Nikon D810, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu.

Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na standardom ISO rasponu (iako ovaj put on ne važi za bazni) – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK (ZIP; 176 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Za razliku od njih, preeksponirani su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bi kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Nikon D810 se sa tamnim partijama snalazi odlično. Štaviše, svojevremeno je upravo D800(E) postavio nove standarde na polju dinamičkog raspona, pa je i očekivano da D810 ovde briljira. Neka poboljšanja ipak nismo uspeli da ustanovimo, ali je to u ovom slučaju samo konstatacija, a nikako kritika bilo koje vrste, jer je D810 aparat sa kojim vam dinamičkog raspona u senkama sigurno neće nedostajati. Pogledajmo kako se senzor u D810 snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“:

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Na žalost, koliki god napredak bio u pogledu ukupnog dinamičkog raspona, on je uvek proširen ka tamnijem delu skale. Očigledno je da će digitalni senzor još dugo kaskati za analognim filmom po pitanju dinamike u svetlijim tonovima, jer je evidentno da je dovoljno veoma malo prevideti prejak kontrast i u potpunosti izgubiti fine teksture, pa čak i čitave partije na snimku čiji je jedan deo izrazito svetlih nijansi.

Uvidom u niz od 13 snimaka (iz arhive priložene iznad), otkrivamo da podeksponiranje za jednu blendu ne ostavlja nikakav vidljiv trag na snimku, dok se dve i tri blende manjka u odnosu na referentne parametre razlikuju samo po tome što u najtamnijim partijama pokazuju tragove kolornog šuma. Taj šum se čisti bez ikakvog napora, ali ga ipak ima, kao što je i uobičajeno. Podeksponiranje za 4 EV pokazuje tendenciju kolorne obojenosti tonova koji bi trebali biti neutralni (crna i siva postaju plavičaste), ali se i ta anomalija lako koriguje u obradi. Takav trend se nastavlja i na -5 blendi, dok se na -6 EV ova pojava već postaje ozbiljna i teško ju je zaobići u obradi. Glavni problem se ogleda u pojavi bendinga, koji za sobom ostavlja naročite „pojaseve“ šuma, intenziteta različitog od ostatka snimka i učestalosti koja ne predstavlja konstantu. Snimak podeksponiran za 7 blendi polako gubi i druge atribute, pa je kolorit narušen do mere da su neke boje praktično eliminisane. Plavi kolorni prizvuk je gotovo nestao na neki volšeban način, ali je ustupio mestu još agresivnijem bendingu. 8 blendi manjka dovodi do toga da snimak već ozbiljno grca u šumu, bendingu i kolornoj devijaciji koja se na ovaj način javlja. Sve u svemu, ovaj deo dinamičkog raspona možda nije naročito unapređen u odnosu na prethodnika, ali bi bilo pošteno reći da prostora za to i nema previše, budući da je dinamički raspon i u prethodnoj generaciji bio više nego izuzetan.

Kod preeksponiranih snimaka je situacija obično potpuno drugačija. Navikli smo da digitalni senzor ne tretira ravnopravno podeksponirane i preeksponirane snimke, ali je pomalo neverovatno da se neki naročit pomak u smeru svetlijih nijansi nije mogao videti čak ni kod najboljih senzora današnjice. D810 se, baš kao i njegov prethodnik, čini kao idealan za novu redefiniciju poretka u pogledu dinamičkog raspona, a testom smo utvrdili da očekivanja nisu preterana. Dobitak je i dalje nesrazmerno mali u odnosu na  ono što je ostvareno u tamnijem delu spektra, ali je krajnji rezultat itekako vredan pažnje! Snimak preeksponiran za jednu blendu ne pokazuje nikakve devijacije. Detalji su očuvani, svetlije partije su uspešno oporavljene, a detalji u senci se podrazumevaju. No, na to smo navikli i kod drugih aparata i brendova. Snimak podeksponiran za dve blende pokazuje tek minorne probleme, a oni se tiču veoma malih površina čiji je kolorit „odlutao“ u odnosu na ono što bi trebao biti. Ako malo razmislimo, videćemo da je ovo sasvim logičan epilog – pošto aparat kao osnovni ISO raspon nudi vrednosti koje počinju od ISO 64, jasno je da se 1EV duža ekspozicija može izjednačiti sa ISO 50, koji je već dostupan u aparatu, te da je podeksponiranost za 2 EV zapravo softverskih ISO 25. Činjenica da je u aparatu softverski deo raspona započet od ISO 32, govori da se sa +2EV nalazimo veoma blizu tog limita koji je senzor sposoban da podnese. Otud i tako neobična početna ISO vrednost, koja nije zaokružena na standardnu celu blendu. Bojazan da ni ovaj put nema naročitog poboljšanja u svetlijem delu spektra jednostavno ne stoji, a dokaz za to je upravo niža minimalna osetljivost. Bravo za Nikon – granice su još jednom pomerene!

Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrenost baznog ISO raspona (u slučaju Nikona D810, to je ISO 12800) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa je sa D810 potpuno izlišno truditi se sa ISO 25600 i 51200, jer su dotične već na raspolaganju. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 12800, podeksponiranog za 3 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 36MP, 12MP, 6MP, 2MP

Na žalost, sav sjaj dinamičkog raspona, koji nam je Nikon D810 priredio u prethodnom delu ovog poglavlja, nije bio dovoljan da naročito zablista na ovom nepredvidivom terenu. Često se dešava da briljantan senzor u jednoj oblasti, ne uspeva da se izbori sa jednom ovakvom tehnikom, a opet – dešava se i da se tek prosečni senzor pokaže izuzetnim na ovom zadatku.

Nikon D810 je ovde ostao kratkih rukava i time stavio tačku na pitanje da li je ISO raspon mogao biti širi od ponuđenog. Odgovor je definitivno – ne. ISO 102400 je već dovoljno devastiran da čak i pomisao na -4EV čini deplasiranim. Kombinacija šuma, bendinga i kolornih devijacija je potpuno uništila krajnji rezultat, gde se od početnog snimka malo šta može videti. Osnovne konture su tu, ali informacija je nedovoljno da bi se moglo pričati o detaljima u senci ili kolornim tonovima. Njih praktično nema, ako izuzmemo dominantno plavu pozadinu umesto crnila koje bi tu trebalo biti.

Sve u svemu, ni ovo nije razočaranje. Ne zbog toga što se Nikonu oprašta slab „push“ potencijal, već zato što aparat u startu nudi i više nego što je većini potrebno. Najzad, ako ISO 51200 ne bude bilo dovoljno, teško da će biti i 102400.