Canon EOS 1200D, Test

ISO TEST, JPEG

Bez obzira na očigledne prednosti RAW formata, jedan deo korisnika je s razlogom okrenut JPEG-u, kao formatu koji obezbeđuje daleko brži „workflow“, odnosno – kraći period od okidanja do konačnog snimka. Jedan deo otpada na fotografe kojima je brzina od ključnog značaja u radu, dok drugi, mnogo već deo, JPEG koristi kao lakši format za manipulaciju, s obzirom da je gro parametara već u startu definisano u skladu sa prosečnim potrebama. Tu je i brzinska, ali i prostorna zahtevnost, koja je znatno niža u slučaju korišćenja JPEG-a, pa i to može biti jedan od razloga u korist ovog popularnog formata. Ovo je posebno bitno kada se radi o akcionim scenama, koje u slučaju korišćenja RAW-a mnogo brže napune bafer, čineći aparat na momente neupotrebljivim. Na aparatu kakav je Canon 1200D, ovo je prilično izražena pojava, a u takvim situacijama JPEG može biti dobar saveznik. U nastavku testa ćemo pokazati kako se aparat bori sa šumom prilikom korišćenja ovog formata.

Zbog ograničenog manevarskog prostora vezanog za naknadnu obradu, poželjno je da JPEG u startu bude dorađen tako da broj potrebnih naknadnih intervencija bude minimalan. Kada je šum u pitanju, njegov uticaj je u JPEG formatu drugačiji, što je zasluga određenog stepena unutrašnje redukcije, ali i nivoa kompresije. Pogledaćemo kakve rezultate 1200D donosi na celom ISO rasponu, ovaj put u JPEG formatu, u poređenju sa istim suparnicima. Studijska scena će poslužiti i ovaj put:

100% kropovi sa sva tri tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez obrade i redukcije šuma (s leva na desno: Canon 1200D, Canon 1100D i Nikon D3300):

Za JPEG format je karakteristično to da čak i kada je algoritam za uklanjanje šuma neaktivan, kompresija na konačni rezultat deluje kao svojevrsna tehnička čišćenja istog. Zbog toga isečci u JPEG formatu izgledaju bitno čistije od svojih RAW ekvivalenata, ali istovremeno i sa dosta manje detalja. Nismo iznenađeni što je Nikon D3300 opet zauzeo lidersku poziciju i što je lako održava na celom ISO rasponu. Ako se jasna prednost u odustvu šuma ne vidi najjasnije, vidi se količina detalja, koja je na Nikonu nesumnjivo veća, sve do maksimalnih ISO 12800.

Jedan način borbe protiv šuma u JPEG formatu je njegova redukcija, korišćenjem posebnog algoritma u aparatu. Canon poseduje tri nivoa redukcije, a od njenog stepena zavisi odnos količine detalja i prisustva šuma. Iskoristićemo već viđenu scenu:

100% kropovi sa 1200D, s leva na desno – NR isključen, low, standard i strong:

Redukcija šuma u aparatu itekako može biti korisna, posebno ukoliko ne postoje izgledi za korišćenje RAW-a i naknadnu obradu koja je u tom slučaju neophodna. Ipak, kako se takvo čišćenje sprovodi uniformno, bez obzira na sadržaj snimka, uslove i količinu ispoljenog šuma, ono može za sobom povući i neke negativne strane. Pre svih, to je destrukcija korisnih informacija na fotografijama, uglavnom detalja i kolornih tonova. Prvi stepen redukcije (low) sprovodi veoma uzdržano čišćenje šuma, pa je veoma zahvalan za svakodnevnu upotrebu. Predmet čišćenja je mahom kolorni šum, kao što se na isečcima može i videti. Za razliku od njega, drugi stepen redukcije (standard) je već dosta agresivniji, pa u procesu čišćenja strada i dosta finih detalja na vrednostima iznad ISO 1600. Najviši stepen redukcije (strong) po našem mišljenju ne vredi koristiti, jer je nivo zamućenja koji se javlja kao njegov efekat, praktično u potpunosti uništio snimke napravljene na ISO3200 i višim vrednostima. S toga, najviši stepen treba ignorisati, srednji izbegavati, dok se najniži može koristiti gotovo uvek. Bez obzira što ne nanosi preteranu štetu, nekad će biti zgodno isključiti i najniži stepen redukcije šuma, pre svega zbog bitno bržeg odziva aparata, jer se operacije čišćenja šuma nepovoljno odražavaju na agilnost i spremnost za novi snimak nakon okidanja.