Canon EOS 1200D, Test

TELO

Kozmetičke promene na spoljnoj oplati aparata, govore da je barem jedna od ozbiljnih primedbi prethodniku uslišena:

Oblikom je Canon 1200D manje-više sličan prethodniku, ali je celokupna izrada na ipak bitno višem nivou. Telo identičnih dimenzija kao i ranije (130 x 100 x 78), nešto je lakše od 1100D (480 grama), a ušteda u masi je postignuta istovremenim dobitkom u strukturnoj čvrstoći, korišćenjem kompozitnih materijala umesto klasične plastične oplate. Tako je Canon i u najnižu klasu uveo monokok strukturu, koja kombinuje karbon-fiber sa elementima od plastike, a sve to se svojim većim delom oslanja na osnovu od legure aluminijuma. Za razliku od većine sličnih zahvata, kod ove se nipošto ne može govoriti o želji za uštedom, jer su kompozitni materijali sve, samo ne jeftiniji.

U rukama novi aparat deluje robustnije, udobnost korišćenja je podignuta na viši nivo, a najviše zahvaljujući reljefnoj gumenoj oblozi, koja je zamenila omraženu, glatku površinu, zbog koje je korišćenje u uslovima pojačanog znojenja bilo gotovo kao noćna mora za vlasnike EOS-a 1100D. Kada već govorimo o robustnosti, pomenimo i to da je zavesica mehaničkog tipa deklarisana na prosečnih 100.000 okidanja, što se uklapa u uobičajene okvire.

Bajonet prihvata sve ikad proizvedene objektive EF i EF-S tipa, bez ikakvih ograničenja, što je jedna od stavki kojima se Canon ponosno hvali. S razlogom, rekli bismo, iako EF objektiv važi za relativno “mlad”.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Senzor spada u jednu od onih stvari koje suštinski nisu loše, ali istovremeno ukazuju na manjak inventivnosti u Canonu i želju da se na konto stare slave obezbedi još koji milion prodatih aparata. Pre par godina bismo u ovom delu testa prognozirali loše rezultate ukoliko se takva politika nastavi, a sada više nismo sigurni u svoju moć predviđanja, te možemo samo da konstatujemo da ovo možda nije poslednji aparat koji nosi ovaj senzor. Jednostavno, pasivnost kojom odiše donji deo Canon ponude, prosto ostavlja bez teksta. Za one kojima poslovna politika ne predstavlja smetnju u uživanju u fotografiji, reći ćemo da se radi o senzoru koji potiče još iz 2009. godine, koji još uvek nije pregazilo vreme, ali je itekako zreo za zamenu, jer je u tehnološkim okvirima period od 5 godina gotovo daleka istorija.

Za slabije upućene, radi se o Canon APS-C senzoru, izrađenom u CMOS tehnologiji, rezolucije za taj format još uvek vodećih 18MP (precizno – 5184x3456 piksela). Krop faktor 1.6x, na šta akronim APS-C (od Advanced Photo System type-C) ukazuje, označava množilac kojim se dobija ekvivalentna žižna daljina i širina vidnog polja (FOV, skraćeno od Field-of-view) u odnosu na senzor punog 35mm formata, poznatog još i kao Full-frame (ili Lajka format). U konkretnom primeru, to znači da kit objektiv Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II, na ovom telu pruža prikaz ekvivalentan onome koji bi objektiv raspona 29-88mm omogućio na full-frame senzoru, što se dobija množenjem naznačene žižne daljine sa odgovarajućim krop faktorom.

Razlog naše rezigniranosti s početka članka, sastoji se u jednoj specifičnosti vezanoj za poslednje generacije ovog senzora. Naime, načelno sa EOS-om 650D, Canon je u ovoj klasi počeo sa uvođenjem Hybrid-CMOS tehnologije, koja omogućava bitno bolji autofokus u modu živog prikaza i, samim tim, u video modu. Ova zgodna „sitnica“, koja je makar delimično uspevala da kompenzuje vremešnost samog senzora, volšebno je nestala sa spiska njegovih karakteristika! Razlozi? Logičnih nema, pa se kao jedino moguće objašnjenje nameće ideja jasnijeg razdvajanja početničkih od naprednijih aparata. Istina, ovo jeste poznata praksa u tehnici, ali smatramo da bi se i Canon mogao ugledati na svoje konkurente i povući malo jasniju liniju ispod koje se ne sme ići. Ovako dolazimo u situaciju da „nov“ aparat ne samo da nije nov, nego preuzima rešenja iz modela starih više generacija!

Metuzalem poluprovodničke industrije – Canon CMOS od 18 MP *

Bazni ISO raspon je isti kao i na modelu 1100D. Počinje od 100 i proteže se do 6400, a za razliku od prethodnika, novi model poseduje i softverski proširenih ISO 12800 (označenih slovom H).

Digic IV procesor je... da, dobro ste pročitali. Aparat koji je predstavljen 2014. godine, poseduje centralni procesor koji datira iz doba kada je prvi put predstavljen i 18MP senzor! Neko bi rekao – “prikladno”, a mi ovo smatramo čak i očekivanim, s obzirom da izostanak hibridnog fokusa u startu nameće ograničenja zbog kojih noviji i skuplji procesor ne bi doneo neki naročit dobitak u bilo kom smislu.

