Nikon D850, Test

TELO

Nikon D850 svojim izgledom prati dizajn prethodnih generacija, sa tek nekom razlikom po pitanju prisutnih elemenata.

Tek minimalno manjih dimenzija u odnosu na pređašnje (146 x 124 x 79mm) i nešto veće mase (1005 grama), u rukama deluje solidno, ali i dalje relativno nezgrapno, premda to u ovoj kategoriji ne predstavlja naročit hendikep. Telo je izrađeno od legure magnezijuma, što ukazuje na održan visok stepen robusnosti, a još viši stepen zaptivenosti garantuje funkcionalnost u svim vremenskim prilikama. Naravno, potapanje u vodu i dalje nije na spisku dozvoljenih uslova rada,  pa je za takve specifične potrebe neophodno nabaviti namensko podvodno kućište.

Nikon D850, parcijalni presek*

Šematski prikaz zaptivnih tačaka odlično ilustruje koliko je truda uloženo da bi se obezbedila otpornost na loše uslove rada, bilo da se radi o vlažnoj atmosferi, kiši ili prašini:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na D850*

Zavesica je opet deklarisana na nadprosečnih 200.000 okidanja, što prevazilazi većinu aparata ove cenovne klase. Naravno, ne znači da će zavesica toliko i izdržati, ali daje osećaj pouzdanosti. U praksi se može desiti da realno postigne i dosta manje, ali neretko i mnogo više od deklarisanog broja okidanja.

Nikonova istrajnost na kompatibilnosti sa svim objektivima u F-bajonet izvedbi često služi kao naročit ponos ove kompanije. Međutim, ponekad to insistiranje pravi svojevrsnu konfuziju oko određenih funkcionalnosti, pa je za konkretne kombinacije telo-objektiv neophodno konsultovati originalno korisničko uputstvo (dostupno na pretposlednjoj strani testa). Prosto nabrajanje ovde ne bi bilo svrsishodno, a detaljnije upuštanje u tu materiju daleko prevazilazi okvire ovog testa.

Kao i svi Nikon aparati više klase i D850 poseduje internu elektro-mehaničku podršku za automatski fokus na starijim objektivima bez sopstvenog motora. To znači da aparat poseduje mikro-motor i tzv. „šrafciger“, kojim se obezbeđuje ova mnogima omiljena funkcija i time otvara mogućnost korišćenja veoma starih objektiva.

 

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Senzor D850, kao i u slučaju prethodnih generacija ove klase Nikona, predstavlja najvažniji element novog modela. Novi CMOS senzor, poreklom iz Sony pogona, spada u tzv. BackSide Illuminated tip senzora, čija tehnologija omogućava znatno efikasnije prikupljanje svetla, a time i podizanje lestvice kvaliteta prikupljenih informacija.

Dimenzije senzora od 35.9 x 23.9mm svrstavaju ga u 35mm standard (tzv. „pun format“, odnosno Full-frame), iz čega proizilazi i FOV (Field-Of-View) faktor 1.0x, što u prevodu znači da objektivi nakačeni na ovaj aparat imaju baš onaj raspon i širinu projekcije, kakva je i navedena u njihovim karakteristikama. Iako proizveden u Sony pogonima, senzor se vodi kao produkt Nikonovog projektnog tima, a to podrazumeva ništa manje od vrhunskih performansi, praktično u svim domenima.

Maksimalna rezolucija doseže 45.4 MP (precizno 8256 x 5504 piksela), pri čemu se može računati na maksimalnu moguću količinu detalja, budući da D850 nastavlja politiku izostavljanja AA/LP (Anti-Aliasing/Low-Pass) filtera, koji prvenstveno služi za prevazilaženje problema moiré efekta, karakterističnog za Bayer matricu kolornih ćelija. Senzor nudi 14-bitni A/D konvertor i bazni ISO raspon koji, baš kao i kod D810, predstavlja unikat u ovoj veličinskoj klasi senzora. Kreće od veoma niskih ISO 64 i dobacuje do 25600 u koracima od 1/3 EV, dok su softverski proširene vrednosti dostupne u rasponu od ISO 32 do 50 i ISO 51200 do 102400, čime novi aparat dozvoljava veoma fleksibilnu upotrebu, dok god rezolucija ne predstavlja teret. Čak i tada, Nikon D850 nudi relativno jednostavno rešenje, korišćenjem RAW zapisa u dve niže rezolucije, što je opcija koju ovaj proizvođač sve češće nudi. Ovako niske početne vrednosti posebno pogoduju onima kojima su ND filteri omiljeni alat, a koji će sa D850 bitno lakše postizati veoma duge ekspozicije, sa bitno manje šuma i drugih nepoželjnih pojava, kao što je prisustvo određenih kolornih primesa.

Novi Nikon CMOS od 45.4 MP, proizveden u Sony-ju*

Nikon D850 je počašćen najnovijim izdankom centralnog procesora – Expeed 5. Ovaj procesor donosi još veća poboljšanja na polju uštede energije, što je više nego efikasno pretočeno u odličan odnos uštede i boljih performansi. Poboljšani video, neke funkcionalne novine i povećana brzina rada u svim segmentima, nešto je što će primetiti svi koji su imali iskustva sa prethodnikom.

Mozak sistema - Nikon Expeed 5*

Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i zaštitnog filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX-D aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Sistem merenja svetla (ili narodski rečeno „svetlomer“), ponovo je unapređen, tako da D850 ovu komponentu deli sa D500 i D5. U pitanju je TTL RGB senzor od čak 180.000 piksela, koji je sposoban da vrši merenje u rasponu od čak -3 do 20 EV, što znači da je sposoban da korektno proceni potrebno trajanje ekspozicije čak i sa ekstremno malo svetla! Zadužen je kako za određivanje ekspozicije, tako i za jačinu bljeska blica u i-TTL režimu rada.

Režima merenja svetla ima četiri. Kao i uvek, poseban akcenat je stavljen na „3D Color Matrix metering III“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa G, D i E objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu. Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø8, ø12, ø15 i ø20mm; ili uprosečena vrednost 75% središnjeg dela kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 12mm. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 4mm (1.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački. Četvrti režim merenja nismo imali puno prilika da vidimo, iako nam je poznat upravo sa Nikon aparata. Radi se o Highlight-weighted modu koji akcenat stavlja na najjače osvetljene partije u kadru, tj. očuvanju istih. Drugim rečima, svetlomer će žrtvovati sve ostalo, kako bi neke delove snimka spasio od pregorevanja. Razmislimo li na kratko, ovo je i sasvim logično rešenje, budući da su pregorele partije generalno i najkomplikovanije za oporavak u obradi.

U slučaju da fotograf preferira određene korekcije u merenju svetla, u Custom funkcijama je na raspolaganju opcija Fine tune optimal exposure, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje pravilno odmerenog trajanja ekspozicije.

Poznat od ranije - TTL 180k-pikselni RGB senzor merenja svetla*

Na funkciju „virtuelnog horizonta“ smo već navikli u ovoj klasi Nikona, a namenjena je lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u dve ose, nezavisno od orjentacije aparata, što znači da će asistirati u poravnjanju neželjenog naginjanja po horizontalnoj osi, ali i azimuta – ugla koji uzdužna osa objektiva zaklapa u odnosu na tlo, nezavisno od položaja aparata. Prikaz virtuelnog horizonta u tražilu ili na glavnom displeju, u režimu živog prikaza, možete videti na sledećim ilustracijama:

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i  na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Novi AF sistem nosi oznaku Multi-CAM 20K i predstavlja derivat istog sistema predstavljenog u paketu sa high-end modelom D5. Radi se o sistemu faznog fokusa, čiji senzor poseduje čak 153 fazne AF tačke, od kojih je čak 99 krstasto (osetljivo i po horizontali, jednako kao i po vertikali). Nažalost, nisu sve ponuđene tačke podesive, pa je za selekciju dostupno ukupno 55 tačaka, dok ostale imaju ulogu pomoćnih, a koriste se u svim situacijama, zavisno od komunikacije na relaciji AF sistem <> svetlomer. Novi AF senzor je operativan od minimalnog otvora blende f/8, a raspon delovanja je od -4 do +20EV, što ga smešta u red najsposobnijih za loše svetlosne uslove.

