Nikon D7100 Test

TELO

Osnovni dizajn je preuzet od modela D7000, što je i očekivano, budući da se u sličnim varijantama ovo rešenje eksploatiše već godinama unazad i dobro je prihvaćeno, uprkos nekim nedostacima:

Minimalna razlika u dimenzijama je rezultat usklađivanja dizajna sa malo drugačijim rasporedom komandi i generalno bolje ukrojenom gumenom oblogom, koja je tu kako bi osigurala bolje držanje. Precizno, gabariti novog aparata iznose 135 x 106 x 76mm, a konstrukcijska platforma je pozajmljena od prethodnika, pa se u za nijansu lakših 765 grama nalazi pretežno magnezijumsko telo, sa frontalnim delom od plastike. Na taj način je napravljena ušteda u proizvodnoj ceni, što D7100 čini dosta konkurentnim na ovom polju. Srećom, barem po tvrdnjama Nikona, ovakvo rešenje ne stvara kompromise na polju zaptivenosti, koja podrazumeva zaptivni materijal na svim bitnijim spojevima i najbliža je onoj koju poseduje dosta skuplji D800(E):

Magnezijumsko telo i [ematski prikaz zaptivnih tačaka na D7100*

I sveukupna robusnost je ostala na visokom nivou, mada ovo telo nije namenjeno surovim uslovima rada. Bez obzira na to, D7100 je konstruisan tako da može da izdrži sve vremenske (ne)prilike, jednako dobro kao i njegov prethodnik, pa čak i nešto bolje. Treba jedino biti načisto sa time šta pojam „zaptivenosti“ znači, a znači da se telo može izložiti kiši i ostalim „mokrim i prašnjavim“ uslovima rada, ali ne i potapanju u vodu, šta šta je potrebno pribaviti odgovarajuću specijalizovanu opremu.

Zavesica je deklarisana na pristojnih 150.000 okidanja i premda deklaracija ne znači garanciju, nemamo sumnji da će veći deo primeraka uspešno dostići, pa čak i prevazići ovu cifru.

Pošto D7100 spada u tzv. APS-C („krop“), odnosno u Nikon terminologiji – DX tela, kompatibilnost sa objektivima se prostire i na celu gamu DX optike, a zbog prisustva „šrafcigera“ na poznatom Nikon-F bajonetu, autofokus je moguć i sa objektivima koji ne poseduju sopstveni motor, već koriste onaj u telu. Svakome ko se susretao sa Nikon sistemom, poznata je činjenica da jedan od starijih bajoneta seže decenijama unazad, a poklonici ove kompanije sa ponosom ističu kompatibilnost sa većinom objektiva. „Jezičak“ na obodu bajoneta ukazuje i na mogućnost korišćenja tzv. Non-CPU objektiva (objektiva bez elektronike), za šta postoji odgovarajuća softverska podrška. Nikonova istrajnost na kompatibilnosti sa svim objektivima u F-bajonet izvedbi često se ističe kao poseban plus. Međutim, ponekad to insistiranje pravi svojevrsnu konfuziju oko određenih kombinacija, pa je za konkretne kombinacije telo-objektiv neophodno konsultovati originalno korisničko uputstvo (dostupno na pretposlednjoj strani testa). Prosto nabrajanje ovde ne bi bilo svrsishodno, a detaljnije upuštanje u tu materiju daleko prevazilazi okvire ovog testa.

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

Kao i u slučaju odnosa D7000 i D5100, Nikon D7100 senzor deli sa aparatom niže kategorije, modelom D5200. Međutim, kako se ne bi ponovila situacija koju smo imali sa prethodnom generacijom, gde je jeftiniji aparat pružao isti kvalitet snimaka kao i D7000 i time ugrožavao prodaju skupljeg modela, Nikon je ovaj put rešio da „na silu“ učini tu razliku većom. Srećom, na sasvim pozitivan način. Upućeni znaju da je Nikon D800 bio promovisan u klasičnoj, ali i D800E varijanti, koja poseduje senzor sa posebnim setom AA filtera čiji se efekat međusobno potire i tako omogućava veću detaljnost i oštrinu. Opšti zaključak vezan za taj senzor je bio da detaljnost jeste veća, ali da se ona plaća vidljivom i na momente agresivnom pojavom moiré efekta na jednolično i gusto teksturiranim površinama, karakterističnog za sve digitalne senzore Bayer tipa. Nikon je u slučaju D7100 rešio da krene malo drugačijim putem, pa je Anti-Aliasing (Low-pass; „omekšavajući“) filter u potpunosti izostavio i zamenio ga samo zaštitnim slojem na senzoru. Koliko ovakav zahvat ima logike, nismo sasvim sigurni, budući da eksperiment sa D800E nije pokazao nikakvu pouzdanu tehniku uklanjanja u aparatu, a čak ni naknadne tehnike u postprocesu nisu naročito efikasne, i bez nusefekata. Odluka da se u tom smeru krene još smelije je za poštovanje, može se posmatrati kao prirodan nastavak onoga što smo videli na visokorezolucijskom FF telu, ali i kao rezultat pritiska konkurencije, budući da je Pentax, sa svojim modelom K-5 IIs u praksu pretočio identičnu zamisao.

Kada smo kod samog senzora i tehnologije koja stoji iza njega, podsetimo da se radi o Toshiba CMOS senzoru formata 3:2 i dimenzija 23.5 x 15.6mm, čija rezolucija iznosi tačno 24 MP (6000 x 4000 piksela). APS-C (Advanced Photo System type-C) format u ovom slučaju označava krop faktor 1.5x (DX u Nikonovoj terminologiji), što se odnosi na vidni ugao (tzv. FOV; Field-of-view), tj. faktor množenja u odnosu na senzor punog formata (Full-frame, odnosno 35mm „Lajka“ format). Množenjem žižne daljine naznačene na objektivu multiplikatorom 1.5, dobijamo ekvivalentnu žižnu daljinu objektiva na FF senzoru. U prevodu, kada raspon kit objektiva, AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR, pomnožimo sa krop faktorom 1.5, dobijamo da taj objektiv na Nikonu D7100 pruža vidni ugao ekvivalentan objektivu raspona 27-158mm na full-frame senzoru (36x24mm). Ovakav vidni ugao, iako žrtvuje širinu, pogoduje ljubiteljima akcione fotografije koja uključuje velike radne distance, budući da svojim množiocem nadomešćuje nedostatak milimetara na objektivu. 14-bitni A/D konvertor je sada već uobičajena stavka, a omogućava širok spektar kolornih tonova, a samim tim i širi dinamički raspon.

