Nikon D810, Test

TELO

Izgledom se Nikon D810 ne razlikuje preterano od svog prethodnika. Većina komandi je tamo gde je bila i ranije, a ni spoljašnji dizajn nije pretrpeo značajna unapređenja. Bili bismo veoma srećni da je Nikon malo poradio na redizajnu rukohvata (tačnije, na njegovoj dubini), koji bi uz masu od skoro 1kg dobro došao za lagodniji rad na terenu, ali od toga zasad ništa.

Identičnih dimenzija kao i ranije – 146 x 123 x 82mm, u rukama deluje solidno, ali i dalje pomalo nezgrapno u odnosu na masu od skoro 1kg (precizno – 920 grama sa baterijom). Telo je i dalje izrađeno od legure magnezijuma, što ukazuje na održan visok stepen robusnosti. Istovremeno, D810 je i potpuno zaptiven, a ova osobina garantuje funkcionalnost u svim vremenskim prilikama. Naravno, potapanje u vodu i dalje ne dolazi u obzir, pa je za takve specifične potrebe neophodno nabaviti namensko podvodno kućište.

Raspored komandi je, uz neke izuzetke, manje/više isti kao i na D800(E). Neke sitnice nas nisu baš oduševile, ali je logika iza njih verovatno takva da je dizajnerski tim nešto morao pošto-poto da promeni, kako bi se utisak svežine video već na prvi pogled. Koliko je ovo ispravna logika, pokazaće vreme, ali mi se ne bismo složili sa njom. O detaljima nešto kasnije.

Nikon D810, parcijalni presek*

Šematski prikaz zaptivnih tačaka odlično ilustruje koliko je truda uloženo da bi se obezbedila otpornost na loše uslove rada, bilo da se radi o vlažnoj atmosferi, kiši ili prašini:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na D810*

Zavesica je deklarisana na nadprosečnih 200.000 okidanja, što prevazilazi većinu aparata ove cenovne klase. Naravno, ne znači da će zavesica toliko i izdržati, ali daje osećaj pouzdanosti. U praksi se može desiti da realno postigne i dosta manje, ali neretko i mnogo više od deklarisanog broja okidanja.

Nikonova istrajnost na kompatibilnosti sa svim objektivima u F-bajonet izvedbi često služi kao naročit ponos ove kompanije. Međutim, ponekad to insistiranje pravi svojevrsnu konfuziju oko određenih kombinacija, pa je za konkretne kombinacije telo-objektiv neophodno konsultovati originalno korisničko uputstvo (dostupno na pretposlednjoj strani testa). Prosto nabrajanje ovde ne bi bilo svrsishodno, a detaljnije upuštanje u tu materiju daleko prevazilazi okvire ovog testa. Na žalost, D810 nije ispratio novinu koju je Nikon predstavio sa Df modelom, pa od proširene kompatibilnosti sa jako starim non-AI objektivima iz perioda od pre 1977. godine, nema ništa. Razlog je nemogućnost preklapanja graničnika, koji je sastavni deo bajoneta D810. Ipak, pitanje je koliko bi na jednom modernom aparatu ovakva kompatibilnost bila svrsishodna, pa je i ova informacija korisna mahom onima koji nalaze zadovoljstvo u korišćenju (pra)stare optike.

Kao i svi Nikon aparati više klase i D810 poseduje internu elektro-mehaničku podršku za automatski fokus na starijim objektivima bez sopstvenog motora. To znači da aparat poseduje mikro-motor i tzv. „šrafciger“, kojim se postiže ova mnogima omiljena funkcija i time otvara mogućnost korišćenja veoma starih objektiva.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Senzor D810 je, baš kao i u slučaju njegovog prethodnika, glavni adut ovog aparata. Ne samo zbog rekordne rezolucije, kojoj ni jedan drugi 35mm DSLR nije uspeo da se približi, već i zbog svih pratećih karakteristika, koje ga smeštaju u sam vrh tehnologije. Bilo je za očekivati da D810, budući da ni D800(E) po ovom pitanju nije imao konkurenciju, zadrži senzor iste rezolucije. Ona i dalje broji nešto više od 36 MP (precizno 7360 x 4912 piksela), a smeštena je na CMOS senzor formata 35mm (tzv. “full-frame”), čije su dimenzije 35.9 x 24mm, iz čega proizilazi i FOV (Field-Of-View) faktor 1.0x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju baš onaj raspon i širinu projekcije, kakva je i navedena u njihovim karakteristikama. S obzirom da je i senzor prethodnika produkt Nikonovog stručnog tima, proizveden u Sony pogonima, za očekivati je da je isti slučaj i ovaj put. Naravno, postoji mala mogućnost da je u ovom domenu načinjena nekakva rokada, jer je evidentno da je Nikon u poslednje dve godine izveo svojevrsnu rokadu kada su glavni proizvodni kooperanti u pitanju.

Suprotno očiglednim sličnostima, zvanični proizvođački podaci govore da senzor nije isti kao onaj koji nam je poznat iz D800(E). Indicije u prilog tvrdnji da je senzor preuzet iz Sony bezogledanih A7, odnosno A7R modela takođe nije realna, jer efektivna rezolucija jeste identična, ali je ukupan broj foto-ćelija na senzoru nešto veći nego ranije. Specifičnost Nikona D800(E) je bila u tome što je bio ponuđen u dve verzije: “običan” D800 je posedovao senzor sa konvencionalnim AA/LP (Anti-aliasing/Low-Pass) filterom, dok je D800E imao do tada neviđen pristup – umesto klasičnog AA filtera, senzor ovog aparata je imao i sloj “poništavajućeg” AA filtera, čija je svrha bila povećanje količine detalja i oštrine, budući da je na taj način u najvećoj meri eliminisan efekat zamućenja koji AA filteri nose za sobom.

Sada je pristup bitno jednostavniji, pa umesto komplikovane procedure filtriranja i poništavanja filtriranja, imamo samo senzor koji ne poseduje nikakve optičke barijere! Rešenje koje je hrabro ponuđeno sa Nikonom D7100, pokazalo se dovoljno dobrim da nuspojave poput prevelike nazubljenosti kontura ili moiré efekta ne predstavljaju prevelik problem (o ovome se još mogu voditi debate), pa je kao takvo ponuđeno i u ovoj, visokoj klasi. Ovakav epilog je, moramo priznati, bio pomalo neočekivan, budući da ni Nikon D600, kao ni njegov naslednik, D610, nisu nudili ovakvo rešenje.

Unapređeni rezolucijski rekorder u klasi – novi CMOS od 36.3 MP*

Osnovni ISO raspon je nešto što predstavlja dosad neviđeno postignuće! Za razliku od većine aparata maloformatne kategorije, Nikon D810 je prvi koji je baznu osetljivost spustio ispod ISO 100! Tako sada osnovni ISO raspon kreće od ISO 64, a završava se na ISO 12800. 2/3 blende prednosti na nižem kraju i cela jedna blenda na višem, ukazuju na ozbiljne promene u kalibraciji osetljivosti, koje će ciljnoj grupi korisnika znatno olakšati rad u svim situacijama kada svetla ima previše ili je potrebno održati maksimalno čiste uniformne površine na snimcima. Osim toga, ovakvim ISO rasponom je moguće izbeći i upotrebu degradirajućih ND filtera zarad postizanja dužih ekspozicija ili upotrebe većih otvora blende na jakoj dnevnoj svetlosti. Da sve bude još bolje, Nikon D810 raspolaže i proširenim, softverski dobijenim ISO vrednostima, opet na oba kraja skale. Minimalna ISO vrednost je ISO 32 (L1.0), a do baznih ISO 64 postoje još dve – ISO 40 (L0.7) i ISO 50 (L0.3). Gornji deo (softversko pojačanje) krase L0.3 (ISO 16000), L0.7 (ISO 20000), L1.0 (ISO 25600) i L2.0 (ISO 51200).

