Nikon D7100 Test

ISO TEST, JPEG

Bez obzira na očigledne prednosti RAW formata, JPEG se i dalje obilato koristi u svim kategorijama fotoaparata, a glavni razlozi su jednostavnost i daleko brži „workflow“, odnosno – kraći period od okidanja do konačnog snimka. Jednima je ključni razlog brzina u radu, dok drugi JPEG koriste kao lakši format za manipulaciju. Tu je i prostorna zahtevnost, koja je znatno niža u slučaju korišćenja JPEG-a, pa i to može biti jedan od razloga u korist ovog popularnog formata. Posebno kada se radi o akcionim scenama, koje u slučaju korišćenja RAW-a mnogo brže napune bafer, čineći aparat na momente neupotrebljivim. Mislimo da nije potrebno pominjati da D7100 upravo u tom domenu ima izvesnih poteškoća u funkcionisanju. U takvim situacijama, JPEG može biti dobar saveznik, pa ćemo u nastavku testa pokazati kako se aparat bori sa šumom prilikom korišćenja ovog formata.

Zbog ograničenog manevarskog prostora vezanog za naknadnu obradu, poželjno je da JPEG u startu bude dorađen tako da broj potrebnih dodatnih intervencija bude minimalan. Kada je šum u pitanju, njegov uticaj je u JPEG formatu drugačiji, što je zasluga određenog stepena unutrašnje redukcije, ali i nivoa kompresije. Pogledaćemo kakve rezultate D7100 obezbeđuje na celom ISO rasponu, ovaj put u JPEG formatu, u poređenju sa istim suparnikom. Studijska scena će poslužiti i ovaj put:

100% kropovi sa oba tela, JPEG iz aparata, „standard“ kolorni profil, bez obrade i redukcije šuma – uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo D7100, desno D7000):

Nešto slabiji stepen podrazumevanog oštrenja kod D7100 i snimke čini nešto mekšim u odnosu na one sa D7000. Količina monohromatskog šuma je u proseku jednaka na oba aparata, možda malo finija na D7000, a niskofrekventni kolorni šum tek na najvišim vrednostima devastira detalje i smanjuje konturnu oštrinu. Ukupna količina očuvanih detalja se svakako ne može porediti sa RAW formatom, ali podsećamo da se to ne može ni očekivati od JPEG-a, koji i inače služi kao prečica do gotovog rezultata, pre nego kao način da iz senzora izvučete maksimum.

Kada postoji istovremena potreba za bržim radom i što manjom količinom šuma, jedna od korisnih opcija može biti i algoritam unutrašnje redukcije šuma. U Nikon aparatima se on može isključiti ili izabrati jedan od tri stepena, poređanih po intezitetu: Low, Normal i High:

100% kropovi sa D7100, s leva na desno – NR isključen, low, normal i high:

Pošto Nikonov algoritam unutrašnje redukcije šuma do ISO 1600 vrši selektivno uklanjanje isključivo sa najtamnijih partija snimka, ne iznenađuje to što su isečci do ove vrednosti praktično istovetni, bez obzira na primenjen stepen NR-a (Noise Reduction). Na vrednostima iznad ISO 1600, u rasponu od 3200 do 5000, prvi stepen redukcije vrši tek simbolično čišćenje, pa bismo mogli reći da nema bojazni od neželjenog „peglanja“ snimaka čak i ako je non-stop uključen. Druga dva nivoa, a posebno najjači, pokazuju već nešto agresivniji oblik čišćenja, koji uz šum uklanja i deo detalja. Agresivnost dolazi do izražaja na ISO 6400 i više, jer ranije teksturirane površine snimka postaju gotovo plastične, zbog detalja koje je algoritam redukcije šuma „odneo“ u paketu sa šumom. Srednji nivo redukcije (normal) je, kao i najslabiji, u najvećem broju slučajeva bezbedno držati permanentno uključenim, jer će tek iznad ISO 10000 biti agresivan u meri da previše devastira definiciju fotografije. Ukoliko ćete češće koristiti najviše ISO vrednosti, najiskrenija preporuka bi bilo korišćenje isključivo RAW formata, koji pruža daleko veću slobodu i selektivno uklanjanje, kako po tipu šuma, tako i u odnosu na parcijalne delove snimka. U slučaju da nemate drugog izbora, što bi bila svaka situacija koja iziskuje fotografije „za odmah“, onda će i redukcija biti dobrodošla stvar, iako treba znati da njena upotreba smanjuje i agilnost aparata, pošto se vrši simultano sa fotografisanjem, neposredno pred zapisivanje snimka na memorijsku karticu.