Nikon D7000 TEST

3. ISO TEST, RAW

Jak marketing učinio je poslednjih godina ISO performanse gotovo najpoželjnijim segmentom modernog DSLR-a, i ne samo DSLR-a. Naravno, cela ta tematika i nije toliko bez osnova, ako imamo u vidu da su „ratnici svetlosti“ oduvek borbu borili sa manjkom svetlosti, a dobre ISO performanse su tu kako bi fotografu amateru, ali i profesionalcu, omogućile kasnije pakovanje aparata u torbu, posebno u situacijama koje isključuju upotrebu blica, ili je barem čine manje poželjnom.

Od samih početaka DSLR ere, jedna istina je bila neporeciva – prednost većeg senzora bila je nedostižna za, površinom znatno manje APS-C modele, a ona se možda i najvidljivije ogledala upravo u domenu high-ISO performansi. Razlog za to se najčešće traži u veličini svake pojedinačne ćelije („piksela“) na senzoru, koje, usled prikupljanja manje količine fotona, slabije prenose informacije. Drugi faktor je njihova međusobna zbijenost, zbog koje interferencija uzima svoj danak i produkuje dodatnu količinu šuma. Međutim, poslednjih meseci videći proizvođači senzora (ali i tela) napreduju ka cilju koji bi trebao, ako ne da izjednači, onda barem vidljivo približi low-light konkurentnost APS-C aparata. Ozbiljnu akciju na ovom polju je započeo konkurentski Canon, svojim EOS-om 7D, predstavivši odličan senzor koji je, uprkos rezoluciji od čak 18MP, uspevao da obezbedi relativno nizak nivo šuma, uz odlično očuvanje kolorita i detalja. Okršaj je sada dobio i nove igrače, a pre svega je to Pentax, sa svojim K-5 DSLR-om i Nikon sa D7000, koji je od samog predstavljanja bio praćen famom o „neviđenim ISO performansama“. Kako stvari stoje u realnosti, pokušaćemo da ustanovimo u narednom delu praktičnog testa.

RAW, kao osnovni format snimanja, u startu daje snimke sa evidentno više šuma u odnosu na JPEG, zauzvrat nudeći mogućnost znatno lakšeg uklanjanja, uz bolje očuvanje detalja. Da bismo utvrdili poziciju novog tela u odnosu na prethodnu generaciju, ali i konkurenciju, uporedićemo ga sa Nikonom D90, kao i najnovijim Canonom srednje klase, EOS-om 60D.

Ista studijska scena i dalje će nam služiti kao reper. 100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade. Uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo D7000, u sredini D90 i desno 60D):

Pošto je ovo praktično prvi (ako izuzmemo D3100, koji je predstavljen praktično u isto vreme) Nikonov iskorak u APS-C segment visoke rezolucije, posebno je zanimljivo videti kako se novi senzor nosi sa prethodnikom, ali i direktnim konkurentom. Zanimljivo je da, i pored niže rezolucije, koja bi teoretski trebala da omogući izvesnu prednost D90, ona u praksi izostaje i čini da D7000 odnese titulu najboljeg low-light DSLR-a u ovoj konkurenciji. Svakako, D90 se ni najmanje nije obrukao, ali nije pokazao ni prednost, što bi bilo logično za očekivati, obzirom na staž koji taj senzor ima na tržištu, kroz više različitih inkarnacija. Vidljiviji zaostatak D90 pokazuje tek na ISO6400, koja je kod njega softverski postignuta.

Kada govorimo o poređenju sa 60D, izvesna prednost D7000 je vidljiva nakon ISO2500. Ona nije prevelika, ali je konstantna i donosi sigurnih 1/3 do 1/2 blende prednosti sve do maksimalne bazne vrednosti od ISO6400. Iznad nje, Nikon je obezbedio i više nego korisne međuvrednosti ISO8000 i 10000 koje su, kao i dve najveće, softverski postignute, ali generišu taman toliko manje šuma, da su jednostavno upotrebljivije nego H1 (12800). Prednost koju je Nikon obezbedio u odnosu na 60D, sadržana je u nekoliko činilaca. Jedan od njih je svakako tehnološki napredak, a tu je i za nijansu jači AA filter, čiji učinak nije kontraproduktivan, koliko bismo mogli da naslutimo posmatrajući samo JPEG format, dok je delimično i niža rezolucija u odnosu na 60D, verovatno kumovala određenom procentu prednosti. Ako u jednačinu ubacimo i sasvim konkuretan nivo detalja, koji je tek za nijansu niži od onoga što pokazuje najnoviji Canon, jasno je da se radi o izvanrednom senzoru, koji će vrlo verovatno svoj životni ciklus nastaviti i u drugim Nikon aparatima.