Canon Digic 4 procesor*

Sistem vibracione redukcije prašine, čije smo odsustvo kritikovali na prethodniku, OPET je izostao sa liste specifikacija! Skoro da deluje neverovatno do kojih granica ide štednja u najnižoj Canon klasi! Na žalost, kako smo i predvideli u nekim prethodnim testovima, opšti trendovi ne dolaze samo od jedne kompanije i potrebno je da više njih prihvati isti sistem, kako bi on zaživeo. Činjenica je da Canon, iako prvi među poznatima, nije jedini usvojio sistem politike zakidanja na tehničkim elementima, a epilog takve poslovne politike upravo gledamo. Gotovo da smo došli u situaciju da se radujemo kada ništa nije izbačeno!

Na sreću, svetlomer je preživeo efekte štednje, pa je u pitanju i dalje odlični, dvojslojni 63-zonski iFCL sistem merenja koji, prema Canonu, osim upadne svetlosti meri i kolorni spektar, istovremeno analizirajući informacije dobijene sa svake od 9 AF tačaka i dajući težište objektu u fokusu, nezavisno od trenutno izabranog AF moda, na šta akronim iFCL i upućuje (intelligent Focus, Colour and Luminance). 63 zone omogućavaju preciznije merenje, budući da prosek osvetljenosti prikupljaju sa bitno manjih pojedinačnih površina, a pošto je poznato da su digitalni senzori posebno osetljivi na crvene tonove, dodatna ravnoteža je postignuta dvoslojnim merenjem, od kojih je svaki sloj osetljiv na različite talasne dužine svetlosti. Jedan sloj je posebno okrenut crveno-zelenom spektru, dok je drugi namenjen plavo-zelenom. Na taj način se maksimalno izbegava pogrešno merenje kada u kadru preovladavaju crveni tonovi, što je inače poznata slaba tačka digitalnih senzora. Modova merenja ima tri: Evaluative, koje je vezano za sve AF tačke i usrednjava svetlo dobijeno uzorkovanjem cele scene; partial, koje meri 10% centralne zone kadra i Center-weighted average, koje meri prosek sa naglaskom na centralnu zonu. Spot merenje je, kao i u slučaju svih prethodnih Canona ove klase, izostavljeno sa spiska. Za razliku od nekih drugih stvari, ovo ne smatramo naročito velikim hendikepom, imajući u vidu ciljnu klasu ovog modela.

Dvojslojni 63-zonski RGB senzor merenja svetla* i šematski prikaz zone merenja

AUTO-FOKUS

Sistem autofokusa je preuzet sa prethodnika, a unapređenje bi, pored svega što vidimo po pitanju ostalih ključnih elemenata, bilo čisto sitničarenje. Ipak, ovaj AF sistem je i dalje konkurentan, jer ni konkurentski modeli ne nude ništa značajno naprednije. Radi se o solidnom, faznom Multi-BASIS TTL AF sistemu sa 9 tačaka, od kojih je centralna krstasta, raspoređenih u obliku romboida.

TTL-SIR senzor autofokusa sa 9 AF tačaka *

Procenat kadra koji tačke pokrivaju je osrednji, ali se može reći da omogućava komponovanje bez potrebe za previše rekadriranja. Na raspolaganju su tri standardna AF moda: One-shot, koji se najčešće koristi, nakon fokusiranja zaključava AF tačku do okidanja ili opuštanja tastera; AI-Servo koji kontinuirano prati pokretni cilj, izabranom tačkom; i poslednji, AI-Focus, koji predstavlja kombinaciju prethodna dva – najpre fokusira izabranom tačkom i daje potvrdu (zvučnu i svetlosnu), a u slučaju da registruje pokret fokusirane mete, automatski se prebacuje u servo mod i nastavlja da prati do okidanja. Svaki od ova tri moda može biti korišćen sa jednom, unapred izabranom tačkom, ili Automatic Selection metodom izbora tačaka, kada aparat sam određuje aktivne tačke, najčešće na osnovu najbližeg objekta koji fokusno polje pokriva.

AF-Assist, funkcija pomoćnog svetla prilikom fokusiranja u lošim svetlosnim uslovima, ne poseduje namensku lampu, već se izvodi internim blicem, serijom kratkih (i često iritantnih) bljesaka, kojima pomaže AF sistemu. Dobra strana ovakve AF-Assist funkcije je u tome što su pokrivene sve AF tačke, umesto samo centralne, što je često primenjivano rešenje na drugim aparatima. Pored ovog načina, AF-Assist može biti poveren i IC lampi eksternog blica ili ST-E2 Wireless Transmiteru.

TRAŽILO

Uobičajeno za ovu klasu, optičko tražilo bazirano je na pentaogledalu. Pokrivenost kadra je 95%, a stepen uvećanja 0.80x. Eye-point, odnosno maksimalna udaljenost oka od tražila pri kojem je moguće sagledati ceo kadar, iznosi 21mm, što pogoduje osobama koje koriste naočare. Na raspolaganju je i točkić za korekciju dioptrije, a deluje u rasponu od -3.0 do +1.0.

