Nikon D7000 TEST

TELO

 

Letimičnim pogledom na telo gotovo da nije moguće primetiti neku značajniju razliku u odnosu na D90. Ipak, to je samo privid, pošto je deo komandi doživeo detaljnu redefiniciju, a kako su neki krupni koraci u ovom smislu viđeni i na D3100, reklo bi se da možemo očekivati slične ergonomske zahvate i u drugim klasama. Pogledajmo kako novo telo izgleda iz svih uglova:

Prvi oštriji zaokret od kursa kome je godinama stremila klasa Nikona, u kojima su figurirali D70, D80, D90 (...), može se videti na primeru konstrukcije tela, koje je od solidnog plastičnog preraslo u daleko čvršće, većim delom napravljeno od legure magnezijuma. Kako cenovni rang ne bi bio ugrožen, Nikon se odlučio za varijantu koja uključuje mešovit sastav materijala, pa je magnezijum dominantan na zadnjoj, ali ne i na prednoj strani tela. Naravno, ovo za većinu korisnika ne znači ništa previše bitno, a uz nešto manju robusnost, telo čini finansijski znatno pristupačnijim, što je verovatno i bio Nikonov cilj. Dimenzije tela su vrlo bliske onima koje znamo sa D90 (132 x 105 x 77), a uz masu od 780 grama čine ga nešto masivnijem od starijeg uzora, ali i dalje prilično laganim naspram onoga što se unutar tela krije.

Kada je u pitanju osnovna forma dizajna kućišta, ona je tek neznatno izmenjena u odnosu na D90, a u krajnjim okvirima je faktički jednaka. Istina je da će D7000 biti pomalo neudoban za dugotrajan rad sa većim i masivnijim objektivima, a opet – ako problema nije bilo sa prethodnicima ove klase, nema razloga da ih bude ni sada. Gumena obloga je slična kao i ranije, sa zamerkom na deo na koji naleže palac, koji se ne proteže celom visinom, kao što je bilo slučaj na D90, već samo do pola. Kvalitet gumene obloge je solidan i dovoljno ubedljiv za dugotrajno korišćenje, bez bojazni da će proklizati iz ruku, usled znoja ili ležernijeg držanja. Rukohvat je nešto plići nešto što bi bilo idealno mada, s obzirom na klasu kojoj pripada, to ne mora nužno biti uzeto za zlo.

Magnezijumsko telo i MB-D11 grip Nikona D7000*

Robustna izrada je oduvek bila dika Nikon DSLR-ova više klase, a lestvica je i za nižu upravo podignuta ovim aparatom. Zaptivenost kojom je Nikon opremio novo telo, spada u klasu kojom se može pohvaliti i D300, što će posebno pozdraviti fotografi skromnijeg budžeta, skloni lutanju po prirodi, ali i fotoreporteri, kojima će D7000 lako preuzeti ulogu zamenskog tela, a u nekim slučajevima možda i primarnog. Valja napomenuti da zaptivenost, kao termin, označava otpornost opreme na vremenske uslove (kišu, sneg, maglu...), a ne i „kupanje“ aparata, za šta je i dalje neophodno nabaviti posebnu podvodnu opremu. Zaptivne tačke su, na sledećoj ilustraciji, predstavljene plavim linijama:

Šematski prikaz zaptivnih tačaka na D7000*

Ako je delimična upotreba plastike u konstrukciji tela bila cena ovog poboljšanja, rekli bismo da je vredelo, jer – zaptivenost je jedna od onih stvari na koje ne obraćate pažnju i često relativizujete njene prednosti, dok se prvi put ne nađete u situaciji u kojoj će upravo ta zaptivenosti napraviti razliku između napravljenog snimka i aparata spakovanog u torbu. Treba pomenuti da zaptivenost i magnezijumsko kućište nisu jedina poboljšanja na polju robustnosti, jer im se pridružuje i unapređena zavesica, sada deklarisana na 150.000 okidanja, poput onih na aparatima više klase. Tu je i naizgled trivijalna, ali zapravo vrlo zgodna stavka – par rotirajućih metalnih alki na koje se kači rameni kaiš, a koje su takođe preuzete sa skupljih Nikon tela. Pohvalno.

Pošto D7000 spada u tzv. APS-C („krop“), odnosno u Nikon terminologiji – DX tela, kompatibilnost sa objektivima se prostire i na celu gamu DX optike, a zbog prisustva „šrafcigera“ na poznatom Nikon-F bajonetu, autofokus je moguć i sa objektivima koji ne poseduju sopstveni motor, već koriste onaj u telu. Svakome ko se susretao sa Nikon sistemom, poznata je činjenica da jedan od starijih bajoneta seže decenijama unazad, a poklonici ove kompanije sa ponosom ističu kompatibilnost sa većinom objektiva. „Jezičak“ na obodu bajoneta ukazuje i na mogućnost korišćenja tzv. Non-CPU objektiva (objektiva bez elektronike). Kompatibilnost je nekad potpuna, a nekad delimična, a da bi bilo jasnije koji objektivi funkcionišu (i u kojoj meri) na D7000, lakše je pojasniti situaciju tabelom:

Lista podržanih objektiva

SENZOR, PROCESOR I JOŠ PONEŠTO

 

Premda poslednjih godina Nikon kompanija slovi za uspešnog inovatora u nekim sferama foto-tehnike, najveće zamerke su stizale u pravcu rezolucije senzora. Posle niza dokazanih senzora na polju „low-light“ fotografije, postalo je teško odbraniti stav da je „12 MP dovoljno za sve i svakoga“, bez obzira da li je (barem kada govorimo o prosečnom fotografu) ta tvrdnja tačna ili ne. Izbacivši D3x, vrhunsko „full-frame“ telo visoke rezolucije od čak 24MP, Nikon je na kratko zapušio usta kritičarima, ali je politika konzervativnog napretka u rezoluciji ipak ostala na snazi, izostankom promena u nižim klasama. Delimični odliv kupaca na konkurentske sisteme bio je, srećom, dovoljan podsticaj Nikonu da se odluči na korenite promene, a prva „žrtva“ nove politike je upravo APS-C aparat, i to onaj najniže klase – Nikon D3100, sa svojih 14.2 MP, čiji ste kratki prikaz već mogli da pročitate.