Još jedna premijera – Toshiba CMOS od 24 MP bez Antialiasing filtera*

Osnovni ISO raspon novog aparata kreće od baznih ISO 100 do maksimalnih 6400, dok je softverski deo proširen na nekoliko viših H vrednosti (H0.3 (ISO 8000), H0.7 (ISO 10000), H1.0 (ISO 12800) i H2.0 (ISO 25600). Algoritam AutoISO funkcije, kojom aparat samostalno određuje potrebnu ISO vrednost na osnovu ostalih zadatih parametara, unapređena je na nivo koji smo nedavno videli i na modelu D600. Tako aparat omogućava da se definiše donja granica brzine ekspozicije, na osnovu koje će aparat određivati potrebnu ISO vrednost, a takođe omogućava i da se željena dužina ekspozicije postavi na Auto, kada će se ISO korigovati tako da dužina ekspozicije prati pravilo 1/žižna_daljina, što je uobičajen način borbe protiv strešenih fotografija. Nikon je ovde otišao i korak dalje, pa se i ovaj sistem automatskog praćenja žižne daljine i korigovanja ekspozicije u skladu sa njom, može dodatno precizirati i to tako da ekspozicije budu duže ili kraće od te vrednosti. Čak i kada bismo bili u mogućnosti da samostalno kreiramo ponašanje ISO algoritma, ne verujemo da bismo ga mogli bolje osmisliti. Sjajno!

Aktuelni procesor iz Nikon kuhinje, Expeed 3, sastavni je deo i Nikona D7100, a s obzirom na potencijal koji poseduje, nije bilo za očekivati da bi mogao biti zamenjen novim. Njegove sposobnosti su nam poznate od ranije, a osim podrške za jako visoku zahtevnost glavnog senzora, obezbeđuje i video podršku, kao i vanserijske performanse, koje su potrebne za koordinaciju rada svih sistema koje aparat poseduje.

Mozak sistema - Nikon Expeed3*

Sistem vibracione redukcije prašine, koji je već godinama prisutan u Nikon DSLR-ovima, oličen je u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i „low-pass“ filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System*

Senzor merenja svetla („svetlomer“), u kompletu je preuzet sa modela D7000. Zadužen je kako za određivanje ekspozicije, tako i za evaluaciju potrebne jačine bljeska blica u i-TTL režimu rada. Radi se o TTL senzoru sačinjenom od 2016 piksela, sposobnih za merenje sva tri RGB (Red/Green/Blue) kolorna kanala, čime se, osim samog reflektovanog svetla, odmerava i zasićenost kolorita i time usrednjava dobijena vrednost merenja, radi postizanja što bolje eksponiranosti i očuvanja detalja, nezavisno od uslova. Kao i kod svih drugih Nikon DSLR-ova, uključena su tri moda merenja, od kojih je poseban akcenat stavljen na „3D Color Matrix metering II“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu. Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø6, ø8, ø10 i ø13mm; ili uprosečena vrednost 75% središnjeg dela kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 8mm. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački.

U slučaju da fotograf preferira određene korekcije u merenju svetla, u Custom funkcijama je na raspolaganju opcija Fine tune optimal exposure, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje pravilno odmerenog trajanja ekspozicije.

Poznat od ranije - TTL 2016-pikselni RGB senzor merenja svetla*

Uobičajena funkcija Nikon DSLR-ova gornjeg segmenta, „virtuelni horizont“, dostupna je i na ovom modelu. Radi se o funkciji namenjenoj lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u obe ose, nezavisno od orjentacije aparata, što znači da će asistirati u poravnjanju neželjenog naginjanja po horizontali, ali i u odnosu na azimut aparata u odnosu na horizont, bez obzira da li koristite klasičan ili vertikalni položaj aparata:

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i  na glavnom displeju (desno)

AUTO-FOKUS

Pomalo neočekivano, Nikon D7100 je poneo autofokusni sistem iz dosta skupljeg modela D800(E), čime je iza sebe ostavio čak i ulazni FF model, Nikon D600. Da podsetimo, u pitanju je DX varijanta Nikonovog autofokusnog modula pod nazivom Multi-CAM 3500, koja je tokom godina unapređivanja, da bi vremenom dostigla ono što se eksploatiše kroz D4 i D800 (prema zvaničnim informacijama iz Nikona, D7100 zapravo poseduje identičan AF algoritam, kao onaj upotrebljen u modelu D4). U osnovi, to je isti AF sistem koji je nastao još (sada već davne) 2007. godine, ali uz određene modifikacije koje ga i danas čine konkurentnim. To se pre svega odnosi na osetljivost u odnosu na ambijentalno svetlo, pa je najnovija inkarnacija ovog AF modula sposobna da izvrši korektno uoštavanje u rasponu od -2 do +19EV, čime se kvalifikovao za izuzetno loše uslove rada.

Multi-CAM3500DX TTL, AF modul sa 51 tačkom od kojih je 15 krstastih*

APS-C aparati su po pitanju fokusnog polja u znatno boljoj poziciji u odnosu FF tela, budući da postojeći AF sistem, inače prilagođen 35mm telima, zauzima najveći deo kadra i time ga čini idealnim za sve jako brze akcije, gde je teško održati fokus na željenoj meti ili fokusirati skoro bez ikakve potrebe za rekompozicijom. Tako 51-a AF tačka novog-starog AF sistema popunjava praktično tri četvrtine ukupne širine kadra, što je jako zgodno za rad.

Od ukupno 51-e AF tačke, njih 15 spada u tzv „krstaste“ (cross-type; osetljive i horizontalno i vertikalno) do otvora blende od najmanje f/5.6. Sa objektivima maksimalne svetlosne moći u rasponu od 5.6 do f/8 na raspolaganju će biti samo centralna AF tačka, po čemu se D7100 razlikuje od većih modela koji tek na f/8 imaju dostupnu samo jednu tačku, dok je na rasponu od f/5.6 do f/8 na raspolaganju njih 9. U praksi će za većinu korisnika ovakav AF biti više nego dovoljan, a svojim karakteristima dozvoljava i upotrebu telekonvertera sa množiocem 2x, čak i na objektivima poput AF-S Nikkor 70-200mm f/4G ED VR, kada je maksimalna blenda f/8, što je za većinu sličnih aparata već prilično problematična kombinacija.