Fokusno staklo je fiksnog tipa, a svih 9 tačaka je gravirano i kao takvo – permanentno prikazano u tražilu. Same tačke su dosvetljene crvenom bojom prilikom potvrde ili selekcije, a kako prikaz izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji (crveni pravougaonik prikazuje procenat obuhvaćenog prikaza u kadru):

Tražilo EOS-a 1200D

Skup informacija i parametara koje prikaz u tražilu obuhvata, s leva na desno: indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator aktiviranosti blica; indikator zaključane snage blica u E-TTL modu (FE-Lock), indikator „high-speed“ moda blica; indikator kompenzacije bljeska blica; trenutna dužina trajanja ekspozicije; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV; indikator Highlight Tone Priority funkcije; ISO vrednost; indikator korekcije balansa belog; indikator aktiviranosti monohromatskog kolornog stila; broj snimaka koje je moguće snimiti u rafalu i indikator potvrde fokusa.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Raspored i funkcije komandi se nisu naročito menjali, mada će dobro upućeni lako zapaziti neke minorne izmene. Pogled spreda je uobičajen. Centralno mesto zauzima EF/EF-S bajonet, a levo od njega je relativno uzak, ali opet dovoljno udoban rukohvat, obložen kvalitetnom reljefnom gumom, čija tekstura podseća na kožu. U prostoru između rukohvata i bajoneta, nalazi se LE dioda kojom se signalizira odloženo okidanje i vrši uklananje efekta crvenih očiju, ukoliko se koristi interni blic na aparatu. Odmah primećujemo izostanak infracrvenog prijemnika za daljinsko okidanje, što možda deluje kao banalna stvar, ali predstavlja veoma ozbiljan nedostatak. Kako IC okidači koštaju simbolično, a mogu povećati upotrebljivost aparata do neslućenih granica, smatramo najblaže rečeno bizarnim odluku da se u ovoj klasi nastavi sa insistiranjem na tek bazičnim kontrolama, iako direktan konkurent u ovoj klasi (Nikon D3300) nudi ne jedan, nego čak dva (!) IC prijemnika, kako bi korisnici mogli da vrše kontrolu bez obzira na svoj položaj u odnosu na aparat! Preterali bismo kada bismo rekli da insistiranje na ovom nedostatku nismo očekivali. Najzad, kada je toliko stvari žrtvovano kako bi aparat bio maksimalno udaljen od višeg modela u hijerarhiji, drugo i nije bilo za očekivati.

Najupadljiviji detalj na desnoj strani aparata je oznaka modela, ispod koje se nalazi veliki taster za odbravljivanje objektiva radi uklanjanja. Iznad je minijaturni mono mikrofon, namenjen snimanju audio zapisa u video modu, a primećujemo da komanda za podizanje internog blica opet nedostaje, baš kao i na EOS-u 1100D. Verujemo da je ovo donelo značajne uštede u proizvodnji. Ipak je dobrobit kupaca najvažnija, zar ne?

Pogled odozgo je veoma minimalistički, pa na njegovo opisivanje nećemo potrošiti previše vremena. Centralnu poziciju, kao i uvek, zauzima kućište pentaogledala u okviru kojeg se nalazi i interni blic, kao i ISO-518 papučica eksternog blica. Levo od njih je minijaturni mono mikrofon, kojim aparat signalizira potvrdu fokusa ili odloženog okidanja, a ujedno služi i emitovanju audio komponente video zapisa. Desno od pentaogledala je raspored malo gušći. Oštro nazubljeni selektor modova poseduje 13 pozicija namenjenih foto i video režimima rada, a u njegovoj osnovi se nalazi i mehanički prekidač kojim se aparat uključuje, odnosno isključuje.

Selektor modova, osim modernije verzije FullAuto moda, pod nazivom Scene-Intelligent Auto, označene zelenim simbolom, aparat poseduje još dva potpuno automatska moda. Jedan je No-Flash, koji suzbija upotrebu internog blica, bez obzira na uslove snimanja, dok je drugi tzv. Creative-Auto, koji interaktivno navodi korisnika da izabere adekvatne parametre za situaciju u kojoj se nalazi, a bez previše zadiranja u tehničke detalje. Osim već pomenutih, aparat poseduje i klasične kreativne modove: Manuelni (M), Aperture priority (Av), Shutter priority (Tv) i Program AE (P), koji pružaju daleko najveću kontrolu osnovnih parametara, koje aparat nudi. Na raspolaganju je i set od pet scenskih modova, koje će (barem u početku) laici rado koristiti, jer isti sugerišu lak rad u određenim okolnostima: Portrait, Landscape, Close-Up, Sports, Night Portrait. Poslednji mod je namenjen video zapisu.

Na najisturenijem delu rukohvata, na mestu gde prirodno naleže kažiprst desne ruke, nalazi se dvostepeni okidač. Prvo koleno se koristi za merenje i fokusiranje, dok se drugim izvodi konačno okidanje i pravljenje snimka. Malo izmaknut nazad u odnosu na okidač, nalazi se prednji (i na ovoj klasi i jedini) kontrolni točkić, čija se uloga menja u zavisnosti od izabranog moda rada. To može biti otvor blende, ekspozicija ili, kada se koristi u kombinaciji sa nekim drugim komandama, neka manje važna funkcija. Poslednji taster je na prethodnoj generaciji izazivao u nama blagu nevericu – umesto ISO tastera, koji se najčešće nalazio na ovom mestu, postavljen je taster za aktiviranje internog blica. Ovaj put se nismo iznenadili kao prethodni, ali i dalje ostaje čuđenje ovom rešenju.