Sada imamo prilike da vidimo još jedan novi senzor, drugi u nizu u vrlo kratkom periodu, kojeg ne krasi samo prosto veća rezolucija u odnosu na prethodnika, već i druga po veličini rezolucija u celokupnoj Nikon gami, odmah do D3x. Njegove performanse će biti posebno interesantno uporediti sa prethodnikom, budući da je D7000 aparat sa senzorom trenutno najveće gustine piksela u Nikon ponudi. Tehnološki, i dalje je dobitna kombinacija oličena u proverenoj CMOS arhitekturi. Krasi ga rezolucija od celih 16.2 MP (preciznije - 4928 x 3264) i format 3:2, a za nijansu manje dimenzije (23.1 x 15.4mm) ukazuju na očigledne razlike u odnosu na postojeće senzore, inače proizvedene u Sony pogonima. U skladu sa poznatom Nikonovom poslovnom politikom, ni na primeru D7000 nije bilo moguće saznati poreklo senzora, osim da je isti dizajniran od strane Nikonovih inženjera.

Krop faktor, u ovom slučaju 1.5x (u Nikon terminologiji označenog još i kao „DX“), označava FOV (Field-of-view, odnosno širinu vidnog polja) kojim se fizička žižna daljina množi i time dobija ekvivalentna žiža (i vidno polje) u odnosu na senzor punog formata (FF, odnosno „full-frame“). To znači da kit objektiv, AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G VR, na ovom telu daje, u odnosu na 35mm senzor, ekvivalentni raspon od 27 do 157mm. Iako to može stvoriti izvesne poteškoće u pogledu realizacije šireg vidnog polja (jer je izbor ultra-širokih (Ultra-Wide-Angle) objektiva relativno sužen), APS-C senzori u kombinaciji sa teleobjektivima pružaju utisak znatno veće žižne daljine, zbog čega su posebno popularni kod reporterske i prirodnjačke fotografije.

Nikon ili „Nikon made by Sony“? – novi CMOS od 16.2 MP*

ISO raspon je proširen u odnosu na D90 i sada počinje od nativnih 100 (umesto 200, što je do sada bio slučaj), a proteže se do 6400, uz softverski postignute vrednosti ISO 8000 (H0.3), ISO 10000 (H0.7), ISO 12800 (H1) i ISO 25600 (H2), čime obećava bolje „snalaženje u mraku“. Kako je visoka rezolucija godinama važila za „neprijatelja“ dobrih „low-light“ performansi, biće zanimljivo videti gde se novi Nikon nalazi u poređenju sa Canonovim 18MP senzorom, koji je prvi „probio led“, ponudivši rezoluciju od koje se mnogima dizala kosa na glavi.

Uz senzor, jedna od najbitnijih uloga u savremenim digitalnim aparatima pripada procesoru. Već nekoliko godina, kada je Nikon u pitanju, za internu obradu i funkcionisanje aparata kao celine zadužen je Expeed procesor. Načelno sa D3100, a sada i D7000, stari Expeed je poslat u penziju, a nasledio ga je novi Expeed2, kojim se obezbeđuje podrška za novije funkcije i veća brzina koja treba da isprati zahteve senzora u bliskoj budućnosti. Osim već postojećih mogućnosti, poput režima živog prikaza, opcije finog podešavanja autofokusa i podrške za eksterne dodatke poput GPS geotagger-a, novi procesor donosi veću brzinu i bolju agilnost, a ključna novina novog aparata je dugo očekivana implementacija fullHD (1080p) videa u Nikon DSLR-ove i jedan od prvih pokušaja realizacije kontinualnog autofokusa u video modu, korišćenjem kontrastne tehnike izoštravanja.

Veoma brz – Nikon Expeed2*

Već godinama je u Nikon aparatima prisutan sistem vibracione redukcije prašine, oličen u tehnologiji zvanoj „Integrated Dust Reduction System“. Sistem funkcioniše slično kao i kod rešenja primenjenih u aparatima ostalih proizvođača, a podrazumeva spregu različito naelektrisanih površina i „low-pass“ filtera, sa kojeg se prašina otresa piezo-električnim vibracijama. Nikonova izvedba vibrira na četiri različite frekvencije, čime efikasno utiče na čestice prašine različitih veličina. Čišćenje se, osim ukoliko nije drugačije podešeno, aktivira prilikom svakog uključivanja/isključivanja aparata. Dodatno, po želji može biti aktivirano i u toku korišćenja aparata. Dugogodišnje prisustvo sistema samočišćenja, u manje-više svim savremenim DSLR-ovima, pokazuje da ovaj sistem pomaže u održavanju čistoće senzora i ne samo njega, a može se kombinovati sa „Image Dust-off“ opcijom softverskog uklanjanja prašine koja, uz pomoć Nikon Capture NX2 aplikacije, mapira preostale čestice prašine i uklanja ih sa fotografija.

Dokazano efikasan – Nikon Integrated Dust Reduction System*

Niz novotarija D7000 nastavlja potpuno novim svetlomerom, zaduženim kako za određivanje ekspozicije, tako i za jačinu bljeska blica u i-TTL režimu rada. I dok je bilo za očekivati da će D7000 doneti bolji svetlomer u odnosu na D90, verovatno i D300s, malo iznenađenje je nastupilo nakon spoznaje da je novi, sofisticirani senzor merenja svetla, superiorniji čak i u odnosu na „flagship“ modele iz iste kuće - D3x i D3s, što baca posebno svetlo na novi aparat i njegovu poziciju u gami Nikon DSLR-ova. Radi se o TTL senzoru, sačinjenom od 2016 piksela, sposobnih za merenje sva tri RGB (Red/Green/Blue) kolorna kanala, čime se, osim samog reflektovanog svetla, odmerava i zasićenost kolorita i time usrednjava dobijena vrednost merenja, radi postizanja što bolje eksponiranosti i očuvanja detalja, nezavisno od uslova. Primera radi, D90 raspolaže sa senzorom od 420 piksela, dok najviša klasa (od D300s, pa naviše) raspolaže TTL RGB svetlomerom od 1005 piksela.