Kao što smo na početku već pomenuli,  i Nikon D7100, kao i sva tela srednje i više klase ovog proizvođača, poseduje interni motor kojim se, posredstvom posebnog „šrafcigera“ na bajonetu, može pogoniti autofokus na starim AF objektivima koji ne poseduju sopstveni motor poput novijih AF-S modela. Podrška i dalje postoji za manuelne objektive sa elektronikom koji će, uz unos odgovarajućih parametara u za to predviđena polja, imati na raspolaganju funkciju daljinometra (rangefinder) za preciznije ručno fokusiranje.

Prikaz rasporeda sa 51 ili 11 AF tačaka, kao i 15 „krstastih“

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog jednokratnog fokusiranja, automatski prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju da registruje promenu distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije su usluge pomažu preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 51-e AF tačke koje je moguće izabrati.

Režima autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupan je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C) ili Auto-servo (AF-A), dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih 51 tačaka, redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (u Single-point režimu) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21-om AF tačkom

Varijanta sa 51-om tačkom je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra ili kada se u kadru nalazi veći objekat (ili više njih), a bitno je da što veći deo bude u fokusu. Tada će AF pokušati da održi fokusnu ravan na najbližem od njih:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 51 AF tačaka

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru,
dinamičkom promenom tačaka

Iako najkompleksniji i podložan greškama usled raznih nepredviđenih faktora, 3D-tracking u nekim situacijama uspeva dosta dobro da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Posebno što zbog načina funkcionisanja zahteva minimalnu potrebu za praćenjem mete pomeranjem aparata, sve dok je ista u „vidokrugu“ fokusnog polja. Glavna razlika između ovog i prethodnog režima dinamičke zone sa svim tačkama je u tome da 3D-Tracking režim nema „primarnu“ tačku. Meta se određuje na početku, a nakon toga su sve AF tačke potpuno ravnopravne i jedna drugoj predaju prioritet, u skladu sa kretanjem mete u kadru. U Dynamic-Area režimu sa svim tačkama jedna od njih ima apsolutni prioritet, dok su druge tu samo da joj asistiraju. Bilo kako bilo, 3D-Tracking režim nije svemoguć i treba ga izbegavati u skoro svim situacijama gde meta u odnosu na pozadinu nije jasno izdvojena, tj. kada je pozadina ili previše blizu, ili je suviše konfuzna, tako da svetlomer teže raspoznaje metu koju prati.

Najčešće postavljen kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, trudeći se da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

U realnim uslovima, što pre zaboravite na postojanje ove varijante „automatskog fokusa“ (da ne kažemo – „pametovanja“ AF sistema), to bolje. Ne zbog toga što je po definiciji loša, već zbog toga što aparat jednostavno nije sposoban da oceni koje prioritete gaji fotograf, pogotovo kada subjekt zauzima tek mali deo fokusnog polja pokrivenog svim tačkama. Po ovom pitanju D7100 se ponaša kao i svaki drugi DSLR, čiji AF modul pokušava da „misli“, bez obzira na algoritam predikcije kretanja, koji u nekim momentima zaista dobro radi svoj posao. Srećom, zbog svoje prilagodljivosti, DSLR-ovi i jesu to što jesu – tako da su ostali režimi fokusiranja bazirani na manuelnoj selekciji određenih tačaka ili grupe tačaka.

Grupa opcija vezanih za autofokus nudi par set uobičajenih opcija, među kojima je i AF Fine Tune, funkcija kojom se može vršiti fina kalibracija fokusa. Kalibraciju je moguće izvršiti za ukupno 12 objektiva, u ±20 koraka, pojedinačno za svaki objektiv ili globalno na nivou aparata. Zgodna mogućnost koja se relativno retko koristi, ali može biti zlata vredna u slučaju manjih problema sa fokusom, kada će vlasnika lišiti potrebe posete servisu. Jedini uslov je da mašenje fokusa bude konstantno, nezavisno od žižne daljine.

Još jedna od opcija za dodatno prilagođavanje AF-a potrebama fotografa je i Focus Tracking with Lock-On. Njome se, u pet koraka, podešava brzina reakcije AF sistema na promene distance izabranog objekta, kada je izabran AF-C, odnosno AF-A fokusni mod. Najviši nivo (5) pravi najdužu zadršku između dve korekcije fokusa (npr. u slučaju da pratite metu u čijem se pravcu često pojavljuju neželjeni objekti, koje bi AF trebao da ignoriše), dok najniži (1) vrši vrlo česte korekcije distance. Opcija može biti i potpuno isključena, kada se korekcije vrše trenutno, bez zadrški, što će najčešće biti korišćeno prilikom snimanja veoma dinamičnih scena, kada su ažurne korekcije ključne za dobre rezultate. To za sobom nosi i neke negativne konsekvence, kakva je recimo nepoželjna i preterana reakcija AF sistema na opstruktivne elemente u kadru, kakve su recimo bandere prilikom snimanja automobila u pokretu. Upravo za takve situacije je ova opcija i najkorisnija, jer će nagle promene distance ispred izabrane AF tačke jednostavno ignorisati.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite centralne AF tačke, jer AF-Assist lampa samo nju pokriva, zbog veoma uskog snopa koji emituje.

Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki režim i mod ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.

TRAŽILO

Tražilo je, uobičajeno za DSLR-ove, optičkog tipa, a bazirano je na pentaprizmi, koja obezbeđuje 100% prikaza kadra, a samim tim i precizno kadriranje. Pentaprizma obezbeđuje svetliju projekciju, a uz stepen uvećanja od 0.94x, tražilo čini izuzetno udobnim za rad. Maksimalna udaljenost oka od optičkog elementa, pri kojem se može videti kompletan prikaz kadra (tzv. eyepoint), iznosi 19.5mm, pa će korišćenje sa naočarima biti sasvim lagodno. Korekcija dioptrije se vrši u rasponu od -3 do +1, namenskim točkićem koji se nalazi na desnom boku tražila.