Na prvi pogled slabo uočljive, ali ništa manje iznenađujuće tumbanje komandi i podfunkcija, doživela je i zadnja strana aparata. Pomeren u donji levi ugao, nalazi se 3-inčni displej, a iznad njega optičko tražilo. Tik uz tražilo nalazi se točkić za korekciju dioptrije, a nedaleko odatle je i komanda za prelazak u režim živog prikaza (live-view, odnosno LV u daljem tekstu), kojom se u video modu započinje proces snimanja video zapisa. Sasvim desno/gore, nalazi se uobičajeni par komandi za zumiranje i (u kombinaciji sa kursorskim tasterima) izbor aktivne AF tačke. Desno od displeja je postavljena poveća grupa komandi, od kojih neke imaju i dvojne funkcije. Najviše pozicionirana od njih je komanda za kompenzaciju ekspozicije, odnosno promenu otvora blende. Potpuno odsustvo odgovornosti za nefunkcionalan dizajn, može se videti upravo na primeru ove komande – njena dupla funkcija je brisanje postojećih snimaka! Čak i na prvi pogled smo ovu komandu protumačili potencijalno problematičnom, a i u praksi se dokazalo da smo u pravu. Naime, kada fotograf fotografiše, nakon svakog napravljenog snimka, aparat prelazi u režim pregleda, kada i ova komanda menja svoju namenu i postaje komanda za brisanje. Uz samo par pogrešnih kombinacija tastera, moguće je napraviti ozbiljnu štetu na postojećim snimcima! I sve to zbog želje za uštedom ili pošto-poto promenom dizajna! Retko se može videti ovakvo odsustvo logike i premda smo do pre samo par trenutaka bili skloni da izostanak namenskog ISO tastera proglasimo za daleko najbesmisleniju promenu decenije, mislimo da je gaf sa pozicijom komande brisanja preuzeo primat u toj trci!

Komanda kojom se aktivira Quick Control Screen, interaktivno upravljanje parametrima na glavnom ekranu, nalazi se tik ispod Av tastera za kompenzaciju ekspozicije. Desno od nje je Disp. (od “Display”) komanda, kojom se privremeno može isključiti displej ili menjati prikaz parametara u LV režimu. Niže se nalazi set od 5 tastera, koji predstavljaju surogat višesmernog tastera, a njihova uloga je takođe dvostruka. Uobičajena namena im je upravljanje setom raznih parametara, poput ISO vrednosti, režima okidanja, AF moda i balansa bele boje, a inače se koriste i u navigaciji kroz sistem menija, pregledu snimaka, kao i za izbor aktivne AF tačke. Za način izbora aktivne AF tačke ostaje stara zamerka. Za razliku od Nikona D3300, gde je ova operacija dostupna direktnim upravljanjem kursorskim tasterima, kod malih Canon DSLR-ova (ali i kod nekih naprednijih) najpre je neophodno aktivirati funkciju promene aktivne tačke, pa tek onda posegnuti za kursorskim tasterima, što nepotrebno usporava proceduru. U središtu četiri pomenuta tastera, nalazi se Set komanda, kojom se vrši potvrda izabranih opcija ili selekcija centralne AF tačke. Sasvim dole, uz displej, nalazi se taster Menu, kojim se aktivira sistem menija, a do njega je i Playback, komanda za prelazak u režim pregleda postojećih snimaka. Nedaleko od njih, pomaknuta ka donjem-desnom uglu, nalazi se LE dioda, pomoću koje aparat signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, bilo da je u pitanju upis, bilo da je u pitanju čitanje podataka sa memorijske kartice.

Iskoristićemo priliku i ovde skrenuti pažnju na jedan... pa mogli bismo to nazvati paradoksom – kao što se iz priloženih fotografija tela EOS-a 1200D može videti, on ima sopstvene mane, ali deluje pomalo čudna odluka da jedan aparat najnižeg ranga (i tehnološki, a pogotovo po ceni) poseduje kakvu-takvu namensku komandu za izbor balansa bele boje, dok jedan EOS 70D, a da ne pominjemo 6D, to nemaju! Ovo je samo još jedan dokaz da su nekad nedostaci usiljeni i bez potrebe forsirani kako bi se klase međusobno razdvajale. Nekad takva segregacija dovede do ovakvih nelogičnosti, koje nas prosto teraju da se zapitamo šta dobijamo za svoj novac.

MEMORIJA

Izostanak memorijskog slota nas ovaj put nije zatekao nespremnim, a kao i kod prethodnika ili kod sićušnog EOS-a 100D, on se nalazi u istom odeljku sa baterijom, ispod poklopca sa donje strane aparata. Pozitivan efekat ovog poteza je povećana čvrstoća rukohvata, koji na telima ove klase često „krcka“ u rukama, upravo zbog slabijeg kvaliteta poklopca memorijske kartice. Negativan efekat sada nije toliko izražen, ali se sa najvećim studijskim glavama ipak može desiti da je nemoguće promeniti karticu ili bateriju, bez demontaže pločice stativa.

Memorijski kontroler je kompatibilan sa karticama SD (Secure Digital) standarda, uključujući i većinu aktuelnih revizija, poput SDHC i SDXC. Podržane su i Eye-Fi kartice, kojima se snimci na kompatibilne uređaje mogu prebaciti bežičnim putem. Na žalost, podrška nije obezbeđena za najbrže UHS-I kartice, pa će one u novom aparatu funkcionisati brzinom klase 10.

Zajednički odeljak SD memorijskog slota i baterije

Memorijska zahtevnost spada u prosečne, baš kao i rezolucija aparata. Na karticu kapaciteta 8GB se u proseku može smestiti: 350 RAW, čak 1350 JPEG ili 280 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit RAW + Large JPEG, minimalna kompresija). Varijacije su, kao i uvek, moguće zbog uslova snimanja, pa i motiva. Više šuma povećava fajl, a manje šuma ga smanjuje.

Za video segment važe drugačija pravila, pa će na istu karticu stati relativno malo video materijala. Na karticu od 8GB staje do 24 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu, isto toliko u 720p rezoluciji (zbog bržeg framerate-a) i nepunih 100 minuta ukoliko se snimanje vrši u najmanjoj, VGA rezoluciji. Rast zahtevnosti se javlja u identičnim slučajevima kao i kada je fotografija u pitanju – što je scena dinamičnija ili ima više šuma, to je i snimak prostorno zahtevniji.