Napredak u specifikacijama je očigledan, a nadamo se i rezultati. Kao i kod svih drugih Nikon DSLR-ova, uključena su tri moda merenja, od kojih je poseban akcenat stavljen na „3D Color Matrix metering II“. Ovaj mod vrši merenje pomoću sva tri kolorna kanala, uzorkujući reflektovanu svetlost sa celog senzora, nakon čega izvlači prosek, uzimajući u obzir tonalitet, prisustvo boja, a u kombinaciji sa D i G objektivima i distancu na kojoj se svetlost meri, čime se željenom delu kadra daje „težište“ u određivanju korektne ekspozicije. U kombinaciji sa tzv. „non-CPU“ objektivima (objektivima bez prateće elektronike), ovo merenje je moguće koristiti samo ukoliko unesete relevantne informacije o nakačenom objektivu. Center-weighted merenje takođe meri celu scenu, ali sa akcentom na središnji deo kadra, zbog čega je omiljen pri snimanju portreta. Za potpunu funkcionalnost takođe zahteva korišćenje savremenijih objektiva, kada se dijametar zone merenja može prilagođavati potrebama (ø6, ø8, ø10 i ø13mm; ili uprosečena vrednost 75% središnjeg dela kadra), a ukoliko se koriste stari objektivi bez elektronike, podrazumevana zona merenja je prečnika 8mm. Poslednji mod merenja je Spot. Ovaj mod stavlja težište na vrlo uzak krug prečnika 3.5mm (2.5% površine kadra) sa centrom u trenutno izabranoj fokusnoj tački, zbog čega se koristi u situacijama gde je neophodno odrediti korektnu dužinu ekspozicije fokusirane mete, bez obzira na eksponiranost ostatka kadra. Kada se koristi sa „non-CPU“ objektivima, funkcioniše samo na centralnoj tački.

U slučaju da fotograf preferira određene korekcije u merenju svetla, u Custom funkcijama je na raspolaganju opcija Fine tune optimal exposure, kojom se može izvršiti dodatna „kalibracija“ svetlomera prema sopstvenim potrebama, i to za svaki mod merenja ponaosob, koracima od 1/6 blende. Nakon takve korekcije, kojom se dobijena merenja konstantno koriguju za određenu vrednost, a koju ne treba mešati sa uobičajenom kompenzacijom ekspozicije, merenje biva trajno „pomereno“ za željenu vrednost, tako da se ne beleži ni u EXIF strukturi, niti se poništava sistemskim resetom. Naravno, u svakom trenutku se može vratiti na default vrednost, ukoliko za tim postoji potreba. Jako zgodna mogućnost, a posebno ukoliko vam ne leži Nikonovo viđenje korektnog merenja.

Novi TTL 2016-pikselni RGB senzor merenja svetla*

Kao inovator funkcije elektronskog poravnanja aparata u odnosu na horizont, Nikon je rešio da ovu mogućnost implementira i u nižu klasu. Tako je D7000 prvi aparat iz ove klase Nikona, koji se može pohvaliti funkcijom „virtuelnog horizonta“, namenjenoj lakšem poravnanju aparata odnosu na horizont, a time i izbegavanju vekovnog problema velikog broja fotografa – „curenja“ fotografija. Prednost u odnosu na „štap/kanap“ metode, u vidu raznih libela i drugih sistema nivelacije, ogleda se u permanentnom prisustvu pred očima, bilo da je u pitanju pogled kroz tražilo ili na glavni displej. Funkcija virtuelnog horizonta je implementirana u jednoj osi, nezavisno od orjentacije aparata, što znači da će asistirati u poravnjanju neželjenog naginjanja u levu, odnosno desnu stranu, i u vertikalnom i u horizontalnom položaju snimanja.

Virtual Horizon, funkcija poravnanja aparata na delu – unutar tražila (levo) i na glavnom displeju (desno)

 

AUTO-FOKUS

 

Kao tradicionalno jaka strana Nikon aparata, auto-fokus je oduvek bio stavka od koje ljubitelji ovog brenda očekuju mnogo. Vrhunske performanse su do sada mahom bile rezervisane za višu srednju i visoku klasu DSLR-ova, a D7000 je i ovde prvi probio led, ponudivši AF za respekt, u praktično „consumer“ klasi. U odnosu na ostale Nikone gotovo „sirotinjski“ (premda pouzdani) AF Nikona D90, oličen u Multi-CAM1000 TTL faznom modulu sa 11 AF tačaka, od kojih samo jednu krstasta, zasluženo je otišao u penziju i ustupio mesto potpuno novom Multi-CAM4800 AF senzoru sa čak 39 AF tačaka, od kojih devet spada u krstaste („cross-type“), inače raspoređene u centralnoj zoni. Na ovaj način, D7000 se približio D300s, skupljem telu više klase sa 51 AF tačkom, od kojih je 15 krstastih.

Još jedna premijera – Multi-CAM4800 TTL, novi AF modul sa 39 tačaka od kojih je 9 krstastih*

39 AF tačaka pokriva najbitniji deo kadra,a po potrebi se, za manuelnu selekciju, njihov broj može ograničiti na svega 11. Raspored svih tačaka, kao i onih krstastih, možemo videti na ilustraciji niže:

Prikaz rasporeda sa 39 ili 11 AF tačaka, kao i 9 „krstastih“

Modova fokusiranja ima tri i oni su standardni za Nikon aparate: AF-S (Single-Servo AF) je najčešće korišćeni mod kojim se fokusiranje vrši jednokratno, unapred zadatom tačkom ili setom tačaka; AF-C (Continuous-Servo AF) je mod kojim se fokus permanentno koriguje u odnosu na metu, odnosno njenu distancu i položaj spram izabrane AF tačke ili grupe tačaka, i kao takav – služi za praćenje pokretne mete; AF-A (Auto-servo AF) je hibrid prethodna dva moda, a nakon inicijalnog fokusiranja prelazi u mod kontinualnog fokusa, u slučaju promene distance izabranog cilja. Osim ovih modova autofokusa, na raspolaganju je (naravno) i manuelno fokusiranje, potpomognuto integrisanim daljinometrom (rangefinder-om), čije su usluge pomažu preciznijem ručnom fokusiranju, a aktivan je na blendama od f/5.6 i većim, naravno – na bilo kojoj od 39 AF tačaka, koje je moguće izabrati.