Unutar tražila, stvari su manje/više uobičajene kada su Nikon DSLR-ovi u pitanju. Fokusno staklo je neizmenjivog tipa, arhaičnog imena Type B BriteView Clear Matte Screen Mark II, a kombinovano je sa posebnim providnim LCD filmom, smeštenim između fokusnog stakla i pentaprizme, kojim se pred očima fotografa dinamički emituju najbitniji parametri, AF tačke, okvir 1.3x krop moda i pomoćna mreža za lakše kadriranje. AF tačke su omeđene vidljivim okvirom, a istovremeno su prikazane jedino prilikom selekcije AF režima. „Framing grid“, kako Nikon naziva mrežu od 4x4 polja, pomaže prilikom komponovanja kadra, a po potrebi može biti isključena. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Optičko tražilo Nikona D7100

Sa informativne strane, tražilo D7100 pruža obiman spektar informacija, koje će se čak i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno emitovane. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa i „rangefinder“ funkcije; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator zaključane snage bljeska (FV-Lock); indikator usklađenosti zatvarača za brzinom sinhronizacije blica; dužina ekspozicije (odnosno AF mod); indikator prisustva objektiva bez elektronike; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV (sa mogućnošću menjanja +/- orjentacije); signal prazne baterije; indikator kompenzacije snage blica; indikator aktivne „bracketing“ funkcije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator AutoISO opcije; broj preostalih snimaka (odnosno, u zavisnosti od podešavanja ili trenutnog moda – ISO vrednost, stepen kompenzacije ekspozicije i snage blica, nivo Active-D Lighting funkcije i AF režim; indikator spremnosti blica.

KOMANDE I OSTALI DETALJI

Komande su delimično ispremeštane, tako da su po rasporedu sada najbliže onima na modelu D600. Pogled spreda otkriva standardan raspored komandi, karakterističan za Nikon aparate srednje i više klase. Centralnim delom dominira Nikon F bajonet, na kojem uočavamo prisustvo „šrafcigera“, naročitog mehaničkog sklopa za pogonjenje autofokusa na starijim Nikon objektivima, koji ne poseduju sopstveni motor. Sa leve strane bajoneta, pri vrhu rukovata, stoji prednji kontrolni točkić, kojim se kontroliše otvor blende, ekspozicija i mnogi drugi parametri, u zavisnosti od trenutnog moda rada. U prostoru između relativno udobnog, mada i dalje plitkog rukohvata, postavljeni su programabilni tasteri, od kojih donji nosi naziv Preview (inicijalno služi za proveru dubine DOF-a, privremenim dovođenjem otvora blende na izabranu vrednost), a drugi Function. Mogu se setovati da vrše jednu od desetak različitih funkcija, u zavisnosti od želja korisnika. Bliže gornjoj strani, iznad Fn tastera, nalazi se AF-Assist lampa, koja služi za pomoć pri fokusiranju u lošijim svetlosnim uslovima, ali i kao indikator odloženog okidanja. Desno od bajoneta se nalazi IC receptor, kojim se vrši bežično okidanje kompatibilnim daljinskim okidačem. Do njega su dva tastera. Prvim se vrši aktivacija internog blica ili setuje kompenzacija bljeska blica, ukoliko je isti već podignut ili je nakačen eksterni, dok se tasterom ispod aktivira i podešava Bracketing, funkcija višestrukog okidanja različitim otvorima blende. Uz sam bajonet se nalazi i taster za odbravljivanje objektiva, radi njegovog skidanja sa aparata, a odmah ispod je i polugica za izbor manuelnog ili automatskog fokusa. Rešenje primenjeno na D7000 je prisutno i ovde, pa se izbor moda i režima fokusa vrši pritiskom na taster koji je smešten u osnovu ove polugice, te da se prednjim i zadnjim kontrolnim točkićem vrši odabir željene kombinacije.

Pogled sa gornje strane otkriva neke suptilne razlike. Tik uz papučicu blica koja zajedno sa kućištem prizme i internim blicem zauzima centralnu poziciju, nalazi se interni mikrofon, ali ovaj put stereo tipa. Levo od njega je rotacioni selektor modova. Sadrži četiri kreativna moda (Manual, Aperture priority, Shutter priority i Programmed Auto), Full-Auto, koji je potpuno automatizovan, zatim No-flash, takođe automatizovani mod, ali sa isključenim blicem, dva User moda, koje je moguće prilagoditi sopstvenim potrebama i jednom pozicijom koja objedinjuje sve scenske modove, kreirane tako da maksimalno pokriju potrebe amatera, bez prevelikih ambicija u pogledu savladavanja kontrole parametara. Nehotičnu promenu fotografskog moda Nikon je sprečio ubacivanjem tastera u središte komande, kojom se fizički sprečava promena, što smo već mogli videti kod skoro svih proizvođača. Ispod samog selektora modova nalazi se još jedan pristen, a njegova namena je izbor režima okidanja. Kao i selektor modova, i on je „obezbeđen“ posebnim tasterom, ovog puta sa strane, koji je neophodno pritisnuti kako biste promenili režim. Kad smo kod režima okidanja, njih na Nikonu D7100 ima 6: Single je klasično pojedinačno okidanje; Continuous-Low (CL) je rafalno okidanje sporijom brzinom koju je moguće odrediti u rasponu od 1 do 5 fps; Continuous-High (CH) je rafalno okidanje punom brzinom od 6 fps; Quiet Shutter Release (Q) je tiho okidanje, kada zavesica i ogledalo bivaju vraćeni u početni položaj tek nakon otpuštanja okidača; Mirror-Up (Mup) je režim u kojem je mehanizam ogledala fiksiran u gornjem položaju, kako bi se pri radu sa stativa i pri dugim ekspozicijama maksimalno suzbile vibracije koje izaziva mehanizam aparata.

I na desnoj strani je situacija već viđena. Skroz napred, isturen iznad samog rukohvata, stoji dvostepeni okidač, kojim se vrši fokusiranje i snimanje fotografija, a u njegovoj je osnovi prekidač za uključivanje aparata i aktiviranje privremenog pozadinskog osvetljenja statusnog displeja. Između statusnog displeja i okidača nalazi se grupa od tri tastera. Skroz levo je komanda za promenu režima merenja svetla, koja je dodatno obeležena Format natpisom, a u kombinaciji sa komandom za brisanje (sa zadnje strane aparata), nakon držanja od 3 sekunde inicira formatiranje kartice, sa prethodnom potvrdom. Do komande za izbor režima merenja svetla, nalazi se komanda za započinjanje i zaustavljanje snimanja video zapisa, koju na žalost nije moguće reprogramirati po potrebi, a sasvim desno je komanda za setovanje kompenzacije ekspozicije. I ova komanda je dodatno obeležena, a zelena tačka označava da u kombinaciji sa istovetno obeležim tasterom na zadnjoj strani (ISO), aparat može biti vraćen u fabričko stanje.

