Canon EOS 1200D, Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost senzora da zabeleži što širi opseg tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je i problem suženog dinamičkog raspona (u daljem tekstu – DR), koji je na digitalnim senzorima i dalje slabiji u poređenju sa filmom, ali sa tendencijom ka sve manjim i manjim razlikama. Najčešće se javlja kada fotografišemo izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa pude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu.

Radi pojednostavljenja postupka, iskoristili smo našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznom ISO rasponu – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponiran sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK (ZIP; 140 MB)

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostom nadoknađivanju eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Za razliku od njih, preeksponirani su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bi kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Pogledajmo kako se senzor u Canonu 1200D snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“:

Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende

Uvid u niz od 13 snimaka (iz arhive priložene iznad) otkriva kakav je dinamički raspon poznatog Canon CMOS-a. Do sada smo ga testirali nebrojeno puta i uvek su varijacije bile u granicama tolerancije. Naravno, u nadi da će Canon nešto promeniti makar ispod haube, test uporno ponavljamo od aparata do aparata i, na žalost, ni EOS 1200D nije izuzet sa spiska „ponavljača“. Definitivno je samo prepakovan.

Kao i kod većine drugih CMOS senzora, podeksponiranje za jednu blendu ne pruža nikakav trag kojim bi se takav zahvat dao prepoznati. Pojačani kolorni šum se lako uklanja bez zaostalih posledica, a tonalitet i kolorit scene ostaju netaknuti. Slično se može reći i za 2EV podeksponirani snimak, a trend se delimično menja tek na -3EV, kada je rast kolornog šuma progresivan, premda ga je i dalje moguće relativno lako ukloniti. 4EV podeksponiranja dodatno pojačava prisustvo šuma, kako je i očekivano, ali se sada javlja i određeno prisustvo plavih kolornih nijansi, pretežno u tamnijim partijama snimka. Uklanjanje u obradi je još uvek moguće, ali uz određeno oštećenje kolorita. Malo, ali ipak primetno. Dobru opštu eksponiranost snimka aparat zadržava i na -5EV, s tim da je prisustvo šuma već toliko da ga je izuzetno teško ukloniti, posebno bez „ožiljaka“ koji iza takve redukcije ostaju. 6EV podeksponiranja postaju već ozbiljan problem, pošto je najveći deo tamnih partija trajno izgubljen u kolornom visokofrekventnom šumu primarno plave nijanse. Oporavak nije svrsishodan i upotrebljivost je nemoguće postići niti čišćenjem, niti interpolacijom u bilo kom stepenu. 7 i 8EV podeksponiranosti je apsolutno nedostižan cilj za ovaj senzor. Baš kao što smo isto mogli videti i u nekim prethodnim testovima, na ovom nivou se već ne može govoriti o prisustvu šuma, već o odsustvu svega onoga što čini fotografiju. Celom scenom dominira gust šum u svega dve boje – nijansama plave i magente, pri čemu se glavni motiv fotografije jedva nadzire... pogotovo na -8EV.

Sve u svemu, za svakodnevnu upotrebu ovakve ekstremne vrednosti nemaju skoro nikakav značaj, ali valja znati da konkurentski Nikon ovde ima drastično drugačiji pristup i objektivno gledano – bolji krajnji efekat. Ako neko više voli – upotrebljiviji. Naime, Canon senzor više nastoji da održi referentnu eksponiranost. Kalibracija senzora je preciznija u slučaju većih devijacija u eksponiranju, pa se ukupan tonalitet sve vreme održava na nominalnoj vrednosti. To rezultuje skoro savršenom eksponiranošću, nezavisno od stepena podeksponiranja, ali i užasno naglim rastom destruktivnog kolornog šuma. Najpre u tamnijim partijama, a daljim podeksponiranjem i na ostatku snimka. Kod Nikona je situacija bitno drugačija. Njegovo nastojanje održanja nominalnih vrednosti eksponiranja traje mnogo kraće i počinje da pokazuje posustajanje već na -5 EV. Na -8EV snimak izgleda kao da je u obradi nadoknađeno tek 4, dok na -8 izgleda kao da je nadoknađeno tek 6.5EV. Ipak, ono što je nadoknađeno, vidno je čistije i upotrebljivije od Canonovog postignuća na ovom polju, pa možemo reći da je Nikon svoj domaći zadatak bolje odradio, iako se direktne zasluge trebaju uputiti kompanijama koje obezbeđuju senzore... pre svih Sony i Toshiba korporacijama.

