Nikon D7100 Test

fotoTEST

Moramo priznati da smo, poučeni iskustvom sa Nikonom D800E, s naročitim nestrpljenjem dočekali ovaj deo testa, budući da D7100 ovaj put potpuno izostavlja AA filter, koji omekšava celokupni prikaz fotografije. Razlozi za ovakav pristup leže u tehnici formiranja fotografije na tzv. “Bajerovim” senzorima, kako bi se izbegli negativni nusefekti koji je prate, poput moiré-a ili nazubljenosti kontura. Detaljnost kojom nas je svojevremeno počastio D800E, čiji senzor inkorporira nešto drugačiju tehniku potiranja efekta AA filtera, izazvala je pravo oduševljenje, a mogućnost da slično dobijemo i na dosta pristupačnijem telu, ceo pristup ovom delu testa učinio je zanimljivijim.

Nikon D7000 je svojevremeno postao prvi Nikon koji je izašao na crtu poznatom Canon APS-C-u od 18 MP. Od D7100 smo očekivali još više, ali ni najveći optimisti nisu slutili da bi Nikon i u DX klasi mogao napasti nekonvencionalnim oružjem. Zato će biti posebno zanimljivo videti kakav napredak donosi D7100 u odnosu na stari model. Iskreno, bez obzira na pređašnja iskustva sa D800E, ovde smo bili dosta oprezni u očekivanjima, budući da nas nedavni test D5200 i nije baš preterano ubedio u superiornost Toshiba CMOS-a. Naravno, ne mislimo da je on loš, čak naprotiv, ali njegov rezultat za većinu neće biti u dovoljnoj meri bolji, da bi opravdao prelazak sa starijeg modela. Da li će se slična priča ponoviti i ovde? Sumnjamo. Sigurno je jedino da je Nikon na ovaj način napravio bitno opipljiviju prednost većeg aparata nad manjim, što ranije baš i nije bio slučaj, jer su D5100 i D7000 delili potpuno isti senzor.

Kao i uvek, sučeljavanje ćemo izvesti u skoro celoj seriji testova, korišćenjem oba formata snimanja, kako u studijskim, tako i u vanstudijskim uslovima. Na samom kraju testa je i galerija semplova u visokoj rezoluciji, pa... krenimo redom!

DETALJI, RAW

Praktični deo testa, kao i uvek, počinjemo pričom o detaljima. Pošto je RAW neprikosnoveni i primarni format na DSLR aparatima, što se posebno odnosi na situacije koje nisu limitirane u smislu brzine isporuke fotografija, na njemu će i u praktičnom testu biti težište. Dok JPEG ponajviše zavisi od kvaliteta internog procesiranja, RAW je zanimljiviji za analizu, jer je najbliži onome što je senzor „video“, bez uplitanja (ili barem bez preteranog uplitanja) interne obrade.

Studijska scena koju smo eksploatisali i u prethodnim testovima, poslužiće nam i ovaj put, a isečci su dobijeni razvijanjem u Adobe Camera RAW-u (u daljem tekstu ACR) verzije 7.4, podrazumevanim (default) parametrima, iz kojih je isključeno uklanjanje šuma (kao faktor narušavanja detalja), i primenjen istovetni stepen oštrenja (50%), a temperatura svetla postavljena na 2850K. Izlazni kvalitet je maksimalan (12, na skali od 1-12), a upotrebljen je lossless krop, kako bi bilo kakvi gubici bili potpuno suzbijeni.

Kao što smo u uvodu već napomenuli, Nikon D7100 ćemo ukrstiti sa istovetnim snimcima sa prethodne generacije – modela D7000 i njegovog sjajno prihvaćenog 16 MP senzora.

Naredni snimak predstavlja test scenu, a snimke u punoj rezoluciji možete preuzeti pomoću linkova ispod same fotografije:

Snimak u punoj rezoluciji: D7100, D7000

100% isečci, RAW konvertovan u JPEG, bez uklanjanja šuma, istovetno oštrenje:

Za razliku od situacije u nedavnom testu Nikona D5200, koji sa istim Toshiba senzorom nije pokazao značajniju prednost u odnosu na svog prethodnika, senzor u D7100 bez ikakvih kolebanja pokazuje „ko je gazda“. Količina zabeleženih detalja je drastično na strani novog modela, a osim rezolucije, zasluge za to idu i u pravcu primenjenog recepta sa uklonjenim Low-Pass/Anti-Aliasing filterom, čija je jedna od posledica upravo mekši rezultat na 100% uvećanjima. Rezultati su toliko na strani D7100 da nije potrebno naročito se zamarati traženjem razlika u finim detaljima. One su vidljive bez naročitih napora i prisutne su i na grubljim detaljima, a ne samo teksturama, što inače zna da bude slučaj kod smene generacija.