Statusni displej D7100

I statusni displej Nikona D7100 spada u osrednje informativne. U principu, on sadrži skoro sve što je potrebno, ali izostavlja jednu od bitnijih informacija – skalu svetlomera, što nam i dalje nije jasno, ali nismo ni preterano iznenađeni, pošto smo istu situaciju zatekli i na prethodniku, ali i na FF modelu D600. Pored standardno pristutnih – indikatora baterije, trajanja ekspozicije, otvora blende i ISO vrednosti, tu je i kvalitet snimanja, parametri blica, indikatori Active D-Lighting funkcije, indikator balansa bele, HDR-a, intervalometra, izabranog fokusnog moda, izabranog režima merenja svetla itd. Uglavnom, skoro sve što bi vam moglo zatrebati, osim pomenute skale svetlomera.

Pogled sa zadnje takođe otkriva minimalne promene. Veliki displej zauzima centralnu poziciju na ovoj strani aparata, a prvo smo primetili da su njegovi obodi ravni i da je poznata zaštita za displej ovaj put izostala sa spiska priložene opreme. Ne samo da ne stiže uz aparat, nego ju je nemoguće i nakačiti, jer displej ne poseduje žljeb za tu svrhu. Nekome će ovo zasmetati, a neko neće ni obratiti pažnju. Displej je okružen dvema grupama komandi. Sa leve strane tražila su komande za prelazak u režim pregleda snimaka i brisanje istih, dok se sa leve strane displeja nalazi niz od pet komandi. Prva odozgo je Menu, za ulazak u sistem menija, dok su ostale četri multifunkcionalnog tipa i njihova namena zavisi od okolnosti: druga služi za kontrolu balansa bele, zaštitu snimljenih fotografija i interaktivni sistem pomoći; trećom se vrši promena kvaliteta snimanja i zumiranje u režimima živog prikaza (live-view) i pregleda fotografija; dok se četvrtom vrši izbor ISO vrednosti i odzumiranje u režimima živog prikaza i pregleda fotografija. Poslednja komanda u nizu je iznačena malim slovom „i“, a služi aktivaciju interaktivne promene parametara, kada je aktivan Information Display na glavnom ekranu aparata.

I, kako nikad ne propuštamo priliku za kritiku, nećemo ni ovaj put – Nikon D7100 je još jedan u nizu Nikon aparata čiji je ISO taster postavljen na verovatno najnelogičnije mesto na kome je mogao biti postavljen. Da li je zaista toliko teško naći neko bolje, logičnije mesto za jednu od najbitnijih komandi digitalnog aparata ili je rezervisanje nekakvog zapećka, nepristupačnog dok je aparat na oku i bez posezanja levom rukom, zaista najbolje što tim dizajnera može da smisli? Prosto poražavajuće deluje činjenica da, kako se od najniže klase približavamo najvišoj, u slučaju Nikona to znači sve besmisleniju i neupotrebljiviju poziciju ISO komande. Ako je i za ćef, previše je. Na žalost, na učestale kritike Nikon zasad ne reaguje.

Pogled na desnu stranu zadnjeg dela otkriva neke malo uočljivije razlike u odnosu na stari model. Na boku tražila je ranije pominjani točkić za korekciju dioptrije prikaza u tražilu, a malo desno je AE-Lock/AF-Lock taster za zaključavanje ekspozicije i fokusa. U gornjem desnom uglu se nalazi zadnji kontrolni točak, višefunkcionalna komanda kojim se, osim najosnovnijih, podešavaju i mnogi drugi ključni parametri, do čijeg se izbora dolazi namenskim komandama na aparatu. Desno od displeja je rotacioni preklopnik za zaključavanje izabrane fokusne tačke, u čijem se središtu nalaze osmosmerna komanda za upravljanje sistemom menija i izbor aktivne fokusne tačke, kao i OK taster za potvrdu izabranih opcija ili selekciju centralne AF tačke. Odmah ispod je još jedan preklopnik, namenjen izboru između fotografskog i video moda rada, u čijem se središtu nalazi komanda kojom se aparat prebacuje u režim živog prikaza (u daljem tekstu LV, tj. Live-view). Nešto niže je Info taster za aktiviranje tzv. Information Display-a, funkcije koja glavni displej pretvara u bogatiju verziju statusnog, sa obiljem dostupnih parametara, pa i onima koji nedostaju na pravom statusnom. Tu su još i zvučnik, LE dioda koja signalizira zauzeće memorijskog kontrolera, a desno dole je drugi IC receptor, koji omogućava daljinsko okidanje kompatibilnim okidačima. Ako obratimo pažnju, videćemo da su i raspored i izvedba komandi zapravo u potpunosti prekopirani sa modela D600, što je pohvalno.

MEMORIJA

Memorijski slot se na aparatima obično nalazi na desnom boku aparata, skriven ispod malih vratanca. Nikon D7100, kao i prethodnik, poseduje dva memorijska slota. Oba su kompatibilna sa Secure Digital (SD) standardom, a podržane su sve varijacije ovog standarda, od najstarijih SD, preko SDHC i SDXC, kao i najnovije UHS-I kartice koje obezbeđuju maksimalne brzine transfera. Osim za njih, podrška je obezbeđena i za sve popularije Eye-Fi kartice, kojima se snimljeni materijal može bežično preneti na kompatibilne Wi-Fi uređaje. Memorijski slotovi su istovetni i potpuno ravnopravni. Mogu se koristiti sekvencijalno, tako što se nakon popunjavanja prve kartice (gornji slot) automatski prelazi na drugi (donji slot), zatim kao backup, kada se snimci automatski preslikavaju i na drugu karticu čime se postiže redudantnost, a mogu se odvojiti i po tipovima zapisa, pa tako na prvu može biti snimljen samo RAW, a na drugu JPEG format, ili da na drugu bude upisivan samo video zapis. Mogućnosti su široke, a modalitet upotrebe je ograničen samo potrebama korisnika.

Odeljak SD memorijskih slotova

U pogledu memorijske zahtevnosti novog aparata Nikon D7100 ne iznenađuje. Skok rezolucije koji se desio u poslednjih godinu dana, definitivno iziskuje nabavku prilično većih, ali i bržih memorijskih kartica. Na karticu kapaciteta 8GB se u proseku, u zavisnosti od izabrane kompresije, može smestiti: 300 RAW, 650 JPEG ili 220 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit lossless RAW + JPEG L/Fine). Naravno, varijacije su moguće u zavisnosti od redukcije šuma (manje šuma, manji fajlovi), količine snimaka na višim ISO vrednostima (zauzimaju u proseku više prostora), ali i sadržaja (snimci sa mahom jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Kada govorimo o video segmentu, Nikon D7100 je na karticu od 8GB može da spakuje ukupno oko 45 do 60 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu (fullHD, 1920 x 1080 @30fps sa zvukom), u zavisnosti od sadržaja i uslova u kojima su snimljeni, pri čemu lošiji svetlosni uslovi, zbog korišćenja viših ISO vrednosti i pojave šuma samim tim, utiču na memorijski zahtevniji zapis.