Nikon D810 je počašćen najnovijim izdankom centralnog procesora – Expeed 4. Ovaj procesor donosi značajna poboljšanja na polju uštede energije, što je više nego efikasno pretočeno u odličan odnos uštede i boljih performansi. Na taj način je D810 ispravio i tih nekoliko nedostataka koji su zamerani modelu D800(E). Poboljšani video, neke funkcionalne novine i povećana brzina rada u svim segmentima, nešto je što će primetiti svi koji su imali iskustva sa prethodnikom.

Mozak sistema - Nikon Expeed4*

Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i „low-pass“ filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System*

Iako je u pitanju isti senzor merenja svetla kao i ranije, način merenja je donekle unapređen. Da podsetimo, senzor merenja svetla broji čak 91.000 piksela, sposobnih da interpretiraju informacije kroz sva tri RGB kolorna kanala, na taj način mereći, osim stepena osvetljenosti, i kolorni balans i tonalitet. Ujedno, prioritet će biti dat tonovima kože, što garantuje bitno tačnije merenje u kritičnim uslovima. Međusobna komunikacija sistema merenja svetla, sa autofokusnim sistemom, ključna je za već čuvenu sposobnost praćenja mete u kadru, davanjem prioriteta na osnovu identifikacije kolorita. Isti senzor je zadužen i za merenje potrebne jačine bljeska blica u i-TTL režimu rada.

Modova merenja po prvi put ima četiri, a najčešće korišćeni će (bez sumnje) i dalje biti „3D Color Matrix metering II“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući upadnu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. Davanje prioriteta licima u kadru je i dalje prisutno (van LV režima!), a čini se da sada funkcioniše još bolje. Glavni efekat ovog algoritma se ogleda u sposobnosti svetlomera da izbalansira ekspoziciju tako da u obzir uzme i lica u kadru, bez obzira što je mod merenja takav da vrši merenje proseka cele scene. Na ovaj način se lako izbegava situacija gde jače osvetljena pozadina uzima prioritet prilikom fotografisanja pojedinačnih ili grupnih potreta. Ipak, ukoliko ovakav način rada zasmeta, namenska Face-Detection opcija (odeljak B5 u Custom sekciji) omogućava da 3D Color Matrix merenje funkcioniše na klasičan način. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo u svojoj bazičnog verziji (bez prefiksa „3D“) i ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu.

Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom 75% na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø8, ø12, ø15 i ø20mm; ili uprosečena vrednost celokupnog kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 12mm.

Spot merenje stavlja akcenat na veoma mali krug prečnika 4mm (1.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački.

Potpuno nov mod merenja nosi naziv highlight-weighted i na raspolaganju je samo sa “G”, “D” i “E” objektivima. Sa ostalim modelima objektiva funkcioniše kao i klasičan center-weighted mod. Kada su kompatibilni objektivi na raspolaganju, ovaj mod merenja prioritet daje očuvanju najsvetlijih partija snimka, na uštrb ostatka scene. U kombinaciji sa izuzetno širokim dinamičkim rasponom kojim senzor D810 raspolaže, u obradi je moguće dobiti više nego korektan rezultat. Poenta se ogleda u tome da dinamički raspon nije simetričan na skali osvetljenja, već mu više “prija” podeksponiran snimak. Kako su jače osvetljeni delovi skloni preeksponiranju, ideja je da se detalji u njima očuvaju kraćim ekspozicijama, te da se ostatak snimka dosvetli u obradi. Koliko god trivijalno delovalo, ovakvo merenje itekako može biti korisno, premda nema svrhu ukoliko se ne koristi RAW format.

Kao i mnogo puta do sada, kada su ozbiljniji Nikon aparati u pitanju, Nikon D810 u Custom funkcijama nudi Fine tune optimal exposure opciju, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje korektnog merenja.

Poznat od ranije - TTL 91k-pikselni RGB senzor merenja svetla*

Na funkciju „virtuelnog horizonta“ smo već navikli u ovoj klasi Nikona, a namenjena je lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u dve ose, nezavisno od orjentacije aparata, što znači da će asistirati u poravnjanju neželjenog naginjanja po horizontalnoj osi, ali i azimuta – ugla koji uzdužna osa objektiva zaklapa u odnosu na tlo, nezavisno od položaja aparata. Prikaz virtuelnog horizonta u tražilu ili na glavnom displeju, u režimu živog prikaza, možete videti na sledećim ilustracijama:

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i  na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je preuzet sa prethodnika i bez obzira što ni tada nije važio za najmoderniji, Multi-CAM3500FX i dalje odoleva vremenu i ostaje konkurentan. Radi se o faznom senzoru TTL tipa, sa ukupno 51 AF tačkom, od koji je 15 krstastog tipa, a koncentrisane su u središtu fokusnog polja. AF sistem je sposoban da deluje u uslovima osvetljenja od -2 do 19EV, što je za većinu korisnika i više osetljivosti nego što je potrebno.

Multi-CAM3500FX TTL, novi AF modul sa 51 tačkom od kojih je 15 krstastog tipa*

51 tačka pokriva dobar deo kadra, a fokusno polje je moguće ograniči i na svega 11 tačaka. Prikaz rasporeda autofokusnih tačaka, onih koje su krstastog tipa među njima, kao i raspoloživost u zavisnosti od maksimalnog otvora blende, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz rasporeda AF tačaka, kao i osetljivosti u zavisnosti od otvora blende

Modova fokusiranja ima dva i standardni su za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka, dok AF-C (Continuous-Servo AF) služi za praćenje pokretne mete, kontinualnim korekcijama fokusne distance u zavisnosti od izabrane mete. Fokus je na središnjih 11 tačaka aktivan na f/8 i većim blendama, što je sasvim upotrebljivo u gotovo svim kombinacijama koje uključuju upotrebu tele-konvertera.

Ponuda metoda fokusiranja se na Nikonima nije menjala duže vreme, pa nas je iznenadio i jedan novi metod, koji ćemo u nastavku detaljnije opisati. Najpre, pozabavimo se onim od ranije poznatim metodima. Single-point AF je verovatno najčešće korišćeni metod, a karakterističan je po tome što je fokus ograničen na jednu, unapred izabranu tačku, ali uz maksimalnu kontrolu preciznosti. Zbog toga je ovaj metod dobar izbor onda kada nismo sigurni u kakvim će se uslovima odvijati akcija. Pogodan je i za pojedinačno, kao i za kontinualno fokusiranje:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C),dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih tačaka (51), redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (u Single-point režimu) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 51-om tačkom je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 51 AF tačaka

Novi metod nozi naziv Group-area AF, preuzet je sa D4s, top modela iz Nikon kuhinje, a predstavlja zonu od 5 tačaka koje, za razliku od situacije sa dinamičkim metodima gde je središnja primarna, dele isti prioritet i dopunjuju se kako bi održale maksimalnu preciznost i pouzdanost, čak i onda kada meta u kadru onemogućava precizno praćenje. Kada više tačaka izabrane zone pokriva različite distance, kao prioritetna se uzima ona kojoj je objekat najbliži. U tražilu se ovaj metod vidi kao četiri AF tačke, iako ih zapravo ima pet (sa središnjom):

Group-area AF, fokusno polje sa 5 AF tačaka

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru, dinamičkom promenom tačaka

Kao i mnogo puta do sada, pokazalo se da 3D-tracking veoma često uspeva da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Glavna razlika između ovog i ranije pomenutog metoda dinamičke zone sa 51-om tačkom je u tome što 3D-Tracking režim nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. Drugačije rečeno, klasični metodi izbora tačaka podrazumevaju izbor tačke od strane fotografa, dok 3D-Tracking predviđa automatski izbor tačke u odnosu na poziciju izabrane mete. Zato 3D-Tracking omogućava praćenje uz daleko manje napora, jer je dovoljno održati metu u fokusnom polju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking režim nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.

