Canon EOS 1200D, Test

ISO TEST, RAW

ISO test, nekadašnji ponos Canon CMOS senzora od 18MP, polako postaje njegov teret. U godinama unazad, čak nekoliko proizvođača je ukrstilo mač sa Canonovim proizvodima i neki su uspeli da popularni senzor skinu s trona. Osim činjenice da je konkurencija i sama na tom polju učinila mnogo, ne treba zaboraviti da je upravo Canon, tj. njegovo nečinjenje, uticalo na ovakav epilog.

Kako smo u mnoštvu testova već pokazali ISO potencijal ovog senzora, sada ćemo ga ponoviti više reda radi, nego što za tim postoji realna potreba. Opet je RAW format prvi na probi, studijsku scenu nismo menjali, a oštrenje, koje negativno utiče na ispoljavanje šuma, isključeno je. Isključena je i bilo kakva redukcija šuma, tako da isečci demonstriraju maksimalnu moguću količinu šuma koju senzor pokazuje.

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade (s leva na desno – Canon 1200D, Canon 1100D, Nikon D3300):

Opet prvo primećujemo jasno veću osetljivost Nikon senzora, koja u ovom slučaju znači i dodatnu prednost Nikonovog pulena. Naime, za isti nivo eksponiranosti je na Nikonu potrebno manje svetla nego na 1200D, što u konačnom skoru znači da je u startu obezbeđeno manje prisustvo šuma. Ako na to dodamo i činjenicu da se na priloženim isečcima Nikon i inače nešto bolje (mada minimalno) nosi sa šumom, titula pobednika je apsolutno jasna.

Do ISO 1600, sva tri aparata pokazuju sličnu količinu šuma, bez jasne prednosti bilo kojeg od njih. Na ISO 3200 već se pomalja izraženije prisustvo kolornog šuma, a pošto je njegova frekventnost na nivou piksela manje/više ista kod svih aparata, Nikonov rezultat dobija najvišu ocenu, budući da zbog veće nominalne rezolucije ima daleko teži zadatak. Isto se može reći i za komparaciju Canona 1200D i 1100D – na prvi pogled je količina šuma na njihovim isečcima jednaka, ali ne treba zaboraviti da je na nivou piksela i dalje teže kontrolisati šum na većoj, nego na manjoj rezoluciji. ISO 6400 već pokazuje određene probleme na sva tri senzora, pa se na isečcima svakog od njih mogu uočiti tzv. “vrući” pikseli, čija osetljivost nije pojačana proporcionalno u skladu sa ostalima, te bivaju prikazani kao manje mrlje jarkih boja. Bez obzira na to, Nikon D3300 je i dalje u liderskoj ulozi sa oko pola blende čistijim rezultatom. ISO 12800 je dostupan samo na novija dva aparata, a nije iznenađenje što ni jedan, ni drugi ne briljiraju. Kolorni šum, i to posebno onaj niskofrekventni, koji je i najupadljiviji, grubo devastira fine konture i čini snimke neupotrebljivima za namenu koja nije dokumentarne prirode.

Iskoristićemo priliku da aparate uporedimo i na vanjskoj sceni, pošto se neretko dešava da se senzori ponašaju drugačije u vanstudijskim uslovima:

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade (s leva na desno – Canon 1200D, Canon 1100D, Nikon D3300):

Nije prvi put da na snimcima urađenim na otvorenom, međusobni odnos ispoljavanja šuma bude drugačiji nego što smo imali prilike da vidimo u studiju. Obično se u takvim situacijama desi da dva suparnka zamene mesta ili se razlike potru. Međutim, ovde je na delu nešto pomalo neočekivano. Lidersku poziciju u borbi sa šumom poneo je najstariji među aparatima, Canon EOS 1100D. Naravno da nije nikakva alhemija u pitanju, već praktičan dokaz u prilog tvrdnje da se ponašanje senzora može menjati u zavisnosti od uslova rada. Baš zato je nemoguće reći da neki senzor uopšte ne valja ili da je uvek savršen.  Da smo u ovakvoj situaciji mogli da biramo alat s kojim ćemo snimati, očigledno bi to bio Canon 1100D. Naravno, da ne bi bilo ishitrenih zaključaka, još jednom ćemo ponoviti da se ova scena, za razliku od studijske, snima u nekontrolisanim uslovima, što znači da ju je nemoguće baždariti, niti kalibrisati tako da krajnji rezultat bude uvek identičan. Korišćeni parametri jesu isti, ali nije ista atmosferska prozračnost, nije ista ni temperatura i to je, kao što se iz priloženog može videti, dovoljno da poremeti ranije utvrđenu hijerarhiju.

Canon 1100D svoju malu prednost održava na celom rasponu od 1600 pa do (za njega maksimalnih) 6400, dok se međusobni odnos 1200D i D3300 tek malo razlikuje od pređašnjeg. I dalje se može reći da D3300 bolje kontroliše šum, ali je to lako uočiti tek na poslednje dve vrednosti.

Kao i uvek, na kraju RAW ISO testa ostavljamo i par primera snimaka koji su u obradi očišćeni od šuma. Pošto da potencijal uklanjanja šuma ne zavisi samo od njegovog prisustva, već i od dinamike senzora, uvek je zanimljivo isprobati do koje se mere snimci mogu „peglati“, a da to minimalno naruši detalje na fotografiji. Naredni primeri su snimljeni u RAW formatu, potom uzdržano obrađeni u Adobe Camera RAW-u i na kraju snimljeni u više različitih rezolucija. Na taj način se može videti i uticaj uklanjanja šuma i interpolacije:

Canon EF 50mm f/1.4 USM @50mm f/8, ISO 6400, (ACR NR): 18MP, 12MP, 6MP, 2MP



Canon EF 50mm f/1.4 USM @50mm f/8, ISO 12800, (ACR NR): 18MP, 12MP, 6MP, 2MP



Canon EF 50mm f/1.4 USM @50mm f/8, ISO 12800, (ACR NR): 18MP, 12MP, 6MP, 2MP