BATERIJA

Canon 1200D je bateriju preuzeo od prethodnika, što najčešće važi za sasvim dobru vest. Kako na polju autonomije i nije moguće postići naročito bolje rezultate bez povećanja gabarita, odluka da se opet angažuje od ranije poznata Li-Ion baterija oznake LP-E10, znači i nižu cenu nabavke rezervnih. Radi se o bateriji koja ne spada u red „smart“ modela, pa je moguće pratiti samo njen okvirni kapacitet u četiri koraka. Kao što smo iznad objasnili, baterija deli svoj odeljak sa memorijskom karticom, a nalazi se na uobičajenom mestu. Uz novu bateriju stiže punjač oznaka je LC-E10 (za verziju koja se uključuje direktno u utičnicu), odnosno LC-E10E (za verziju sa kojom stiže naponski kabl, a koju smo i mi imali na testu):

LC-E10E punjač sa LP-E10 Li-Ion  baterijom

Kapacitet nove baterije je relativno malih 860mAh, a isporučuje napon od 7.4V. Ipak, iako smo upotrebu postojećeg modela baterije ocenili pozitivno, situacija sa autonomijom je u praksi pomalo čudna. Naime, iako je EOS 1100D sa istom ovom baterijom uspevao da izvuče deklarisanih 700 snimaka, EOS 1200D uspeva “samo” 500. Gde se kriju razlozi za ovako ozbiljan pad autonomije, nije nam poznato, ali se uz pojačanu štednju često može prebaciti deklarisan broj snimaka i dostići 700 snimaka prethodnika. U video modu je situacija nešto teža za štednju, pa je deklarisanu autonomiju teško prebaciti. Ukupan kapacitet baterije će biti dovoljan za oko 75 minuta kontinualnog snimanja ili nešto manje ukoliko se snimanje izvodi u uslovima nižih temperatura.

Kao i kod drugih modela koji dele isto rešenje, smeštanje baterije i memorijske kartice ispod istog poklopca je dovelo do još jednog problema – izostanka baterijskog gripa iz ponude, što na ovako malom aparatu baš i nije nebitna stavka. Da li je ovakav potez opravdan, moglo bi se raspravljati, ali je svakako teško rešiv čak i sa gripovima drugih proizvođača, jer bi njegova montaža onemogućila vađenje memorijske kartice.

KONEKTORI

Smešteni na levom boku aparata, ispod gumenog poklopca, nalaze se konektori. Ima ih svega tri. Odozgo na gore, na raspolaganju su: E3 konektor za daljinski okidač, kombinovani USB-A/V konektor i mini-HDMI tip C.

Kombinovani USB-A/V konektor se može koristiti za povezivanje sa računarom radi prebacivanja snimaka na isti, ali i za kontrolu aparata pomoću priložene aplikacije pod nazivom EOS Utility. Osim toga, istim konektorom se aparat može povezati na neki od analognih video izlaza, takođe radi pregleda snimaka ili LV prikaza na većem ekranu. Treća funkcija koja mu je pridodata, a nije bila dostupna na prethodniku, je kompatibilnost sa eksternim GPS prijemnicima, u koje spada namenski Canon GP-E2 modul. Kada je modul prikačen na aparat i aktiviran u meniju aparata, u svaki snimak se automatski upisuje geotag informacija o preciznim koordinatama. Na taj način svaka fotografija biva obeležena, te je na interaktivnim mapama moguće videti tačnu lokaciju nastanka.

Uloga mini-HDMI konektora tipa C je slična. Takođe može služiti za eksterni prikaz LV režima, ali i za pregled postojećih snimaka. Ukoliko eksterni displej (najčešće je to LCD/plazma televizor) podržava HDMI-CEC standard, pomoću njegovog daljinskog upravljača je moguće kontrolisati osnovne funkcije aparata u režimu pregleda, što nekad zaista može dobro doći.

Konektori: mikrofonski stereo ulaz, E3 remote, HDMI i
kombinovani Audio-Video/USB/GPS

DISPLEJ

Displej novog aparata nije u rangu najboljih koji se mogu videti na Canon aparatima, ali je ipak značajno unapređen u odnosu na stari. Na žalost, Canon nije odlučio da u svim klasama definitivno pređe na logičnije 3:2 ekrane, pa je EOS 1200D jedini model čiji je displej u formatu 4:3. Nadamo se i poslednji. Rezolucija je udvostručena i iznosi 460.000 piksela ukupno, odnosno 480 x 320 piksela, prevedeno na svima razumljive dimenzije. Dijagonala je takođe povećana, pa sada umesto 2.7” imamo celih 3” (7.6cm). Skromnijim ljubiteljima video zapisa će ovo biti više nego dobrodošlo.

Viša rezolucija je donela bolji prikaz, a bolji su i kontrast i osvetljenje, zbog čega novi aparat neće imati problema sa prikazom ni pri jačem svetlu. Reprodukcija boja je takođe odlična, a ugao vidljivosti se nije menjao i kreće se u nivou od 170° u obe ose, što obezbeđuje solidnu konzistentnost čak i iz ekstremnijih uglova posmatranja.