Režima autofokusa, koji se koriste u kombinaciji sa pomenutim AF modovima, ima četiri. Odnose se na broj i način selekcije AF tačaka. Single-point AF je najbazičnija varijanta fokusa, ali tradicionalno najpouzdanija, budući da fotograf zadržava maksimalnu kontrolu nad trenutkom fokusiranja i izabranom tačkom. Dostupno je u svim modovima fokusa:

Single-point AF, fokusiranje jednom izabranom tačkom

Drugi režim, Dynamic-area AF, predstavlja oblik fokusiranja mahom namenjen praćenju pokretne mete, kada se težište održava na prethodno izabranoj tački, a okolne pomažu u prepoznavanju i održavanju fokusa na izabranom objektu. Korišćenje je predviđeno u servo modu kontinualnog fokusiranja (AF-C) ili Auto-servo (AF-A), dok je u Single-servo (AF-S) modu nedostupno. U zavisnosti od uslova, odnosno kompleksnosti kretanja cilja, može se izabrati između tri podvarijante. One podrazumevaju mogućnost odabira automatskog fokusiranja korišćenjem svih 39 tačaka, redukcijom na 21 ili svega 9. Grupu od 9 tačaka je predviđeno koristiti kada je teže održati jednu fokusnu tačku (u Single-point režimu) na najčešće maloj meti, koja se kreće relativno brzo, ali ipak predvidivo:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 9 AF tačaka

21 tačka će biti zgodnija za praćenje manje predvidljivog kretanja ciljanog objekta, ali uz danak smanjene preciznosti, pošto AF sistem neće uvek biti u mogućnosti da dobro oceni potrebnu distancu:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 21 AF tačkom

A varijanta sa 39 tačaka je namenjena situacijama gde je potrebno pratiti izuzetno brze objekte, koje je teško zadržati u istom delu kadra:

Dynamic-area AF, fokusno polje sa 39 AF tačaka

U praksi, jedino poslednja varijanta Dynamic-area režima pokazuje vidljivije kolebanje, a to je i prirodno za očekivati, budući da trodimenzionalnost praćenih objekata onemogućava AF da preciznije odredi potrebnu distancu. Na manjim blendama (f/5.6-f/8 i manje) nepreciznosti će biti manje vidljive, zbog većeg polja dubinske oštrine (DOF-a), dok će veće blende češće biti pogođene neadekvatnim održavanjem inicijalne AF tačke na objektu.

3D-Tracking je sistemski najkompleksniji oblik autofokusa, pošto uključuje maksimalnu „koncentraciju“ dva ključna sistema u aparatu – autofokusnog i sistema merenja. Radi se o režimu fokusa kojim se, nakon inicijalnog određivanja mete, ista dinamički (u sve tri ose) prati u kadru, automatskom izmenom aktivne AF tačke, dok god se objekat održava unutar označenog fokusnog polja. Koordinacija se permanentno vrši između AF senzora i senzora merenja svetla, koje analizira tonalitet, boju i osvetljenost izbranog objekta, te na osnovu dobijenih informacija ukazuje AF sistemu na položaj mete i vrši predikciju kretanja. Ukoliko objekat, zbog neblagovremene reakcije fotografa, privremeno „napusti“ fokusno polje, sve što je potrebno uraditi je ponovno određivanje mete. Očekivano, 3D-Tracking je dostupan samo u kontinualnom modu praćenja (AF-C) i auto-servo (AF-A):

3D-tracking, automatsko praćenje cilja u prostoru, dinamičkom promenom tačaka

Iako se na trenutke čini da je ovo preveliki zalogaj za današnje aparate, 3D-tracking u nekim situacijama uspeva dosta dobro da održi fokus na izabranoj meti, što u određenim slučajevima može značiti bitno bolju kompozicijsku slobodu, inače dosta ograničenu kada je u pitanju akciona fotografija. Posebno što zbog načina funkcionisanja, zahteva minimalnu potrebu za praćenjem mete pomeranjem aparata, sve dok je ista u „vidokrugu“ fokusnog polja.

Poslednji režim fokusiranja zapravo je prvi, ako uzmemo da ga svi proizvođači, bez izuzetka, obavezno postavljaju kao podrazumevani – Auto-area AF je pravi primer šta se dešava kada aparat pokuša da „misli“, pokušavajući da po sopstvenom nahođenju izabere metu. Najčešće se to svodi na najbliži objekat u kadru, odnosno subjekat, ukoliko svetlomer registruje ton kože. Dostupan je u svim fokusnim modovima. U Auto-servo modu najpre postavlja fokus u odnosu na svojevoljno izbranu metu, a nakon eventualne promene distance prelazi u jedan oblik 3D trackinga, s tim što praćena tema često nikakve veze nema sa željama fotografa:

Auto-area AF, potpuno automatska selekcija korišćenjem svih AF tačaka

U realnim uslovima, što pre zaboravite na postojanje ove varijante „automatskog fokusa“ (da ne kažemo – „pametovanja“ AF sistema), to bolje. Ne zbog toga što je po definiciji loša, već zbog toga što aparat jednostavno nije sposoban da oceni koje prioritete gaji fotograf, pogotovo kada subjekt zauzima tek mali deo fokusnog polja pokrivenog sa svih 39 AF tačaka. Po ovom pitanju D7000 se ponaša kao i svaki drugi DSLR, čiji AF modul pokušava da „misli“, bez obzira na algoritam predikcije kretanja, koji u nekim momentima zaista dobro radi svoj posao. Srećom, zbog svoje prilagodljivosti, DSLR-ovi i jesu to što jesu – tako da su ostali režimi fokusiranja bazirani na manuelnoj selekciji određenih tačaka ili grupe tačaka.

Grupa opcija vezanih za autofokus nudi par uobičajenih stavki, kao i jednu novinu. AF Fine Tune, opcija kojom se može vršiti fina kalibracija fokusa, do nedavno je bila rezervisana samo za Nikon DSLR-ove višeg ranga. D7000 je prvi Nikon niže klase koji pruža tu mogućnost, a kalibraciju je moguće izvršiti za ukupno 12 objektiva, u ±20 koraka. Razumljivo, kalibracija je dozvoljena samo za objektive sa odgovarajućom elektronskom podrškom (zbog prepoznavanja od strane aparata), pojedinačno za svaki objektiv ili globalno na nivou aparata. Zgodna mogućnost koja se relativno retko koristi, ali može biti zlata vredna u slučaju manjih problema sa fokusom, kada će vlasnika lišiti potrebe posete servisu.