Auto-area AF je metod okrenut početnicima, i proizvođači ga potenciraju kao podrazumevanog, bez nekog očiglednog razloga. Tačno je da zahteva najmanje iskustva, ali takođe obezbeđuje vrlo malo kontrole nad konačnim rezultatom. S obzirom da se radi o metodu koji sam određuje prioritet fokusa, velika je verovatnoća da se njegov izbor neće poklopiti sa izborom fotografa, jer evaluaciju izvodi najpre na osnovu distance cilja, pri čemu prioritet imaju objekti najbliži aparatu, uz uslov da su pokriveni fokusnim poljem. Ukoliko svetlomer registruje ton ljudske kože, njemu će dati prioritet. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Grupa opcija vezanih za autofokus nudi par set uobičajenih opcija, među kojima je i AF Fine Tune, funkcija kojom se može vršiti fina kalibracija fokusa. Kalibraciju je sada moguće izvršiti za ukupno 20 objektiva, u ±20 koraka, pojedinačno za svaki objektiv ili globalno na nivou aparata. Zgodna mogućnost koja se relativno retko koristi, ali može biti zlata vredna u slučaju manjih problema sa fokusom, kada će vlasnika lišiti potrebe posete servisu. Jedini uslov je da „mašenje“ fokusa bude konstantno, nezavisno od žižne daljine, jer ne postoje posebna setovanja za različite delove raspona.

Još jedna od opcija za dodatno prilagođavanje AF-a potrebama fotografa je i Focus Tracking with Lock-On. Njome se, u pet koraka, podešava brzina reakcije AF sistema na promene distance izabranog objekta, kada je izabran AF-C fokusni mod. Najviši nivo (5) pravi najdužu zadršku između dve korekcije fokusa (npr. u slučaju da pratite metu u čijem se pravcu često pojavljuju neželjeni objekti, koje bi AF trebao da ignoriše), dok najniži (1) vrši vrlo česte korekcije distance. Opcija može biti i potpuno isključena, kada se korekcije vrše trenutno, bez zadrški, što će najčešće biti korišćeno prilikom snimanja veoma dinamičnih scena, kada su ažurne korekcije ključne za dobre rezultate. To za sobom nosi i neke negativne konsekvence, kakva je recimo nepoželjna i preterana reakcija AF sistema na opstruktivne elemente u kadru, kakve su recimo bandere prilikom snimanja automobila u pokretu. Upravo za takve situacije je ova opcija i najkorisnija, jer će nagle promene distance ispred izabrane AF tačke jednostavno ignorisati.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava izoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intenzitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite AF-S fokusnog moda centralne AF tačke, jer AF-Assist lampa samo nju pokriva, zbog veoma uskog snopa koji emituje.

Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki režim i mod ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.

TRAŽILO

Tražilo je, barem kada su osnovne karakteristike i obim informacija u pitanju, ostalo isto. Realno, to nipošto ne predstavlja nedostatak, jer bolje nego što je bilo na D800(E) teško i može biti. Pokriva 100% prikaza kadra, stepen uvećanja iznosi 0.70x, a za ovu klasu standardno rešenje u obliku pentaprizme, obezbeđuje prilično svetlu projekciju. Eyepoint, tj. najveća udaljenost oka od tražila sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, nije naročito veliki i iznosi 17mm, što bi u nekim situacijama moglo da zasmeta onima koji koriste naočare. Kad smo već kod naočara, treba pomenuti i da je dioptriju tražila moguće podesiti u rasponu od -3 do +1, točkićem na njegovom desnom boku. Polugica namenjena zatvaranju tražila je još uvek tu i služi za suzbijanje nekorektnog merenja prilikom rada sa stativa, budući da upliv svetlosti kroz tražilo može uticati na tačnost svetlomera.

Kada govorimo o prikazu, Nikon već godinama nudi transparentni LCD film u tražilu, kojim se na vizir projektuju AF tačke u zavisnosti od izabranog broja, moda i režima fokusiranja. Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i granične linije kadra, za svaki od predefinisanih formata (osim standardnog 36x24 razmere 3:2, tu je i 30x24 razmere 5:4, a zatim i 1.2x i 1.5x krop (DX), oba u 3:2 odnosu stranica). Šteta je što formati manji od FX ne zatamnjuju površinu van kadra, što bi mnogo pomoglo vidljivosti i lakoći komponovanja, ali pohvalno je što mogućnost rada u manjim formatima uopšte i postoji. U samom viziru se projektuju i precizni markeri elektronskog poravnanja za obe ose. Naravno, neizostavni deo prikaza su i svi potrebni parametri snimanja, smešteni na uobičajenu poziciju, ispod same projekcije kadra. Za njih je vezana i jedna novina. Ranije su bili prikazani pomoću uobičajenog LED segmentiranog displeja, a sada je ta ulova poverena modernijoj OLED (Organic LED) tehnologiji. Suštinske razlike su samo „ispod haube“, dok se u praksi prikaz zasad razlikuje samo po nešto drugačijoj kolornog nijansi u odnosu na ranije poznatu zelenu. Kako sve to izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji:

Tražilo Nikona D810

Dostupni parametri obuhvataju širok spektar informacija, koje će se i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno prikazane. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa sa rangefinder markerima; indikator trenutno izabranog moda merenja; indikator zaključanog merenja AE-Lock; indikator zaključanog merenja snage bljeska blica FV-Lock; indikator zaključane ekspozicije; indikator sinhronizacije blica; trajanje ekspozicije; indikator zaključane blende; otvor blende i indikator prisustva Non-CPU objektiva; mod fotografisanja; skala svetlomera raspona ±2EV; indikator kompenzacije snage blica; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator prazne baterije; bracketing indikator; ISO vrednost i Auto-ISO indikator i broj preostalih snimaka. Pored ovih, u tražilu će se smenjivati i informacije poput raspoloživosti bafera, trenutnog formata snimanja, režima i moda autofokusa itd.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Raspored komandi na D810 nije previše izmenjen u odnosu na prethodnu generaciju, a najvećim delom se uklapa u ono na šta smo navikli kada je Nikon u pitanju. Naravno, nekih izmena ima. Neke su pozitivne, a neke baš i nisu, mada to više zavisi od ličnih afiniteta.

Gledano spreda, sasvim levo, tik iznad rukohvata, nalazi se prednji kontrolni točkić, kojim se manipuliše osnovnim parametrima poput ekspozicije i otvora blende, ali i mnogim drugim funkcijama, kada se koristi u kombinaciji sa ostalim komandama na telu. Malo je većih dimenzija nego ranije, pa je i lakši za korišćenje. Prostor između rukohvata i bajoneta je opremljen AF-assist lampom, koja služi kao pomoć pri fokusiranja u lošijim svetlosnim uslovima, signaliziranju odloženog okidanja, kao i za uklanjanje nepoželjnog efekta „crvenih očiju“ na fotografijama snimljenim pomoću blica. Do lampe je stereo mikrofon (tačnije, njegov desni kanal), a neposredno do bajoneta se nalaze dva funkcijska tastera, kojima se po želji može dodeliti namena, izborom iz liste predefinisanih opcija. Veoma su korisni, jer mogu drastično olakšati pristup često korišćenim opcijama, mada lista nije neograničena.

