednostavan i identičan kao i u slučaju faznog fokusnog sistema – zbog pada oštrine na rubovima većine objektiva, fokus bi na krajnjoj periferiji kadra bio gotovo neupotrebljiv, pa je izabrano da on jednostavno ne bude na raspolaganju, kako bi se predupredilo svako neadekvatno rukovanje.

Broj AF tačaka koje EOS 90D razaznaje u pogledu selekcije i izbora aktivnog AF polja, iznosi impozantnih 5481. Modova fokusa je dva: One-Shot i Servo, a metoda selekcije četiri i oni su sada uglavnom preslikani iz sistema faznog fokusa. Osim 1-point AF, tu su i Spot AF i Zone AF, a umesto uobičajenog automatskog metoda, ponuđen je Face+Tracking, koji nudi i mogućnost fokusiranja očiju (Eye Detection AF). Broj segmenata koje automatska selekcija koristi je 143, ukoliko se koriste kompatibilni objektivi, odnosno 90 sa onima koji nisu direktno podržani. Ono što se na osnovu nekih prvih utisaka može reći je da Dual-Pixel CMOS AF sada radi na još višem nivou, uz veoma retke situacije gde postoji vidljivo kašnjenje prilikom korekcije fokusne distance u kontinualnom modu. Osetljivost se može i dodatno pojačati, opcijom Low-light AF, gde se donji prag spušta na -5 EV! Jedinu manu predstavlja dosta glasan mehanizam fokusiranja, koji dopire iz objektiva, čak i onda kada je objektiv iz STM grupe. Brzina reakcije, ubrzanje tranzicije i brzina automatske promene AF tačaka se može prilagođavati prema potrebama.

Manuelno fokusiranje, poslastica kojom LV pruža savršenu kontrolu dubinske oštrine, pozicije fokusa i sličnog, potpomognuto je opcijom uvećanja prikaza u dva nivoa – 5 i 10 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti. Kada je aktivno upravljanje pomoću ekrana osetljivog na dodir, pozivom Quick Control Screen-a (Q komanda) se parametri mogu menjati interaktivno:

Prikaz parametara i elektronske libele u LV režimu

Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Electronic Level za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža u tri varijante

Merenje svetla je donekle poboljšano, mada ono nema naročite veze sa konvencionalnim sistemom merenja svetla, koje koristi usluge namenskog senzora merenja. U LV režimu, merenje se izvodi na isti način kao i sve drugo – glavnim senzorom. Sada je senzor podeljen na 384 logičkih zona, koje se koriste za proračun Evaluative moda merenja, a tu su i Partial (4.5% centralnog dela kadra), Spot (2.6% u centru kadra) i Center-weighted Average. Merenje je operativno u rasponu od -2 do 20 EV, što za celih 3 EV prevazilazi sposobnosti konvencionalnog merenja svetla! U video modu je osetljivost ipak nešto slabija i kreće se od 0 do 20 EV.

Ostatak karakteristika LV režima EOS-a 90D je sličan onome na šta smo navikli kod Canon DSLR-ova: prikaz je precizan, verodostojan i izuzetno fluidan, zbog čega se osećaj preskakanja frejmova ne javlja ni u jednom momentu, nezavisno od uvećanja ili izabranih parametara. Exposure Simulation funkcioniše besprekorno i operativan je u svim režimima rada, a po potrebi se može i isključiti ili podesiti tako da biva dostupan samo dok je DOF-preview komanda pritisnuta. U slučaju korišćenja E-TTL kompatibilnih bliceva, aparat će sam isključiti ovu funkciju, kako bi omogućio vidljivost i kada parametri nisu odgovarajući, budući da merenje ne uzima blic u obzir. Promena parametara je neograničena i sa te strane nije ni moglo biti unapređenja.

Okidanje u LV režimu može biti klasično, uz pomoć mehaničke zavesice ili tzv. tiho, s tim da više u ponudi nema nekada uobičajenog utišanog okidanja, već se za tu svrhu koriste usluge elektronske zavesice, koja ne samo da u potpunosti utišava proces okidanja, već omogućava i kraće ekspozicije, sve do 1/16000s. Okidanje elektronskom zavesicom nije moguće u rafalu i limitirano je isključivo na LV režim.