Još jedna od opcija za dodatno prilagođavanje AF-a potrebama fotografa je i Focus Tracking with Lock-On. Njome se, u pet koraka, podešava brzina reakcije AF sistema na promene distance izabranog objekta, kada je izabran AF-C, odnosno AF-A fokusni mod. Najviši nivo (5) pravi najdužu zadršku između dve korekcije fokusa (npr. u slučaju da pratite metu u čijem se pravcu često pojavljuju neželjeni objekti, koje bi AF trebao da ignoriše), dok najniži (1) vrši vrlo česte korekcije distance. Opcija može biti i potpuno isključena, kada se korekcije vrše trenutno, bez zadrški, što će najčešće biti korišćeno prilikom snimanja veoma dinamičnih scena, kada su ažurne korekcije ključne za dobre rezultate.

Uobičajeni pratilac AF sistema na Nikon aparatima je i solidna AF-Assist lampa, čije dosvetljavanje poboljšava uoštravanje u lošim svetlosnim uslovima. Njen intezitet i učinak se ne mogu porediti sa AF-assist lampom eksternog blica, ali će biti dovoljna za najveći broj situacija koje aparat i inače može pokriti bez dodatne rasvete. Barem dotle dok se držite centralne AF tačke, jer AF-Assist lampa samo nju pokriva, zbog veoma uskog snopa koji emituje.

Kao i kod svih aparata sa kompleksnijim auto-fokusnim sistemom, uputno je dobro proučiti njegov način rada, a posebno svaki režim i mod ponaosob, čak i ako vam pojedini od njih nisu potrebni. Ovakav pristup ne garantuje potpuni uspeh, ali vas barem lišava besciljnog lutanja po menijima u želji da pronađete uzrok za loše fokusirane snimke, a može drastično skratiti period prilagođavanja na novo telo.

 

TRAŽILO

 

Ni optičko tražilo nije „pošteđeno“ ozbiljnog unapređenja u odnosu na D90, pa je sada po svim parametrima dovedeno na nivo D300(s). Pentaprizma obezbeđuje svetliju projekciju, pokrivenost je 100%, pa je prikaz u potpunosti ekvivalentan rezultujućem snimku. Uvećanje je 0.94x, identično kao i kod D90, ali sa već pomenutom potpunom pokrivenošću kadra, čini rad sa D7000 udobnijim u odnosu na prethodnika. Maksimalna udaljenost oka od optičkog elementa, pri kojem se može videti kompletan prikaz (tzv. „eyepoint“) iznosi 19.5mm, pa je korišćenje moguće i za naočarima. Istovremeno, manje korekcije u dioptriji je moguće vršiti i pomoću točkića na boku tražila.

Unutar tražila, stvari su manje/više uobičajene kada su Nikon DSLR-ovi u pitanju. Fokusno staklo je nepromenjivog tipa, arhaičnog imena Type B BrightView Clear Matte Screen Mark II, a kombinovano je sa posebnim providnim LCD filmom, smeštenim između fokusnog stakla i pentaprizme, kojim se pred očima fotografa dinamički emituju najbitniji parametri, AF tačke i pomoćna mreža za lakše kadriranje. AF tačke su omeđene vidljivim okvirom, a istovremeno su prikazane jedino prilikom selekcije AF režima. Zamerku upućujemo u pravcu prikaza rasporeda tačaka, koji zbog toga neće biti na raspolaganju u toku odabira aktivne tačke ili samog fokusiranja. Prilikom fokusiranja, aktivna tačka (odnosno tačke) biva na kratko osvetljena crvenom bojom i tako signalizira pozitivnu potvrdu. „Framing grid“, kako Nikon naziva mrežu od 4x4 polja, pomaže prilikom komponovanja kadra, a po potrebi može biti isključena. Kako to u praksi izgleda, možete videti na ilustraciji niže:

Tražilo Nikona D7000

Sa informativne strane, tražilo D7000 pruža obiman spektar informacija, koje će se čak i smenjivati u nekim slučajevima, zbog nemogućnosti da sve budu istovremeno emitovane. S leva na desno, tu su: indikator potvrde fokusa i „rangefinder“ funkcije; indikator zaključane ekspozicije (AE-Lock); indikator zaključane snage bljeska (FV-Lock); indikator usklađenosti zatvarača za brzinom sinhronizacije blica; dužina ekspozicije (odnosno AF mod); indikator blende za objektive bez elektronike; otvor blende; skala svetlomera raspona ±2EV (sa mogućnošću menjanja +/- orjentacije); signal prazne baterije; indikator kompenzacije snage blica; indikator aktivne „bracketing“ funkcije; indikator kompenzacije ekspozicije; indikator AutoISO opcije; broj preostalih snimaka (odnosno, u zavisnosti od podešavanja ili trenutnog moda – ISO vrednost, stepen kompenzacije ekspozicije i snage blica, nivo Active-D Lighting funkcije i AF režim; indikator spremnosti blica.

U donjem desnom uglu samog vizira, moguće je uključiti prikaz upozorenja, a ona obuhvataju upozorenje da nema kartice ni u jednom slotu, kada je baterija pri samom kraju kapaciteta i kada je aktiviran C/B stil fotografisanja. Ove informacije se prikazu u istoj ravni sa pomoćnom mrežom i AF tačkama, kako bi bile uočljivije.

 

KOMANDE I OSTALI DETALJI

 

U prvom osvrtu na dizajn tela već smo napomenuli sličnosti sa D90. Kada su komande u pitanju, osnovni raspored je manje/više sličan, ali je par ključnih funkcija dobilo novu izvedbu, taman toliko da se u odnosu na D90 napravi primetna distanca, a novi aparat pozicionira mnogo bliže skupljem uzoru – D300(s).