Multi-CAM20K TTL, novi AF modul sa 153 tačaka od kojih je 99 krstastog tipa*

AF tačke su raspoređene tako da fokusnim poljem pokrivaju veliki deo kadra. To u praksi nije tako upečatljivo kao u slučaju APS-C modela D500, ali je i dalje impresivno. 60% po širini i 35% po visini je sasvim pristojna pokrivenost za jedan FF fotoaparat! Kako to u praksi izgleda, zajedno sa rasporedom krstastih tačaka i u varijanti sa svih 153 ili ograničenim brojem od 15 AF tačaka, možemo videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz rasporeda AF tačaka, kao i osetljivosti u zavisnosti od otvora blende

Nikon je poznat kao vredan pionir kada su inovacije na polju autofokusnih sistema u pitanju, pa nije ni čudo što i novi Multi-CAM 20K nastavlja tu tradiciju i uz prosto fokusiranje, nudi i veoma naprednu koordinaciju sistema autofokusa sa sistemom zaduženim za merenje svetla. Ova saradnja utiče kako na preciznost, tako i na agilnost, ali i na automatski izbor aktivnih AF tačaka, ukoliko za tim ima potrebe. Naime, D850 će s lakoćom prepoznavati lica u kadru (kao i ljudsku kožu generalno, ukoliko lica zauzimaju tek manji procenat površine kadra) i njima davati prioritet u svakom režimu koji aparatu prepušta prednost izbora AF tačaka.

Autofokusnih modova ima dva, što je uobičajeno za Nikon DSLR-ove ove klase. Pojedinačni fokusni mod (AF-S; Single-Servo AF) fokusiranje izvodi jednokratno, po komandi korisnika, a u trenutku kada se okidač pritisne na prvo koleno. Da bi korekcija fokusa bila izvedena, neophodno je ponoviti fokusiranje. Drugi fokusni mod (AF-C; Contiuous-Servo AF) izvodi izoštravanje kontinualno, dok god se okidač (ili namenski AF-ON taster) drži pritisnutim na prvom kolenu, te je na taj način pogodan za praćenje pokretnih objekata u kadru.

Izbor aktivnih AF tačaka je malo kompleksnija oblast. Svaki napredniji aparat raspolaže sa čitavim nizom metoda izbora AF tačaka, pa nije ni čudo što ih Nikon D850 nudi čak osam! Ukoliko fotograf preferira potpunu kontrolu nad situacijom, klasičan Single-point AF će biti više nego logičan izbor. On omogućava slobodan izbor jedne od 55 aktivnih AF tačaka:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Kontrola je potpuna, ali zahteva i određenu verziranost u izboru odgovarajuće AF tačke, a posebno volju za rekadriranjem, jer nekada promena jednostavno nije opcija. Izbor tačaka se vrši ručno, a izabrana AF tačka ostaje aktivna dok god korisnik ne odluči da je promeni. Ovaj režim važi za najkorišćeniji na gotovo svim DSLR aparatima, a u praksi je jednostavan za korišćenje i više nego pouzdan.

Kada je scena dinamična, sa potrebom za veoma brzim reakcijama, polje dinamičke selekcije tačaka (Dynamic-Area AF) je dosta podesnije i lakše za upotrebu, jer se za praćenje koristi skup AF tačaka, koje funkcionišu kao ograničeno polje automatskog fokusa. Dynamic-Area se nudi u četiri varijante, a njihove međusobne razlike se svode na broj angažovanih AF tačaka. Inicijalno korisnik bira samo jednu od njih, dok ostale, koje okružuju izabranu, angažuje sam aparat, obezbeđujući veću preciznost i lakše praćenje mete u kadru. Što je scena zahtevnija, to je preporučljivije angažovati i više AF tačaka. Minimum je 9, od kojih je jedna primarna, a ostale su pomoćne:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

Sledeća varijanta dinamičke zone upošljava 25 AF tačaka, od kojih je 9 raspoloživo za automatsku selekciju:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 25 AF tačkom

Ukoliko se objekat u kadru kreće brže, dinamičko polje je moguće proširiti na 72 AF tačke, od kojih je 25 dostupno za direktnu selekciju:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 72 AF tačaka

A ukoliko ni to nije dovoljno, moguće je osloniti se na svih 153 tačke, odnosno 55 podesivih:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 153 AF tačaka

Nikon D850 raspolaže i sa metodom grupne selekcije tačaka, kada se ručni izbor aktivnih tačaka vrši pomoću jedne tačke, da bi u fazi fokusiranja aparat angažovao i sve one koje okružuju inicijalnu, kako bi izbegao situacije da fokusno polje „pobegne“ ispred ili iza željenog objekta. U situacijama sa dosta jednoličnih površina u kadru ili kada prosto nije lako održati poziciju fokusa samo pomoću jedne tačke, grupna selekcija može biti od velike pomoći:

Group-area AF, fokusno polje sa 5 AF tačaka

3D-Tracking je pogodan za postizanje slobodnije i kreativnije kompozicije, za lakše praćenje nepredvidivih, a opet dovoljno krupnih objekata u kadru. Spada u sistemski najkompleksnije oblike autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja svetla. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izabranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C), jer definicija njegovog postojanja upravo to i podrazumeva:

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,
dinamičkom promenom tačaka

Automatski metod selekcije (Auto-Area AF) najviše podseća na način fokusiranja kakav nam je poznat sa skromnih kompakt aparata ili čak mobilnih telefona. Algoritam upošljava sve raspoložive AF tačke i na osnovu drugih podešavanja, određuje prioritete u kadru, te fokus podešava prema njima. Ukoliko se u kadru nalaze ljudska lica ili koža, algoritam će se neizostavno odlučiti za njih. Ukoliko ih pak nema, najbliži objekti u kadru će dobiti prioritet. Zavisno od kadriranja, svako okidanje može proizvesti drugačiji efekat, a kako to u praksi (kroz optičko tražilo) izgleda, može se videti sa ilustracije ispod:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

Nikon D850 nudi širok izbor opcija namenjenih boljoj i preciznijoj kontroli autofokusnog sistema, a one između ostalog obuhvataju i mogućnost deaktivacije svakog pojedinačnog metoda selekcije tačaka (izuzev Single-Point AF), način i trenutak okidanja u zavisnosti od trenutka potvrde fokusa, funkciju prepoznavanja lica u 3D-Tracking metodu selekcije, način prikaza AF tačaka i tome slično.

Poslednjih godina smo navikli da napredni AF sistemi poseduju funkciju kalibracije, pa nije iznenađenje što je nudi i D850. Međutim, kuriozitet u vezi sa AF Fine-Tune funkcijom na novom Nikonu je u tome što je ona predviđena da funkcioniše automatski, bez potrebe da korisnik određuje da li je fokus dovoljno dobar ili nije i za koliko ga je koraka potrebno korigovati! Naime, koristeći se režimom živog prikaza, Nikon D850 je u stanju da iskoristi njegovu besprekornu tačnost, te da poredeći poziciju fokusnog polja (tj. fokusnog mehanizma na objektivu), detektuje i grešku, tj. otklon u odnosu na fazni AF sistem. Na taj način, aparat može potpuno samostalno da odredi stepen korekcije i upiše ga u odgovarajuću listu, koja može da zabeleži kalibraciju za maksimalno 20 objektiva!

U praksi, nije sve baš idealno, jer niti je kontrastni fokus (CDAF) baš toliko bezgrešan, niti je automatika sposobna da predvidi baš svaku devijaciju koju objektiv može uneti u jednačinu. S obzirom da Nikonov sistem autokalibracije za sada nije sposoban da zabeleži više različitih fokusnih distanci zasebno, kao ni žižnih daljina u slučaju zum objektiva (kao kod npr. Canon aparata), kvalitet ovakve kalibracije je diskutabilan, budući da različiti uslovi rada mogu dati i različite rezultate, pa se kalibracija ipak ne svodi na par sekundi, kako tvrde marketinški pamfleti. Dodatno, za kalibraciju se koristi isključivo centralna AF tačka, pošto algoritam podrazumeva međusobnu konzistentnost ostalih. Kako god bilo, ovo je veoma, veoma korisna mogućnost i nadamo se da će biti dodatno ispolirana u bližoj budućnosti… da barem neko vreme uživamo u preciznom faznom fokusu, dok ga pod naletom MILC sistema, kontrastni i hibridni u potpunosti ne penzionišu.