 

VIDEO

Iz razloga interne poslovne kombinatorike i izbegavanja da jedan proizvod ugrozi egzistenciju nekog drugog, Canon već godinama, sa manje ili više veštine, balansira između proizvoda, nekad ih čineći bezrazložno slabijima od konkurencije. Ovo je uglavnom izraženo u pogledu implementacije video moda. Nismo preterano začuđeni što je ista praksa ostala i u slučaju 90D. Dok su sa jedne strane neke stavke unapređene, neke druge nisu na nivou dostojnom današnjice ili su čak unazađene u odnosu na ono što je nudio EOS 80D.

Glavna novina i zvezda video moda je 4K rezolucija u punom formatu senzora, a osim nje, tu su i standardne fullHD (1920 x 1080) i HD (1280 x 720) rezolucije, sve u progresivnoj tehnici formiranja frejmova. Brzina snimanja varira u zavisnosti od rezolucije, pa se 4K može snimati u rasponu od 24 do 30fps, 1080p u čitavom nizu brzina od 24 do 60fps, dok je za HD rezoluciju rezervisano 50, odnosno 60fps. U high-speed modu, koji je ograničen isključivo na 1080p rezoluciju, aparat može da snima u 100, odnosno 120fps.

Zapis se enkoduje u realnom vremenu, u MPEG-4 (H.264) formatu i zajedno sa zvukom pakuje u MP4 kontejner. Na žalost, ovde dolazimo do prve bitnije razlike u odnosu na EOS 80D – Intraframe (ALL-I) kompresija više nije na raspolaganju, te je stoga i maksimalni ostvareni kvalitet zapisa nešto niži, nego što smo navikli od Canon-a ove klase. Ponuđena Interframe (IPB) kompresija radi tako što se predikcija za nedostajuće frejmove vrši na osnovu prethodnog i na osnovu sledećeg frejma u nizu. Na taj način se dobija preciznija komparacija razlika u odnosu na ostale frejmove, što rezultira zapisom koji sadrži samo neophodne promene, ne i celokupan frejm. Zbog toga je IPB prostorno manje zahtevan, a kompresija se vrši za više frejmova simultano. Na taj način se produžava maksimalna dužina trajanja pojedinačnog snimka, ali po cenu kvaliteta. Aparat nudi standardnu i „light“ verziju ove kompresije, koja se odlikuje nižim bitrate-om, a samim tim i bitno manjim rezultujućim fajlom. Protok koji zadati algoritam kompresije ostvaruje, kreće se od minimalnih 12 Mbps za 1080p rezoluciju sa Light IPB kompresijom, do maksimalnih 120 Mbps za 4K rezoluciju (u punom ili kropovanom formatu) ili high-speed 1080p. Protok je dvostruko manji (60 Mbps) za fullHD rezoluciju u 50/60fps i četvorostruko (30 Mbps) ukoliko se 1080p snima u 24-30fps, koristi se HDR zapis ili HD rezolucija.

Kao i na ostalim aparatima, video je, nezavisno od izabranog kvaliteta, ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće standardni FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. Ukoliko se u toku snimanja dosegne taj limit, aparat će ipak nastaviti snimanje, automatski kreirajući novi fajl u nizu. Ograničenje je moguće prevazići formatiranjem kartice u ExFAT fajl sistem, mada ostaje limit trajanja snimka od 30 minuta snimanja bez prestanka. Rekli bismo – i više nego dovoljno za snimanje u komadu. Informacije radi, razlozi za ovo se mogu naći u propisima Evropske Unije, čije regulatorno telo uređaje koji mogu da snimaju više od 30 minuta smatra za video opremu, na koju se onda primenjuju bitno drugačije carinske tarife. Otud i taj limit kojeg se proizvođači drže i koji u današnje vreme deluje anahrono.

