Canon EOS 1200D, Test

DETALJI, JPEG

Uvertira koju smo započeli na kraju prethodnog poglavlja, dobro će poslužiti za sledeći deo testa – detalje u JPEG-u, dominantnom formatu u fazi snimanja i distibucije fotografija. Kada je snimke potrebno imati „za odmah“ ili kada namena ne opravdava upotrebu RAW formata (a time i njegovu obradu), kvalitet JPEG-a koji aparat može da isporuči, može biti vrlo visoko na lestvici bitnih osobina.

Pogledaćemo kako se Canon 1200D kotira u ovom formatu. Test scena je istovetna, a snimci su napravljeni istovremeno kada i RAW:

Opet ćemo uporediti učinke sva tri “takmičara”. JPEG iz aparata, 100% kropovi bez dodatne obrade na standardnim setovanjima: 

Opet briljantan učinak Nikona D3300, jasan zaostatak Canona 1200D i potpuna inferiornost najstarijeg među njima, EOS-a 1100D. Generalno gledano, drugo i nije bilo za očekivati. Nikon poseduje tehnološki najnapredniji senzor, AA filter mu je uklonjen, a viša rezolucija i pažljivo oblikovan JPEG algoritmom mu donose jasnu pobedu u odnosu na direktnog konkurenta i gotovo nestvarnu razliku u odnosu na EOS 1100D.

Skoro da je i suludo spominjati mikrokontrast, kolorne prelaze i tome slično, kada se razlike vide i bez previše zagledanja. Detalji su daleko najbolji na D3300, što se uklapa i u poređenje koje smo prethodno sproveli na RAW. Ako je iko do sada sumnjao u to da je konačno došlo vreme da Canon poradi na nekim aspektima svog razvoja, onda bi ovoliki jaz u odnosu na savremene aparate drugih proizvođača, definitivno trebalo da razveje svaku sumnju.

Uporedićemo još jednom RAW i JPEG, ovaj put u studijskim uslovima:

Još jednom se potvrđuje naša teza iz prethodnog poglavlja, da Canon JPEG algoritmu nije posvetio pažnju kakvu vidimo na primeru Nikona D3300. Ni količina detalja, ni kolorni prelazi, mikrokontrast, a naročito oštrina, nisu uporedivi sa razvijenim RAW-om. Pošto na primeru RAW-a vidimo više nego sjajan izlaz, za mekan produkt JPEG-a ne možemo okriviti prisustvo AA filtera na Canonovom senzoru, već isključivo prejaku kompresiju, bez obzira što je u aparatu izabran najviši nivo kvaliteta.

Ukoliko pođemo od pretpostavke da vas ukupan nivo detalja i opšti izgled JPEG-a zadovoljavaju u određenoj meri, nedostajuću oštrinu je moguće kompenzovati korišćenjem internog oštrenja. Ono je dostupno u okviru podešavanja kolornih stilov, a pored mogućnosti potpunog isključivanja, obuhvata sedam nivoa oštrenja. Podrazumevani nivo je treći, a kako se ostali kotiraju u odnosu na njega, možemo videti na narednim isečcima:

Obično je podrazumevana vrednost više nego dovoljna za većinu situacija. To bi se i sada moglo reći, mada se nivo 4 može ravnopravno upotrebiti, bez bojazni od pojave nusefekata. Ukoliko se želi postići još veća oštrina iz JPEG formata, treba biti obazriv, pošto dooštravanje u aparatu može pojačati i prisustvo šuma na snimcima napravljenim na višim ISO vrednostima, a osim toga, preoštreni snimci često pate od pojave “korone” (svetlih senki na obodima različito obojenih površina; naizraženija je na poslednjem stepenu oštrenja). S toga se opet nameće jedan od ranijih zaključaka, da je za sve iole finije zahvate daleko najbolje bazirati se na upotrebu RAW formata, jer je svaki iole ozbiljniji zahvat na JPEG-u i destruktivan i najčešće bespovratan.