Desna strana je takođe vrlo slična prethodnim aparatima. Skroz gore, na boku prizme tražila, nalazi se mehanički (?!) prekidač za podizanje internog blica, a nešto ispod njega su komande za sukcesivno okidanje različitim parametrima (bracketing) i setovanje režima okidanja i kompenzacije snage blica. U blizini je i leva komponenta internog stereo mikrofona, kao i dva konektora, skrivena ispod duplog gumenog poklopca. Gornji je PC-Sync (ISO-519 standard) konektor za priključivanje spoljne rasvete, dok je donji, 10-pinski, namenjen daljinskom okidaču ili GPS modulu za geotagovanje fotografija. Do samog bajoneta se nalazi poznati taster za odbravljivanje objektiva u cilju skidanja sa tela, a malo ispod je poluga za izbor autofokusnog moda. Polugom se u dva položaja bira između automatskog ili ručnog fokusiranja (isti efekat se postiže i prekidačem na objektivima), dok je u njenom središtu taster za promenu metoda fokusa.

Gornja strana aparata nedvosmisleno ukazuje na ciljnu grupu korisnika. Središte je rezervisano za ISO-518 papučicu blica i interni blic, dok su komande raspoređene na sa obe njihove strane. Levom dominira kružni selektor režima okidanja, u čijem su središtu još četiri tastera. Od režima okidanja je ponuđeno sve što može zatrebati: jednokratno okidanje (Single frame; S); dva rafalna režima (sporiji Countinous Low-Speed; CL, kojem se broj frejmova može prilagoditi i brži Continous High-speed; CH, koji okida maksimalnom brzinom). Tu je i Quiet Shutter Release (Q), kojim se postiže znatno tiše okidanje, budući da se ogledalo vraća u prvobitni položaj tek kada okidač bude otpušten, kao i njegova kontinualna verzija (Qc); Self-timer je svima poznat režim rada namenjen odloženom okidanju, a ono može biti podešeno odgovarajućom opcijom u meniju. Poslednji režim je Mirror-Up (Mup), a odnosi se na poseban režim okidanja za posebne prilike kada je potrebno maksimalno suzbiti podrhtavanje aparata (npr. za veoma duge (Bulb) ekspozicije). Nešto ispred točkića za izbor režima okidanja je i njegov pridruženi taster, čija je svrha onemogućavanje nehotične promene režima okidanja – da biste promenili režima, potrebno je simultano pritisnuti ovaj taster i onda okrenuti točkić. Ranije pomenuta četiri tastera u središtu točkića obuhvataju nekoliko često korišćenih funkcija: White Balance (WB), za setovanje balansa bele; Quality (Qual), za izbor formata i kvaliteta snimaka; komanda za izbor moda merenja svetla i ISO taster čija oznaka govori sve. Auto-ISO funkciji može pristupiti i direktno, pomoću kontrolnog točka, bez potrebe za ulazak u sistem menija, osim u slučaju kada je potrebno redefinisati njene parametre. Auto-ISO parametri pružaju besprekornu kontrolu i osim direktnog setovanja minimalnog trajanja ekspozicije, moguće je podesiti i na automatsko određivanje iste, uzimanjem u obzir trenutno izabrane žižne daljine. Da sve bude još bolje, i pravilo 1/žižna-daljina je moguće korigovati u odnosu na sopstvene potrebe, ubrzavanjem ili usporavanjem u odnosu na referentnu vrednost. Povrh svega, tu je i standardna opcija definisanja najviše ISO vrednosti koju će automatika angažovati.

Na desnoj strani dominira statusni displej (Nikon ga zove Control Panel). Radi se o monohromatskom, segmentiranom, zeleno osvetljenom LCD displeju, koji pokazuje set najvažnijih i onih manje važnih parametara, sve vreme dok je aparat uključen. Obim informacija je promenjiv, pa će se neke od njih dinamički menjati, aktivacijom pojedinih funkcija, tako da je jednu gomilu opcija moguće menjati, bez ikakve potrebe za prevrtanjem sistema menija u aparatu. Parametri obuhvataju: fotografski mod; indikator sinhronizacije; trajanje ekspozicije; kompenzaciju ekspozicije ili snage bljeska blica; skalu svetlomera raspona ±3EV; indikator zaključane ekspozicije; indikator zaključane blende; otvor blende; format i kvalitet snimka; indikator intervalometra; prisustvo GPS modula; indikator bracketing funkcije; status memorijske kartice i trenutno aktivni slot; režim rada blica; mod i režim autofokusa; indikator HDR funkcije; ISO vrednost i Auto-ISO indikator; status napunjenosti baterije; balans bele i još mnogo drugih parametara koji se dobijaju aktivacijom neke od funkcija:

Statusni displej D810

Ispred statusnog displeja je nekoliko komandi. Najbitnija, dvostepeni okidač, nalazi se na najisturenijem delu rukohvata, a uobičajeno za Nikon, poziciju deli sa rotacionim prekidačem za uključivanje/isključivanje aparata, kao i aktiviranje pozadinskog osvetljenja na statusnom displeju. Između statusnog displeja i okidača je tri tastera: Mode, kojim se u kombinaciji sa zadnjim kontolnim točkićem vrši izbor moda fotografisanja između svega četiri osnovna: Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter priority (S) i Programmed Auto (P). Kao i na ostalim naprednijim Nikon DSLR-ovima, D810 ne poseduje klasičan selektor modova, pa nema ni gomilu nepotrebnih modova rada. Pokraj Mode komande se nalazi (ovaj put) programabilni Record taster za otpočinjanje/zaustavljanje video snimanja. Jedna od glavnih zamerki prethodniku je bila nemogućnost promene funkcije ove komande, pa je to sada ispravljeno. Tako se sada namena Record komande može promeniti da poziva neku od često korišćenih funkcija, poput balansa bele ili ISO komande (potonja je posebno zgodna, zbog inače poslovično neverovatno loše locirane pozicije glavnog ISO tastera), a ponuđene su i dve prilično nevažne komande: zaključavanje ekspozicije/blende u M/S modovima i selekcija krop faktora. Kombinovanim, produženim pritiskom tastera koji su označeni zelenom tačkom (Qual i komanda za kompenzaciju ekspozicije), aparat inicira fabrički reset podešavanja, pa ukoliko se za tim javi potreba, ova prečica će preduprediti preturanje po sistemu menija.

Zadnja strana aparata je minimalno promenjena, mada neke promene sigurno neće naići na odobravanje iskusnih korisnika. Centralna pozicija i dalje pripada glavnom displeju, dok su oko njega pozicionirane komande. Na levoj strani, pored tražila, nalaze se Play, odnosno Erase komande, koje služe za pregled i brisanje fotografija. Crvena (format) oznaka pokraj Erase tastera označava da se ona, uz pomoć istovetno obeleženog tastera na gornjoj strani aparata (Mode), može iskoristiti kao prečica za brzo formatiranje memorijske kartice. Uz samu gumenu oblogu tražila, nalazi se mala polugica, koja služi za mehaničko zatvaranje „zavesice“ tražila pomoću malih lamelica skrivenih unutar samog okulara, a kojom se sprečava uticaj spoljašnje sredine na efikasnost senzora merenja svetla, što je vrlo korisno u situacijama u kojima se radi sa stativa. Levo od glavnog displeja je niz od pet tastera: Menu, za ulazak u sistem menija; Lock, za zaštitu snimaka od nehotičnog snimanja i aktivaciju implementiranog sistema pomoći, kao i promenu kolornog stila; sledeća dva tastera služe za uvećanje/umanjenje prikaza u live-view režimu, odnosno režimu pregleda fotografija, a poslednji, OK taster, služi za potvrdu izbora. Kao što je to bilo moguće i ranije, OK tasterom se u režimu pregleda prikaz može trenutno prebaciti na 100% uvećanje.

