Nikon D810, Test

SOFTVER

Uobičajeni sistem menija nije menjan. Sastoji se iz 5 celina: Playback, Shooting, Custom Setting i Setup, kako se može videti i sa sledećih ilustracija:

Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Shooting, Custom Setting, Setup i Retouch

REZOLUCIJA SNIMANJA

Snimci mogu biti upisivani u JPEG, RAW ili TIFF formatu, kao i RAW+JPEG kombinovano. Definisanje kvaliteta snimaka je moguće nezavisno za RAW i JPEG formate. Kvalitet RAW snimka (inače, Nikon NEF verzije) je moguć u nekoliko nivoa. Jednim se definiše „dubina“ kolornog prostora, a ona može biti 12-bitna ili 14-bitna, dok se drugom određuje nivo kompresije. Nikon D810 pruža mogućnost RAW zapisa u tzv. uncompressed, lossless compressed  i compressed kvalitetu. Uncompressed označava nekompresovani, maksimalni mogući kvalitet snimka, uz danak u vidu veoma velikih fajlova na memorijskoj kartici (u proseku oko 75-80 MB). Lossless compressed, iako komprimovan, isporučuje snimak bez ikakvih gubitaka u kvalitetu, budući da je korišćen reverzibilni algoritam kompresije. Rezultujući fajl je na taj način smanjen za oko 30% (u odnosu na materijal sa senzora), a kvalitet je očuvan. Druga varijanta kompresije ne uključuje reverzibilan algoritam, tako da je mali delić kvaliteta nepovratno izgubljen, ali uz 40-55% manji rezultujući fajl. Konačno, treći nivo definisanja kvaliteta RAW-a je rezolucija. Nikon D810 je (nakon D4s) tek drugi Nikon koji nudi mogućnost upisa RAW snimka niže rezolucije. Istina, uz ozbiljna ograničenja. Small RAW je ograničen na 9 MP (3680 x 2456), nekompresovano, u paketu sa 12-bitnim kolornim prostorom. Moglo je i bolje, ali šta je tu je. Na ovaj način se postiže fajl najmanje prostorne zahtevnosti (oko 25 MB, što je gotovo u rangu najkvalitetnijeg JPEG-a).

S druge strane, JPEG je ponuđen sa nešto širim mogućnostima definisanja kvaliteta. Osim rezolucije, koju je moguće setovati u tri veličine: 36.3 MP (Large; 7360 x 4912), Medium od 20.3 MP (5520 x 3680) i Small od 9 MP (3680 x 2456), na raspolaganju je i način kompresije. Kompresija može biti optimizovana u odnosu na rezultujuću veličinu fajla (Size priority), kada će kompresija biti prilagođena svakom pojedinačnom snimku, tako da se uklopi u određenu veličinu fajla ili može biti optimizovana u odnosu na kvalitet, kada je stepen kompresije minimalan i konstantan, nezavisno od fotografisane scene. Stepen kompresije može biti izabran između Fine, Normal i Basic nivoa.

TIFF format važi za veoma popularan format u sferi grafičkog dizajna, a Nikon ga oduvek nudi u najvišim klasama svojih DSLR-ova. Na raspolaganju su sve tri rezolucije, baš kao i za JPEG, s tim da nikakav oblik kompresije nije moguć. Očekivano, fajlovi su u ovom formatu daleko najveći. Maksimalna rezolucija traži gotovo 110 MB, dok dve manje zahtevaju oko 60, odnosno 28 MB po snimku.

Potpuno zaseban modalitet izbora formata izdvojen je u okviru ponuđenih krop faktora (opcija Image Area u Shooting sekciji). Kao i svi 35mm DSLR-ovi iz Nikona, i D810 poseduje krop faktor, s tim što ih (kao i na D800) ima nekoliko. 5:4 format je u odnosu na pun (FF) format isečen samo bočno, tako da odnos stranica umesto 3:2 bude 5:4. dimenzije dela senzora koji se koristi iznose 30 x 24mm. Najveća rezolucija ovog formata je 30.1 MP (6144 x 4912), a tu je i dve manje – Medium od 16.9 MP (4608 x 3680) i Small u 7.5 MP (3072 x 2456). 1.2x krop je format blizak APS-H senzorima, koristi površinu dimenzija 30x20 iz središta senzora i dostupan je u sledećim rezolucijama: Large od 25 MP (6144 x 4080), Medium od 14 MP (4608 x 3056) i Small u 6.2 MP (3072 x 2040). DX format (odnosno 1.5x krop) smo već imali prilike da mnogo puta vidimo na ostalim FF Nikonima, jer se on automatski selektuje kada se na aparat postavi APS-C (DX) objektiv. Tada se iz središta senzora iseca format dimenzija 24 x 16mm, a u ponudi sledeće rezolucije: Large od 13 MP (4800 x 2704); Medium od 7.3 MP (3600 x 2024) i Small od 3.2 MP (2400 x 1352).