BATERIJA

Baterija nam je poznata od ranije i to ne samo sa prethodnog modela iste klase, već i sa mnogih drugih Nikona višeg ranga. Nosi oznaku EN-EL15, kapaciteta je 1900 mAh, a smart karakteristike označavaju prisustvo prateće elektronike kojom se baterija indentifikuje u aparatu i prati njen „životni ciklus“. Praćenje stanja od punjenja do punjenja obuhvata prikaz trenutne napunjenosti u procentima, kao i prikaz u šest nivoa na statusnom displeju aparata.

MH-25 punjač sa EN-EL15 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Autonomija po CIPA (Camera & Imaging Products Association) standardima obezbeđuje solidnih 950 snimaka, sa uobičajenom upotrebom displeja i sporadičnom upotrebom pop-up blica. U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, kao i objektive sa i bez stabilizacije, sa i bez sopstvenog AF motora, baterija je obezbedila deklarisani broj snimaka. U kontrolisanim uslovima (uzdržano korišćenje displeja i LV režima, kao i internog blica), autonomiju je moguće popeti i do broja od preko 1000 snimaka! U video modu je situacija nešto kompleksnija, pre svega zbog intezivnog upošljavanja glavnog displeja, ali i senzora koji je permanentno aktivan. Ukoliko je na objektivu aktivna optička stabilizacija, situacija se još pogoršava. U praksi, uz intezivno korišćenje, baterija će uspeti da izgura oko sat i pô snimanja, što je solidan rezultat i u proseku se poklapa sa kapacitetom koji obezbeđuje 16GB memorijskog prostora.

KONEKTORI

Konektori se nalaze na uobičajenoj poziciji, ispod gumenih poklopaca na levom boku aparata. Ima ih ukupno pet, a skriveni su ispod 3 gumene pokrivke. Ispod prve odozgo se nalaze 3.5 milimetarski stereo ulaz za pasivne mikrofone i kombinovani USB/Audio-video konektor, kojim se aparat može povezati na eksterni displej ili na računar, radi upravljanja aparatom ili prebacivanja snimaka na računar. Srednji gumeni poklopac krije samo HDMI konektor C tipa (mini-HDMI) kojim se aparat takođe može povezati sa eksternim displejem, ali ovaj put digitalnog tipa, pri čemu se HDMI-CEC televizori mogu koristiti i tako da se uz pomoć njihovog daljinskog upravljača može vršiti pregled snimaka. Ispod poslednjeg, donjeg poklopca, nalazi se još dva konektora – levi predstavlja 3.5 milimetarski stereo audio izlaz, namenjen monitoringu ulaznog audio signala u realnom vremenu (pomoću slušalica i sličnog), dok je desni kombinovani “accessory terminal” koji prihvata čitav niz korisnih dodataka – od GP-1 GPS prijemnika, preko MC-DC2 daljinskog okidača, pa do WR-1 ili WR-R10 Wi-Fi transmitera za bežićnu komunikaciju, upravljanje ili transfer snimljenog materijala. Na žalost, koncepcija ovog konektora ne dozvoljava kombinovanu upotrebu bilo koja dva dodatka, već se korisnik mora odlučiti šta mu je bitnije.

Konektori: mikrofonski stereo ulaz i USB gore, mini-HDMI u sredini,
izlaz za slušalice i kombinovani GPS/WiFi/remote dole

DISPLEJ

Kako je ova klasa Nikona već tradicionalno inovativnog pristupa, možemo slobodno reći da smo i ovaj put očekivali da uvede nešto novije i bolje od prethodnika. Tako je D7100 prvi Nikon koji je doneo rezoluciju displeja od 1.228.800 piksela, mada i dalje u 4:3 formatu. Dijagonala od 3.2 inča (81 milimetar) garantuje detaljan i oštar prikaz, a deklarisan ugao vidljivosti od 170° olakšava rad kada displej nije u nivou očiju ili se iz bilo kojeg razloga posmatra iz nepovoljnog položaja Iako i fotografi znaju da su takve situacije dosta česte, ovo posebno raduje videografe, jer je njima displej glavni interfejs u radu... praktično poput optičkog tražila fotografima. Prikaz je čist, dobre kolorne zasićenosti i jasnoće koja omogućava sigurnu procenu pozicije fokusa na fotografijama. Osvetljenost i kontrast su dovoljno jaki i na podrazumevanoj vrednosti, a u slučaju potrebe je moguće i pojačati intezitet.

Već smo navikli da se glavni displej može koristiti kao detaljnija verzija statusnog, a istu praksu prati i Nikon D7100. Information Display, kako Nikon naziva svoje viđenje ove funkcije, objedinjuje skoro sve relevantne parametre i funkcije, koji bi vam mogli zatrebati u toku rada, a dostupne su kako kroz upravljanje direktnim komandama na aparatu, tako i putem interaktivnog upravljanja kursorskim tasterima. Sam prikaz može biti prilagođen dnevnim i noćnim uslovima, ručno ili automatski. Kako sve to izgleda, može se videti na sledećoj ilustraciji:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

LIVE VIEW

Režim živog prikaza (Live-view; u daljem tekstu LV) se odavno odomaćio kao redovna funkcija na DSLR-ovima, prvo kao polufunkcionalna imitacija sličnog načina rada na kompakt aparatima, a onda i kao obavezno rešenje koje prati snimanje video zapisa. U tehničkom smislu, LV predstavlja direktnu projekciju prikaza sa senzora, na glavni displej aparata, „uživo“. Otud i naziv. Osim očigledne mogućnosti kadriranja bez prinošenja aparata licu (što je sa DSLR-ovima inače malo problematično, kako zbog nemale mase, tako i zbog lakšeg „stresanja“ fotografija), LV omogućava znatno lagodniji rad sa stativa, kao i u svim situacijama gde kadriranje gledanjem kroz tražilo fizički nije izvodljivo. S druge strane, LV je neophodna karika u sve važnijem segmentu današnjeg prosečnog DSLR-a – video zapisu.