Sa desne strane je situacija vizuelno slična onoj sa D700, uz par izuzetaka. Sasvim gore je AE-L/AF-L komanda kojom se zaključava trajanje ekspozicije, odnosno snaga bljeska blica na trenutno izmernu. U njegovoj osnovi sada nema tropoložajnog, rotacionog selektora moda merenja svetla, što će mnoge verovatno razočarati. Desno je AF-ON taster za fokusiranje bez korišćenja glavnog okidača, a njegova funkcija se po želji može promeniti. Sasvim desno gore se nalazi zadnji kontrolni točkić, čija je namena slična onoj koju ima prednji, a osim kontrole osnovnih parametara, služi i za pregled fotografija. Desno od displeja je osmosmerni taster za kretanje kroz sistem menija i izbor aktivne AF tačke, dok je u njegovom centru smešten neobeleženi taster kojim se potvrđuje izbor opcije u meniju ili bira centralna AF tačka u toku fotografisanja. Dvopoložajnom polugom označenom slovom „L“, koja se nalazi u osnovi osmosmerne kurskorske komande, može se zaključati trenutno izabrana AF tačka, kako bi se sprečila neželjena promena. Nešto niže se nalazi tzv. „i“ taster, čija je namena višestruka, a u zavisnosti od trenutnog režima rada, obezbeđuje brz pristup često korišćenim opcijama. Do njega je minijaturni mono zvučnik, preko kojeg se emituju svi zvučni efekti i audio zapis. Dvopoložajni prekidač, koji se nalazi odmah ispod zvučnika, služi za izbor između fotografskog i video moda, dok se taster u njegovom središtu (označen sa Lv) koristi za prelazak iz standardnog u režim „živog“ prikaza (Live-View; u daljem tekstu LV) i obratno. Sasvim dole je Info taster za pozivanje Information Display funkcije, kojom glavni displej preuzima ulogu statusnog.

MEMORIJA

Memorijski slot se nalazi na uobičajenom mestu, na desnom boku aparata, skriven ispod malih vratanaca. Krije dva memorijska slota, od kojih je primarni Compac Flash (CF), dok sekundarni pripada Secure Digital (SD) standardu. Compact Flash standard je preživeo i ovaj put, uprkos nekim predviđanjima da bi svoje mesto mogao ustupiti XQD ili još modernijem CFast standardu. Compact flash se još uvek drži i odlično kotira u profesionalnim krugovima, prvenstveno zbog svoje pouzdanosti i dobre zaštićenosti memorijskih čipova. Podržane su Type I CF kartice svih brzina i podverzija (poput UDMA kompatibilnih), dok Type II i Microdrive kartice (očekivano) nisu.

SD slot takođe obuhvata praktično sve što čini ovaj standard, a to uključuje najstarije SD, novije SDHC i SDXC kartice, kao i njihove najbrže podvarijante u koje spadaju UHS-I kartice. Podrška nije izostavljena ni za sve popularnije Eye-Fi kartice, pomoću kojih se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje.

Memorijski slotovi su potpuno ravnopravni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja jedne, automatski prelazi na drugu karticu, zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redudantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Takođe, omogućeno je i kopiranje sadržaja među karticama. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika.

Odeljak CF i SD memorijskih slotova

Memorijska zahtevnost novog aparata spada u jednu od retkih bolnih tačaka. Bez obzira što je cena memorijskih kartica (posebno SD) znatno niža nego što je nekada bila, halapljivost Nikona D810 će svako planiranje potrebnog prostora učiniti skoro nemogućim. Jedini recept se svodi na „što više, to bolje“. Skok rezolucije koji je D800 svojevremeno doneo, učinio je snimke prostorno značajno zahtevnijima, nezavisno od korišćenog formata. Samim tim, i brzinska zahtevnost je porasla, mada ne spada u kritične karakteristike, osim ukoliko ne insistirate na čestom korišćenju rafalnog okidanja. Na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti svega ~100 RAW, 340 JPEG ili jedva 80 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit uncompressed RAW + JPEG L/Fine). Naravno, varijacije su moguće u zavisnosti od redukcije šuma (manje šuma, manji fajlovi), količine snimaka na višim ISO vrednostima (zauzimaju u proseku više prostora), ali i sadržaja (snimci sa mahom jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora). Kompresovanim NEF i JPEG zapisima je moguće napraviti određenu uštedu, ali uz danak u kvalitetu. Naravno, većina posmatrača neće biti u stanju da tu razliku registruje, ali ona može značiti u procesu obrade. U pogledu minimalne brzine, za CF kartice je deklarisani minimum protoka oko 30MB/s, što odgovara brzinskoj klasi 200x, dok je za SD predviđeno koristiti minimum klasu 6. Deklarisani minimumi su kritični jedino za video zapis, pošto u slučaju nezadovoljavanja brzinskih karakteristika, može doći do zastoja u video zapisu. U slučaju fotografije, brzinsko ograničenje kartice može jedino uticati na brzinu pražnjenja memorijskog bafera.

Povećan kvalitet video zapisa, kao i karakteristike koje ga prate, uzrokuju i veći protok, pa sam im tim i prostornu zahtevnost. Na karticu od 8GB je moguće smestiti između 12 i 15 minuta materijala u fullHD kvalitetu (1920 x 1080p), brzinom od 25/60fps. Brži zapis je naravno još zahtevniji, pa će za istu minutažu u 50/60fps biti potrebno dvostruko više prostora. Jasno je da je zahtevnost D810 u video modu veoma ozbiljna, te da fotografija u RAW formatu (a da ne govorimo o kombinovanom RAW+JPEG zapisu) prosto proždire memorijske kartice. Kartice standardnih kapaciteta, koje su do juče bile dovoljne da podmire potrebe čak i celodnevnog fotografisanja, naprasno postaju veoma slične kapacitetu standardnog 35mm filma.
 

BATERIJA

Nikon D810 je još jedan aparat u nizu koji nasleđuje staru, a ipak sasvim konkurentnu bateriju, oznake EN-EL15. Prvi put smo je videli još prilikom predstavljanja modela D7000. Ova činjenica znači i bolju snabdevenost tržišta rezervnim baterijama, ali i njihovu nižu cenu. Radi se o Li-Ion bateriji kapaciteta 1900 mAh, nazivnog napona 7V i mase od dobrih 88 grama. Spada u tzv. „smart“ baterije, što znači da prateća elektronika prati njen „životni ciklus“ - stanje od punjenja do punjenja obuhvata prikaz trenutne napunjenosti u procentima, prikaz u šest nivoa na statusnom displeju aparata i opšte stanje, tj. njenu starost. Punjač koji stiže uz D810 je vizuelno identičan starom MH-25, ali je nazivu pridružen sufiks “a” (MH-25a). Nismo uspeli da utvrdimo u čemu je razlika, budući da su tehničke karakteristike (jačina struje, izlazni napon i vreme punjenja) iste, ali pretpostavljamo da je bolje optimizovan.

MH-25a punjač sa EN-EL15 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje potpuno neverovatnih 1200 snimaka (!), sa uobičajenom upotrebom displeja i sporadičnom upotrebom pop-up blica. Ovo je za celih 35% veća autonomija u odnosu na D800(E), iako je u pitanju ista baterija! Impresivno! U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, kao i objektive sa i bez stabilizacije, baterija je lako obezbedila deklarisani broj snimaka. U kontrolisanim uslovima (uzdržano korišćenje displeja i LV režima, kao i internog blica), autonomiju je moguće popeti i do broja od preko 1400 snimaka! U video modu je situacija nešto kompleksnija, pre svega zbog intenzivnog angažovanja glavnog displeja, ali i senzora koji je permanentno aktivan. Ukoliko je na objektivu aktivna optička stabilizacija, situacija se još pogoršava. U praksi, uz intenzivno korišćenje, baterija će uspeti da izgura tek od 40 minuta snimanja, što je rezultat na granici upotrebljivog, pa je za ovu namenu neophodno obezbediti dovoljne količine rezervnog napajanja.