Pošto 1200D, kao i svi aparati ove klase, ne poseduje zaseban statusni displej, njegovu ulogu preuzima glavni. Za razliku od nekadašnjih aparata, koji su na glavnom displeju prikazivali samo najosnovnije parametre, današnji omogućavaju i njihovu interaktivnu promenu, a na EOS-u 1200D se ta funkcija zove Quick Control Screen i poziva se pritiskom na taster pokraj displeja, označen slovom „Q“. Nakon toga se parametri mogu menjati pomoću navigacionih tastera, direktnim pomeranjem kursora na displeju i potvrdom pomoću Set komande na aparatu. Sam izgled Quick Control Screen-a je moguće menjati izborom od četiri kolorne teme, a kako one izgledaju u paketu sa ponuđenim parametrima, možete videti na ilustraciji niže:

Raspon parametara kojima se može pristupiti na ovaj način varira u zavisnosti od trenutno aktivnog moda, a najširi izbor se dobija korišćenjem nekog iz seta kreativnih. Pored oznake trenutno aktivnog moda, prvi red odozgo je rezervisan za primarne parametre – trajanje ekspozicije, otvor blende i ISO vrednost. Ostatak prostora je popunjen skalom svetlomera raspona ±3 EV, kao i svim ostalim bitnim funkcijama, kao što su: indikator kompenzacije bljeska blica; kolorni stil; balans bele; indikator WB Bracketing funkcije; Auto Lighting Optimizer; komanda za aktiviranje internog blica; mod autofokusa; režim okidanja; mod merenja svetla; kvalitet snimanja, indikator stanja baterije i broj preostalih snimaka koji je moguće snimiti na karticu.

Naravno, često korišćenje glavnog displeja utiče negativno na autonomiju aparata, pa se prikaz može privremeno isključiti pritiskom na Disp komandu i time uštedeti nešto energije. Takođe, na potrošnju energije utiče i stepen osvetljenja displeja, a moguće je ručno ga podesiti u sedam nivoa. Izgled ekrana u modu fotografisanja možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara na Quick Control Screen-u

LIVE VIEW

Režim živog prikaza na DSLR aparatima se u tehničkom smislu može porediti sa onim na koji smo navikli koristeći kompakte, s tim da je ergonomija značajno narušena, najviše usled većih gabarita i mase DSLR-a. To onemogućava rad sa ispruženim rukama, pa se na ovim aparatima režim živog prikaza (poznat još i kao „live view“, u daljem tekstu LV) uglavnom koristi sa stativa, u situacijama koje zahtevaju veću preciznost, a pritom dopuštaju više vremena po snimku. Za one slabije upućene, reći ćemo da LV predstavlja tehniku kadriranja putem glavnog ekrana, kada se na isti projektuje slika direktno sa glavnog senzora aparata.

Režim živog prikaza je teren na kojem je Canon tradicionalno jak. To, osim kvalitetnog i tečnog prikaza u 30fps, obuhvata i niz drugih funkcionalnosti, na koje ćemo u nastavku skrenuti pažnju. Prikaz u LV-u obuhvata 100% kadra, što je i očekivano, s obzirom da dolazi direktno sa glavnog senzora. Simulacija ekspozicije (Exposure simulation) je jedna od glavnih prednosti, a odnosi se na vizuelno dočaravanje konačnog snimka, praktično i pre nego što je načinjen. To znači da će aparat, u slučaju promene bilo kojeg od primarnih parametara (dužine ekspozicije, otvora blende ili ISO vrednosti), reagovati odgovarajućim stepenom dosvetljavanja, odnosno potamnjivanja prikaza, tako da prikaz bude što verniji onome što će aparat snimiti, pritisnete li okidač do kraja. Na ovaj način se štedi i vreme, a i zavesica aparata, pošto je rad vrlo precizan, a obuhvata praktično sve što utiče na krajnji rezultat. U simulaciju je uključen i balans bele boje, nezavisno od toga da li je setovan iz liste ponuđenih preseta, ili je ručno izmeren, a isto važi i za kolorne stilove sa pratećim parametrima. Jedini parametar čiji efekat nije permanentno simuliran je dubinska oštrina (DOF; Depth-of-field), pošto njen prikaz zavisi od trenutnog otvora blende, a ona je uvek maksimalna do okidanja ili započinjanja video snimanja. Za prikaz njenog uticaja, potrebno je aktivirati DOF-preview komandu, a kako ona nema svoj namenski taster, može Set komanda se može reprogramirati da vrši ovu funkciju. Za razliku od skupljih Canon DSLR-ova, na onima niže klase, u koje spada i 1200D, nije moguće isključiti simulaciju ekspozicije. Mnogi se pitaju zbog čega bi neko i poželeo takvu opciju, ali je objašnjenje više nego jednostavno – u slučaju korišćenja blica ili okidača koji nije iz Canonove ponude, aparat ga neće prepoznati i neće automatski deaktivirati simulaciju ekspozicije, iako njen efekat više nema praktično nikakvog smisla, samim tim što će u nastajanju konačnog snimka učestvovati bljesak koji u merenje nije uračunat. No, to nije novost i većina korisnika nikad i neće biti u situaciji da im ovaj nedostatak zasmeta. Mi smo ga ipak pomenuli, ako ni zbog čega drugog, ono zbog potencijalnih kupaca kojima to jeste bitna stavka.

Autofokus u LV modu je dugo bio problematičan za sve DSLR-ove, a Canon je isti počeo da rešava u prethodnoj generaciji, kada je tržištu ponudio hibridni fokus, koji se sastoji iz rešenja na nivou senzora i softverskog algoritma koji njime upravlja. Na žalost, odlučeno je da ova napredna tehnologija ne bude ponuđena i na 1200D, tako da su potencijalni kupci ovog aparata u startu uskraćeni za brz autofokus u LV-u. Iz tih razloga, AF u LV-u na Canonu 1200D je na nivou koji ni po čemu nije odmakao od prethodnika, EOS-a 1100D, koj je star pune tri godine.