Svetliji deo spektra je, kao i uvek, mnogo veći problem za sve senzore. Srećom, Canon u uslovima preeksponiranja održava daleko manji zaostatak u odnosu na konkurenciju, pa se može reći da je u boljoj poziciji nego u slučaju podeksponiranja. Sa snimkom preeksponiranim za +1EV, nakonadnim potamnjivanjem za istu vrednost dobijamo efektivnih ISO 50, a ovu tehniku svi današnji aparati prolaze bez većih problema. Snimci su odlično balansirani, savršeno čisti i čak bi se mogli redovno koristiti za dobijanje „glatkih“, uniformnih površina. Ako prostora za obradu ima i ako scena ne uključuje prevelik kontrast, namerno preeksponiranje može doneti određene prednosti na konačnom snimku. Za +2EV se to već ne može reći – identičan stepen izgubljenih informacija kao na konkurentskom Nikonu, govori da Canon ovde ne zaostaje praktično ni jedan procenat, ali to i dalje ne može da anulira činjenicu da je jedan mali, ali ipak uočljiv deo scene trajno izgubljen. Rekli bismo da ukupan postotak ne prelazi više od 0.5-1%, ali ne treba prenebregnuti to da se ovaj procenat ne može uzeti kao univerzalan, već je u pitanju specifičnost konkretne scene. Kako je svaka scena praktično unikatna, tako će i procenat izgubljenih informacija varirati. +3 EV donosi još složeniju situaciju. Vidno deformisan kolorit u iole svetlijim nijansama i trajno izgubljene informacije na oko 4% snimka, čine ovaj snimak vrednim tek ovakve analize. U praksi je praktično neupotrebljiv, jer je za razliku od situacija sa podeksponiranjem, preeksponirane (tzv. „pregorele“) partije skoro nemoguće zamaskirati, a da to ne pređe granicu klasičnog retuširanja. Bez želje da pogledamo i rezultat +4EV, ipak smo to uradili i bez bilo kakvog iznenađenja ustanovili da učinak na unapređenju gornjeg dela dinamičkog raspona teži apsolutnoj nuli. Ako uporedite +4EV snimke sa 1200D i one koji se nalaze u prilogu testa Nikona D3300, možete primetiti gotovo identičan trag pregorelih svetlih partija. Procenat izgubljenih informacija deluje nevelik, ali je zapravo u pitanju katastrofa. Oko 8-9% nedostajućih informacija možda deluju kao sitnica, ali kao što smo maločas već objasnili – ako na jednoj ovakvoj, kontrolisanoj sceni, aparati pokažu ovaj stepen gubitaka, u nekoj realnoj, praktičnoj situaciji, efekat može biti samo još gori. S toga se može zaključiti da je DR kod nekih proizvođača mnogo napredovao na donjem delu skale, ali da napredak u onom zahtevnijem, gornjem, praktično ne postoji. Čini se da će analogni film još dugo dominirati na ovoj strani skale.

Ostaje nam da još pogledamo kako se Canon 1200D kotira u tehnici simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“ tehnici. Ovaj zahvat se često koristi kada određeni zadatak zahteva kraće vreme ekspozicije, bilo da je u pitanju neka akcija ili fotografisanje iz ruke, a količina svetla ne dozvoljava korišćenje neophodnih parametara. Tada se obično pribegava ovm zahvatu, kada se podeksponiranjem snimka na maksimalnoj baznoj vrednosti ISO raspona za određenu vrednost, može nadomestiti nedostajuća osetljivost senzora. Konkretno, ako ISO 6400 podeksponiramo za jednu blendu, dosvetljavanjem u obradi dobijamo ISO 12800. Kako Canon 1200D več poseduje dotičnu ISO vrednost, krenućemo od podeksponiranja za dve blende i softverski simuliranih ISO 25600:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 2 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 18MP, 12MP, 6MP, 2MP

Ne bi bilo prvi put da kažemo kako je ISO 25600 mogao bez ustezanja biti ponuđen kao dodatna vrednost u aparatu, a to ovde definitivno jeste slučaj. Iako smo u ISO testu ocenili da je i ISO 12800 ponekad problematična osetljivost za ovaj senzor, činjenica je da se uz nešto pažljive obrade, čak i iz softverski dobijenih ISO 25600 ponešto može dobiti. Interpolacija na niže rezolucije donosi dodatna poboljšanja, a jedini problem mogu biti najtamnije nijanse, koje su nepovratno izgubljene.

Probaćemo podeksponiranje za 3 EV i na taj način dobijenih ISO 51200:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 18MP, 12MP, 6MP, 2MP

Za Canonov vremešni APS-C ovo već postaje ozbiljan problem. Kolorit je na granici pucanja, tamne partije su već dobrano načete, a niskofrekventni šum je nemoguće zamaskirati bilo kakvim tehnikama redukcije. Prisustvo neodređenih nijansi magente i plave je teško suzbiti, pa je jedini izlaz selektivna desaturacija. Nakon nekoliko stepena interpolacije, konstatujemo da ISO 51200 nije vredan truda, te da mu je teško naći primenu čak i za dokumentarne svrhe.

Bez naročitog entuzijazma pristupamo i poslednjem stepenu, -4EV i simuliranih ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 3 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 18MP, 12MP, 6MP, 2MP

Ovde vidimo tačno ono što smo i slutili – sada već nema potrebe ni govoriti o slabom očuvanju kolorita. Kolornih informacija ima tek toliko da se fotografija ne može nazvati crno-belom. Monohromatskom, pak, itekako može, budući da celim snimkom upadljivo dominira kombinacija magenta tonaliteta i zaglušujućeg šuma svih frekvencija. O očuvanosti tamnih partija nema potrebe trošiti reči, pa ovaj stepen podeksponiranja ne zaslužuje bilo kakvu ocenu, a kamoli prelaznu. Srećom, ovo je test koji najveći broj korisnika nikada neće biti u prilici da isproba na delu, pa ukoliko sebe vidite kao prosečnog fotoamatera bez aspiracija ka testiranju ekstrema, nemate razloga da ovoj poslednjoj fazi testa dinamičkog raspona, pridajete previše značaja.