TRAŽILO

Tražilo je, barem kada su osnovne karakteristike i obim informacija u pitanju, ostalo isto. S obzirom da je još od prve generacije serije D8xx tražilo bilo izvanredno, nije ni realno za očekivati neko drastično poboljšanje. U pitanju je optičko tražilo veoma svetlog prikaza, bazirano je na pentaprizmi, pokriva 100% prikaza kadra, a stepen uvećanja iznosi 0.75x. Eyepoint, tj. najveća udaljenost oka od tražila sa koje je moguće sagledati celokupan prikaz, nije naročito veliki i iznosi 17mm, što bi u nekim situacijama moglo da zasmeta onima koji koriste naočare. Kad smo već kod naočara, treba pomenuti i da je dioptriju tražila moguće podesiti u rasponu od -3 do +1m-1, točkićem na njegovom desnom boku. Polugica namenjena zatvaranju tražila je još uvek tu i služi za suzbijanje nekorektnog merenja prilikom rada sa stativa, budući da upliv svetlosti kroz tražilo može uticati na tačnost svetlomera.

Kada govorimo o prikazu, Nikon već godinama nudi transparentni LCD film u tražilu, kojim se na vizir projektuju AF tačke u zavisnosti od izabranog broja, moda i režima fokusiranja. Tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i granične linije kadra, za svaki od predefinisanih formata (osim standardnog 36x24 razmere 3:2, tu je i 30x24 razmere 5:4, a zatim i 1.2x i 1.5x krop (DX), oba u 3:2 odnosu stranica). U samom viziru se projektuju i precizni markeri elektronskog poravnanja za obe ose. Naravno, neizostavni deo prikaza su i svi potrebni parametri snimanja, smešteni na uobičajenu poziciju, ispod same projekcije kadra. Prikaz parametara je ponovo poveren modernoj OLED (Organic LED) tehnologiji. Kako sve to izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji:

Optičko tražilo Nikona D850

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Kao i mnogo puta do sada, praksa je da se osnovna ideja rasporeda komandi u okviru iste serije modela ne menja previše, pa ne čudi što je D850 poneo veoma sličan raspored elemenata u odnosu na prethodni D810, sa izuzetkom onih elemenata koji su izostavljeni sa spiska raspoloživih, kao što je recimo interni blic.

Gledano spreda, sasvim levo, tik iznad rukohvata, nalazi se prednji kontrolni točkić, kojim se manipuliše osnovnim parametrima poput ekspozicije i otvora blende, ali i mnogim drugim funkcijama, kada se koristi u kombinaciji sa ostalim komandama na telu. Prostor između rukohvata i bajoneta ovaj put nije opremljen AF-assist lampom, pa se za pomoćno svetlo može koristiti jedino IC lampa sa kompatibilnog eksternog blica. Sadašnja LE dioda služi jedino za signaliziranje odloženog okidanja. Neposredno do bajoneta se nalaze dva funkcijska tastera (označeni kao Pv i Fn1), kojima se po želji može dodeliti funkcija, izborom iz liste predefinisanih opcija. Veoma su korisni, jer mogu drastično olakšati pristup često korišćenim opcijama, mada lista nije neograničena.

Desna strana je takođe vrlo slična prethodnim aparatima. Skroz gore, nedaleko od oznake modela, nalazi se BKT komanda za sukcesivno okidanje različitim parametrima (bracketing). U blizini je dvodelni gumeni poklopac sa dva konektora. Gornji je PC-Sync (po ISO-519 standardu) konektor za priključivanje spoljne rasvete, dok je donji, 10-pinski, namenjen daljinskom okidaču ili GPS modulu za geotagovanje fotografija. Do samog bajoneta se nalazi poznati taster za odbravljivanje objektiva u cilju skidanja sa tela, a malo ispod je poluga za izbor autofokusnog moda. Polugom se u dva položaja bira između automatskog ili ručnog fokusiranja (isti efekat se postiže i prekidačem na objektivima), dok je u njenom središtu taster za promenu metoda fokusa.

Gornja strana aparata nedvosmisleno ukazuje na ciljnu grupu korisnika, jer nudi direktne komande za praktično sve bitne parametre, te ne nudi klasičan selektor modova. Središte je rezervisano za ISO-518 papučicu blica, ali ne i interni blic. On je u ovoj klasi po prvi put izostavljen. Na kućištu prizme se nalaze i odvojeni kanali za levi i desni interni stereo mikrofon, a tik uz tražilo je i točkić za podešavanje dioptrije istog. Levo od kućišta prizme se nalazi kružni selektor režima okidanja, u čijem su središtu još četiri tastera. Od režima okidanja je ponuđeno sve što može zatrebati: jednokratno okidanje (Single frame; S); dva rafalna režima (sporiji Countinous Low-Speed; CL, kojem se broj frejmova može prilagoditi i brži Continous High-speed; CH, koji okida maksimalnom brzinom). Tu je i Quiet Shutter Release (Q), kojim se postiže znatno tiše okidanje, budući da se ogledalo vraća u prvobitni položaj tek kada okidač bude otpušten, kao i njegova kontinualna verzija (Qc); Self-timer je svima poznat režim rada namenjen odloženom okidanju, a ono može biti podešeno odgovarajućom opcijom u meniju. Poslednji režim je Mirror-Up (Mup), a odnosi se na poseban režim okidanja za posebne prilike kada je potrebno maksimalno suzbiti podrhtavanje aparata (npr. za veoma duge (Bulb) ekspozicije). Nešto ispred točkića za izbor režima okidanja je i njegov pridruženi taster, čija je svrha onemogućavanje nehotične promene režima okidanja – da biste promenili režim, potrebno je simultano pritisnuti ovaj taster i onda okrenuti točkić.

Ranije pomenuta četiri tastera u središtu točkića obuhvataju nekoliko često korišćenih funkcija: White Balance (WB), za setovanje balansa bele; Quality (Qual), za izbor formata i kvaliteta snimaka; komanda za izbor moda merenja svetla i Mode, kojom se vrši izbor između četiri kreativna moda rada: manuelnog (M), aperture priority (A), shutter priority (S) i programmed auto (P).

Na desnoj strani dominira statusni displej (Nikon ga zove Control Panel). Radi se o monohromatskom, segmentiranom, zeleno osvetljenom LCD displeju, koji pokazuje set najvažnijih i onih manje važnih parametara, sve vreme dok je aparat uključen. Obim informacija je promenjiv, pa će se neke od njih dinamički menjati, aktivacijom pojedinih funkcija, tako da je jednu gomilu opcija moguće menjati, bez ikakve potrebe za prevrtanjem sistema menija u aparatu. Na sledećoj ilustraciji možemo videti kako prikaz izgleda:

Statusni displej D850

Ispred statusnog displeja je nekoliko komandi. Najbitnija, dvostepeni okidač, nalazi se na najisturenijem delu rukohvata, a uobičajeno za Nikon, poziciju deli sa rotacionim prekidačem za uključivanje/isključivanje aparata, kao i aktiviranje pozadinskog osvetljenja na statusnom displeju. Između statusnog displeja i okidača je tri tastera: ISO taster sam po sebi ističe namenu. Po prvi put u ovoj klasi vidimo logično pozicioniranu ISO komandu, koja potrebu za skidanjem aparata sa lica svodi na minimum. Auto-ISO funkciji se može pristupiti i direktno, pomoću kontrolnog točka, bez potrebe za ulazak u sistem menija, osim u slučaju kada je potrebno redefinisati njene parametre. Auto-ISO parametri pružaju besprekornu kontrolu i osim direktnog setovanja minimalnog trajanja ekspozicije, moguće je podesiti i na automatsko određivanje iste, uzimanjem u obzir trenutno izabrane žižne daljine. Da sve bude još bolje, i pravilo 1/žižna-daljina je moguće korigovati u odnosu na sopstvene potrebe, ubrzavanjem ili usporavanjem u odnosu na referentnu vrednost. Povrh svega, tu je i standardna opcija definisanja najviše ISO vrednosti koju će automatika angažovati. Pokraj ISO komande se nalazi programabilni Record taster za otpočinjanje/zaustavljanje video snimanja. Namena ove komande se, zahvaljujući programabilnosti, može promeniti da poziva neku od često korišćenih funkcija. Desno od ISO komande je i taster za podešavanje kompenzacije ekspozicije. Kombinovanim, produženim pritiskom tastera koji su označeni zelenom tačkom (Qual i komanda za kompenzaciju ekspozicije), aparat inicira fabrički reset podešavanja, pa ukoliko se za tim javi potreba, ova prečica će preduprediti preturanje po sistemu menija.

