Canon EOS 1200D, Test

fotoTEST

Uz opravdanu strepnju da smo vam konačno dosadili testiranjem različitih varijacija istog senzora, ipak ćemo preći na novo poglavlje članka – praktičan test. Bez obzira što smo ovaj senzor mnogo puta testirali, našli smo se u situaciji da komparacija sa druga dva aparata može biti zanimljiva, jer do sada takve nije bilo. Ili možda jeste? Teško je više i zapamtiti...

Elem, pređimo na stvar. Canon 1200D ćemo u nizu različitih testiranja uporediti sa prethodnikom, modelom 1100D i direktnim konkurentom, Nikonom D3300. Interesantno je da poređenje sa prethodnikom praktično imamo u testu EOS-a 100D, kada smo naivno pomislili da je taj model tačka iza koje neće biti naslednika 1100D. O, kako smo se prevarili i poverovali da je Canon rešio da raskrsti sa starom poslovnom politikom.

Dakle, test se, kao i uvek, sastoji od snimaka načinjenih u studijskim, ali i vanstudijskim uslovima, pri čemu su na svim aparatima korišćeni referentni objektivi. Na Canonu je to EF 50mm f/1.4 USM, dok je na D3300 upotrebljen AF-S 50mm f/1.4G. Tehnika obrade RAW snimaka je identična, a detalji su navedeni svuda gde je to bitno. Pa, krenimo redom...

DETALJI, RAW

Praktični deo testa počinjemo pričom o detaljima. Pošto je RAW neprikosnoveni i primarni format na DSLR aparatima, što se posebno odnosi na situacije koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija, na njemu će biti težište testa. Dok JPEG ponajviše zavisi od kvaliteta internog procesiranja, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade.

Studijska scena koju smo eksploatisali i u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR), podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor narušavanja detalja), i primenjen istovetni stepen oštrenja. Temperatura svetla je postavljena na 2850K, izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Canon 1200D ćemo uporediti sa istovetnim snimcima sa prethodnika, Canonovog 1100D, kao i sa konkurentskim Nikonom D3300, koji će mnogima biti i glavna dilema prilikom izbora. Obično poredimo senzore relativno sličnih rezolucija, a ovo je u dužem periodu prvo poređenje senzora veoma različitih rezolucija. Nikon D3300 poseduje senzor čija je rezolucija tačno dvostruko veća od one koju nudi Canon 1100D, a 1200D se nalazi negde u sredini. Da li se ta sredina može nazvati zlatnom? Videćemo.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: 1200D, 1100D, D3300

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje: 

Prvo što smo primetili su razlike u osetljivosti senzora, iako su snimci dobijeni istim parametrima i postavkom scene. Pošto je kontrolni uzorak potvrdio da varijacije zbog vremenske distance u kreiranju snimaka nisu validne i ulaze u okvir tolerancije, ostaje nam samo da konstatujemo da je snimak sa D3300 korektno eksponiran, dok su oni sa Canona u zaostatku za oko 0.3EV. Ovakve razlike se često javljaju u testovima, pa nema mesta čuđenju.

Kada govorimo o detaljima, može se videti ono što smo i očekivali: Nikon D3300 je definitivno najbolji u ovoj disciplini, sa veoma finim renderom detalja, mikrokontrastom i kolornim prelazima koji su odlično balansirani. I dok se na drugom i trećem isečku ne može dati bog-zna-kakva prednost Nikonovom pulenu u odnosu n 1200D, na prvom je prednost u detaljima vidljiva i golim okom, što nesumnjivo dokazuje da je za ovaj stepen detalja AA filter prosto bilo neophodno ukinuti.

Kada 1200D uporedimo sa prethodnikom, EOS-om 1100D, situacija je takođe sasvim očekivana. 50% veća rezolucija se mora odraziti na beleženje detalja, a na priloženim isečcima se to može i potvrditi. Na svakom od tri isečka se jasno vide mogućnosti senzora u novom aparatu, a one su najizraženije na prvom i poslednjem isečku. Problem sa tom prednošću novog aparata je u tome što je i stari svojevremeno dobio zastareli senzor, pa je i njihovo poređenje adekvatno za period od pre 4-5 godina.

Da bismo iz jednačine koliko toliko eliminisali čistu rezolucijsku prednost, uradićemo normalizaciju u oba smera. Najpre ćemo snimak starog modela dovesti na rezoluciju novog, tehnikom ekstrapolacije, uz filtriranje koje je optimizovano za uvećanje:

Isti stepen uvećanja otkriva drastično veće razlike, zbog toga što je tehnikom ekstrapolacije teško dobiti bilo šta više od prostog nagomilavanja piksela. Iako se čini besmislenim, ovaj zahvat se obilato koristi prilikom štampe na većim formatima, pa je ovakva komparacija itekako utemeljena u realnoj upotrebi. Ukoliko bismo iole veći print uradili sa istovetnim fotografijama sa oba aparata, Canon 1200D bi bio u jasnoj prednosti, nezavisno od toga da li te razlike nekom znače ili ne.

Ostaje nam da pogledamo kako stvari stoje kada se normalizacija obavi u kontra smeru, interpolacijom snimka EOS-a 1200D na rezoluciju starijeg aparata (12MP):

Vrlo često se i u ovakvoj situaciji senzori veće rezolucije pokažu vidljivo boljim, međutim, ovde je rezultat prilično izjednačen. Canon 1100D je sada na svom terenu i novom modelu ne dopušta da se pokaže u najboljem svetlu. Teško je uočiti bilo kakvu prednost novog aparata, bez obzira na inicijalno veću rezoluciju, i bez obzira što je i sama interpolacija urađena uz filtriranje prilagođeno smanjenju rezolucije.

Pošto su studijski snimci urađeni u strogo kontrolisanim uslovima, kao takvi izostavljaju čitav niz sporednih uticaja, koji nepovoljno mogu uticati na razlučivost senzora i/ili objektiva. Zbog toga ćemo pogledati kako se ovaj model snalazi u jednoj svakodnevnoj situaciji, koja nije kontrolisana i koja ponekad podrazumeva niz potencijalnih problema – od nepovoljnog svetla do slabe atmosferske prozračnosti. Zatim ćemo uporediti istovetne isečke razvijenog RAW-a nasuprot JPEG-a iz aparata, što će ujedno biti i uvertira za sledeće poglavlje testa:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

Za razliku od Nikona koji se u par poslednjih generacija svojski potrudio kako bi JPEG-u poklonio zasluženu pažnju, Canonov JPEG je pristojan, ali sa i dalje jasnom kvalitativnom razlikom u odnosu na nativni format senzora. Naravno, očekivano je da nivo detalja, pogotovo onih u senci i na najsvetlijim partijama, budu bulje zabeleženi u RAW formatu. Očekivano je i da RAW mnogo više materijala nudi i na polju obrade. Ali, teksture i mikrokontrast bi u JPEG formatu za današnje pojmove morali biti bolji nego što jesu. Ako bismo faktičko stanje stvari morali da ilustrujemo brojkama, barem odokativno, rekli bismo da JPEG format jedva prebacuje 50% nominalne rezolucije koju senzor pruža. Do pre par godina je ovakav odnos među formatima bio uobičajen. Međutim, danas bi to moralo da se menja, jer su i procesori, a i memorijske kartice dovoljno brzi da to isprate.