Kako studijska scena i kontrolisani uslovi uopšte, nisu univerzalni reper za poređenje kvaliteta senzora, oprobaćemo D7000 i u našoj standardnoj vanjskoj sceni, koja kombinuje i lošije svetlosne uslove, sa jakim kontrastima, ali i atmosferskim uslovima, koji najčešće nisu dobar saveznik u postizanju najboljih rezultata:

100% kropovi, RAW konvertovan u JPEG, bez redukcije šuma i dodatne obrade. Uvrštene su i međuvrednosti preko ISO 800, radi sagledavanja upotrebljivosti (levo D7000, u sredini D90 i desno 60D):

Ovde se situacija delimično ponavlja, ali ne sa istim odnosom. I dalje D7000 prednjači po pitanju kontrole šuma, ali se jasna prednost u studijskim uslovima sada nekako istopila i svodi se na nategnutih 1/3 blende. Interesantno je i da jače prisustvo kolornog šuma sada ima manji uticaj, pa su i u tom domenu dva senzora izjednačena. S druge strane, iznenađuje ponovno dobro držanje starog D90, ali i izostanak bilo kakvih prednosti koje bi senzor niže rezolucije trebao imati. Možemo konstatovati i da raduje potpuno odsustvo neravnomerne distribucije šuma i pojava poput „bendinga“ (šum u „pojasevima“), što je ranije slovilo za glavnog kočničara u pogledu iskorišćenja najviših ISO vrednosti.

D7000 je i ovde odlično odradio zadatak, obezbedivši još jednu lestvicu više, kada je upotrebljivost najviših ISO vrednosti u pitanju. Razlog za ovo treba tražiti i u drugačijoj prirodi osvetljenja, prisustva jakih kontrasta, ali i vremenskim uslovima, koji su pogodovali lakšem hlađenju senzora, što pozitivno utiče na izražavanje šuma. Tako i H1.0 (ISO12800) može biti upotrebljiva u zavisnosti od uslova (ISO8000/H0.3 i ISO10000/H0.7 se podrazumevaju), a jedini višak ostaje H2.0 (25600), čija se svrha može tražiti jedino u fotografiji, koja ne zahteva neku posebnu detaljnost i verno prenošenje kolornih informacija.

Raspon ISO vrednosti kojim D7000 raspolaže je u najvećoj meri upotrebljiv i bez posebne redukcije šuma. Ovo jedino ne važi za dve najviše H1.0 i H2.0 vrednosti, kojima je NR tretman neophodan. Kada se u priču uključi redukcija šuma u post-procesu, otvaraju se sasvim nove mogućnosti iskorišćenja potencijala novog senzora. Ako i dalje niste ubeđeni u potencijal novog aparata, narednih par primera će demonstrirati ono što se iz njega može izvući pažljivom redukcijom šuma, kao i interpolacijom na nekoliko nižih rezolucija, kojom se isti dodatno desetkuje. Primeri su provučeni kroz Adobe Camera RAW 6.3, po potrebi dodatno očišćeni Imagenomic Noiseware-om i snimljeni u kvalitetu 11:

Tamron 17-50mm VC @50mm f/8, ISO 12800, (ACR NR): 16MP , 10MP , 6MP i 2MP

AF-S Nikkor 70-300mm f/4.5-5.6G ED VR @165mm f/5.6, ISO 7200, (ACR NR): 16MP , 10MP , 6MP i 2MP

AF-S Nikkor 50mm f/1.4G @50mm f/8, ISO 6400, (ACR NR): 16MP , 10MP , 6MP i 2MP