Nikon D7000 TEST

7. DINAMIČKI RASPON

Jedna od glavnih prednosti većih senzora u odnosu manje, pri čemu je posebno naglašena prilikom poređenja kompakt i DSLR aparata, jeste dinamički raspon, tj. njegova širina. Za manje upućene, dinamički raspon predstavlja sposobnost senzora (i filma, naravno) da zabeleži što širi opseg tonova, od najtamnijih, do najsvetlijih. Osim što širi dinamički raspon čini krajnji rezultat prijemčivijim za oko, čineći ga vizuelno sličnijim realnom viđenju, može značiti i bolju otpornost RAW snimka na jaču obradu, izvlačenje najsvetlijih i najtamnijih partija (sa posebnim težištem na „pregorele“ (RGB:255,255,255), odnosno „zapušene“ (RGB;0,0,0) površine), ali i mogućnost simuliranja ISO vrednosti, viših od onih dostupnih u aparatu.

Jedan vid iskorišćenja šireg dinamičkog raspona je i „izvlačenje“ snimaka koji su iz nekog razloga nepravilno eksponirani. To se najčešće dešava kada u žurbi ne promenite aktivni mod, ne prilagodite parametre ili blic „zaboravi“ da opali. U takvim situacijama, snimak može biti podeksponiran ili preeksponiran za nekoliko blendi, a mi ćemo najpre videti kako se RAW fajl novog aparata nosi u slučajevima podeksponiranja, odnosno preeksponiranja za cele četiri blende, na baznoj ISO vrednosti (ISO100).

Snimak iz aparata inicijalno izgleda ovako:

ISO 100, -4EV podeksponiran snimak

A nakon procesiranja i prosvetljavanja za odgovarajuću vrednost, dobili smo sledeći rezultat:

Podeksponirani snimak, naknadno izvučen u obradi, povećanjem za 4 blende

Kao što se može videti, D7000 je sposoban da obezbedi vrlo visoku odstupnicu za eventualne greške prilikom eksponiranja, pa će i ozbiljno promašene parametre često biti moguće popraviti prilikom obrade, čak i na vrlo teškim snimcima, poput ovde priloženog. Drugi, mada znatno ređi slučaj, je jako preeksponiran snimak, kada najveći deo svetlijih partija biva nepovratno izgubljen:

ISO 100, +4EV preeksponirani snimak

Već na prvi pogled je jasno da je bitka dobrim delom izgubljena:

Preeksponirani snimak, naknadno „izvučen“ u obradi, smanjenjem za 4 blende

A i dokaz iz prakse potvrđuje slutnje. Svetliji tonovi će i dalje ostati teren na kome caruje stari, dobri, analogni film. Dok je iz podeksponiranog snimka izvučeno skoro 95% detalja, sa tek sporadično narušenim koloritom i pojavom artefakta, preeksponirani snimak je povraćen tek za (odokativno) 30-40 % potrebnog, a najsvetliji tonovi su nepovratno izgubljeni. Narušen je i kolorit, a kontrast je gotovo nemoguće umiriti.

Postoji i treća oblast „ceđenja“ dinamičkog raspona, a tiče se kompenzovanja ekspozicije, kako bi se u post-procesu izvukle nepostojeće ISO vrednosti, u situacijama kada svetla nema dovoljno i kada vrednosti koje su na raspolaganju jednostavno nisu dovoljne za dobijanje nestrešenih snimaka. Taj proces se u žargonu zove „push“, a praktikuje se korišćenjem najviše ISO vrednosti iz baznog raspona, podeksponiranjem za odgovarajući broj blendi i zatim dosvetljavanjem u obradi. Pošto Nikon D7000 raspolaže maksimalnom nativnom ISO vrednošću 6400, podeksponiranjem za jednu i dve blende bismo dobili, u aparatu već dostupne, softverski dobijene ISO12800 i 25600, tako da ćemo početi podeksponiranjem za tri blende i time simulirati već dovoljno ambicioznih ISO51200:

Softverski dobijenih ISO 51200, podeksponiranjem za 3 EV i i naknadnim izvlačenjem

(klik na fotografiju za punu rezoluciju bez uklonjenog šuma)