Gledano spreda, razlike su minorne. Dominantnu poziciju zauzima F-bajonet, a sa njegove leve strane su dva multifunkcionalna tastera, koji se mogu programirati izborom iz liste predefinisanih funkcija. Donji taster je inicijalno zamišljen kao DOF-preview komanda, odnosno privremeni prikaz polja dubinske oštrine u tražilu, kada se otvor blende dovodi na setovanu vrednost, sve dok je taster pritisnut. Istovremeno, ova komanda inicira i „pilot“ svetlo sa eksternog blica, a može biti „prekomandovano“ u alternativnih funkcija. Gornji taster (Fn) nije predodređen nekom specifičnom funkcijom, a kao i DOF-preview, može biti reprogramiran tako da nosi jednu od 20 ponuđenih opcija., među kojima je niz opcija za zaključavanje ekspozicije, fokusa i snage blica, aktivacija veštačkog horizonta u tražilu, DOF preview, mod merenja svetla, prikaz pomoćne mreže u tražilu itd. Iznad Fn tastera je AF-Assist lampa za pomoć pri fokusiranju u lošijim svetlosnim uslovima, signaliziranju odloženog okidanja i uklanjanju efekta „crvenih očiju“, a na vrhu rukohvata je prednji kontrolni točak.

Desna strana je nešto drugačija nego ranije. I dalje je u gornjem delu prednji IC prijemnik, kojim se aparat može daljinski okidati (korišćenjem kompatibilnog okidača), a do njega su dva tastera. Jedan kojim se aktivira interni blic i vrši podešavanje kompenzacije snage blica, i drugi kojim se aktivira Bracketing, opcija serijskog okidanja različitim trajanjem ekspozicije. Nešto niže, ispod logotipa, nalaze se interni mono mikrofon i taster za odbravljivanje objektiva. U donjem delu je poluga za odabir automatskog ili manuelnog fokusa, s tim što je, za razliku od rešenja primenjenog na D90, u njenom središtu i taster za izbor fokusnog režima, odnosno moda, u kombinaciji sa prednjim i zadnjim kontrolnim točkom, respektivno.

Gornja strana takođe predstavlja spoj već viđenog, uzimanjem pojedinačnih rešenja i sa D90 i sa D300. Levom stranom dominira selektor modova, kojeg krasi (na naše iznenađenje i sreću) za današnje pojmove prilično konzervativan dizajn. Najpre se može primetiti potpuno odsustvo svih scenskih modova, inače karakterističnih za aparate okrenute amaterima skromnijeg znanja. Na opštu sreću naprednih amatera i profesionalaca skromnijeg budžeta, svi scenski modovi su sada grupisani ispod jedne pozicije na selektoru modova, nazvane (logično) „Scene“, tako da neće smetati svojom nametljivom pojavom. Doduše, koliko ih ima, točak bi u suprotnom morao biti poput zidnog sata – tu suPortrait, Landscape, Child, Sports, Close-up, Night Portrait, Night Landscape, Party/Indoor, Beach/Snow, Sunset, Dusk/Dawn, Pet Portrait, Candlelight, Blossom, Autumn Colors, Food, Silhouette, High-key i Low-key. Izdašno! Osim klasičnog Full-Auto moda (označenog zelenim simbolom), na raspolaganju je još jedan iz grupe automatskih modova – „Auto-flash-off“ koji, kako i ime govori, isključuje automatsko aktiviranje blica. Naravno, set modova koji pružaju potpunu kontrolu parametara, sadrži sva četiri karakteristična moda:Manual (M), Aperture Priority (A), Shutter Priority (S) i Programmed Auto (P). Novinu predstavljaju dve potpuno nove pozicije User Settings, U1 i U2 koje, poput C pozicija na Canon aparatima, omogućavaju korisnicima „programiranje“ pojedinačnih parametara prema sopstvenim potrebama, a zatim i prelazak na njih jednim potezom. Dve takve programabilne pozicije bi trebale biti dovoljne i za najzahtevnije fotografe.

U podnožju selektora modova, nalazi se još jedna komanda preuzeta sa većih Nikona – nazubljeni točak kojim se vrši odabir režima okidanja. Da bi režim bio promenjen, neophodno je pritisnuti mali taster koji se nalazi u neposrednoj blizini. A režima ima nekoliko. Osim klasičnog jednokratkog okidanja (Single frame; S), tu su i dva „rafal“ (tj. „burst“) moda – Continuous Low-speed (CL), kao sporiji, čiji se framerate može podesiti po želji i Continuous High-speed (CH), kao rafal pune brzine od 6fps. Dalje, tu je i Quiet Shutter Release (Q), kojim se postiže znatno tiše okidanje, budući da se ogledalo vraća u prvobitni položaj tek kada okidač bude otpušten. Self-timer je svima poznat režim rada, a trajanje odloženog okidanja može biti podešeno odgovarajućom opcijom u meniju. Simbol daljinskog upravljača ukazuje na Remote Control režim, kojim se aparat okida pomoću namenskog ML-L3 okidača. Poslednja pozicija, Mirror-Up (Mup) odnosi se na poseban režim namenjen minimalnom podrhtavanju („stresanju“) aparata, u situacijama gde je to od posebnog značaja (Bulb ekspozicije, korišćenje najdužih teleobjektiva i slično), kada se zasebno kontroliše tajming podizanja i spuštanja ogledala. U središtu gornjeg dela aparata se nalazi popup blic i papučica za eksterni blic, a sa njegove desne strane je statusni displej, sačinjen od segmentnog LCD-a, zelenog pozadinskog osvetljenja. Obim informacija koji pruža je impresivan, ali ne bez nedostataka. Tu su: stanje baterije; indikator prisustva MD-D11 baterijskog gripa; trajanje ekspozicije; kompenzacija snage blice; balans bele; otvor blende; stanje bafera; indikator memorijskih kartica; parametri blica; bracketing; AF mod i režim; kvalitet snimaka; ISO vrednost; indikator merenja; indikator prisustva GPS modula; indikator intervalometra itd. Čitav niz pruženih informacija zaista deluje impresivno za displej ovog formata i sve bi bilo savršeno, da namerno nije izostavljena skala svetlomera. Verovatno kako bi bila napravljena jasnija granica između ovog i tela više klase.