Zvuk se snima 16-bitno, 44KHz stereo, a zapisuje nekompresovano u PCM ili kompresovano u AAC formatu, sa izuzetkom u slučaju highspeed snimanja, koje se zapisuje bez audio komponente. Bez dodatne opreme, snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom stereo mikrofonu, čiji je ulazni signal moguće ručno kontrolisati ili poveriti ga automatici. Postoji i opcija za filtriranje huka koji proizvodi vetar, a namenjena je isključivo internom mikrofonu. Isto važi i za Attenuator opciju, kojom će aparat nastojati da izbegne distorzije u audio zapisu, usled prejakog signala na ulazu. Interni mikrofon je za većinu potreba preosetljiv, što je i razumljivo obzirom na položaj unutar tela. Kako nepoželjne zvukove iz tela nije moguće eliminisati, za sva ozbiljnija snimanja preporučljiva je nabavka odgovarajućeg eksternog mikrofona, kojem je podrška obezbeđena u vidu 3.5-milimetarskog stereo ulaza. Kondenzatorski mikrofoni, koji zahtevaju dodatno napajanje iz konektora, nisu podržani, pa je za njih potrebno nabaviti i odgovarajuću eksternu podršku. 90D poseduje i namenski 3.5mm stereo izlaz, namenjen monitoringu audio komponente pomoću slušalica.

Kolorni prostor nije obuhvaćen poboljšanjima, čime nismo iznenađeni, ako imamo u vidu da su i neki drugi kvalitativni parametri degradirani. Limitiran je na 8-bitni (4:2:0) za sve rezolucije i interno snimanje na karticu ili 8-bitno (YCbCr 4:2:2) za HDMI izlaz. 10-bitno snimanje nije opcija, mada pošto ni C-Log, logaritamski kolorni profil, nije na raspolaganju, ni 10-bitno snimanje ne bi imalo nekog naročitog smisla. Uzgred, eksterno snimanje putem HDMI izlaza je podržano i bez prikazanih parametara (tzv. Clean HDMI).

Negativni efekat rolling shutter-a (cikličnog, umesto globalnog očitavanja signala sa senzora) je prisutan i reklo bi se da pripada nekakvom proseku… možda bismo ga mogli okarakterisati nešto boljim nego što je to bio 80D. Ipak, ukoliko se koriste kropovani formati, efekat je značajno izraženiji, pa ovakav način snimanja nije preporučljiv, ako postoji potreba za horizontalnim praćenjem pokretnih meta.

Autofokus je potpuno funkcionalan u većini situacija, a kada je metod selekcije automatski (Face+Detection), podržano je i prepoznavanje očiju. Na žalost, Canon nije implementirao mogućnost davanja prioriteta levom ili desnom oku, pa ostaje da verujete da će algoritam uspeti da oceni i prepozna vaše želje i namere. Srećno s tim! Sam autofokus radi možda i najbolje otkad je Dual-Pixel CMOS tehnologija prvi put predstavljena. Tranzicije su veoma fluidne, a čak ni namerno skakanje sa objekta na objekat, u cilju zbunjivanja aparata, nije dovelo aparat u bezizlaznu situaciju. Uvek bi veoma hitro doveo fokusnu ravan na željenu tačku. Manuelno fokusiranje je obogaćeno peaking funkcijom, koja pokazuje položaj fokusnog polja, naglašavajući konture u fokusu određenom bojom, po želji korisnika. Na žalost, zebra, odnosno isticanje preeksponiranih partija u realnom vremenu, tokom video snimanja, nije na raspolaganju, uprkos činjenici da svi Canon aparati poseduju dotični algoritam, ali se on koristi samo za pregled postojećih snimaka i za analitiku koju eksploatiše Highlight Tone Priority funkcija. Ne možemo reći da smo naročito iznenađeni zbog ponovnog izostanka ove (korisne) funkcije, ali bi celokupan utisak bio daleko povoljniji, da je barem to ponuđeno, ako je već ALL-I kompresija izostavljena.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma je sada podržano u toku video snimanja, a tu je i opcija korekcije hromatskih aberacija ili uklanjanja vinjeta za objektive u internoj bazi, što je odličan primer kakve pogodnosti donosi angažovanje modernijeg (i naravno bržeg) centralnog procesora. Neke od opcija kojima se video funkcije preciznije prilagođavaju, nalaze se u Custom Functions odeljku. To ne bi bilo toliko neobično, da se u tom odeljku ne nalaze i opcije čije je prirodno mesto negde na prvoj ili drugoj stranici glavnog menija. Konkretno, kompresija audio komponente se nalazi u C.Fn odeljku.

