Nikon D7100 Test

DINAMIČKI RASPON

Dinamički raspon važi za jednu od bitnijih osobina savremenog digitalnog senzora. Za one manje upućene reći ćemo da dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (a nekada filma) da zabeleži što širi opseg tonova, a kritične tačke su detalji u najtamnijim, odnosno najsvetlijim delovima snimka.

Za razliku od malih, „kompakt“ aparata, DSLR aparati (i od pre par godina „bezogledalni“ (MILC; Mirrorless Interchangeable Lens Camera) su opremljeni velikim senzorom, te fotografu pružaju priliku da u post-procesu koriguje sopstvene greške ili nadomesti loše uslove naknadnim ispravkama. Jedna od takvih situacija je i problem suženog dinamičkog raspona (u daljem tekstu – DR), koji je na digitalnim senzorima i dalje slabiji u poređenju sa filmom, ali sa tendencijom ka sve manjim i manjim razlikama. Najčešće se javlja kada fotografišemo izrazito kontrastne scene, poput pejzaža, gde nebo ostaje preeksponirano („spaljeno“) ili sam motiv ostane u senci, pa pude nedovoljno eksponiran, odnosno podeksponiran. Sposobnost digitalnog senzora da u ovakvim situacijama, bez obzira šta je na sceni izabrano za težište merenja svetla, izvuče što više detalja iz najtamnijih, odnosno najsvetlijih partija, najviše zavisi upravo od dinamičkog raspona, koji u najkraćem – opisuje raspon između najtamnije i najsvetlije informacije koje je senzor zabeležio. Druga situacija je takođe česta – slučajno podeksponiranje ili preeksponiranje, može nastati zbog brze promene ambijenta ili proste greške fotografa. Bez obzira na uzrok, širi DR senzora će dati više prostora za korekciju i vraćanje fotografije u ravnotežu. Jedan takav primer ćemo obraditi i ovde.

Test dinamičkog raspona već neko vreme izvodimo koristeći noviju metodologiju, a ovu praksu nastavljamo i sa D7100. Test ovaj put podrazumeva i kontrolisane uslove – ono što do sada nismo radili. Radi pojednostavljenja postupka, iskoristili smo našu standardnu studijsku scenu i snimcima obuhvatili raspon od ukupno 13 blendi, snimljenih na baznom ISO rasponu – u ovom slučaju na ISO 100. Osnovni snimak, nazovimo ga referentnim, eksponiran je sa parametrima ISO 100, f/8 i trajanjem od dve sekunde, a prateći snimci su uz zadržanu ISO 100 vrednost i identičan otvor blende, eksponirani još ukupno 12 puta, sa koracima od cele blende, pri čemu je najkraće eksponiran sa kompenzacijom od -8 blendi, dok je najduže eksponirani sa kompenzacijom od +4EV. Tako smo dobili niz koji pokriva ukupno 13 blendi – od -8 do +4EV, a možete ga preuzeti linkom ispod fotografije ispod.

Podsetimo se kakva je eksponiranost referentnog snimka, urađenog sa parametrima ISO 100, f/8, 2“:

ISO 100, normalno eksponiran snimak
Snimci raspona od 13 blendi: LINK

Pošto podeksponirani i preeksponirani snimci sami za sebe ne govore dovoljno, morali smo da izvedemo njihov „oporavak“ u postprocesu. Sama tehnika je izuzetno jednostavna i poznata je praktično svim fotografima, amaterima, hobistima ili profesionalcima, koji često posegnu sa posvetljavanjem ili potamnjivanjem podeksponiranih, odnosno preeksponiranih snimaka, a sastoji se u prostom nadoknađivanju eksponiranja za onoliko blendi, za koliko je inicijalni snimak udaljen od nominalne vrednosti. Pa tako, ukoliko je snimak podeksponiran za 4EV, u postprocesu je neophodno nadoknaditi tu razliku dosvetljavanjem snimka za te četiri blende. Primera radi, kada smo 4EV podeksponirani snimak vratili u normalu, dobili smo sledeće:

Podeksponirani snimci više odgovaraju digitalnim senzorima i njih je lakše „popraviti“, tj. povratiti informacije koje se ne vide na originalnom snimku. Za razliku od njih, preeksponirani snimci su mnogo veći zalogaj i, premda mogu delovati prilično očuvano, mnogo lakše dovode do „pregorelih“ partija koje je nemoguće popraviti bi kojom tehnikom, pošto informacija jednostavno nema. Pogledajmo kako se senzor u Nikonu D7100 snašao sa snimkom koji je preeksponiran za 4EV i onda u obradi doveden „u normalu“:

Ako pogledate čitav niz od 13 snimaka (iz arhive priložene iznad), videćete da je potpuna očuvanost informacija zadovoljena u rasponu od ±2 EV u odnosu na referentnu dužinu ekspozicije. To će reći da je pomoću D7100 bez bojazni moguće spasiti svaki snimak koji je podeksponiran za dve blende ili preeksponiran za isto toliko, s tim što se na +2 EV javlja jedan prilično mali deo trajno izgubljenih informacija (<1%).