Statusni displej D7000

Komande oko statusnog displeja svedene su sa šest na četiri, ali bez narušavanja ergonomije, pošto su ranije komande za promenu AF moda/režima i režima okidanja premeštene na već prethodno pomenute lokacije, a ispred samog statusnog displeja su ostale one za mod merenja svetla i kompenzaciju ekspozicije. Sasvim na vrhu rukohvata nalazi se prekidač za uključivanje, sa dodatnim položajem, kojimi se osvetljava statusni displej (ili glavni, ukoliko je tako podešeno), a u njegovom središtu, nabitniji od svih – dvostepeni okidač.

 

Zadnja strana, kao jedna od generalno živopisnijih na DSLR aparatima, odlikuje se čitavom plejadom komandi. Levo od tražila, kao i na D300s, nalaze se tasteri za prelazak u režim pregleda i brisanje fotografija. Pokraj tastera za brisanje je crvenom bojom označen i simbol sa oznakom „format“, a kojim se, kao i na drugim Nikonima srednje i više klase, u kombinaciji sa identično označenim tasterom na gornjem delu aparata (mod merenja) inicira formatiranje jedne od dve kartice (izbor se vrši zadnjim kontrolnim točkom). Desno od tražila je ranije pomenuti točkić za korekciju dioptrije, a u blizini je i AE-Lock/AF-Lock taster za zaključavanje merenja i fokusa, a moguće ga je reprogramirati da utiče na samo jednu od ove dve funkcije, da zaključava izmerenu snagu bljeska blica ili kao AF-ON taster za fokusiranje. Do njega je minijaturni zvučnik za preslušavanje zvuka snimljenog video materijala i zvučnog efekta potvrde fokusa, a krajnje desno-gore zadnji kontrolni točak kojim se vrši podešavanje svih najbitnijih parametara. U toku fotografisanja to su otvor blende ili ekspozicija, a u kombinaciji sa ostalim komandama, ISO vrednost, balans bele, AF mod/režim i čitav niz drugih podešavanja. Zamerku upućujemo na položaj pomenutog zvučnika, koji je postavljen tako da će se često naći tačno ispod palca, te biti gotovo potpuno prigušen. Zbog toga nisu retke situacije kada se čini da AF nije potvrdio fokus, iako je zapravo sve u redu.

Dominantno mesto na zadnjoj strani aparata zauzima displej, a oko njega i dve grupe tastera. Sa leve strane ih ima četiri. Tasterom Menu se ulazi u sistem menija, a ispod njega je još tri tastera, čije su funkcije dvostruke ili čak trostruke, što je na njima i naznačeno: WB, za setovanje balansa bele, zaštitu snimaka od nehotičnog brisanja ili aktiviranje interaktivnog uputstva, vezanog za opcije u menijima; ISO je sledeći u nizu, a njime se osim setovanja ISO vrednosti, u modu pregleda odzumira prikaz i dovodi na nivo umanjenih sličica, a sličnu funkciju ima i u režimu „živog prikaza“ (live-view); poslednji je Qual taster, kojim se vrši izbor kvaliteta snimaka, a u režimu pregleda i zumiranje prikaza, kao i u LV režimu. Istovremeno, kao i u slučaju kombinacije za brzo formatiranje kartica, ovaj taster je označen zelenom tačkom, koja ukazuje da se njome, a u kombinaciji sa istovetno obeleženim tasterom na gornjem delu aparata (kompenzacija ekspozicije), nakon dve sekunde držanja inicira reset svih setovanja u aparatu na fabrička.

Uzgred, na poziciju ISO tastera upućujemo ozbiljnu zamerku. Kako je u pitanju vrlo bitna funkcija, a njeno korišćenje vrlo često, šteta je što nije iskorišćena mogućnost da se, u sklopu kompletnog redizajna klase, isprave nelogičnosti iz prošlosti. Zbog toga je, u toku rada, neophodno odmaći aparat od očiju, kako bi ISO vrednost bila promenjena. Isto važi i za AutoISO funkciju, koja je nedostupna u okviru izbora ISO vrednosti, već se mora prekopati sistem menija, ne bi li se do nje došlo. Eventualno izdvajanje opcije u posebnu korisničku listu delimično rešava problem, ali i dalje je to daleko od udobnosti.

Desno od displeja je još nekoliko komandi. Prvu u nizu smo prvi put videli na novom najmanjem Nikonu, entry-level modelu D3100, a služi brzom prelasku iz klasičnog u režim „živog“ prikaza (live-view, u daljem tekstu „LV“), a izvedba je u obliku poluge koja se nakon aktiviranja vraća u prvobitni položaj, što je čini zgodnom za rad. Kako se u LV režimu pokreće i snimanje video materijala, u središtu poluge je smešten i crveno obeleženi taster, kojim se započinje i zaustavlja snimanje, unapred definisanim kvalitetom. Ispod je osmosmerni taster - „klackalica“, kojim se vrši selekcija AF tačaka, navigacija kroz sistem menija, kao i pomeranje fokusnog polja u režimu živog prikaza. U njegovom središtu jeOK taster za potvrdu izabrane opcije u meniju, odnosno odabir centralne AF tačke, ukoliko je tako podešeno. Desno od ovog tastera je LE dioda koja signalizira zauzetnost memorijskog kontrolera, a ispod je dvopoložajna poluga, označena sa „L“. Njome se, kao i na ostalim Nikonima koji je poseduju, u „L“ položaju zaključava mogućnost menjanja aktivne AF tačke, što može biti zgodno u nekim situacijama. Skroz dole je Info taster. Njime se poziva tzv. Information Display, koji predstavlja svojevrsni derivat statusnog displeja, ali u znatno bogatijoj aromi, pri čemu se većina parametara može menjati interaktivno, ponovnim pritiskom na Info taster i upravljanjem pomoću krstastog tastera. Kao poslednja stvar, neposredno do Info tastera je zadnji IC prijemnik, kojim se, kao i u slučaju prednjeg, može vršiti okidanje odgovarajućim infracrvenim okidačem. Pohvalno je što su na raspolaganju dva IC prijemnika, koji omogućavaju okidanje nezavisno od položaja fotografa.

 

MEMORIJA

 

Odeljak memorijske kartice je nešto, možemo reći – neočekivano za ovu klasu aparata. Ova, naizgled sitna stvar, pokazuje kurs na kojem Nikon vidi svoje buduće proizvode, a to je sveopšte podizanje lestvice upotrebljivosti, tako da i aparati niže i srednje klase budu, barem u određenim domenima, na raspolaganju klasi profesionalnih fotografa.

