Canon EOS 1200D, Test

TEST KIT OBJEKTIVA

Test kit objektiva, iako deluje kao jedan od najlakših za sprovođenje, zapravo smatramo jednim od težih. Razlozi su brojni, a samo neki od njih su oličeni u tome da objektivi nikad ne mogu dati istovetan rezultat u različitim atmosferskim uslovima, a pogotovo onda kada ni svetlo nije identično. Dodatno, gro objektiva može pokazati izvrsne perormanse na bliskim distancama, a da istovremeno na distancama koje se interpretiraju kao “beskonačno” (i na objektivima su označene simbolom ∞) potpuno razočaraju. Zbog toga je naredni test nije rađen u studijskim uslovima i kao takvog ga ne treba pošto-poto uzimati kao apsolutnu referencu. Različiti primerci istog modela objektiva mogu dati različite rezultate, ali ne u meri da odstupe iz opsega tolerancije, sve dok su tehnički ispravni. Poznata scena nam pruža dovoljno veliku radnu distancu, tako da možemo isprovocirati sve mane optičkih sklopova testiranih objektiva:

Prilog: JPEG snimci u punoj rezoluciji – 18-55 IS II (ZIP; 125 MB), 55-250 IS II (ZIP; 144 MB)

Ovaj put na testu nemamo više objektiva čija se namena preklapa, već su tu jedan standardni zum, od ranije poznati Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II i jeftini i popularni telezum Canon EF-S 55-250mm f/4-5.6 IS II. Test ne obuhvata drugi standardni zum oznake EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 III, pošto je njegova optička konstrukcija u potpunosti identična ovde testiranoj, optički stabilisanoj verziji objektiva. Objektivu koji će biti i najčešći pratilac novog aparata, dajemo prednost:

CANON EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II

Ne očekujemo neke naročite fluktuacije u kvalitetu, u odnosu na ono što nam je ovaj objektiv priredio u ranijim testovima. Posebno zbog toga što je u međuvremenu dobio i svog naslednika sa STM motorom. Bez obzira na to, pogledajmo kako se taj objektiv nosi sa novim aparatom.

Prvo ćemo proveriti prisustvo lateralnih hromatskih aberacija, koje su vizuelno najupadljivija optička manjkavost. Kako su iz samo njima znanih razloga, glavni i odgovorni iz Canona izbacili automatsku korekciju hromatskih aberacija iz EOS-a 1200D, s naročitim žaljenjem konstatujemo da je jedini način za njihovo uklanjanje, korišćenje RAW formata i naknadna obrada. Evo kako to izgleda u praksi:

Da bi hromatske aberacije bile lakše uočljive, isečke smo uvećali na 200% originalnog snimka. Na njima se vidi da Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II pati od jačeg prisustva lateralnih hromatskih aberacija, koje razlažu kolorni spektar na komponente i na taj način utiču na krajnji kvalitet snimka. Ukoliko su uniformne, tj. relativno ravnomerne na celom kadru, u obradi se uklanjaju relativno lako. Međutim, uslov za to je, kako smo maločas već naveli, RAW format. Određene korekcije su moguće i u JPEG-u, ali znatno je teže izvesti ih i često iza takvih zahvata ostaju i određene kolorne deformacije. Teško je objasniti porive za uklanjanjem jedne ovako korisne korekcije, posebno što znači upravo onima koji retko posežu za naknadnom obradom – laicima.

Kada je oštrina u pitanju, pogledaćemo kako se objektiv kotira na nekim uobičajenim vrednostima žižnih daljina i otvora blende, a više detalja možete pronaći u priloženim arhivama (u uvodu poglavlja), gde je ponuđen set snimaka na svim kombinacijama žižnih daljina i otvora blende.

Prvo ćemo videti kako se ovaj objektiv pokazao na najširih 18mm, širom otvorene blende (f/3.5):

Oštrina u centru je solidna i to je jedna od stvari koja nas je oduševila prilikom prvog susreta sa ovim kit objektivom. Od mana u centru primećujemo blage konture longitudinalnih (uzdužnih) hromatskih aberacija (poznatih još i kao „purple fringing“), a koje su relativno retke na objektivima male svetlosne moći. Oštrina na periferiji nije baš zapažena, mada to nije neobično za najveći otvor blende, pa ćemo pogledati koliko se rezultat popravlja zatvaranjem na f/5.6:

Oštrina u centru se minimalno povećala, tragovi longitudinalnih hromatskih aberacija su isčezli, a rast oštrine se primećuje i na pefiferiji kadra. Pojačan je i mikrokontrast, što pogoduje boljem renderu detalja. Najširi deo opsega često ume biti i optički najslabiji. Zbog toga ćemo pogledati da li se i koliko situacija popravlja kada zumiramo na 24mm:

Nema sumnje da je oštrina u centru dodatno napredovala, a isto se može reći i za periferiju kadra, mada je ona i dalje daleko od one u centru. Sledeći korak je 35mm:

Oštrina je prestala da raste, mada realno nismo ni očekivali bolje, jer je ovo i inače dosta solidno i za skuplju klasu, a kamoli za objektiv ovog ranga. S druge strane, oštrina na periferiji je mogla barem još malo da se popravi, s obzirom da pokazuje vidljiv zaostatak za centralnom. Naravno, nije to ništa novo kod zum objektiva, pogotovo najjeftinijih, pa su ove zamerke više da ukažu na ono što je normalno i očekivano na ovakvim objektivima. Poslednji stepen uvećanja – 55mm:

f/5.6 na 55mm predstavlja i maksimalan otvor blende za tu žižnu daljinu, ali to svejedno nije dovoljno da opravda iznenadni pad oštrine, kako u centru, tako i na periferiji kadra. Osim oštrine, imamo i pad kontrasta, što nije baš poželjno, ali kako je sve pomenuto vidljivo tek na maksimalnim uvećanjima, smatramo da neće previše smetati onima kojima je objektiv pretežno namenjen. Za slabu oštrinu na periferiji baš i nemamo opravdanja – ona je morala biti veća, ali tako je oduvek. Jedino rešenje je ulaganje u ozbiljniju optiku čim se nakupi dovoljno iskustva i prevaziđu mogućnosti najjeftinijeg objektiva.

Ostalo je još samo da pogledamo uticaj difrakcije na oštrinu ovog objektiva. Difrakcija se javlja na malim otvorima blende i rezultat je prelamanja svetlosti na obodima listića blende. Ispoljava se vidljivim padom oštrine, nezavisno od dela kadra koji se posmatra, a lako se uočava na blendama manjim od f/11. Na sledećem snimku ćemo uporediti kako izgleda snimak napravljen na f/5.6, u poređenju sa snimkom na f/16. Ostali ključni parametri su identični:

Osim pada oštrine, na isečku desno se može videti i jasan pad kontrasta. Da bi difrakcija bila izbegnuta u realnoj eksploataciji, sve što je potrebno uraditi je izbegavanje otvora blende manjih od f/11, osim u situacijama kada je važno postići veće prostiranje polja dubinske oštrine (DOF).

Na kraju, i pored toga što je u međuvremenu praktično penzionisan, Canon EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II zaslužuje našu preporuku. Ona nije bezrezervna, jer se na polju njegovih optičkih performansi može štošta unaprediti, ali ako je u pitanju kupovina tek prvog objektiva, u periodu koji se svodi na upoznavanje sa novom spravom, ovaj objektiv može biti i više nego što potencijalnom korisniku bez dovoljno iskustva može zatrebati.

CANON EF-S 55-250mm f/4-5.6 IS II

Nekako u istom duhu kao i kratki standardni zum, Canon EF-S 55-250mm f/4-5.6 IS II se nudi u paketu duplog kita sa EOS-om 1200D, bez obzira što je na tržištu već neko vreme prisutan i njegov naslednik sa step motorom (sufiks STM, od „Stepper motor“). Ovo je pre svega efikasan način uštede i mogućnost približavanja jednog solidnog početničkog sistema, širim narodnim masama.

Svesni smo da je scena, budući da je prilagođena testiranju mahom standardnih zumova, dosta nepodesna za ovaj tip objektiva, ali kako bismo održali kontinuitet testiranja i na delu prikazali šta se tačno dobija ovim rasponom u istoj situaciji, odlučili smo da je za potrebe ovog telezuma ipak ne menjamo. Opet ćemo krenuti istim redom, prvo proveravajući prisustvo lateralnih (poprečnih) hromatskih aberacija:

I pored 200% uvećanja kojem smo podvrgnuli isečke kako bi smo jasnije uočili pojavu CA (CA; Chromatic Abberations), jeftini telezum uspešno odoleva i ispoljava ih tek u tragovima. Na vertikalnim konturama ih možete primetiti kao veoma tanke linije zelene, odnosno ljubičaste boje, a u obradi se uklanjaju u potpunosti, bez ikakvih poteškoća. Još jednom napominjemo da je velika šteta što su se u Canonu odlučili da izostave automatsku korekciju CA sa spiska novina novog aparata, jer bi to bio pun pogodak i najveća pomoć upravo grupi korisnika kojoj 1200D teži.