Da bismo, kao i uvek, uporedili sposobnosti senzora u “istoj ravni”, poslužićemo se normalizacijom u oba smera, a najpre ekstrapolacijom (uvećanjem) snimka sa D7000 na 24 MP:

Ova tehnika se često koristi u pripremanju fotografija za štampu velikog formata, a neretko se može čuti da se i snimak niže rezolucije lako može uvećati, te na taj način izbrisati očigledna prednost u rezoluciji novih aparata. I dok to možda i jeste slučaj kada se radi o jeftinijim i manje kvalitetnim tehnikama štampe, ukoliko želite maksimum od aparata, i laicima je jasno da potencijal novog senzora bez ikakvih dilema nadilazi ono što možemo videti od strane (inače odličnog) senzora iz D7000. Ne samo da se iz nativnih 16 MP ne može “izmisliti” količina detalja koju produkuje 50% viša rezolucija, već se javlja i problem konturne oštrine koji je vidljivo niži na primeru starijeg aparata.

Pogledaćemo kako stvari stoje i u obratnoj situaciji, kada snimak sa D7100 interpoliramo (smanjimo) na rezoluciju Nikona D7000 i njegovih 16 MP:

Očekivano, razlike su u ovakvom poređenju značajno manje, ali i dalje vidljive. Količina detalja je vrlo slična, iako još uvek na strani D7100, a ono što se može primetiti je i drugačiji render novog senzora, čiji je balans tonova uravnoteženiji. Svođenje snimka sa 24 na 16 MP ima svoje očigledne nedostatke u smislu merenja potencijala novijeg senzora (jer, konačno, upravo ta rezolucija i jeste jedan od njegovih aduta), ali ipak može biti ilustrativan pokazatelj da progres postoji, da se ne svodi se uvek na marketing, a ako imate kako da iskoristite, novi senzori vam itekako mogu omogućiti maksimum koju tehnologija u ovom trenutku pruža. Makar ona koja nam je na raspolaganju u domenu široke potrošnje.

Kako su studijski snimci urađeni u strogo kontrolisanim uslovima, isključuju čitav jedan dijapazon sporednih uticaja, koji nepovoljno mogu uticati na razlučivost senzora i/ili objektiva. Nikon D7100 ovde nije izuzetak, pa ćemo pogledati kako se ovaj model snalazi u jednoj svakodnevnoj situaciji, koja nije kontrolisana i koja podrazumeva niz potencijalnih problema – od nepovoljnog svetla do slabe atmosferske prozračnosti. Zatim ćemo uporediti istovetne isečke razvijenog RAW-a nasuprot JPEG-a iz aparata, što će ujedno biti i uvertira za sledeće poglavlje testa:

Snimak u punoj rezoluciji: RAW konvertovan u JPEG

100% kropovi (levo RAW konvertovan u JPEG, razvijen na standardnim podešavanjima, a desno JPEG u standard kolornom stilu, „default“ setovanja):

Zaključak koji smo nedavno doneli u testu Nikona D5200, a koji se ticao upravo ovakvog poređenja između RAW i JPEG formata, doticao je problem nedovoljne oštrine koju postiže slabiji model i uticaja koji to ima na potencijal RAW-a. I dok je D5200 imao određenih problema u dokazivanju da se uvek treba posvetiti RAW-u kada su detalji u pitanju, za D7100 to ne važi. Sa jasno boljom konturnom oštrinom, finim teksturama i uz pregršt detalja, snimak sa D7100 će vas začas ubediti da maksimum možete očekivati jedino iz ovog, izvornog formata, uprkos činjenici da JPEG uopšte nije toliko loš.

Ono što je u ovom slučaju zanimljivo je potpuni izostanak moiré efekta, što je bio jedan od očekivanih problema sa senzorom koji ne poseduje AA filter, a takve probleme smo svojevremeno registrovali na snimcima sa Nikona D800E. Na žalost, do zaključenja testa nismo uspeli da saznamo o kojoj se tehnici borbe sa ovom pojavom radi, budući da Nikon jednostavno tvrdi da sa današnjim rezolucijama i tehnologijama ovaj problem više nije aktuelan. Jedini logični zaključak koji se nameće je da iza svega stoji softverski algoritam koji određeni zahvat izvodi uoči upisa fajla na memorijsku karticu, premda verovatno ne u meri da potpuno izostavi moiré, već da ga ublaži tek toliko da D7100 bude uporediv sa aparatima koji poseduju standardni AA filter. Šta god da su uradili, kakvu god da su tehniku primenili, čini se da im je uspelo, jer mi ni uz veliki trud nismo uspeli da registrujemo ovu pojavu na preko 1000 snimaka.