Zadnja strana aparata je minimalno promenjena, mada neke promene sigurno neće naići na odobravanje iskusnih korisnika. Centralna pozicija i dalje pripada glavnom displeju, dok su oko njega pozicionirane komande. Na levoj strani, pored tražila, nalaze se Play, odnosno Erase komande, koje služe za pregled i brisanje fotografija. Crvena (format) oznaka pokraj Erase tastera označava da se ona, uz pomoć istovetno obeleženog tastera na gornjoj strani aparata (Mode), može iskoristiti kao prečica za brzo formatiranje memorijske kartice. Uz samu gumenu oblogu tražila, nalazi se mala polugica, koja služi za mehaničko zatvaranje „zavesice“ tražila pomoću malih lamelica skrivenih unutar samog okulara, a kojom se sprečava uticaj spoljašnje sredine na efikasnost senzora merenja svetla, što je vrlo korisno u situacijama u kojima se radi sa stativa. Levo od glavnog displeja je niz od pet tastera: Menu, za ulazak u sistem menija; Lock, za zaštitu snimaka od nehotičnog brisanja i aktivaciju implementiranog sistema pomoći, kao i promenu kolornog stila; sledeća dva tastera služe za uvećanje/umanjenje prikaza u live-view režimu, odnosno režimu pregleda fotografija, a poslednji, OK taster, služi za potvrdu izbora. Kao što je to bilo moguće i ranije, OK tasterom se u režimu pregleda prikaz može trenutno prebaciti na 100% uvećanje.

Sa desne strane je situacija takođe u skladu sa onim na šta nas je Nikon navikao. Centralno mesto zauzima veliki, vertikalno pokretljivi displej, iznad kojeg se nalazi optičko tražilo i poluga za njegovo zatvaranje, za potrebe dužih ekspozicija sa stativa. Desno od tražila su komande za prelazak u režim pregleda snimaka i brisanje istih, dok se komandom za brisanje, u kombinaciji sa ISO tasterom na gornjoj strani, dužim pritiskom inicira formatiranje memorijskih kartica, bez potrebe za ulazak u sistem menija.

Desno od displeja je niz od šest tastera. Menu, kao što mu i oznaka govori, služi za ulazak u sistem menija, dok sledećih pet komandi ima raznolike namene, u zavisnosti od trenutnog režima rada. Taster za zaštitu snimaka od nehotičnog brisanja, služi i za poziv interaktivne pomoći, kao i promenu kolornog stila za fotografisanje i video. Sledeće u nizu su komande za zumiranje i odzumiranje prikaza, kako u režimu živog prikaza, tako i u režimu pregleda, od kojih potonja služi i za podešavanje kompenzacije snage bljeska blica, u kombinaciji sa prednjim kontrolnim točkićem. Ispod je OK komanda, čija je namena jasna sama po sebi, a sasvim dole Fn2 programabilna komanda.

Strana desno od displeja je nešto živopisnija. Desno od tražila se nalazi AF-ON komanda za fokusiranje bez korišćenja glavnog okidača, a njegova funkcija se po želji može promeniti. Ispod njega je 8-smerni džojstik-taster, kojim se vrši brza selekcija AF tačaka i koji predstavlja pravo osveženje u odnosu na pređašnji D810! Nikonu je stvarno previše vremena trebalo da ergonomiju pojača ovom komandom, ali nikad nije kasno. Ova komanda je osim toga i programabilna, pa se može podesiti tako da vrši i niz drugih funkcija. Levo od džojstika je minijaturni mono zvučnik, koji aparat koristi za emitovanje kako zvučnih signala, tako i audio komponente video zapisa.

Sasvim desno gore se nalazi zadnji kontrolni točkić, čija je namena slična onoj koju ima prednji, a osim kontrole osnovnih parametara, služi i za pregled fotografija. Desno od displeja je osmosmerni taster za kretanje kroz sistem menija i izbor aktivne AF tačke, dok je u njegovom centru smešten neobeleženi taster kojim se potvrđuje izbor opcije u meniju ili bira centralna AF tačka u toku fotografisanja, ukoliko je tako podešeno. Dvopoložajnom polugom označenom slovom „L“, koja se nalazi u osnovi osmosmerne kursorske komande, može se zaključati trenutno izabrana AF tačka, kako bi se sprečila neželjena promena. Nešto niže se nalazi tzv. „i“ taster, čija je namena višestruka, a u zavisnosti od trenutnog režima rada, obezbeđuje brz pristup često korišćenim opcijama. Dvopoložajni prekidač, koji se nalazi odmah ispod, služi za izbor između fotografskog i video moda, dok se taster u njegovom središtu (označen sa Lv) koristi za prelazak iz standardnog u režim „živog“ prikaza (Live-View; u daljem tekstu LV) i obratno. Desno od „i“ tastera je Info taster za pozivanje Information Display funkcije, kojom glavni displej preuzima ulogu statusnog.

MEMORIJA

Predstavljanjem nove generacije modela D5 i D500, Nikon je, čini se, gotovo u potpunosti penzionisao Compact Flash (CF) memorijski standard. Model D5 se, istina, može nabaviti i u varijanti sa CF umesto XQD slotova, ali ta opcija nije ponuđena i sa D850. Umesto nekadašnje kombinacije CF i SD (Secure Digital) memorijskih slotova, D850 donosi isključivo XQD + SD. Ova činjenica ne bi bila naročito čudna, da je XQD zaista uspeo da se nametne kao dominantni standard u profesionalnoj upotrebi. Međutim, kako to nije slučaj, pomalo nas čudi Nikonovo insistiranje na XQD-u kojeg, uprkos višegodišnjem prisustvu, i dalje na tržištu ima jednako mnogo koliko i živih dinosaurusa. Možda neki procenat više.

Inače, memorijski slotovi se nalaze na uobičajenom mestu, na desnom boku aparata, skriveni ispod malih vratanaca. SD slot takođe obuhvata praktično sve što čini ovaj standard, a to uključuje najstarije SD, novije SDHC i SDXC kartice, kao i njihove najbrže podvarijante u koje spadaju UHS-I kartice. Podrška nije izostavljena ni za Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može preneti bežično na kompatibilne uređaje, uprkos tome što D850 obezbeđuje i sopstveni modul bežične komunikacije. XQD, s druge strane, nije limitiran podstandardima, tako da su podržane sve raspoložive brzinske klase.

Slotovi su potpuno ravnopravni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja jedne, automatski prelazi na drugu karticu, zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redundantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Takođe, omogućeno je i kopiranje sadržaja među karticama. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika.

Odeljak XQD i SD memorijskih slotova

Identično kao i u slučaju svih drugih modela koji nude rezoluciju ranga 40+ MP, memorijska zahtevnost novog aparata spada u jednu od retkih bolnih tačaka. Bez obzira što je cena memorijskih kartica (posebno SD) znatno niža nego što je nekada bila, halapljivost Nikona D850 će svako planiranje potrebnog prostora učiniti skoro nemogućim. Jedini recept se svodi na „što više, to bolje“. Skok rezolucije snimke čini još zahtevnijima, nego što je slučaj bio kod D810, nezavisno od korišćenog formata. Samim tim, i brzinska zahtevnost je porasla, mada ne spada u kritične karakteristike, osim ukoliko ne insistirate na čestom korišćenju rafalnog okidanja. Na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti svega ~80 RAW, 350 JPEG ili jedva 65 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit uncompressed RAW + JPEG L/Fine). TIFF format je, naravno, najzahtevniji, pa na istu karticu može da stane svega 60 snimaka.