KONEKTORI

Konektori su, kao i uvek, smešteni na levi bok aparata, ispod tri odvojena gumena poklopca. Gumeni poklopci su precizno ukrojeni i dovoljno čvrsti da se lako otvaraju i zatvaraju, bez preteranog uvijanja. U prvoj pregradi (odozgo) nalazi se par 3.5-milimetarskih konektora. Jedan je stereo ulaz za eksterni mikrofon, a drugi je stereo izlaz namenjen slušalicama za monitoring snimanja audio zapisa u video modu. Ispod srednjeg poklopca je USB 3.0 konektor, a sasvim donji krije mini-HDMI konektor C tipa. USB konektorom se aparat može povezati sa računarom, radi daljinske kontrole ili prebacivanja fotografija, a može se povezati i sa kompatibilnim printerom, u cilju direktnog štampanja snimaka. Preko HDMI konektora se aparat može povezati sa televizorom ili sličnim uređajem, čime je omogućen prikaz LV-a ili snimljenih fotografija, ali snimanje čistog (nekompresovanog) video zapisa na eksterne uređaje. Jedan kuriozitet vezan za ovaj aparat pomenuli smo još s početka testa, u sekciji o pakovanju - Nikon je za USB i HDMI konektore obezbedio namenske „nosače“ kablova, kako bi isti ostali na mestu u toku snimanja videa, kada je aparat opremljen eksternim nosačima podataka i monitorima. Veoma pohvalno i dalekovido. Iako možda deluje kao trivijalnost, ova dva plastična dodatka itekako ukazuju na bitnost video segmenta – oblasti u kojoj je Nikon prvi probio led, ali i dosta dugo skoro ignorisao opšte trendove u industriji.

Drugi set konektora nalazi se s preda, na desnoj strani i već smo ih pominjali u opisu samog tela: gornji je PC-Sync konektor za spoljnu rasvetu po ISO-519 standardu, a donji je namenski 10-pinski multifunkcionalni konektor. Najčešće se koristi za daljinske okidače i eksterne GPS prijemnike.

Još jedan konektor je prisutan sa donje strane aparata, a ne vidi se na priloženim fotografijama – radi se o namenskom konektoru za komunikaciju sa opcionim MB-D12 baterijskim, vertikalnim gripom, preko kojeg se ostvaruje komunikacija sa kontrolama i baterijama između aparata i pomenutog gripa.

Konektori s preda: pc-sync i 10-pinski remote;
Konektori na boku: mikrofonski stereo ulaz i izlaz za slušalice, USB 3.0 i HDMI izlaz

DISPLEJ

Kada je pre nekoliko meseci Nikon predstavio model D5300 i sa njim obrtni displej proporcija 3:2, mnogi su očekivali da je to prekretnica, te da će ovaj proizvođač na svim narednim modelima ponuditi ovaj zgodniji format. Kažemo „zgodniji“, jer je kao takav identičan proporcijama samog senzora – to u biti ima nekoliko prednosti. Prvo, iskorišćenost prikaza je maksimalna, a istovremeno je i stepen uvećanja veći. Međutim, ova ideja je od strane Nikona nekako napuštena odmah nakon što je prvi put i predstavljena, pa je Nikon D5300 jedini Nikon koji se do danas može pohvaliti ovakvim proporcijama ekrana.

U svakom slučaju, to nikako ne znači da je displej Nikona D810 loš – radi se o TFT ekranu proporcija 4:3 i rezolucije 1.228.800 piksela što, prevedeno na uobičajenu formu, iznosi 640 x 480. Dakle – VGA. Naizgled, ništa posebno, ali u praksi i više nego dovoljno da se na svakom snimku ili u LV režimu uoči i najmanji detalj. Posebno kada se prikaz uveća. Dijagonala ekrana je 3.2“ (81mm), a ugao vidljivosti približno 170°, nezavisno od ose. Ono što zameramo, tiče se izostanka senzora ambijentalnog svetla, koji smo imali na D800(E). I dok je njegova upotrebna vrednost u najmanju ruku diskutabilna (nezavisno od modela), činjenica je da je mnogima takav način automatske kontrole odgovarao, te da je u slučaju bilo kakvih problema, mogao bez muke da se deaktivira. Koliki stepen uštede je ovakva degradacija donela, nismo sigurni. Tek, niti je D810 prvi, niti poslednji aparat koji trpi ovakve neobjašnjive hirurške zahvate.

Svojevremeno je na modelima D800(E) i D4, displej bio predmet kontroverzi – određeni procenat javnosti je smatrao da sa reprodukcijom boja na njima nešto nije bilo u redu i da je kolorit naginjao ka žuto-zelenim nijansama. Nekima je to smetalo, nekima nije, pa je Nikon rešio da bilo kakve buduće nedoumice ovog tipa elegantno stavi po strani, uvođenjem opcije Monitor Color Balance. Kao što i njeno ime govori, jedina namena joj je kalibracija prikaza, tako da displej bude potpuno prilagođen potrebama korisnika. I dok o ukusima zaista ne vredi raspravljati, pitamo se da li je ova opcija dodata samo u cilju oduzimanja argumenata „sitničarima“ ili je u pitanju priznanje (?) da sa prethodnim displejima definitivno nešto nije bilo u redu? Kako god bilo, ako bismo ovaj potez osmotrili racionalno, rekli bismo da je ovaj potez pre svega dobrodošao videografima, koji na taj način mogu prilagoditi prikaz konkretnoj nameni. Ipak, originalno uputstvo navodi da pojačana osvetljenost ekrana može dovesti do naglašenih zeleno-žutih tonova.

Information Display, detaljnija verzija statusnog displeja, objedinjuje skoro sve relevantne parametre i funkcije, koji bi vam mogli zatrebati u toku rada, a dostupne su kako kroz upravljanje direktnim komandama na aparatu, tako i putem interaktivnog upravljanja kursorskim tasterima. Sam prikaz može biti prilagođen dnevnim i noćnim uslovima, ručno ili automatski. Kako sve to izgleda, može se videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

LIVE VIEW

Za razliku od implementacije u nižim klasama Nikon DSLR-ova, koju prate namerna ograničenja funkcionalnosti režima živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV), Nikon D810 poseduje verziju koja je, nesputana raznim veštački nametnutim limitima, u potpunosti upotrebljiva, bez previše nedostataka koji bi mogli da pokvare ugođaj.

Podsetimo, LV predstavlja direktnu projekciju prikaza sa senzora, na glavni displej aparata, „uživo“. Otud i naziv. Baš kako smo navikli na kompakt aparatima. Osim očigledne mogućnosti kadriranja bez prinošenja aparata licu (što je sa DSLR-ovima inače malo problematično, kako zbog nemale mase, tako i zbog lakšeg „stresanja“ fotografija), LV omogućava znatno lagodniji rad sa stativa, kao i u svim situacijama gde kadriranje gledanjem kroz tražilo fizički nije izvodljivo. Za video namenu, LV je odavno neophodna stavka, a kako D810 pretenduje da pomrsi planove konkurencije na ovom polju, očekivano je da je i ova funkcija dovedena na visok nivo.

Zbog prisustva ogledala na putanji svetlosti od objektiva do senzora, LV na DSLR aparatima radi malo drugačije nego na kompaktima. Da bi prikaz bio moguć, mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora, pošto je za njegovo funkcionisanje neophodno da ogledalo bude u svom donjem položaju. Kako Nikon još nije razvio sopstveno rešenje na polju faznog fokusiranja pomoću glavnog senzora, LV režim se u potpunosti oslanja na nezavistan sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, preciznost, a loša proističe upravo iz te preciznosti, a to je sporost ili, ako ćemo biti politički korektni – mala brzina fokusiranja. Fokusiranje se inače izvodi tako što se pomoću posebnog algoritma, koji meri kontrast između različito obojenih površina na prikazu sa glavnog senzora i fokusnu ravan zaustavlja tek kada pronađe poziciju koja daje najveći mikro-kontrast između različito obojenih površina. Kao i na prethodnim modelima, preciznost ni na D810 nije dovedena u pitanje, ali je brzina CDAF-a i dalje nedovoljna, pa će se Nikon u budućnosti morati pozabaviti nekim drugim tehnikama izoštravanja u LV režimu.