Pojasnićemo problematiku za one koji u isti nisu upućeni: Pošto se ogledalo u LV režimu nalazi u gornjem položaju, glavni AF senzor je onemogućen u vršenju funkcije, pa je jedini način fokusiranja potpuno nezavisan i poznat kao „kontrastni fokus“ (Contrast Detection Auto-Focus, u daljem tekstu – CDAF; na aparatu označen kao AF-Live). Izvodi se korišćenjem glavnog senzora, a radi na principu merenja kontrasta, pomeranjem fokusne ravni do postizanja maksimalne oštrine na prelazima, odnosno kontrasta na različito obojenim površinama u kadru. Odlikuje ga visoka preciznost, jer se tokom pomeranja fokusne ravni non-stop uzorkuje stepen kontrasta, te zauzima pozicija na kojoj je on najveći. Negativne osobine nisu nepoznanica, a tiču se slabe brzine, kao i prilične kolebljivosti u uslovima lošeg osvetljenja. Takođe, ovakav bazičan CDAF je upotrebljiv mahom za statične scene, pa će svako pomeranje u kadru uglavnom rezultovati „lutanjem“ fokusa, napred/nazad. Brzina CDAF-a na EOS-u 1200D je primetno iza one koju nude Canon aparati sa hibridnim fokusom. Sam proces fokusiranja se izvodi u odnosu položaj grafički prikazanog pravougaonika (fokusnog polja), koji je na ekranu moguće pomerati kursorskim tasterima, skoro do samih oboda kadra.

Kao i mnogi drugi aparati današnjice i Canon 1200D poseduje Face Detection fokusni metod, čiji algoritam efikasno prepoznaje do 35 lica u kadru i fokusno polje pozicionira u odnosu na njih. Prioritet imaju lica bliža aparatu, a o upotrebljivosti nećemo trošiti previše reči, osim činjenice da je ova vrsta fokusiranja ipak primerenija upotrebi na kompakt aparatima. U svakom slučaju, za neobavezno fotografisanje, možda i može biti upotrebljivo.

Ukoliko postoji potreba za bržim fokusom, Canon u svim klasama nudi i mogućnost korišćenja klasičnog, faznog fokusa, označenog kao Quick AF. Čini to na vrlo jednostavan način – nakon pritiska okidača na prvo koleno, ogledalo biva privremeno spušteno, fokusni sistem izvrši fokusiranje i istovremeno se vraća u prvobitni položaj, nakon čega je spreman za okidanje. U trenutku pritiska okidača na prvo koleno, na glavnom displeju na trenutak nestaje prikaz (tzv. blackout), srećom vrlo kratko, pa će ukupna brzina u LV režimu biti daleko veća, nego u AF-Live modu, iako ne treba zaboraviti da je ovo i bitno bučniji način rada. Kada je ovaj mod fokusa aktivan u LV-u, na displeju su prikazane i AF tačke, baš kao i u tražilu, a selekcija se vrši na identičan način.

Posebna poslastica u LV režimu je manuelni fokus. Nevažno da li je u pitanju želja za većom preciznošću ili nedostatak AF na nekom manuelnom objektivu, manuelni fokus u LV režimu je prava pesma. Ogroman značaj dobija u eri videa, a kvalitetan displej, iako nevelike rezolucije, omogućava uzornu preciznost čak i bez dodatnog uvećanja. U slučaju rada sa stativa, uvećanje od 5 i 10x će uoštravanje učiniti izuzetno preciznim, a fokusnu ravan je i tada moguće pomerati u kadru. Kako uvećanje utiče na prikaz, možete videti na snimku:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti sukcesivnim pritiskanjem Disp komande:

Prikaz parametara u LV režimu

Pomoćna mreža za kadriranje je dostupna u dve varijante, a može biti i isključena:

Pomoćna mreža u LV režimu

VIDEO

Nakon relativno ograničenog video moda na EOS-u 1100D, nismo očekivali značajan pomak u novoj generaciji. Ipak, iako ne drastično unapređen, video mod na Canonu 1200D je ipak bolji od onog na prethodniku. Ako ni zbog čega drugog, ono barem zbog fullHD (1080p) rezolucije, koja na starom modelu nije bila na raspolaganju.

Proporcije video zapisa su standardnog odnosa 16:9, a ponuđeno je nekoliko rezolucija: Najveća, fullHD (1080p, tj. 1920 x 1080) dostupna je u 24, 25 ili 30fps, u progressive scan-u (tehnika iscrtavanja svake pojedinačne linije frejma), odnosno 720p (1280 x 720) u 50, odnosno 60fps, u zavisnosti od toga da li je izabran PAL ili NTSC standard. Pored ovih, ponuđena je i jedna 4:3 VGA rezolucija (640 x 480 piksela), koja se može snimati brzinom od 25 ili 30fps, takođe progressive.

Zapis se enkoduje simultano u MPEG-4 (H.264) formatu, varijabilnim bitrate-om, zajedno sa nekomprimovanim mono PCM zvukom u 16-bita i 44KHz i pakuje u MOV kontejner. Kao i na ostalim aparatima, video je ograničen na maksimalnih 4GB u komadu, zbog limita koji nameće FAT32 fajl sistem, korišćen na memorijskim kontrolerima današnjih aparata. U sprezi sa kvalitetom kompresije koju izvodi enkoder, to omogućava snimanje do 12 minuta u maksimalnoj rezoluciji, odnosno do 30 u najnižoj. Varijacije su moguće u zavisnosti od uslova snimanja, pretežno svetla. U uslovima kada je osvetljenje loše, aparat će forsirati upotrebu viših ISO vrednosti, a time će i količina šuma uticati na veći izlazni fajl.