Naravno, varijacije su moguće u zavisnosti od redukcije šuma (manje šuma, manji fajlovi), količine snimaka na višim ISO vrednostima (zauzimaju u proseku više prostora), ali i sadržaja (snimci sa mahom jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora). Osim toga, značajne uštede se mogu postići korišćenjem nešto skromnijih, kompresovanih formata, pri čemu većina posmatrača neće biti u stanju da tu razliku primeti. Ipak, ona može značiti u procesu obrade. U pogledu minimalne brzine, proizvođač navodi minimum od 45 MB/s, kao protok koji je preporučen za nesmetano beleženje video zapisa, nezavisno od toga koji se slot koristi. Za fotografiju, očekivano, minimum ne postoji, ali treba imati u vidu da sporije memorijske kartice direktno utiču i na brzinu pražnjenja bafera, a samim tim i upotrebljivost rafalnog okidanja.
 
Povećan kvalitet video zapisa, kao i karakteristike koje ga prate, uzrokuju i veći protok, pa sam im tim i prostornu zahtevnost. Na karticu od 8GB je moguće smestiti 7 minuta materijala u maksimalnom 4K kvalitetu (3840 x 2160p), brzinom od 24/25/30fps. Ukoliko se držite 1080p (fullHD; 1920 x 1080) kvaliteta, možete očekivati između 20 i 40 minuta, u zavisnosti od toga da li snimak beležite u 50/60 ili 24/25/30fps. 30 minuta se, na istoj kartici, može očekivati ukoliko fullHD video beležite u slow-motion tehnici (120fps).
 

BATERIJA

Nikon D850 koristi staru bateriju oznake EN-EL15a. Radi se o Li-Ion bateriji kapaciteta 1900 mAh, nazivnog napona 7V i mase 78 grama. Spada u tzv. „smart“ baterije, što znači da prateća elektronika prati njen „životni ciklus“ - stanje od punjenja do punjenja obuhvata prikaz trenutne napunjenosti u procentima, prikaz u šest nivoa na statusnom displeju aparata i opšte stanje, tj. njenu starost. Punjač koji stiže uz D850 je identičan kao i ranije i nosi oznaku MH-25a.

MH-25a punjač sa EN-EL15a Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje potpuno neverovatnih 1840 snimaka (!), sa uobičajenom upotrebom. Ovakva autonomija je još impresivnija od one kojom nas je očarao D810, ali se mora priznati da dobar deo napretka u odnosu na prethodnika dolazi i od činjenice da CIPA standard podrazumeva ravnomernu upotrebu svih sistema u aparatu, dok D850 sa spiska izostavlja interni blic, koji važi za konzumenta energije priličnog apetita. Bez obzira na to, ovakav rezultat dodatno demorališe poklonike MILC klase fotoaparata, jer iznova dokazuje prednosti stare i proverene tehnologije, te ističe potrebu da se na polju autonomije učini više.

U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, kao i objektive sa i bez stabilizacije, baterija je lako obezbedila deklarisani broj snimaka. U kontrolisanim uslovima (uzdržano korišćenje displeja i LV režima), autonomiju je lako moguće popeti i do broja od preko 2000 snimaka! U video modu je situacija nešto kompleksnija, pre svega zbog intenzivnog angažovanja glavnog displeja, ali i senzora koji je permanentno aktivan. Ukoliko je na objektivu aktivna optička stabilizacija, situacija se još pogoršava. U praksi, uz intenzivno korišćenje, baterija će uspeti da izgura solidnih, ali ni po čemu impresivnih 70 minuta snimanja u HD kvalitetu, što dodatno potvrđuje tezu da video ima bitno drugačiju strukturu trošenja energije u odnosu na fotografiju. Ujedno, to naglašava i potrebu da, ukoliko je video jedna od primarnih disciplina, sebi obezbedite dovoljnu količinu rezervnih baterija.

KONEKTORI

Konektori su, kao i uvek, smešteni na levi bok aparata, ispod tri odvojena gumena poklopca. Gumeni poklopci su precizno ukrojeni i dovoljno čvrsti da se lako otvaraju i zatvaraju, bez preteranog uvijanja. U prvoj pregradi (odozgo) nalazi se par 3.5-milimetarskih konektora. Jedan je stereo izlaz namenjen slušalicama za monitoring snimanja audio zapisa u video modu, a drugi stereo ulaz za eksterni mikrofon. Ispod srednjeg poklopca je USB 3.0 konektor, a sasvim donji krije mini-HDMI konektor C tipa. USB konektorom se aparat može povezati sa računarom, radi daljinske kontrole ili prebacivanja fotografija, a može se povezati i sa kompatibilnim printerom, u cilju direktnog štampanja snimaka. Preko HDMI konektora se aparat može povezati sa televizorom ili sličnim uređajem, čime je omogućen prikaz LV-a ili snimljenih fotografija, ali i snimanje čistog (nekompresovanog) video zapisa na eksterne uređaje. Za USB i HDMI konektore Nikon je priložio namenski „nosač“ kablova, kako bi isti ostali na mestu u toku snimanja videa, kada je aparat opremljen eksternim nosačima podataka i/ili monitorima.

Drugi set konektora nalazi se s preda, na desnoj strani i već smo ih pominjali u opisu samog tela: gornji je PC-Sync konektor za spoljnu rasvetu po ISO-519 standardu, a donji je namenski 10-pinski multifunkcionalni konektor. Najčešće se koristi za daljinske okidače i eksterne GPS prijemnike.

Još jedan konektor je prisutan sa donje strane aparata, a ne vidi se na priloženim fotografijama – radi se o namenskom konektoru za komunikaciju sa opcionim MB-D18 baterijskim, vertikalnim gripom, preko kojeg se ostvaruje komunikacija sa kontrolama i baterijama između aparata i pomenutog gripa.

Konektori s preda: pc-sync i 10-pinski remote;
Konektori na boku: mikrofonski stereo ulaz i izlaz za slušalice, USB 3.0 i HDMI izlaz

DISPLEJ

Umesto fiksnog ekrana skromne VGA rezolucije, sada imamo na dodir osetljivi, vertikalno pokretni TFT-LCD XGA rezolucije 2.359.000 piksela (precizno 1024x768). Dijagonala je sada nešto veća (3.2“), dok su proporcije ostale iste kao i ranije (4:3), zbog čega nismo baš preterano srećni, jer je za 3:2 format senzora logičnije implementirati i isti takav ekran. U Nikonu se očigledno ne slažu i ne po prvi put.

Panel ekrana koristi sada RGB matricu, mada smo bili ubeđeni da će biti angažovana naprednija RGBW matrica, koja osim uobičajenih kolornih kanala (RGB), poseduje i zasebni, bele boje (otud ono W), kojim štedi energiju i obezbeđuje nešto verniju reprodukciju boja. Ova ideja se u praksi pokazala odličnom, pogotovo u pogledu štednje energije, ali je iz nekog razloga (a pretpostavljamo balansiranja troškova), ovaj put izostavljena. Na žalost, Nikon D850 ne poseduje senzor ambijentalnog osvetljenja, a samim tim ni mogućnost automatskog prilagođavanja pozadinskog osvetljenja uslovima ambijenta. Osetljivost na dodir je postignuta kapacitivnom tehnologijom, pa ekran nije potrebno preterano jako pritiskati da bi registrovao dodir. Samim tim, korišćenje je veoma blisko onome koje nam je poznato sa mobilnih telefona i sličnih uređaja.