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA

Najbolji efekat korekcije optičkih anomalija objektiva dobija se obradom RAW snimaka, u specijalizovanim aplikacijama. Međutim, kako su procesori odavno dovedeni na nivo kada se mogu izboriti sa ogromnom količinom materijala u realnom vremenu, najveći broj aparata raspolaže sijasetom raznih korekcija koje se vrše u realnom vremenu, neposredno pre upisa snimka na karticu. I naravno, samo u JPEG formatu. Nikon je već godinama poznat po kvalitetnim algoritmima za korekciju, a obuhvaćene su korekcije geometrijskih izobličenja, kao i hromatskih aberacija. Korekcija hromatskih aberacija funkcioniše prilično dobro, pa i objektivi sa relativno izraženom ovom pojavom bivaju odlično korigovani. U post-procesu ih je moguće ukloniti nešto preciznije i sa manje gubitaka u konturnoj oštrini, ali kako je takva obrada preporučena isključivo za RAW format (na koji korekcije i inače ne utiču), automatska korekcija je sasvim dobrodošla.

ACTIVE D-LIGHTING

Active D-Lighting algoritam je jedan od prvih pokušaja da se slabiji dinamički raspon digitalnog senzora nadomesti realtime softverskom korekcijom u aparatu, u toku snimanja, bez potrebe za intervencijom korisnika, osim u pogledu definisanja nivoa zahvata. Active D-Lighting (u daljem tekstu ADL) je vrlo sličan Shadows/Highlights opciji u grafičkim aplikacijama, gde se sužen dinamički raspon nadomešćuje prosvetljavanjem senki, odnosno potamnjivanjem jače eksponiranih delova snimaka, te na taj način – dovođenjem u balans. Prejak kontrast se smanjuje, ali bez negativnih posledica kakvo bi bilo klasično dovođenje kontrasta u minus. Po preporukama iz Nikona, ADL je najefektniji kada se koristi u kombinaciji sa Matrix modom merenja svetla. Nivoa korekcije ima četiri, a osim njih, tu je i Auto, kojim se potrebni nivo automatski određuje, neposredno pred okidanje (osim u manuelnom modu fotografisanja, kada se Auto mod ponaša kao Normal nivo). Na sledećem primeru možemo videti četiri nivoa u odnosu na snimak bez uključenog ADL-a:

Demonstracija Active D-Lighting opcije, s leva na desno: isključena, Low, Normal, High i Extra-high intenzitet

Na snimku iznad se jasno može videti učinak ovog algoritma na celokupni tonalitet i balans senki i osvetljenih partija. Njegov uticaj neće biti jednako vidljiv u svim situacijama, a izražen je kada su u pitanju jaki kontrasti. Postoje i situacije u kojima nije poželjno potencirati upotrebu ADL-a, jer se jak intezitet prosvetljavanja senki može negativno ispoljiti, u vidu kolornog šuma i deformacija boja u tamnijim delovima snimka. Ista problematika prati i snimke urađene na višim ISO vrednostima, pa je upotreba ADL-a onemogućena na vrednostima iznad ISO 12800 (sve softverske Hx.x vrednosti). Takođe, primetili smo da u određenim situacijama, baš kao i u slučaju ALO algoritma na Canon aparatima, ADL može biti kontraproduktivan, izazivanjem najblaže rečeno čudne reprodukcije boja, pa je njegova primena preporučena u slučajevima kada se koristi RAW+JPEG zapis, jer je narušen kolorit tada lakše popraviti. Eventualno, može se posegnuti i za bracketing-om, koji je ponuđen i u kombinaciji sa ADL-om. Tako će ADL Bracketing omogućiti snimanje serije fotografija, pri čemu se svaka odlikuje drugačijim stepenom ADL-a.