Kontrola snimanja je unapređena. U odnosu na praktično nikakvu, kakva je “krasila” EOS 1100D, svako unapređenje bi bilo veliko, ali je ono na 1200D dovelo aparat praktično u ravan sa EOS-om 700D, ako izuzmemo kontinualni fokus, stereo zvuk i još neke pikanterije skupljeg modela. Kontrola parametara je moguća u potpuno manuelnom i automatskom modu. ISO vrednost se može setovati u rangu od ISO 100 do 6400, ručno ili automatski.

Zvuk je, na žalost, ostao na ograničenom nivou. Snimanje se izvodi 16-bitno, semplovanjem u 44HKz, a zapisuje nekompresovano u PCM formatu. Snimanje zvuka može biti isključeno ili povereno internom mono-mikrofonu, čiji je ulazni signal poveren automatskoj, kontinualnoj kalibraciji ulaza (tzv. Auto Gain Control), pa će aparat sam odlučivati kada je i koliko potrebno pojačati ulazni nivo. Kako konektor za eksterni mikrofon ne postoji, interni će uglavnom hvatati i sve parazitne zvuke, poput zvuka fokusnog sistema (u slučaju da posegnete za uslugama CDAF-a, što toplo preporučujemo za izbegavanje), stabilizacije objektiva i sličnog.

Ostatak mogućih podešavanja obuhvata sve predefinisane i naknadno kreirane kolorne stilove, balans bele, uklanjanje vinjeta za objektive u internoj bazi, pa i Auto Lighting Optimizer i Highlight Priority opcije. Uklanjanje šuma, zbog procesorske zahtevnosti, nije podržano u toku snimanja video zapisa, pa je u slučaju takvih potreba moguće osloniti se isključivo na obradu u postprocesu.

U režimu pregleda je moguće vršiti neke osnovne zahvate nad video materijalom, poput mogućnosti bazičnog trimovanja (seckanja) snimljenog video materijala i zapisivanja pod drugim imenom na karticu, tako da original ostaje netaknut. Zgodna mogućnost za instant obradu bez preteranog ulaženja u detalje, koju će pozdraviti početnici i svi oni koji žele instant rezultate, bez uključivanja namenskog softvera na računaru. Iako zvanično upustvo navodi memorijsku karticu klase 6 kao funkcionalni minimum, mi preporučujemo da to nikako ne bude kartica sporija od klase 10.

BLIC

Interni blic Canona 1100D je svojevremeno unazadio ono što je nekada nudio EOS 1000D, a 1200D je samo nastavio trasiranu stazu prethodnika. Tako je njegov vodeći broj (Guide Number; GN) i dalje 9.2 na ISO100, iako bi po logici stvari upravo na jeftinijem aparatu interni blic trebao biti snažniji, jer je i procenat vlasnika koji se u ovoj klasi odlučuju za eksterni blic – srazmerno manji. Ugao koji bljesak pokriva je 17mm, a vreme punjenja je prosečno dve sekunde. Može biti korišćen isključivo u E-TTL II režimu, kada je snaga određena automatski, korišćenjem informacija sa svetlomera, a moguća je i kompenzacija u rasponu od ±2 EV, u koracima od 1/3 ili 1/2 blende. E-TTL II režim podržava Evaluative i Average mod merenja snage bljeska. Manuelni mod nije podržan.

U situacijama sa malo svetla, blic može biti korišćen umesto nedostajuće AF-Assist lampe, serijom kratkih bljesaka, kojima dosvetljava scenu i olakšava fokusiranje nezavisno od izabrane AF tačke.

Podrška za eksterne bliceve važi za sve E-TTL/E-TTL II kompatibilne modele. AF-assist se na eksternom blicu vrši posebnom IC lampom, čija je pomoć znatno efektnija, a privlači mnogo manju pažnju. Ukoliko se kompenzacija podešava na samom blicu, ona ima prioritet nad podešavanjem u aparatu, što može značiti u praksi, budući da Canon nije predvideo postojanje posebne komande za podešavanje stepena kompenzacije na samom telu.

Maksimalna brzina sinhronizacije bljeska, nezavisno od toga da li se koristi interni ili eksterni blic, ograničena je na 1/200, dok se u modu prioriteta blende može postaviti na 1/60, 1/200 ili automatski određenu. Specijalne funkcije, poput Flash exposure bracketing (FEB) - višestruko okidanje sa unapred definisanim nizom bljesaka različitog inteziteta, ili Multi flash, serijsko okidanje izabranim intezitetom, određenom učestalošću, može biti korišćeno isključivo sa eksternim blicevima i pod uslovom da su kompatibilni. Iako sistemska podrška postoji, najnovije bliceve sa radio okidanjem je moguće koristiti u vrlo ograničenom obimu. Sinhronizacija udaljenog blica pomoću Canon ST-E3 RT okidača ili odgovarajućeg eksternog blica, će biti ograničena na svega 1/100, a nisu dostupne ni High-Speed sinhronizacija, kao ni okidanje grupa bliceva.

Kao i kod svih Canon aparata, odgovarajući set posebnih podešavanja (Custom Functions, C.Fn) raspoloživ je u odeljku opcija namenjenih blicu. I dalje izaziva blagu konfuziju pri prvom susretu, pa je preporučljivo konsultovati uputstvo pre nego što se upustite u detaljno prilagođavanje.