Ekran se odlikuje odličnom vidljivošću iz svih uglova (170°), a u situacijama kada ni to nije dovoljno, od velike će pomoći biti vertikalno pokretljivi (tilt) mehanizam. Sposobnost rotiranja nije onakva kakvu bismo mi želeli, ali i ovo je bolje nego ništa. Sama pokretljivost je ograničena na vertikalnu osu, što znači da je ekran moguće rotirati u rasponu od 180° vertikalno, dok je po horizontali isključen bilo kakav oblik pomeranja. Ovo značajno ograničava pokretljivost kada se poredi sa nekim drugim rešenjima (posebno ako uporedimo sa Nikonima starijih generacija serije D5xxx). Zglob koji čini mehanički deo obrtnog sistema, nepotrebno je zakomplikovan po našem mišljenju, isuviše krut i nekako odaje utisak slabe otpornosti na eventualne mehaničke izazove. Ako tome dodamo i po svemu sudeći nelogičan način „otvaranja“ i rotacije, nije teško primetiti da je to moglo biti realizovano i nešto bolje.

Svojevremeno je na modelima D800(E) i D4, displej bio predmet kontroverzi – određeni procenat javnosti je smatrao da sa reprodukcijom boja na njima nešto nije bilo u redu i da je kolorit naginjao ka žuto-zelenim nijansama. Nekima je to smetalo, nekima nije, pa je Nikon rešio da bilo kakve buduće nedoumice ovog tipa elegantno stavi po strani, uvođenjem opcije Monitor Color Balance. Kao što i njeno ime govori, jedina namena joj je kalibracija prikaza, tako da displej bude potpuno prilagođen potrebama korisnika.

Information Display, detaljnija verzija statusnog displeja, objedinjuje skoro sve relevantne parametre i funkcije, koji bi vam mogli zatrebati u toku rada, a dostupne su kako kroz upravljanje direktnim komandama na aparatu, tako i putem interaktivnog upravljanja kursorskim tasterima. Sam prikaz može biti prilagođen dnevnim i noćnim uslovima, ručno ili automatski. Kako sve to izgleda, može se videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; LV) na DSLR-ovima važi za alternativni, ali iz godine u godinu sve upotrebljiviji način rada, prvenstveno zaslugom unapređenja koja su nastala zbog sve učestalijeg korišćenja video zapisa na ovoj vrsti aparata. U fotografskom smislu, način rada se ipak nije bitno promenio. I pored svih unapređenja koja su se dogodila u poslednje vreme, fotografisanje u položaju aparata ispred sebe je i dalje problematično, kako zbog plitkog polja dubinske oštrine (DOF; Depth-Of-View) koje otežava kontrolu, tako i zbog stresanja koje se češće javlja, usled veće mase koju DSLR-ovi imaju u odnosu na male (kompakt) aparate. Zbog toga će LV, barem na konvencionalnim DSLR modelima, još neko vreme ostati alat mahom za rad sa stativa, najčešće u kontrolisanim uslovima.

Za razliku od svih ostalih proizvođača, Nikon je u pogledu unapređenja LV-a ostao dosta inertan i propustio da ovom režimu pokloni dovoljno pažnje. Zbog toga se sada nalazi u situaciji da autofokus u LV-u bitno zaostaje za rešenjima viđenim kod konkurencije. S tim u vezi, ni D850 ne donosi previše poboljšanja vrednih pomena. LV autofokus je i dalje u potpunosti baziran na kontrastnoj detekciji (CDAF; Contrast Detection AutoFocus), pa su takve i performanse. Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, preciznost, a loša proističe upravo iz te preciznosti, a to je sporost ili, ako ćemo biti politički korektni – mala brzina fokusiranja. Radi se o načinu fokusiranja kod kojeg se za izoštravanje ne koriste usluge faznog AF senzora, već fokus određuje na osnovu merenja kontrasta između susednih, različito obojenih površina u kadru, „šetajući“ fokusnu ravan napred/nazad do postizanja najoštrijih prelaza u izabranom polju. Otud i naziv „kontrastni fokus“. Preciznost na D850 nije dovedena u pitanje, ali je brzina CDAF-a i dalje bolna tačka i ona skoro ni za promil nije unapređena u odnosu na ono što Nikon već godinama nudi u svim klasama.

Na raspolaganju je dva moda fokusiranja: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje, kao i na faznom fokusu, izvodi jednokratno i Full- time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci objekta koji se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Da od ovog moda fokusiranja ne treba očekivati ništa posebno, naučili smo u svim prethodnim testovima Nikon DSLR-ova. Arhaično skakutanje fokusne ravni, kad god joj se učini da se nešto pomerilo (iako često nije), potpuno je neprihvatljiv način rada za bilo šta osim povremene zabave. Ipak, u nekim slučajevima, korisnici će moći da iskoriste neke od režima kontrastnog fokusa koje D850 nudi: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način koji je vizuelno vrlo sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema. „Konstantno“ je više opisna kategorija, nego što je zaista u pitanju nekakva konstantnost. Štaviše, često ćete se čuditi „gde je fokus pošao“, iako za korekcijom nema apsolutno nikakve potrebe.

Ukoliko zaboravite na pitanje brzine autofokusa, rad u LV-u može biti veoma relaksirajući. Ekran osetljiv na dodir znatno olakšava rad, pa osim kontrole parametara, omogućava i jednostavno fokusiranje dodirom. Posebna poslastica LV režima je izuzetno precizno manuelno fokusiranje, kada se prikaz može uvećati i do 16 puta:

Uvećanje u LV režimu
 

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara u foto i video režimu rada, a koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Virtual Horizon, za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Kao i u slučaju D810, ponovo se susrećemo sa Split-screen Display Zoom opcijom. Radi se o zanimljivoj funkciji, čija se svrha u najkraćem može opisati kao – nedovoljno određena. Jedna od namena može biti kontrola poravnanja aparata u odnosu na horizont u LV modu. Ako stavimo na stranu činjenicu da je Nikon D850 već opremljen posebnim akselerometarskim senzorima koji se uspešno bore sa problemom neporavnatih fotografija, a čije smo funkcionisanje već opisali ranije u testu, ideja nije nužno loša. Prilikom aktivacije ove opcije, ekran će se vizuelno podeliti na dva jednaka dela pri čemu će obe strane projektovati različite delove prikaza, ali uvećane na 100% i tako da su međusobno horizontalno poravnate. Kursorskim tasterima je moguće ručno izabrati delove koji će biti prikazani, a rezultat svega toga je vizuelna asistencija koja će veoma jednostavno pokazati ako je aparat nagnut na jednu stranu, makar i za deo milimetra. Druga olakšica tiče se postizanja preciznije simetrije. Naime, ukoliko često radite arhitektonsku fotografiju, ova opcija može drastično olakšati kadriranje i postizanje savršene simetričnosti, pošto se na obe bočne ivice kadra mogu postaviti markeri i na uvećanom prikazu međusobno uporediti. Treća namena je malo specifična, ali nikako za potcenjivanje – tilt/shift objektivi se uz ovakvu vizuelnu pomoć mogu znatno lakše koristiti u kombinaciji sa perspektivnim korekcijama kojima raspolažu, pa bi ovo mogla biti omiljena opcija ljubitelja arhitekture. Ideja je sjajna, izvedba možda i ne toliko (još uvek), ali je potencijal tu.

Simulacija ekspozicije, nekada bolna tačka većine Nikon DSLR-ova, na modelu D850 funkcioniše baš onako kako i treba – efekat većine parametara je vidljiv odmah, sve komande je moguće koristiti praktično bez ikakvih ograničenja, a čak i ono što se iz tehničkih razloga ne može konstantno simulirati, dostupno je pritiskom na OK komandu. Ono što predstavlja svojevrstan unikat je mogućnost definisanja zasebnog balansa bele za LV prikaz, koji neće biti uzet u obzir prilikom nastanka same fotografije. Razlog za ovo, iako možda nije očigledan, leži u činjenici da prilikom (na primer) rada sa blicem (u LV režimu), ekran ne nudi odgovarajući prikaz balansa bele, s obzirom da ambijentalno svetlo neće biti korišćeno u toku okidanja, ali jeste prisutno na sceni u toku komponovanja kadra. Bez ovakve opcije, prikaz obično biva pogrešno prikazan prilikom rada sa blicem, što se ovom opcijom lako prevazilazi. Zanimljivo i korisno.