PZ-E1 Power Zoom Adapter, dodatak namenjen kvalitetnijoj i fluidnijoj kontroli objektiva prilikom snimanja video zapisa (namenjen kit objektivu EF-S 18-135mm f/3.5-5.6 IS USM), sa kojim smo se prvi put susreli u vreme premijere EOS-a 80D, kompatibilan je i sa 90D. Adapter predstavlja spoj elektro-mehaničkog tipa, koji je sposoban da kontroliše rad samog objektiva. Zumiranje je moguće vršiti komandama na adapteru, baš kao na kamkorderima, pri čemu je ponuđena i kontrola brzine. U sklopu funkcija koje omogućavaju da se 90D kontroliše daljinski (žično ili bežično), adapter omogućava i potpuno automatizovano upravljanje sa (recimo) računara.

Kao i kod većine drugih aparata u poslednje vreme, timelapse zapis je takođe na raspolaganju, premda u svojoj suštini on sam po sebi ipak ne pripada video zapisu. Ciklično okidanje je moguće vršiti korišćenjem jednog od tri ponuđena profila (koji se razlikuju po parametrima snimanja) ili uz definisanje sopstvenog. Rezultujući video zapis se enkoduje u 4K rezoluciji, brzinom od 30 fps. Audio komponenta (naravno) nije moguća.

Imajući u vidu sve navedeno, EOS 90D bismo svrstali u srednju klasu videografske opreme. Kvalitet zapisa nije loš, ali realno nije namenjen ozbiljnoj produkciji, naročito zbog činjenice da ne nudi mogućnost bolje kontrole eksponiranosti, nema logaritamski kolorni profil i stepen kompresije je veći nego što je za ozbiljniju postprodukciju poželjno. Snimanje putem HDMI izlaza u mnogome popravlja situaciju, ali opet uz neke nedostatke koje je veoma jednostavno moguće izbeći, odabirom nekog drugog rešenja umesto 90D.

BLIC

Blic novog aparata odlikuju identične karakteristike onima sa 80D. Vodeći broj je 12, a pokriva ugao maksimalne širine 17mm (28mm ekvivalentno) na ISO 100. Podržan je važeći E-TTL II algoritam, kada je raspon snage moguće kompenzovati do ±3 blende, a može raditi i u manuelnom modu, kada je minimalna snaga 1/128. Pošto posebna AF-Assist lampa nije na raspolaganju, kao i na ostalim Canon telima interni blic se, pomoću niza kratkih bljesaka, koristi za tu namenu. Bljesak blica može biti postavljen na prvu (na početku okidanja) ili drugu zavesicu (na kraju okidanja, radi prikupljanja što veće količine ambijentalnog svetla), a FEB (Flash Exposure Bracketing) nije na raspolaganju.

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manju pažnju. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu, a ova informacija čak i dobija na značaju, budući da Canon nije predvideo postojanje posebne kontrole za podešavanje stepena kompenzacije.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/250, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/250 ili automatski određenu. Flash exposure bracketing (FEB), višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog intenziteta, može biti setovano za tri snimka u nizu, a nije izostavljena podrška ni za Multi flash, serijsko okidanje izabranim intenzitetom, određenom učestalošću.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo, pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.

Integrated Speedlite Transmitter, integrisana funkcija bežične kontrole bliceva i dalje je ograničena na bliceve sa infracrvenim prijemnicima, iako se već neko vreme nadamo da bi podrška možda mogla biti proširena i na moderniji radio-sistem kontrole.

Bežična kontrola bliceva je i dalje skromnija nego rešenje koje nudi EOS 7D Mark II i to prvenstveno po pitanju pojedinačnih grupa rasvete. Kao i kod prethodnika, moguće je kontrolisati do dve grupe bliceva istovremeno (A i B), dok broj članova grupe nije ograničen. Grupe mogu bljeskati istom snagom ili unapred zadatim odnosom, a na raspolaganju je i potpuno manuelna kontrola. Pošto kontrola nije klasičnog radio tipa, interni blic je neophodno uključiti i postaviti aktivni kanal komunikacije tako da se poklapa sa setovanjima svih eksternih bliceva. Dva su osnovna načina korišćenja: jedan uključuje korišćenje eksternih bliceva u kombinaciji sa internim, dok drugi podrazumeva korišćenje isključivo eksternih bliceva, uz interni kao inicijator, bez direktnog uticaja na osvetljenost scene. Komandovanje svim blicevima i grupama bliceva je moguće iz samog aparata.