Na raspolaganju je dva moda fokusiranja: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje, kao i na faznom fokusu, izvodi jednokratno i Full- time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci mete koja se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Na žalost, iako je od prvobitne implementacije ovog fokusnog moda proteklo već nekoliko godina, situacija se nije promenila, pa osim minimalnog unapređenja kao rezultata „peglanja“ CDAF algoritma, drugih poboljšanja na polju brzine jednostavno nema. Metodi fokusiranja su poznati od ranije: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija 3D-Tracking metoda, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru.

LV prikaz nije naročito evoluirao u odnosu na prethodno viđeno, ali to ne mora biti ništa loše, jer je i na D800 ova funkcija bila realizovana sasvim korektno. Prikaz parametara, raznih pomoćnih funkcija i (kao najbitnije) simulacija ekspozicije, čine rad u LV-u veoma prijatnim. Precizno manuelno fokusiranje je jedna od očiglednih prednosti ovakvog rada, a prikaz se može uvećati i do 23 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Virtual Horizon, za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Jednu novinu predstavlja opcija pod nazivom Split-screen Display Zoom. Radi se o opciji koju do sada nismo imali prilike da vidimo, a čija je svrha u najkraćem može opisati kao – nedovoljno određena. Jedna od namena može biti kontrola poravnanja aparata u odnosu na horizont u LV modu. Ako stavimo na stranu činjenicu da je Nikon D810 već opremljen posebnim akselerometarskim senzorima koji se uspešno bore sa problemom neporavnatih fotografija, a čije smo funkcionisanje već opisali ranije u testu, ideja nije nužno loša. Prilikom aktivacije ove opcije, ekran će se vizuelno podeliti na dva jednaka dela pri čemu će obe strane projektovati različite delove prikaza, ali uvećane na 100% i tako da su međusobno horizontalno poravnate. Kursorskim tasterima je moguće ručno izabrati delove koji će biti prikazani, a rezultat svega toga je vizuelna asistencija koja će veoma jednostavno pokazati ako je aparat nagnut na jednu stranu, makar i za deo milimetra. Druga olakšica tiče se postizanja preciznije simetrije. Naime, ukoliko često radite arhitektonsku fotografiju, ova opcija može drastično olakšati kadriranje i postizanje savršene simetričnosti, pošto se na obe bočne ivice kadra mogu postaviti markeri i na uvećanom prikazu međusobno uporediti. Treća namena je malo specifična, ali nikako za potcenjivanje – tilt/shift objektivi se uz ovakvu vizuelnu pomoć mogu znatno lakše koristiti u kombinaciji sa perspektivnim korekcijama kojima raspolažu, pa bi ovo mogla biti omiljena opcija ljubitelja arhitekture. Ideja je sjajna, izvedba možda i ne toliko (još uvek), ali kapa dole za inovativnost!

Simulacija ekspozicije, bolna tačka većine Nikon DSLR-ova, na modelu D810 funkcioniše baš onako kako i treba – efekat većine parametara je vidljiv odmah, sve komande je moguće koristiti praktično bez ikakvih ograničenja, a čak i ono što se iz tehničkih razloga ne može konstantno simulirati, dostupno je pritiskom na OK komandu. Jedina zamerka ostaje na uvećani prikaz – iako je to i dalje mnogo bolje od jeftinijih modela Nikona, primetan je očigledan pad fluidnosti prikaza, pa to u nekim trenucima može delovati frustrirajuće. Jedno je sigurno – pošto Nikon D810 i D4s već nude pregršt naprednijih rešenja, možda bi odgovorni u Nikonu mogli konačno da razmisle o kvalitetnijem LV-u i u nižim klasama proizvoda.

VIDEO

Nikon već neko vreme marljivo radi na poboljšanju video segmenta svojih aparata jer je, uprkos činjenici da je bio pionir te priče sa modelom D90, nekako previše nonšalantno propustio šansu da iz cele situacije poentira sa velikom startnom prednošću. Pošto je nakon određenog vremena menadžment pažljivo analizirao tržišne prilike i očigledno doživeo katarzu, imamo prilike da vidimo niz veoma ozbiljnih pretendenata na titulu „video-best-of“ iz Nikon kuhinje, a najnoviji izdanak ovih promena je upravo D810.

Snimanje je ponuđeno u dve rezolucije formata 16:9 i nekoliko brzina. 1920x1080 (1080p, fullHD) se može snimati u celom rasponu brzina, od 24, preko 25, 30, pa do 50 i 60fps u zavisnosti od izabranog standarda (PAL/NTSC) i potreba. Niža 1280x720 (720p) može koristiti brzinama od 50 ili 60fps. Sve varijante se snimaju isključivo u progressive modu, a kvalitet je ponuđen u dva nivoa – high i normal. Mnogi će primetiti da je izostala sve popularnija podrška za 4K rezoluciju, što je istina, ali s jedne strane i očekivana, budući da je Nikon i inače veoma uzdržan po pitanju videa na svojim aparatima, kao da se (za razliku od ostalih konkurenata) brine da time ne iritira fotografsku javnost, po pravilu ne baš naklonjenu otimanju fotografskih sprava od strane videografa.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner. Zapis je i sada ograničen FAT32 standardom koji zahteva memorijski kontroler, pa će u maksimalnom kvalitetu (1080p/60fps) zapis biti limitiran na 10 minuta, dok će na nižoj rezoluciji ili brzini semplovanja dužina gravitirati oko 20 minuta. Ukoliko se pojača kompresija (Normal kvalitet), zapis će dostići ograničenje od prilično dugih 30 minuta. Bitrate u maksimalnoj rezoluciji i brzini iznosi oko 42Mbps, dok je niža brzina ili rezolucija protok redukuju na oko 24Mbps. Niži kvalitet kompresije obezbeđuje i drastično manji protok od oko 12Mbps. U odnosu na D800, veliko unapređenje leži u slanju prikaza na eksterni uređaj. Naime, novi aparat nudi čist, nekompresovani HDMI izlaz, pa se materijal može direktno prosledi na eksterne snimače u formatu 4:2:2, 8-bitno 60fps progressive, pri čemu je omogućen i simultani upis na memorijsku karticu!

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) i frekventni opseg mogu podešavati. Korišćenje mikrofona smeštenog u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Zato, kada postoji potreba za kvalitetnijim audio zapisom, eksterni mikrofon će, uz pomoć konektora koji je obezbeđen na boku aparata, omogućiti znatno kvalitetniji snimak, a prisutni konektor za eksterni monitoring zvuka će omogućiti i kontrolu audio komponente u realnom vremenu!

U priči o LV režimu smo već pominjali nesputanost kontrole parametara (koja prirodno obuhvata i video mod), a da bi dodatno približio aparat ozbiljnoj video produkciji, Nikon je obezbedio još par sitnica. Najpre, to je tzv. „zebra“ – opcija kojom se u živom prikazu naglašavaju partije čija vrednost kolornih informacija gravitira blizu nepoželjnih 255,255,255 po RGB kanalima. To znači da će prilikom određivanja potrebnog trajanja ekspozicije i ostalih parametara, poput otvora blende i ISO vrednosti, sve preeksponirane površine biti naglašene pomoću naročitih crno/belih dijagonalnih linija, te na taj način biti predupređeno ruiniranje sirovog video zapisa. Ma koliko ovakva jedna opcija zvučala trivijalno, spada u red osnovnih u video vodama, pa ovu novinu treba pozdraviti! Novi kolorni stil (Flat) je takođe uveden zbog potreba videografa, mada cela sekcija kolornih podešavanja nudi štošta i za fotografe, o čemu će više reči biti kasnije.