VIDEO

Nikon je modelom D500 malo ozbiljnije ušao u 4K video kategoriju, ali uz nedostatke koji dotičnom modelu nisu doneli slavu. Sa D850, Nikon je uspeo da prevaziđe većinu nedostataka i ovoj klasi DSLR-ova donese dobru startnu poziciju, čak i uz evidentne nedostatke koje ovaj sistem već dugo vuče za sobom, a u pogledu video potencijala.
 
Snimanje je ponuđeno u tri rezolucije. Najveća je, naravno, 4K rezolucija (3840 x 2160, progresivno), a može se snimati brzinama od 24, 25 ili 30fps. Ovaj put nema govora o isecanju efektivne površine, pa je maksimalna rezolucija dostupna u punom formatu senzora. FullHD (1920 x 1080p) rezolucija je dostupna u celom rasponu brzina od 24 do 60fps, dok je HD (1280 x 720) limitirana na 50/60fps. Osim navedenih, D850 nudi i 1080p format u slow-motion tehnici, pri čemu se zapis beleži do brzine od 120fps, a u konačan fajl smešta u 24/25 ili 30fps.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ograničen na 29 minuta i 59 sekundi po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. 4K rezolucija je dostupna u samo jednom stepenu kompresije (high), pri čemu je ostvaren bitrate od 144Mbps. 1080p i 720p rezolucije se mogu snimati normalnim i visokim kvalitetom, pri čemu viša rezolucija ostvaruje 24, odnosno 48Mbps, dok 720p ostvaruje 12 odnosno 24Mbps. Svaki snimak će biti podeljen na maksimalno osam fajlova, od kojih svaki može biti maksimalno 4GB, usled ograničenja koje nameće FAT32 fajl sistem. Odlučite li se da signal pošaljete na HDMI izlaz, do nekog eksternog uređaja za snimanje, možete očekivati čist izlaz, lišen kompresije, 4:2:2, 8-bitno u maksimalnoj 4K rezoluciji.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom stereo mikrofonu. Ulazni signal (osetljivost) mikrofona se može kontinualno kalibrisati (u zavisnosti od uslova snimanja) ili ručno podesiti u tri koraka. Nikon je obezbedio i konektor za eksterni monitoring zvuka, pa je uz odgovarajuće stereo slušalice moguće kontrolisati kako kvalitet, tako i nivo ulaznog signala u toku snimanja.

U priči o LV režimu smo već pominjali nesputanost kontrole parametara (koja prirodno obuhvata i video mod), a da bi dodatno približio aparat ozbiljnoj video produkciji, Nikon je obezbedio još par sitnica. Najpre, to je tzv. „zebra“ – opcija kojom se u živom prikazu naglašavaju partije čija vrednost kolornih informacija gravitira blizu nepoželjnih 255,255,255 po RGB kanalima. To znači da će prilikom određivanja potrebnog trajanja ekspozicije i ostalih parametara, poput otvora blende i ISO vrednosti, sve preeksponirane površine biti naglašene pomoću naročitih crno/belih dijagonalnih linija, te na taj način biti predupređeno ruiniranje sirovog video zapisa. Ma koliko ovakva jedna opcija zvučala trivijalno, spada u red osnovnih u video vodama, pa ovu novinu treba pozdraviti! Novi kolorni stil (Flat) je takođe uveden zbog potreba videografa, mada cela sekcija kolornih podešavanja nudi štošta i za fotografe, o čemu će više reči biti kasnije.

Autofokus u toku snimanja videa odavno nije novina na Nikon aparatima, ali na žalost – bez obzira što je D850 već ko zna koji model po redu koji deklarativno poseduje ovu funkciju, njena implementacija je jednako slaba kao i prvi put. Da podsetimo, režim kontinualnog fokusa nosi ime Full-time-servo (AF-F), a radi na sledeći način: nakon što odredite inicijalnu metu, aparat će pokušavati da fokusnu ravan permanentno održava na njoj. Kažemo „pokušavati“, jer će već nakon prvih par minuta svakome biti jasno da aparat jednostavno nije sposoban za ovakve egzibicije. Fokusna ravan će „nervozno“ biti korigovana svakih par sekundi, a otklon u pogrešnu stranu će nekada biti neprihvatljivo velik, a samim tim će i rezultujući snimak biti teško upotrebljiv. Tako dolazimo do ponovnog pitanja poente ovakvih bezuspešnih pokušaja, koji niti imaju upotrebnu vrednost, niti ih možemo izbaciti iz liste specifikacija? Zbog toga preporučujemo da se potencijalni vlasnici u video modu oslone na sopstvena čula i talenat, te praktikuju klasični manuelni fokus, jer Nikon očigledno nema nameru da u doglednoj budućnosti reši ovaj problem. Ranije je bilo znatno lakše ignorisati problem, budući da je video segment Nikon DSLR-ova u celini bio zapostavljen i češće smatran samo jednom crticom na listi specifikacija, nego li stavkom koju proizvođač smatra bitnom. Danas je situacija potpuno drugačija i smatramo da bi Nikon, pored vanserijskih video karakteristika kakve njihovi top modeli danas nude, zaista morao da poradi i na rešavanju ovog poslednjeg preostalog problema.

BLIC

Nikon D850 je, baš kao i nekoliko drugih novijih Nikon DSLR-ova, izgubio interni blic sa liste specifikacija. Iznenađenje ili ne, ovaj potez je mnoge ostavio zatečenima, jer je u korenu promenio pristup u radu sa blicevima.

Najpre ćemo napomenuti da Nikon D850, u pogledu kontrole eksternog blica, poseduje sve ono na šta smo navikli kada je Nikon sistem u pitanju. Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno.

Ponuđeno je pet modova rada eksternog blica: i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relativno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage, a varijaciju ovog moda predstavlja Distance-priority Manual, koji u kombinaciji sa odgovarajućim objektivima (G, E i D), u obzir uzima i distancu subjekta, te prema tome podešava potrebnu snagu. Pošto u potpuno manuelnom modu blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je Auto External Flash, koji jačinu bljeska određuje na osnovu odbljeska svetlosti od subjekta.

Svaki dosadašnji Nikon DSLR srednje i više klase je posedovao interni blic, a u paketu sa njim i mogućnost bežične kontrole dodatnih eksternih jedinica. Kako je interni blic sada izostao, izostala je (naravno) i mogućnost optičke kontrole kompatibilnih bliceva. Umesto nje, Nikon D850 reklamira kao aparat koji omogućava radio kontrolu eksternih bliceva, u koje u ovom trenutku spada samo najnoviji model SB-5000. Međutim, i ova mogućnost krije jednu zavrzlamu – Nikon D850 NE poseduje poseban modul bežične radio komunikacije sa blicem, već samo odgovarajuću softversku podršku za kontrolu istog! Tako dolazimo do paradoksa da i sam aparat, kao i SB-5000 blic, poseduju mogućnost bežične komunikacije, ali međusobno nekompatibilne, pa da bi radio kontrola u CLS režimu bila moguća, neophodno je dokupiti posebni WR-R10 modul za bežičnu komunikaciju i prikačiti ga na za to predviđeni konektor. U suprotnom, bežična kontrola je moguća samo nabavkom još jednog Nikon blica sa mogućnošću bežične kontrole bliceva ili namenskog i-TTL kontrolera kakav je SU-800.

Imajući u vidu renome i dosadašnji koncept bežične kontrole bliceva na Nikon aparatima, smatramo ovaj potez prilično neozbiljnim. Ako je interni blic već izostavljen, ne vidimo ni jedan pravi razlog zbog kojeg radio transmiter nije integrisan u samo telo, kako bi makar bežična kontrola novog SB-5000 blica bila na raspolaganju odmah nakon kupovine. Ovako, kupovina dodatne opreme, bilo u vidu WR-R10 radio transmitera, bilo SU-800 IC transmitera ili nekog od nezavisnih manuelnih ili TTL okidača, postaje obaveza, samo da bi se dostiglo ono što je svaki prethodni Nikon ove klase (pa i par klasa ispod) nudio već iz kutije.