Pošto zbog prisustva ogledala na putanji svetlosti od objektiva do senzora, LV na DSLR aparatima radi malo drugačije nego na kompaktima. Da bi prikaz bio moguć, mehanizam ogledala se mora podići iz svoje uobičajene pozicije, kako bi oslobodio putanju do senzora, a samim tim, isključuje se mogućnost kadriranja kroz tražilo i, što je mnogo bitnije, prestaje i mogućnost korišćenja faznog AF senzora, pošto je za njegovo funkcionisanje neophodno da ogledalo bude u svom donjem položaju. Iz tih razloga, LV režim rada upošljava nezavistan sistem fokusiranja, poznat kao „kontrastni autofokus“, odnosno CDAF (Contrast Detection AutoFocus). Njegov način rada se tehnički razlikuje od faznog i krase ga neke dobre, ali i neke loše osobine. Dobra je, bez dileme, preciznost, a loša proističe upravo iz te preciznosti, a to je sporost ili, ako ćemo biti politički korektni – mala brzina fokusiranja. Fokusiranje se inače izvodi tako što se pomoću posebnog algoritma, koji meri kontrast između različito obojenih površina na prikazu sa glavnog senzora i fokusnu ravan zaustavlja tek kada pronađe poziciju koja daje najveći mikrokontrast između različito obojenih površina. Preciznost na D7100 nije dovedena u pitanje, ali je brzina CDAF-a i dalje bolna tačka. Iako je CDAF i u teoriji ograničen po pitanju brzine izoštravanja, neki proizvođači, a pre svih Olympus, dokazali su sa svojim mirrorless aparatima da CDAF ne mora biti spor (čak naprotiv), te da jedina sporna osobina ostaje fokusiranje pokretnih meta u režimu kontinualnog praćenja. Kao i kod faznog fokusa, što je uniformnija površina koja se fokusira, to je fokusiranje teže izvodljivo, s tim da kontrastni fokus ima vidljivo više problema u takvim kritičnim situacijama.

Na raspolaganju je dva moda fokusiranja: Single-servo AF (AF-S), za statične mete, kada se fokusiranje, kao i na faznom fokusu, izvodi jednokratno i Full- time Servo AF (AF-F), koji korekcije fokusa izvodi permanentno, reagujući na bilo kakve promene u distanci mete, koja se nalazi ispod izabranog fokusnog polja. Da od ovog moda fokusiranja ne treba očekivati ništa posebno, naučili smo u svim prethodnim testovima, a moramo da konstatujemo da ni danas situacija nije bolja. Arhaično skakutanje fokusne ravni, kad god joj se učini da se nešto pomerilo (iako često nije), potpuno je neprihvatljiv način rada za bilo šta osim povremene zabave. Ipak, u nekim slučejevima, korisnici će moći da iskoriste neke od režima kontrastnog fokusa koje D7100 nudi: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način koji je vizuelno vrlo sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema. „Konstantno“ je više opisna kategorija, nego što je zaista u pitanju nekakva konstantnost. Štaviše, često ćete se čuditi „gde je fokus pošao“, iako za time nema apsolutno nikakve potrebe.

Posebna poslastica LV režima je izuzetno precizno manuelno fokusiranje, kada se prikaz može uvećati i do 23 puta:

Uvećanje u LV režimu

LV je opremljen i prikazom standardnih parametara, koje je po potrebi moguće isključiti:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža za kadriranje, kao i Virtual Horizon, za precizno poravnanje aparata u odnosu na horizont:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Da sve ne bude idealno, pobrinuo se Nikon, a OPET se tiče upravljanja parametrima. Kao i velika većina prethodnih Nikon DSLR-ova, izuzev onih najskupljih, i D7100 prati pravilo da je upravljanja parametrima u LV-u, u realnom vremenu, faktički neizvodljivo. To znači da se parametri, poput otvora blende, ekspozicije i ISO vrednosti, menjaju samo „virtuelno“, dok u realnosti oni ostaju na pređašnjim vrednostima, sve dok korisnik ne deaktivira i ponovo aktivira LV. Tako će svaki pokušaj promene blende u trenutku dok je LV režim aktivan, bilo da je u pitanju fotografski, bilo video mod, biti potpuno ignorisan, ali će korisnik barem biti svestan da ništa ne može da uradi, jer se ni parametri na displeju ne menjaju, što ranije nije bio slučaj. Zato je i dalje neophodno napustiti LV režim i nanovo ga aktivirati u fotografskom modu, ne bi li prethodno izabrani parametri postali aktivni, dok je u video modu setovanje blende neophodno izvršiti pre prebacivanja preklopnika na video. Ova tvrdoglavost inženjera u Nikonu pomalo podseća na problematiku ISO tastera, pa nas ne čudi i jednak epilog dugogodišnjih vapaja vlasnika aparata i stručne javnosti. Već viđeno.

VIDEO

Video segment novog aparata je značajno unapređen u odnosu na D7000, a osim novina koje je doneo aparat FF segmenta, Nikon D600, D7100 je dobio i sve pozitivne osobine video implementacije iz modela D5200. Snimanje je ponuđeno u nekoliko rezolucija. Najveća je, naravno, puna HD (fullHD) rezolucija formata 16:9 u 1920 x 1080, a u zavisnosti od izabranog framerate-a, može biti u progressive (1080p) ili interlaced (1080i) varijanti. 1080p je dostupan u brzinama od 24, 25 i 30fps, dok se 1080i može snimati u 50 i 60fps, ali kao što sufiks „i“ označava, samo u tzv. „interlaced“ („prepletenom“) režimu, koja više važi za improvizovanu nego realnu brzinu snimanja. Pošto je izlaz sa senzora zapravo u 30fps, „interlaced“ režim snimanja kreira 50/60fps snimak udvajanjem na parne i neparne linije po vertikali, te na taj način stvara privid dvostruko bržeg zapisa. U praksi je ova varijanta vidljivo lošijeg kvaliteta od 1080p verzije, što je i očekivano. Od ostalih rezolucija, ponuđena je HD 720p (1280 x 720) u 50 i 60fps (PAL i NTSC standard, respektivno) sa punim slowmotion kapacitetom, kao i mala VGA rezolucija formata 3:2 u 640 x 424 i 25, odnosno 30fps. Svaka od rezolucija može biti zapisana u dva nivoa kvaliteta: high i normal.