Na traljav autofokus u video modu (i LV-u uopšte) smo se već navikli, a iskreno rečeno, nismo ni očekivali neko unapređenje na ovom polju. Zato smo ovom segmentu video zapisa prišli s dozom pesimizma i – nismo se ogrešili. Deklarativno, autofokus u video modu je na D810 prisutan. U praksi, to je ista ona poluupotrebljiva forma koju smo već toliko puta imali prilike da vidimo, pa je (zarad očuvanja nervnog sistema) daleko bolje ignorisati njegovo prisustvo, nego pokušavati rad s njim u bilo kakvoj iole bitnoj prilici. Izvesno je da će korisnici skromnijeg znanja biti primorani da još pričekaju ili se okrenu nekom konkurentskom rešenju, ukoliko im je autofokus među prvim stavkama po stepenu bitnosti. Nikon zasad ne planira da se time pozabavi, očigledno. S druge strane, stepen unapređenja video moda na D810 je takav, da oni koji iz svega mogu da profitiraju neće ni primetiti da upotrebljiv autofokus nije u ponudi. I inače se gro pažljivo režiranog materijala dobija manuelnim fokusom.

BLIC

Osim na modelu D4s (i njegovim prethodnicima), Nikon čak i na D810 insistira na postojanju internog blica. Iako mnoge zbunjuje pomisao na jedan takav „početnički“ element na aparatu ove klase, razlog za njegovo prisustvo su mnogo jednostavniji, a tiče se bežične kontrole eksternih bliceva, premda to nije i jedini modalitet korišćenja. Vodeći broj je internog blica je 12 na ISO 100, a maksimalna brzina sinhronizacije iznosi 1/250. Izuzetno, smanjenom snagom aparat može vršiti sinhronizaciju i brzinom ekspozicije od 1/250. Za trenutak okidanja može biti izabrana prva ili druga zavesica (tj. bljesak na početku ili na kraju ekspozicije, kako bi proces eksponiranja prikupio što više ambijentalnog svetla). Redukcija crvenila u očima se podrazumeva, kao i tzv. „slow-sync“, kada se dužim eksponiranjem prikuplja više ambijentalnog svetla. Omogućeno je i kombinovanje dotične dve opcije.

Ponuđena su četiri moda rada internog blica. Primarni je i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relativno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 snage. Pošto blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. predbljeska, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je ono po čemu je Nikon već odavno poznat, a to je čuveni Commander mod – režim rada kojim se, pomoću internog blica, kontrolišu pojedinačni eksterni blicevi ili grupe bliceva, u jednom od tri režima.

Commander mod može vršiti kontrolu do dve grupe bliceva (A i B), uz dodatak internog, a svaki od njih može biti setovan na TTL, Manuelnu ili Auto-aperture (AA) kontrolu rada, ukoliko za nju postoji podrška, a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o otvoru blende. Svaka od grupa, ali i interni blic, može biti isključen, pri čemu će pop-up slati samo predbljesak kojim aktivira bežično okidanje, bez bitnije emisije svetlosti. Naravno, najčešće će biti korišćeni TTL i manuelni modovi, kao daleko najupotrebljiviji, a osim u pogledu grupa, Nikon ne navodi ograničenja po pitanju ukupnog broja kontrolisanih bliceva, osim da je optimalan broj – tri, kada nema bojazni od eventualnih problema sa međusobnom interferencijom. Prepoznavanje bliceva se vrši istovetnim podešavanjem commander-a (internog blica) i eksternih bliceva, kanalima od 1 do 4 (3 je podrazumevana vrednost).

Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva svakako jeste poželjno. Takođe, prilikom kupovine treba obratiti pažnju i na eventualnu podršku za bežičnu kontrolu korišćenjem commander moda, pošto bi bila šteta ne koristiti ga. Pažnja sa kojom je Nikon osmišljavao i-TTL algoritam se možda najbolje vidi po tome kako se eksterni blicevi ponašaju prilikom rada u odbijajućem (bounce) položaju glave blica (položaj prilikom kojeg se glava zakreće prema nekoj reflektivnoj površini, umesto u subjekte u kadru), kada je sposoban da automatski odredi potrebnu kompenzaciju snage bljeska, ne bi li eksponiranost bila korektna. Takođe, u situacijama koje obično zbunjuju većinu TTL algoritama, kakva je fotografisanje u prisustvu obilja refleksnih površina (poput ogledala ili stakla), Nikonov će se odlično snaći i dosta efikasno sprečiti podeksponiranje.

Nikon D810 poseduje i PC-Sync (standard ISO-519) terminal za sinhronizaciju sa spoljnom rasvetom, pa se pomoću njega, sa istim ograničenjima u pogledu brzine sinhronizacije, može kontrolisati studijska rasveta, radio okidači i slična oprema.

GRIP

S obzirom da sa D800(E) deli mnogo konstrukcijskih elemenata, nije iznenađenje što D810 od starog modela u potpunosti preuzima baterijski grip. MB-D12 Multi-power Battery Pack, kako glasi pun naziv, na tržištu već par godina prisutnog dodatka, omogućiće lakši rad ukoliko često fotografišete u vertikalnom položaju ili sa masivnijim objektivima. Svojom izradom i dizajnom deluje skladno sa novim telom, a baš kao i aparat, najvećim je delom izrađen od legure magnezijuma, što svoje implikacije ima u masi, ali i čvrstoći i zaptivenosti, koja je na jednakom nivou kao i telo.

„Multi-power“ u nazivu gripa, označava da je moguće „nahraniti“ ga sa više različitih kombinacija baterija. Tačnije – tri. Onu najčešću čini jedna EN-EL15 baterija, dok priloženi MS-D12 uložak obezbeđuje prostor za 8 AA baterija bilo kojeg važećeg standarda (alkalne, punjive Ni-MH, punjive Li-Ion itd). Kao i ranije, u MB-D12 gripu se može koristiti i baterija iz aparata high-end klase, oznake EN-EL18a (ili EN-EL-18, starija verzija), a poznata nam je sa modela D4 i D4s. Uslov je nabavka posebnog BL-5 poklopca koji sa EN-EL18a baterijom čini celinu. Na taj način se dobija znatno veća autonomija – gotovo dvostruka) i brži rafal.

Pošto grip nije menjan, razumljivo je što su i stare zamerke ostale tamo gde smo ih i prošli put imali – neshvatljivo insistiranje Nikona na ulošku koji prima samo jednu EN-EL15 bateriju, iako bi modifikacija dizajna omogućila sasvim komotno smeštanje dve, predstavlja jedini ozbiljan nedostatak cele ovakve kombinacije. Da stvar bude besmislenija, proizvođač je predvideo da se, kao i kod mnogo drugih Nikon gripova, jedna baterija postavi u odeljak na telu, a druga u grip, pa je za dopunu baterije koja se nalazi u telu neophodno demontirati grip, ukloniti bateriju, dopuniti je i onda grip ponovo montirati na telu. Izostanak logike koji je teško komentarisati. Opet.

Nikon MB-D12 Multi-Power Battery Pack, vertikalni grip*

Zatezanje gripa vrši se klasičnim nazubljenim točkom, uvrtanjem u navoj za stativ i poravnanjem pomoću pina na levoj strani. Zamena za navoj na telu je, naravno, obezbeđena na donjoj strani gripa i nalazi se na istom mestu, u osi objektiva. Od kontrola, obuhvata oba kontrolna točka, dvostepeni okidač sa prekidačem za isključivanje komandi na gripu, AF-ON komandu i osmosmerni džojstik za navigaciju kroz menije, manipulaciju parametrima i izbor aktivne AF tačke. Da bi grip bio postavljen u svoje ležište, neophodno je ukloniti gumeni poklopac sa konektora na donjoj strani aparata, namenjenog vezi gripa sa aparatom.