 

WI-FI

Baš kao i 80D, i Canon 90D poseduje modul za bežičnu komunikaciju, čime izostavlja potrebu za dodatnom opremom tog tipa. Wi-Fi funkcija obezbeđuje mogućnost bežične konekcije između aparata i nekog kompatibilnog uređaja. 90D može da ostvari šest različitih modova rada putem Wi-Fi veze, a čini nam se da bismo se teško mogli setiti još neke primene, a da već nije uvrštena u spisak ponuđenih.

Wi-Fi modul podržava sve važeće tipove bežičnih konekcija, bilo da je u pitanju infrastrukturna konfiguracija ili Ad-Hoc konekcija. Svako konfigurisanje je moguće zasebno sačuvati, pa podešavanja nisu ograničena na jedan spoljni uređaj, već se konekcija može prilagoditi sa više njih i kasnije po potrebi pozivati. Osim komunikacije putem Wi-Fi standarda, 90D podržava i Bluetooth, ali ne i NFC koji je ranije bio na raspolaganju.

Kada je konekcija propisno konfigurisana, na raspolaganju je više modova rada:

Razmena podataka između dva fotoaparata – pod pretpostavkom da su u pitanju noviji aparati (modeli iz 2012. i noviji) i da se ne radi o kamerama, nego isključivo fotoaparatima, ukoliko oba poseduju Wi-Fi module (Eye-Fi nije podržan!), moguće je vršiti obostranu razmenu snimaka među njima.

Veza sa „smart“ telefonima – radi se o mogućnosti razmene i pregleda fotografija na smart telefonima, i još bitnije – mogućnosti bežične kontrole aparata pomoću telefona, i to na način koji bitno odskače od uobičajene funkcionalnosti koje pružaju komercijalni daljinski okidači. Naime, uz pomoć javno dostupne i besplatne aplikacije za Android (https://play.google.com/store/apps/details?id=jp.co.canon.ic.cameraconnect) ili Apple iPhone (https://itunes.apple.com/us/app/canon-camera-connect/id944097177?mt=8), telefon ne samo da može služiti kao višefunkcionalni daljinski okidač, već i kao bežični LV modul. To znači da se projekcija sa senzora prikazuje na displeju telefona, a aparat je moguće kontrolisati gotovo kao da se radi o internoj kameri u telefonu! U praksi, to znači da se može kontrolisati otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, da se može birati aktivna AF tačka, fokusirati i okidati, ali i pregledati fotografije. Kontrolu je moguće uspostaviti i putem Bluetooth veze.

Štampanje na Wi-Fi kompatibilnom printeru – kako se može zaključiti i iz samog naziva, ova opcija omogućava direktno štampanje na svim Wi-Fi printerima, kompatibilnim sa PictBrigde standardom, razvijenim upravo u svrhu komunikacije fotoaparat-printer. Podržane su sve varijante konekcije, bilo da se aparat direktno konektuje na printer ili preko mrežne infrastrukture. Aparat već poseduje sijaset raznih opcija kojima se konačni izgled štampe može prilagoditi pre štampe, a kao i za sve ostale vrste konekcija, aparat može pamtiti više profila, za svaki od uređaja ponaosob. Jednom namešten profil se kasnije može neograničeno koristiti, dok god parametri konekcije nisu promenjeni.

Upravljanje aparatom sa računara korišćenjem EOS Utility aplikacije – kako Canon oduvek nudi besplatnu EOS Utility aplikaciju, kojom je moguće kontrolisati sve kompatibilne EOS aparate, ne čudi činjenica da su mogućnosti dotične proširene i na bežičnu komunikaciju. Vrednost je neupitna za sve vrste kontrolisanog rada sa stativa, a pošto je funkcionalnost i ranije bila na zavidnom nivou i omogućavala praktično sve operacije osim zumiranja koje se vrši fizički na objektivu, Wi-Fi sve to samo podiže na još viši nivo, s tim da je na 90D, uz pomoć ranije pomenutog PZ-E1 Power Zoom adaptera, moguće vršiti čak i zumiranje. Osim kontrole osnovnih parametara, kao što su otvor blende, ISO vrednost i ekspozicija, moguće je izabrati kolorni stil, birati poziciju fokusnog polja i slično. Osim toga, fotografije je moguće istovremeno dobijati na monitoru, što može biti posebno zgodno za situacije koje uključuju rad sa delikatnim osvetljenjem.