Ukoliko su hardverske predispozicije zadovoljene, Nikon D850 će omogućiti kontrolu do 6 grupa bliceva ukupno (po 3 za optičku i radio komunikaciju), odnosno do 18 bliceva ukupno, pri čemu je svaki od njih moguće koristiti u svim režimima koji su i inače na raspolaganju sa eksterne bliceve.

BEŽIČNA KOMUNIKACIJA

Nikon D500 je, u doba predstavljanja, izazvao pravu malu lavinu kontroverzi, vezanih za integrisani modul bežične komunikacije. Razlog za to je optužba za lažno reklamiranje, jer proizvođač naglašava prisustvo Wi-Fi konekcije, iako je do nje nemoguće doći neposrednim putem, i pored toga što odgovarajući modul zaista postoji u aparatu. Za razliku od svih dosadašnjih implementacija bežične komunikacije u Nikon DSLR-ovima, počevši od D500, od korisnika se zahteva ispunjavanje nekoliko preduslova: da instalira posebnu SnapBridge aplikaciju na kompatibilan telefon (Android ili iPhone), te da posredstvom Bluetooth LE konekcije, najpre izvrši inicijalno podešavanje i povezivanje dvaju uređaja i tek kroz SnapBridge aplikaciju aktivira Wi-Fi konekciju. Iako po definiciji ti uređaji komuniciraju bežično, ovakav način uspostavljanja komunikacije ne prati uputstva Wi-Fi asocijacije, jer nije omogućena ad-hoc ili infrastrukturna konekcija bez učešća treće (u ovom slučaju Bluetooth). Na žalost, Nikon je ostao privržen ovakvom rešenju, pa je i D850 poneo potpuno identičan oblik komunikacije, a samim tim i sve nedostatke koje ona nudi.

Osim Wi-Fi i Bluetooth 4.1 konekcije, Nikon D850 nudi i uparivanje putem NFC standarda, dodirom fotoaparata sa kompatibilnim NFC uređajem, preko oznake na desnom boku. Pod pretpostavkom da ste uparivanje izveli kako je proizvođač predvideo, većina mogućnosti podrazumeva spregu sa SnapBridge aplikacijom i servisom, budući da je Nikon kompletnu funkcionalnost bežičnog modula podredio njemu. Iskreno govoreći, nismo naročito oduševljeni ograničenjima koja iz ovoga proističu, jer ako i stavimo po strani neophodnost Bluetooth konekcije, postavlja se pitanje do kojeg će trenutka Snapbridge aplikacija raditi na nekom neodređenom modelu pametnog uređaja, dok podrška ne bude uskraćena? Ubacivanje još jednog (po nama nepotrebnog) uređaja u jednačinu je veoma diskutabilne opravdanosti, a indikativno je i to da sva ova ograničenja nestaju, odlučite li se za nabavku namenskog WT-7A Wi-Fi adaptera.

To znači da je bez WT-7A adaptera, a uz angažovanje isključivo integrisanog bežičnog modula, isključena svaka mogućnost uparivanja sa bežičnim printerima ili bilo kojim uređajima koji ne mogu da obezbede instalaciju Snapbridge aplikacije, bez obzira da li poseduju Bluetooth modul ili ne. Konekcija sa smart uređajem nudi automatsko podešavanje sata i kalendara (veoma „bitno“, moramo priznati), primanje informacija o ažuriranju firmware-a, kao i samo ažuriranje i preuzimanje geotag informacija i njihova implementacija u EXIF svake pojedinačne fotografije.

Sve ovo čini implementaciju skoro pa bezvrednom, jer se isti efekat, ali sa bitno manje uslovljavanja, može postići i korišćenjem kompatibilnih Eye-Fi kartica sa integrisanim modulom bežične komunikacije. Marketinški gledano, aparat nudi mogućnost bežičnog povezivanja, a u praksi – malo ko će se uopšte upuštati u ovu komplikaciju čiji je jedini cilj prebacivanje fotografija. Ako za tim stvarno postoji neodoljiva potreba, smatramo da je lakše izvesti transfer korišćenjem običnog SD čitača kartica i odgovarajućeg OTG adaptera za smart uređaj. Na stranu što je takav prenos i višestruko brži i energetski štedljiviji, kako za bateriju aparata, tako i za bateriju pametnog uređaja.

Ne znamo zašto, ali čitava priča oko Wi-Fi modula neodoljivo podseća na autofokus u LV režimu – ma koliko se javnost trudila da prozivkama postigne nekakvo unapređenje u narednim modelima, čini se da Nikon još jače istrajava u svojoj viziji implementacije nečega što je odavno dovedeno do veoma upotrebljivog nivoa. Barem na proizvodima drugih proizvođača.

GRIP

Uprkos određenim konstrukcionim sličnostima, čak i minimalne razlike u dimenzijama dovode do potrebe za novim baterijskim gripom. Njegova puna oznaka je MB-D18 Multi-power Battery Pack. Radi o baterijskom gripu, što će reći da, osim lakšeg rada u vertikalnom položaju, nudi i znatno veću autonomiju na terenu. Omogućiće lakši rad ukoliko često fotografišete u vertikalnom položaju ili sa masivnijim objektivima. Svojom izradom i dizajnom deluje skladno sa novim telom, a baš kao i aparat, najvećim je delom izrađen od legure magnezijuma, što svoje implikacije ima u masi, ali i čvrstoći i zaptivenosti, koja je na jednakom nivou kao i telo.

„Multi-power“ u nazivu gripa, označava da je moguće „nahraniti“ ga sa više različitih kombinacija baterija, ali na žalost, ne i sa više komada iste baterije istovremeno. Osim jednog mesta za osnovnu EN-EL15a bateriju (pomoću priloženog MS-D12EN uloška), grip prihvata i 8 komada AA baterija bilo kojeg važećeg standarda (alkalne, punjive Ni-MH, punjive Li-Ion itd), pomoću takođe priloženog MS-D12 uloška. Kao i ranije, u MB-D18 gripu se može koristiti i baterija iz aparata high-end klase, oznake EN-EL18b, a poznata nam je sa modela D5. Uslov je nabavka posebnog BL-5 poklopca koji sa EN-EL18b baterijom čini celinu. Na taj način se dobija znatno veća autonomija – gotovo dvostruka. Osim toga, u kombinaciji sa snažnijom EN-EL18b baterijom, D850 može da izvuče čak 9fps u punoj rezoluciji, što je rezultat kojeg se ne bi postideli ni bolji modeli, okrenuti akcionoj fotografiji.

Pošto izvedba gripa (i pored toga što je nov) nije menjana, razumljivo je što su i stare zamerke ostale tamo gde smo ih i prošli put imali – neshvatljivo insistiranje Nikona na ulošku koji prima samo jednu EN-EL15a bateriju, iako bi modifikacija dizajna omogućila sasvim komotno smeštanje dve, predstavlja jedini ozbiljan nedostatak cele ovakve kombinacije. Da stvar bude besmislenija, proizvođač je predvideo da se, kao i kod mnogih drugih Nikon gripova, jedna baterija postavi u odeljak na telu, a druga u grip, pa je za dopunu baterije koja se nalazi u telu neophodno demontirati grip, ukloniti bateriju, dopuniti je i onda grip ponovo montirati na telu. Izostanak logike koji je teško komentarisati. Opet.

Nikon MB-D18 Multi-Power Battery Pack, vertikalni grip*

Zatezanje gripa vrši se klasičnim nazubljenim točkom, uvrtanjem u navoj za stativ i poravnanjem pomoću pina na levoj strani. Zamena za navoj na telu je, naravno, obezbeđena na donjoj strani gripa i nalazi se na istom mestu, u osi objektiva. Od kontrola, obuhvata oba kontrolna točka, dvostepeni okidač sa prekidačem za isključivanje komandi na gripu, AF-ON komandu i osmosmerni džojstik za navigaciju kroz menije, manipulaciju parametrima i izbor aktivne AF tačke. Da bi grip bio postavljen u svoje ležište, neophodno je ukloniti gumeni poklopac sa konektora na donjoj strani aparata, namenjenog vezi gripa sa aparatom.