HDR MODE

Nešto drugačija opcija u odnosu na prethodnu, a važi za sledeći nivo po kompleksnosti simultane obrade, je HDR (High Dynamic Range). Kao pojam, HDR odavno nije novost, pošto već godinama unazad važi za omiljeni zahvat u malo ekstremnijoj obradi fotografija. Po definiciji, osnovna namena HDR-a nije „napucana“ obrada od koje krenu suze na oči, već savladavanje, tj. kontrolisanje jednog od najvećih nedostatka svih veštačkih receptora svetlosti u odnosu na ljudsko oko – dinamičkog raspona. Pojavom Nikona D800, problem suženog DR-a više nije toliko izražen, pa je HDR tu više kao zamena za mukotrpnu obradu u specijalizovanom softveru, nego nasušna potreba. Korišćenjem HDR-a, u teoriji je moguće obezbediti dinamički raspon vrlo blizak onome kojim raspolaže naš vid, tako da ekstremi (prejako osvetljene ili partije u potpunoj senci) budu dovedeni u balans sa ostalim tonovima na sceni. Ovo se u post procesu postiže korišćenjem najmanje dva snimka (a poželjno barem 3-5) dobijenih različitim dužinama ekspozicije, kada se njihovi najbolji delovi sklapaju u celinu, te na taj način dolazi do svrhe HDR-a kao takvog. U praksi, HDR je, kao što smo već pomenuli, često korišćen nenamenski, kada se njegovi efekti ističu do mere koja sam sadržaj fotografije stavlja u drugi plan, a algoritam implementiran u D810(E) stremi nekoj zlatnoj sredini, gde je doziranim stepenom moguće postići umerene ili malo manje umerene rezultate. Interesantno je da će aparat dopustiti i kombinovanje HDR-a sa Active D-Lighting opcijom, a jedino ograničenje je kombinovanje konačnog snimka iz svega dve fotografije, što je šteta. Jedno poređenje klasičnog snimka u odnosu na HDR možete videti na sledećem primeru:

Učinak HDR moda (s leva na desno): isključen, Low, Normal, High i Extra High intezitet

Kao što se iz priloženog može videti, HDR je uspeo da izbalansira snimak, tako da delovi u senci deluju bolje eksponirano, kao i da jače osvetljeni delovi budu sačuvani od pregorevanja. Efekat je postignut uzastopnim snimanjem dve fotografije, različitim trajanjem ekspozicije. Razlika u trajanju ekspozicije može biti postavljena u rasponu od jedne do tri cele blende, a dodatni parametar – Smoothing (Low, Normal, High) utiče na omekšavanje ivica između delova koji su preuzeti sa različitih snimaka i na taj način rezultujuću fotografiju čini uverljivijom. Zbog toga je preporučljivo koristiti ovu funkciju snimanjem sa stativa, kako bi uklapanje frejmova bilo tačnije i na taj način izbegnut „halo“ efekat. Uzgred, korišćenje HDR-a je uslovljeno čudnim pravilom, koje pre liči na bag, nego na nameru. Naime, korišćenje HDR-a je ograničeno na JPEG snimke, ali ne u smislu da je primenjen samo na JPEG-u (što je i logično), već u smislu da je nemoguće koristiti RAW+JPEG, tako da aparat sačuva i RAW, pored gotovog HDR-a. Da stvar bude još čudnija, aparat će, u slučaju da je kvalitet setovan na RAW+JPEG kombinaciju, upozoriti da „korišćenje sa zadatim setovanjima nije moguće“, umesto da sam koriguje izabrani format zapisa, uz prikladno upozorenje. HDR nije na raspolaganju ni prilikom korišćenja blica, u dugim (bulb) ekspozicijama, kao ni sa aktivnom bracketing ili multiple exposure funkcijom.

CUSTOM SETTING

Sastavni deo menija svih Nikon DSLR-ova više klase je i poseban Custom Setting odeljak, koji kombinuje opcije specifične za određeni deo operacija. Sekcija ima sedam, a podeljene su po slovima i bojama: Autofocus (a), Metering/Exposure (b), Timers/AE-Lock (c), Shooting/Display (d), Bracketing/Flash (e), Controls (f) i Movie (g). Sadrže praktično sve što bi vam ikada moglo zatrebati, a kao i za sve ostalo, pritiskom na Help komandu (dok ste u meniju), može se dobiti i kratak opis svake pojedinačne opcije, što zaslužuje posebnu pohvalu. Zamerku upućujemo jedino na pomalo konfuznu organizaciju, zbog čega ćete neke opcije konstantno tražiti na pogrešnoj lokaciji, a tome doprinosi i nedovoljno jasno odvajanje pojedinačnih sekcija. Tako je moguće otvoriti sekciju Shooting/Display (d) i završiti u Timers/AE Lock (c) opcijama, pošto je skrol beskonačan i ciklično izlistava ponuđene opcije svih sekcija u paketu. Letimičan uvid u opcije koje su na raspolaganju, možete videti na sledećim screenshot-ovima sa displeja: 