Odmah prelazimo na proveru oštrine i kontrasta. Počinjemo od najširih 55mm i širom otvorene blende (f/4):

Oštrina u centru obećava. Možda nije najbolje što se može videti, ali je sasvim pristojno za jedan objektiv najnižeg cenovnog ranga. Pogled na periferiju ipak otkriva neke manjkavosti, pa njena oštrina nije ni blizu centralne. Obično se zatvaranjem blende na manju vrednost može korigovati i periferna oštrina, pa ćemo to proveriti na f/5.6:

Oštrina u centru je nešto veća, kontrast je ostao isti, a periferija je vidno bolja, kako oštrinom, tako i većim kontrastom. Ujedno, vinjetiranje je ublaženo, pa snimak deluje konzistentnije na celoj površini. Zumiramo u blago tele-područje i dovodimo objektiv do 70mm:

Uz zadržanu centralnu oštrinu, periferna se vidno poboljšala, što deluje ohrabrujuće, a pomalo i neočekivano. U nadi da će se trend nastaviti, zumiramo do 100mm:

Centralni deo kadra prati oštrinu prethodne žižne daljine, a isto se može reći i za periferiju kadra. Centralni deo raspona na dosta objektiva važi i za najbolji. Proverićemo da li će se nešto promeniti na 135mm:

Stepen uvećanja je već prilično povećan, ali se oštrina nije bitnije menjala. Kako je i na prethodnim žižnim daljinama bila sasvim solidna, smatraćemo odličnim uspehom ako se ovo stanje zadrži do kraja. Na 200mm se već bližimo graničnoj vrednosti:

...ali se i pored toga objektiv dobro drži i ne pokazuje znake posustajanja u centralnoj regiji kadra. Na žalost, periferna oštrina pokazuje izvestan zaostatak i pad kontrasta. Dolazimo i do maksimalnog dometa objektiva, 250mm:

Objektiv je na žalost ispratio nepisano pravilo da na krajnjem dometu raspona obično dolazi do primetnog pada oštrine i kontrasta. Kako u centru, tako i na periferiji kadra. Srećom, raspon je dovoljno velik da postoji rezerva, pa je i dalje moguće dobiti dovoljno uvećan kadar, a istovremeno izbeći pad oštrine. U svakom slučaju, ako ne težite perfekcionizmu (a kupovina objektiva ove klase defacto diskvalifikuje perfekcionizam iz jednačine), ni tih 250mm neće biti neupotrebljivo, ali ih treba izbegavati u situacijama gde je nivo detalja kritična stavka.

Ostalo nam je još da proverimo uticaj difrakcije kod ovog objektiva, a učinićemo to poređenjem istovetnih isečaka iz snimaka urađenih na f/5.6, odnosno f/16:

Uticaj difrakcije je jasno vidljiv, što je i normalno, pošto ova pojava nije produkt objektiva, već zakona fizike. Osim pada oštrine, uzrokovala je i pad kontrasta. Da bi difrakcija bila izbegnuta u realnoj eksploataciji, neophodno je izbegavati otvore blende manje od f/11, osim u situacijama kada je važno postići veće prostiranje polja dubinske oštrine (DOF).

Brz obzira što je u pitanju model koji više nije najnoviji i poseduje naslednika, smatramo EF-S 55-250mm f/4-5.6 IS II izuzetnom kupovinom, jer je za taj cenovni rang zaista teško naći mu alternativu. Sjajne optičke performanse, solidna izrada i tačan fokus, glavne su odlike ovog minijaturnog zum objektiva, a zamerke je nepotrebno iznositi, jer one ne bi bile svrsishodne čak i da je objektiv skuplji nego što jeste. U duplom kitu sa EOS-om 1200D je posebno zanimljiv baš onima koji kupuju svoj prvi DSLR, jer prelazak sa tipičnog kompakt ili čak ultrazoom aparata čini dosta lakšim. Baš kao i mali EF-S 18-55mm f/3.5-5.6 IS II, i Canon EF-S 55-250mm f/4-5.6 IS II zaslužuje sve preporuke.