Nikon D850, Test
DINAMIČKI RASPON
Dinamički raspon (u daljem tekstu – DR) važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora, a predstavlja sposobnost beleženja što šireg opsega tonova. Kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.
Za razliku od malih, „kompakt“ aparata sa malim senzorom, aparati sa velikim senzorom (a opet, među njima i malobrojni kompakti) fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške prilikom određivanja ekspozicije ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je izostanak bljeska blica u kritičnom momentu ili fotografisanje izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa bude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Bez obzira na okolnosti, širi DR će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu.
Još jednom smo iskoristili našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na standardnih ISO 100 (iako ovaj put on ne važi za bazni, važno je zbog komparacije sa ostalim modelima), ali ipak ponovili snimanje i na baznih ISO 64, kako bismo uvideli šta niža bazna osetljivost donosi u pogledu dinamike. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu osetljivost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponirani sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod, kako za testirani aparat, tako i za rivale u testu. Raspon je izabran asimetrično zbog tendencije digitalnih senzora da su više okrenuti ka donjem delu skale.
Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:
ISO ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: D850 (ZIP; 224 MB), D810 (ZIP; 176 MB), EOS 5Ds (ZIP; 360 MB)
Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem snimaka, a sastoji se u prostoj nadoknadi eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Ukoliko je podeksponiran za 2EV, potrebno je nadoknaditi te dve blende itd.
Uporedili smo kako izgledaju snimci sa sva tri aparata, nastali u istim uslovima, sa istim parametrima snimanja za sva tri modela. Prvi korak je, kao i uvek, podeksponiranje za -1EV. Rezultat je očekivan, kao i uvek, nijedan moderan senzor nema ni najmanjih problema sa ovako malim podeksponiranjem. Svi detalji su očuvani, sa gotovo nepostojećim šumom. Na -2EV, histogram Canon-ovog snimka je malo više pomeren ulevo, što je posledica nešto slabije osetljivosti. Uzgred, osetljivost ova tri senzora je u većoj ravnoteži, nego što je to inače slučaj. Obično Nikonove senzore odlikuje bitno veća osetljivost. No, vratimo se na temu… Canon ispoljava diskretan kolorni šum, ali takav da ga je uz minimum truda moguće u potpunosti neutralisati. Komparacija D850 sa prethodnikom je malo drugačija. Primećujemo da D810 poseduje suptilno čistiji snimak u tamnim partijama, te da D850 postaje bolji, kada se osetljivost spusti na baznih ISO 64. Situacija se na -3 EV ni malo ne komplikuje, pa poredak ostaje identičan, sa D810 koji predvodi po pitanju otpornosti na kolorni šum, D850 koji ga prati i 5Ds na začelju. Angažovanje ISO 64, baš kao i u prethodnom slučaju, dovodi do prednosti D850 nad ostala dva, s tim da i D810 poseduje isti adut.
Na -4 EV obično pravimo presek stanja, pa će tako biti i ovaj put:
Podeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, dosvetljavanjem za 4 blende
Poredak ostaje isti, s tim da su međusobne razlike sve veće. D810 na ISO 100 i dalje jeste u prednosti nad D850, s tim da se u jednačinu ubacuje još jedan negativan atribut – kolorna primesa. Magentno-plavičasta nijansa, koja dominira tamnim partijama snimka nastalog na D810, još uvek je diskretna i ne kvari opšti utisak, ali se dâ lako primetiti, kada se uporedi sa snimkom D850. Na ISO 64 – stara priča… jasno čistiji rezultat sa D850 i još veća razlika u odnosu na EOS 5Ds. U ovom trenutku ta razlika iznosi skoro 2 EV, s tim da Canon ima nešto većih problema sa dominacijom plavih nijansi u tamnim partijama.
Sa -5 EV već prelazimo fiktivnu granicu, koja skoro hirurški odvaja upotrebljive od neupotrebljivih snimaka. Barem je do sada tako bilo. Ovaj put, D850 se i dalje dobro drži. Kako na ISO 64, tako i na ISO 100. Kolornog šuma ima, ali je i dalje veoma dobro kontrolisan i relativno lak za naknadno uklanjanje. D810 već trpi prve znake bendinga uzrokovanog kolornim šumom, ali to nije ništa naspram onoga čime nas je častio Canon 5Ds. Njegov zaostatak je sada zaokružen na 2 EV. Na -6 EV se situacija ne menja, osim što sva tri senzora stagniraju po pitanju kvaliteta. Na snimku sa D850 (i sa ISO 64, a da ne pominjemo ISO 100), počinju da se pomaljaju prvi “vrući” pikseli, koji ukazuju na granične vrednosti pojačanja signala. U normalnim okolnostima oni nisu vidljivi, ali se dešava da se pojave kada se praktikuje veoma ozbiljan “push” proces ili kada se koriste najviše ISO vrednosti softverskog tipa.