Slanje fotografija na Web – ovo je opcija koja svoju primarnu funkcionalnost vezuje za Canon Image Gateway. Radi se o web-servisu koji je pre više godina kreiran od strane samog Canona, a u pitanju je javni server za kreiranje sopstvenih foto-albuma, gde je svim vlasnicima Canon aparata omogućeno da kreiraju sopstveni profil, na koji mogu uploadovati do 10 GB fotografija i organizovati ih po svom ukusu. Fotografije se na taj način kasnije mogu deliti, organizovati tematski ili hronološki. Svaku fotografiju ili video je moguće deliti javno ili zaštiti lozinkom, a postoji i podrška za komentare ostalih članova, baš kao i na većini drugih sličnih web-servisa. Kako za korišćenje ovog web-servisa nije potrebno ništa više od posedovanja (i registracije) nekog od kvalifikovanih proizvoda, smatramo da će mnogima biti korisna kao besplatan prostor za čuvanje najdragocenijih snimaka. Opcija u Wi-Fi sekciji EOS-a 90D će sve to podići na još viši nivo, omogućavajući vlasniku aparata da posao slanja odradi skoro automatizovano.

Na žalost, nigde u uputstvu ovog aparata se ne pominje podrška za DLNA uređaje, pa možemo pretpostaviti da je ona ovaj put izostavljena, što u eri kasapljenja već dugo ustaljenih mogućnosti, nije naročito čudno. Iskreno, začudili bismo se da je sve ostalo na jednakom nivou.

  

GRIP

Male razlike u spoljašnjim dimenzijama EOS-a 90D u odnosu na 80D, nisu uticale na to da baterijski grip ostane kompatibilan, pa je BG-E14 i dalje aktuelan, što je svojevrstan primer malog rekorda po pitanju baterijskih gripova, jer se ovaj isti model istovremeno koristi na čak tri modela (i EOS 70D). Od udvojenih kontrola poseduje dvostepeni okidač na standardnoj poziciji (logično), kao i multifunkcijsku komandu za izbor fokusnog metoda. Prednji kontrolni točkić je na uobičajenom mestu, a sa zadnje strane je niz od tri tastera – AF ON za fokusiranje ili neku od naknadno definisanih funkcija, zatim taster za zaključavanje ekspozicije i snage bljeska blica, dok je poslednji namenjen izboru aktivne AF tačke ili zone. Kao i na samom aparatu, poslednja dva tastera u LV režimu i režimu pregleda snimaka služe za uvećanje i umanjenje prikaza. Grip ne poseduje sopstveni džojstik ili osmosmerni taster za navigaciju, budući da je onaj na aparatu pozicioniran tako da se palcem desne ruke može dohvatiti u oba položaja aparata.

Prekidač za zaključavanje funkcije tastera na gripu se nalazi neposredno ispod displeja (kada je grip montiran na aparat), a levo od njega je zupčasti točkić kojim se grip zateže na telo. Kako je u pitanju baterijski grip, omogućeno je korišćenje dve LP-E6 ili LP-E6N baterije, odnosno 6 baterija AA formata, nezavisno od tipa (podržane su Ni-MH, Li-Ion i alkalne AA baterije). One se umeću uzdužno, što je rezultiralo nešto plićim poprečnim presekom, što deluje i vizuelno prijemčivije, a i zgodnije je za držanje u rukama. Autonomija sa baterijskim gripom je (logično) dvostruko veća, pa doseže prosečnih 2600, pa do čak 3500 snimaka, ukoliko štedite glavni ekran i režim živog prikaza. Video zapis beleži još impresivniji rezultat sa nešto manje od 8 sati mogućeg snimanja! Sjajan rezultat!

Canon BG-E14 baterijski grip *