Sedam sekcija Custom Settings odeljka

NON-CPU LENSES PODRŠKA

Upotreba objektiva koji ne raspolažu sopstvenom elektronikom, te aparatu iz tog razloga ne pružaju povratnu informaciju o trenutnom otvoru blende i žižnoj daljini (zbog čega ni aparat nije u mogućnosti da izvrši merenje), znatno je olakšana zahvaljujući ovoj opciji. Dozvoljeno je memorisanje parametara za ukupno devet objektiva, a predviđen je unos žižne daljine i maksimalnog otvora blende. Unosom informacija o žižnoj daljini, eksterni blic će moći da prilagođava zum glave trenutnoj žižnoj daljini i time optimizuje ugao koji blic pokriva. Osim toga, informacija o žižnoj daljini će biti upisana u EXIF, a time dostupna i u režimu pregleda. Ukoliko se kao podatak navede maksimalni otvor blende, isti će biti dostupan u prikazu parametara u tražilu, a biće prilagođena i snaga bljeska blica. U slučaju da su oba parametra na raspolaganju, i merenje će biti upotrebljivo, s tim što je preporučena upotreba Center-weighted ili Spot merenja. Ukoliko su u pitanju zum objektivi, unos će biti nevalidan sa promenom žiže, pa ga je neophodno korigovati ili upisati pod novim brojem.

 

BRZINA

Nikon D800(E) je, u trenutku kada je predstavljen, bio nekakva zlatna sredina u upotrebnom smislu. Nipošto sportista, ali ipak dovoljno brz da se izdvoji iz grupe tromih. S obzirom na rezoluciju kojom raspolaže, bio je više nego sjajan u akcionim zadacima. Kao da njegova brzina nije bila dovoljna da nekontrolisano proguta sve slobodne gigabajte na memorijskim karticama, Nikon je naslednika dodatno unapredio na ovom polju i tako postigao gotovo nezamislivo – fantastičan propusni opseg memorijskog kontrolera i nestvarno trajanje kontinuiranog okidanja bez pada brzine ispod deklarisanih vrednosti!

Uporedimo tvrdnje u brojkama... 4fps je postizao D800(E). Novi model ispucava do 5fps u maksimalnoj rezoluciji, što možda ne impresionira na prvi pogled, ali treba imati u vidu da je to ipak 25% brže nego pre. Osim toga, nekadašnji bafer, koji je mogao da obezbedi između 16 i 25 RAW snimaka, u zavisnosti od kvaliteta, sada može da naniže od 23 do neverovatnih 47 snimaka, bez zastoja! Čak i najniža zabeležena brzina, 23 snimaka u nizu, deluje zastrašujuće ako je pretvorimo u količinu informacija! Uzmimo npr. da je prosečan RAW fajl u nekompresovanom obliku i sa 14-bitnom paletom, veliki oko ~77 MB. To znači da će memorijski kontroler proterati celih 385 MB u sekundi, a da će bafer posustati tek nakon što do kartice dopremi neverovatnih 1.7 GB materijala! Jasno je da pouzdane i brze memorijske kartice postaju de facto uslov za nesputan rad ovog aparata. Memorijski kontroler tu nije pokazao svu svoju moć, jer će sa TIFF formatom uspeti da se izbori sa preko 2.6 GB pre usporenja. JPEG posle ovih podataka deluje gotovo beznačajno, sa svojih 100 snimaka u nizu, budući da je taj limit softverski nametnut.

Expeed 4 procesor je pokazao mišiće na najefektniji način, uverivši nas da i ogromna rezolucija poput ove može biti sasvim lagodno kontrolisana, kada su prateći podsistemi na nivou zadatka. Njegove zasluge za ostale aspekte funkcionisanja novog aparata nisu zanemarljive, ali ih ne bismo mogli nazvati u toj meri impozantnim, kao što smo to učinili u odnosu na prethodno iznesena zapažanja. Aparat kao aparat, jeste brz. Komande reaguju bez ikakvih zadrški, nezavisno od režima rada, a čak ni pregled snimaka visoke rezolucije ne predstavlja prevelik napor. Jedino što nam se i dalje ne sviđa je već nadaleko čuvena pojava u LV modu, kada uvećan prikaz ume da izgubi fluidnost i time utiče na udobnost rada. Na ovo smo navikli kod manjih (tačnije – jeftinijih) Nikon DSLR-ova, ali mislimo da bi konačno mogla biti eliminisana iz viših klasa. Da loši utisci ne nadvladaju dobre (ako je to u svetlu gorepomenutog uopšte moguće), napomenućemo još jednu sjajnu karakteristiku – zavesicu. Novi mehanizam zatvarača je toliko superioran da ga karakteriše i velika brzina i nizak nivo buke. Nekako prirodno sa svime pomenutim ide i smanjeni trzaj, što je na aparatu ove rezolucije od neprocenjivog značaja.

Dakle, brzina... poslednja stvar koja bi vam mogla praviti problem na Nikonu D810. Bez imalo preterivanja!