Dalje podeksponiranje počinje da otkriva prve probleme, pa se na -3EV javlja zeleni „color-cast“ na pozadini scene, tj. na svim tamnijim partijama. Osim toga, na istoj vrednosti se javljaju i prve naznake bendinga, mada su, kao i zelene nijanse, koncentrisane uglavnom na najtamnije partije snimka. -4 EV otkriva još neke anomalije, ovaj put neočekivane – na snimku vidimo i veći broj “vrućih” (hot) piksela, koji su posledica prevelike osetljivosti pojedinačnih fotoćelija usled pojačane interferencije, “parazitnih” struja, zagrevanja senzora usled povišene temperature okoline ili dužih ekspozicija. Srećom, ovakvi zahvati nisu često, pa će borba sa ovom pojavom biti lakša nego što bi se moglo pretpostaviti. Bitnije je da je najveći procenat informacija i detalja očuvan u paketu sa kolornim informacijama, mada se i bending pojačava, što već može biti nezgodno. Uticaj bendinga i vrućih piksela se pojačava kako se stepen podeksponiranja povećava, što je i očekivano. Na snimcima podeksponiranim u rangu -5 do -8 EV primetne su i kolorne deformacije, dok se na -7 i -8 EV može primetiti i potreba za kompenzacijom ekspozicije, budući da dosvetljavanje za istu vrednost nije proizvelo odgovarajući efekat na rezultujućem snimku. Istovremeno, raspon od -6 do -8 EV važi za skoro neupotrebljiv po pitanju očuvanja informacija, iako je dinamički raspon više nego dobar.

Sa preeksponiranim snimcima je situacija malo drugačija – osim prva dva snimka koji su, kao što smo ranije već rekli, očuvani skoro u potpunosti, -3 i -4 EV već obiluju nepovratno izgubljenim partijama, što ih sasvim efikasno diskvalifikuje iz liste upotrebljivih, pa čak i delimično upotrebljivih. Kod podeksponiranih fotografija gubitak informacija u tamnim tonovima u dosta slučajeva može se zamaskirati i proći kao jača osenčenost, dok se pregorele informacije u svetlom delu spektra vrlo teško mogu sakriti, što nameće i opšte poznati zaključak da digitalni senzori više vole tamnije, nego svetlije tonove.
 
U nastavku ovog testa ćemo probati da ispitamo i neke granične vrednosti tzv. „push“ procesa, zahvata kojim se podeksponirani snimak „izvlači“ do potrebne tačke, te na taj način simulira viša ISO vrednost, što je često korišćeno rešenje za situacije sa malo svetla. Kada se praktikuje ovaj proces, mudrije je izabrati najvišu vrednost baznog raspona, jer one softverski dobijene u aparatu (na D7100 su to vrednosti 8000, 10000, 12800 i 25600) sa sobom već nose određene gubitke, pa ne bi bile od posebne koristi. Zato ćemo primer „natezanja“ RAW-a pokazati na primeru podeksponiranja snimka urađenog na ISO 6400 za cele tri, odnosno četiri blende, na taj način simulirajući ISO 51200, odnosno 102400. Prva je ISO 51400:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP, 2MP

Nikon D7100 je ovaj zadatak ispratio na nekom prosečnom nivou. Simuliranih ISO 51200 nije upotrebljivo za svaki dan i u svakoj prilici, ali može da ilustruje koliko se senzor ovog aparata može „nategnuti“, a da snimak ne „pukne“ u obradi do neprepoznatljivosti. Tamne partije je očekivano najteže spasiti, ali su čak i one održane na nekom pristojnom nivou, pa čak i uzorno počišćene od jakog kolornog šuma, koji se obavezno javlja prilikom ovakvih zahvata. Tragovi bendinga su vidljivi i posle čišćenja, a iako je kolorni šum uzrok nepoželjnog kolornog prizvuka, koji najčešće vuče ka nekoj nijansi magente, pažljivom desaturacijom tamnijih partija smo uspeli da održimo tonalitet u prihvatljivim okvirima.

Probaćemo i stepenik više – podeksponiranje za cele četiri blende i vraćanje u obradi donosi vrtoglavih ISO 102400:

Softverski dobijenih ISO 102400, podeksponiranjem za 4 EV i naknadnim izvlačenjem
Različite rezolucije sa uklonjenim šumom (ACR NR): 24MP, 12MP, 6MP , 2MP

Još uvek je ovako ozbiljno podeksponiranje stvar eksperimentisanja, pre nego želje da dobijemo nešto upotrebljivo. Snimak očigledno puca po šavovima i uprkos odličnom dinamičkom rasponu koji je sposoban da dosta informacija sačuva i kada se ozbiljno podeksponira, ovde je senzor ipak položio oružje i detalje, kolorne tonove i sve ostalo prepustio gustom šumu koji neselektivno proždire skoro ceo snimak, tako da se na kraju samo nadzire šta je motiv na fotografiji. Selektivna desaturacija ovde nije urodila plodom, kao ni uklanjanje šuma. Nikon D7100 ovde nije bolji, ali ni lošiji od ostalih aparata nad kojima smo sprovodili sličnu tehniku testiranja. Ono što je u konkretnom slučaju mnogo bitnija vest je konkurentnost Toshiba senzora, što nas je uverilo da razloga za brigu nije bilo. Možda bismo mogli reći da Toshiba u ovom testu deluje pomalo nervozno u odnosu na Sony senzore koje smo mahom viđali u Nikon aparatima, ali kako je svaki početak težak, to je i očekivano.