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner, dok je zapis ograničen na 20 minuta po snimku, nezavisno od izabrane rezolucije i framerate-a. Zasluge za ovo pripadaju niskom bitrate-u od svega ~20 MB/s, postignutih korišćenjem B-frejmova. Na taj način je održan visok nivo kvaliteta, uz manje zauzeće prostora i, što je mnogo bitnije – manju halapljivost u pogledu protoka na memorijskom kontroleru. Naravno, zauzeće prostora zavisi i od uslova u kojima je video snimljen, pa će srazmerno veći fajlovi biti kreirani u lošijim svetlosnim uslovima, kada visoke ISO vrednosti smanjuju mogućnost jake kompresije.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, u 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom mikrofonu, ovaj put u stereo tehnici. Ulazni signal (osetljivost) mikrofona se može kontinualno kalibrisati (u zavisnosti od uslova snimanja) ili ručno podesiti u tri koraka. Korišćenje mikrofona smeštenog u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, i pored činjenice da je unapređen, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Zato, kada postoji potreba za kvalitetnijim audio zapisom, eksterni mikrofon će, uz pomoć konektora koji je obezbeđen na boku aparata, omogućiti znatno kvalitetniji snimak. Da stvar bude još bolja, Nikon je obezbedio i konektor za eksterni monitoring zvuka, pa je uz odgovarajuće stereo slušalice moguće kontrolisati kako kvalitet, tako i nivo ulaznog signala u toku snimanja.

Autofokus u toku snimanja videa odavno nije novina na Nikon aparatima, ali na žalost – bez obzira što je D7100 već ko zna koji model po redu koji je dobio ovu funkciju, njena implementacija je tek malo bolja nego ranije. Tehnički, ona je u najboljem slučaju unapređena samo softverski, budući da po pitanju elektronske podrške ništa značajno nije promenjeno u odnosu na modele D600 i D5200. Da podsetimo, režim kontinualnog fokusa nosi ime Full-time-servo (AF-F), a radi na sledeći način: a nakon što odredite inicijalnu metu, aparat će pokušavati da fokusnu ravan permanentno održava na njoj. Kažemo „pokušavati“, jer će već nakon prvih par minuta svakome biti jasno da još nije zreo za ovakve egzibicije. Fokusna ravan će „nervozno“ biti korigovana svakih par sekundi, a otklon u pogrešnu stranu će nekada biti neprihvatljivo velik, a samim tim će i rezultujući snimak biti teško upotrebljiv. Zbog toga preporučujemo da se potencijalni vlasnici u video modu oslone na sopstvena čula i talenat, te praktikuju klasični manuelni fokus. Potreban je jedan period navikavanja, ali ono što se na taj način može dobiti, zaista nema cenu. Izuzetno, alternativa tome može biti i praktikovanje automatskog fokusiranja, ali pre započetog snimanja. Ili nabavka skupocene dodatne opreme koja će mehaničke egzibicije učiniti lakšim.

Na već snimljenom video materijalu je moguće izvršiti najosnovnije zahvate, poput trimovanja (isecanja delova snimka) ili izvlačenja pojedinačnih frejmova, kao svojevrsnog oblika fotografije. Nakon editovanja, novi snimak može biti odvojeno zapisan na karticu.

BLIC

Već je poznato da najveći broj Nikon aparata poseduje interni blic. Kod D7100 njegov vodeći (Guide Number; GN) broj je 12 na ISO 100, a maksimalna brzina sinhronizacije iznosi 1/250. Izuzetno, smanjenom snagom aparat može vršiti sinhronizaciju i brzinom ekspozicije od 1/320. Za trenutak okidanja može biti izabrana prva ili druga zavesica (tj. bljesak na početku ili na kraju ekspozicije, kako bi proces eksponiranja prikupio što više ambijentalnog svetla). Redukcija crvenila u očima se podrazumeva, kao i tzv. „slow-sync“, kada se potencira duže eksponiranje radi prikupljanja više ambijentalnog svetla.

Ponuđena su četiri moda rada internog blica: i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relativno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage. Pošto blic okida unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica, pa je u ovom modu moguće okidati i eksternu rasvetu koju pobuđuje foto-ćelija (eksterni Nikon blicevi sa SU-4 modom, stariji blicevi sa foto-ćelijama ili studijska rasveta). Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je ono po čemu je Nikon već odavno poznat, a to je čuveni Commander mode - mod kojim se, pomoću internog blica, kontrolišu pojedinačni eksterni blicevi ili grupe bliceva, u jednom od tri režima.

Commander mod je već dugi niz godina Nikonova specijalnost, a može vršiti kontrolu do dve grupe bliceva (A i B), uz dodatak internog, a svaki od njih može biti setovan na TTL, Manuelnu ili Auto-aperture (AA) kontrolu rada, ukoliko za nju postoji podrška, a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Svaka od grupa, ali i interni blic, može biti isključen, pri čemu će pop-up slati samo pre-flash kojim aktivira bežično okidanje, bez bitnije emisije svetlosti. Naravno, najčešće će biti korišćeni TTL i manuelni modovi, kao daleko najupotrebljiviji, a osim u pogledu grupa, Nikon ne navodi ograničenja po pitanju ukupnog broja kontrolisanih bliceva, osim da je optimalan broj – tri, bez bojazni od eventualnih problema sa međusobnim interferiranjem. Prepoznavanje bliceva se vrši istovetnim podešavanjem commander-a (internog blica) i eksternih bliceva, kanalima od 1 do 4 (3 je podrazumevana vrednost).

Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preteranog truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno. Takođe, prilikom kupovine treba obratiti pažnju i na eventualnu podršku za bežičnu kontrolu korišćenjem commander moda, pošto bi bila šteta ne koristiti ga. Pažnja sa kojom je Nikon osmišljavao i-TTL algoritam se možda najbolje vidi po tome kako se eksterni blicevi ponašaju prilikom rada u bounce položaju glave blica (položaj prilikom kojeg se glava zakreće prema nekoj reflektivnoj površini, umesto u subjekte u kadru), kada je sposoban da automatski odredi potrebnu kompenzaciju snage bljeska, ne bi li eksponiranost bila korektna. Takođe, u situacijama koje obično zbunjuju većinu TTL algoritama, kakva je fotografisanje u prisustvu obilja refleksnih površina (poput ogledala ili stakla), Nikonov će se odlično snaći i dosta efikasno sprečiti podeksponiranje.

Kako D7100 ne poseduje PC-Sync konektor za okidanje studijske rasvete pomoću sinhro kabla, istu je moguće kontrolisati pomoću opcionog AS-15 dodatka, ili nekim bežičnim okidačem za tu namenu.