-7 EV donosi dodatnu degradaciju, kako po pitanju prisustva “vrućih” piskela, tako i po pitanju deformacije kolorita. On je, bez sumnji, i dalje najbolji na Nikonu D850, dok 5Ds i dalje čuva svoj zaostatak. D810 u ovom trenutku, ako izuzmemo potenciranje nepostojećeg kolorita u tamnim partijama, preuzima vođstvo, jer i dalje drži histogram u okvirima prihvatljivog. Na -8 EV, konačno se i D850 predao po pitanju kolorita, dok je 5Ds prešao granice apstraktnog. Skoro da više i nema detalja i kontura, na osnovu kojih bismo prepoznali originalnu scenu.
Prelazimo na drugi deo tonalne skale, analizom „pull“ procesa, kada se iz preeksponiranih snimaka izvlače detalji, te na taj način postižu softverske ISO vrednosti ispod bazne. Budući da sva tri aparata već nude ISO50, ne očekujemo neka iznenađenja na samog početku.
I baš kao što smo i pretpostavili, +1 EV ne predstavlja čak ni laki trening, jer su sva tri modela posao odradila rutinski. Kratko konstatujemo, pa prelazimo na +2EV. To bi bilo ISO 25, što nijedan od modela ne poseduje. Ipak, D850 i D810 su svega za 1/3 EV daleko od toga, sa svojih ISO 32. Oba Nikona tako i reaguju. Snimci su 99% očuvani, sa tek ponekim pikselom, koji deluje „oštećeno“ u odnosu na referentni snimak. I baš kao što smo u prošlosti više puta konstatovali, senzori koji se pokažu lošima u jednom delu opsega, obično budu drugačiji u drugom. Takav je slučaj sa EOS-om 5Ds, koji je prva dva snimka odradio na vrhunskom nivou.
+3 EV vrši veliki pritisak na sva tri senzora, ali se mora priznati da su odoleli i sačuvali najveći deo kadra netaknutim ili sa veoma diskretnim gubicima. Naplata dolazi samo tren kasnije, kada na +4EV sva tri aparata naglo posustaju i prepuštaju najsvetlije partije nemilosti:
Preeksponirani snimak za 4EV, naknadno izvučen u obradi, potamnjenjem za 4 blende
Opet se ponavlja mnogo puta ponovljen zaključak da, ma koliki napredak bio u pogledu ukupnog dinamičkog raspona, on je uvek proširen ka tamnijem delu skale. Ako dobitaka u svetlijem delu tonalnog opsega i ima, on je veoma mali, te gotovo neprimetan. Tako dolazimo do jedne apsurdne konstatacije, da će digitalni senzor očigledno još dugo kaskati za analognim filmom po pitanju dinamike u svetlijim tonovima, jer je evidentno da je dovoljno veoma malo prevideti prejak kontrast i u potpunosti izgubiti fine teksture, pa čak i čitave partije na snimku čiji je jedan deo izrazito svetlih nijansi. Pozadina ove priče je uglavnom jasna, ali se čini da proizvođači veoma malo (ako uopšte) rade na rešavanju ovog fenomena. Nadoknada nedostajućeg svetla jeste korisna, u to nema sumnji, ali smo sigurni da jedan nemali broj fotografa itekako vidi poentu unapređenja i ovog zapostavljenog aspekta proširenja dinamičkog raspona.
Idemo dalje. Tehnika simuliranja nedostajućih ISO vrednosti, tzv. „push“, uvek je aktuelna. Praktikuje se uvek kada svetla nema dovoljno, a raspon ponuđen u aparatu ne obezbeđuje dovoljno prostora za rad. U tom slučaju se bira najviša vrednost baznog ISO raspona (u slučaju Nikona D850, to je ISO 25600) i onda podeksponira za onoliko blendi, koliko je potrebno da bi se postigla odgovarajuća dužina ekspozicije. Ovu tehniku ima smisla koristiti samo za vrednosti koje su nedostupne, pa bi na D850 to bile vrednosti iznad 102400, budući da je ona već dostupna u aparatu. Zbog toga ćemo pokušati da izvršimo korekciju snimka dobijenog na ISO 25600, podeksponiranog za 3 EV, pri čemu rezultujući snimak može proći kao softverskih ISO 204800:
Softverski dobijenih ISO 204800, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 45MP, 24MP, 12MP, 6MP
Visoka rezolucija u kombinaciji sa solidnim ISO performansama, ne pogoduje uvek dinamici na najvišim vrednostima baznog ISO raspona, pa se sa D850 ponavlja situacija koju smo videli na prethodniku. I kao što smo i tada konstatovali, nekada sjaj u jednom domenu, mora na neki način biti kompenzovan u drugom. Zbog toga se D850 nije proslavio simuliranjem nedostajućih ISO vrednosti, što u neku ruku može ukazivati i na to da proizvođači danas u startu nude maksimalni mogući raspon, bez mnogo rezerve. Ipak, ni ovakav domet nipošto ne možemo smatrati slabošću. Nikon D850 se pokazao skoro pa savršenim, s obzirom na rezoluciju i ISO performanse koje nudi, a koje su i same po sebi dovoljno impresivni aduti za preporuku.