Kao što je moguće videti u tabeli, Nikon D7000 poseduje dva memorijska slota, izvedena po važećoj reviziji Secure Digital (SD) standarda. Podrška, osim za izvorni SD standard, važi i za SDHC, kao i novije SDXC, a nije izostala ni za sve popularniji Eye-Fi standard kartica, koje uz odgovarajuće uređaje (Wi-Fi) omogućava bežični transfer snimaka. Slotovi su po statusu ravnopravni (iako se, u slučaju korišćenja jedne kartice, preporučuje postavljanje u slot 1), a raspolaganje njihovim prostorom može biti podešeno tako da se druga popunjava, nakon potpunog zauzeća prve, zatim da se paralelno popunjavaju RAW, odnosno JPEG snimcima ili da se, paralelnim upisivanjem istovetnih snimaka (nezavisno od formata i kvaliteta) obezbedi redudantnost, tj. sigurnost fotografija. Takođe, video snimci mogu biti usmereni na slot 2, a snimljeni materijal po izboru kopiran sa kartice na karticu.

U fizičkom smislu, odeljak je, kao i obično, smešten na boku rukohvata, a poklopac je urađen solidno čvrsto, potpomognut oprugom koja ga zateže tako da obezbedi čvrstoću i nakon dužeg perioda aktivnog korišćenja.

Odeljak SD memorijskih slotova

Zahtevnost u pogledu kapaciteta je viša nego ranije, a na karticu kapaciteta 8GB u proseku se može smestiti: 384 RAW, 550 JPEG ili 290 RAW+JPEG snimaka kombinovano, u maksimalnom kvalitetu (14-bit loseless RAW + JPEG L/Fine). Naravno, varijacije su moguće u zavisnosti od redukcije šuma (manje šuma, manji fajlovi), količine snimaka na višim ISO vrednostima (zauzimaju u proseku više prostora), ali i sadržaja (snimci sa mahom jednoličnim površinama zauzimaju manje prostora).

Kada govorimo o video segmentu, Nikon D7000 je u stanju da iskoristi prednost B-frejmova, tako da na nižem bitrate-u produkuje snimke manje memorijske zahtevnosti, uz očuvan kvalitet. Tako će kartica od 8GB obezbediti ukupno oko 48 do 60 minuta materijala u maksimalnom kvalitetu (fullHD, 1920 x 1080 @24fps sa zvukom), u zavisnosti od sadržaja i uslova u kojima su snimljeni, pri čemu lošiji svetlosni uslovi, zbog korišćenja viših ISO vrednosti i pojave šuma samim tim, utiču na memorijski zahtevniji zapis. Sve u svemu, dosta slabija memorijska zahtevnost u video modu, u odnosu na konkurentske modele.

 

BATERIJA

 

Na poznatom mestu, unutar rukohvata, smeštena je nova, EN-EL15 baterija, Li-Ion tipa. Poklopac baterije je čvrst, a sama baterija je zabravljena u ležištu i ne ispada prilikom otvaranja poklopca. Baterija je iz redova „smart“ modela, a u praksi to znači prateću elektroniku kojom se baterija identifikuje u aparatu i prati njen „životni ciklus“. Praćenje stanja od punjenja do punjenja obuhvata prikaz stanja u procentima, kao i prikaz u šest nivoa na statusnom displeju.

 

Odeljak baterije (levo) i MH-25 punjač sa EN-EL15 Li-Ion „pametnom“ baterijom

Kapacitet baterije iznosi visokih 1900mAh, što je veliko unapređenje u odnosu na EN-EL3e od 1500mAh, koju dele D90 i D300(s). Autonomija koju obezbeđuje, popela se sa 850 snimaka na D90, na čak 1050 snimaka, mereno po CIPA standardima. U realnoj upotrebi, koja uključuje upotrebu u najrazličitijim temperaturnim i svetlosnim uslovima, kombinovano korišćenje LV-a i dosta navigacije kroz menije, baterija je obezbedila oko 950 snimaka. U kontrolisanim uslovima, sa ređom upotrebom displeja i LV-a, na temperaturi bliskoj idealnih 20°C, baterija je uspevala da izgura i čitavih 1240 snimaka pre gašenja, što je odličan rezultat.

Kada je video u pitanju, rezultat je naravno slabiji, pre svega zbog intezivnog upošljavanja glavnog displeja, ali i senzora, koji je permanentno aktivan. Ukoliko je na objektivu aktivna optička stabilizacija, situacija se još pogoršava. U praksi, intezivnim korišćenjem, baterija će uspeti da izgura oko sat i pô snimanja, što je solidan rezultat.

 

KONEKTORI

 

Na većini aparata, leva strana tela je rezervisana za konektore. Isti slučaj je i na D7000, a ispod dvodelnog gumenog poklopca, koji ujedno služi i kao zaptivna zaštita od prašine i vlage, nalazi se pet konektora. U gornjem delu se nalazi Audio/Video konektor, za povezivanje aparata sa eksternim displejem, za šta se može upotrebiti monitor sa odgovarajućim ulazom, kao i televizor. Na ovaj način, na eksternom displeju se mogu pregledati snimci ili se isti može koristiti kao uvećana verzija live-view prikaza, što može biti interesantno u studijskim uslovima. Isti konektor prenosi i zvuk u stereo tehnici. Do njega je obični mini-USB konektor, kojim se aparat može povezati sa kompjuterom, radi transfera snimaka ili daljinske kontrole namenskim softverom. Ispod se nalazi HDMI konektor, čija je svrha slična svrsi audio/video konektora, s tom razlikom da se signal prenosi digitalno, što garantuje bolji kvalitet i veću otpornost na dužinu kabla. Kada se aparat poveže sa TV uređajem koji podržava HDMI-CEC (Consumer Electronic Control) standard, aparat je u režimu pregleda moguće kontrolisati daljinskim upravljačem televizora. U donjem delu su smeštena dva konektora. 3.5-milimetarski konektor za stereo eksterni mikrofon pasivnog tipa, smešten je sa leve, dok je kombinovani namenski konektor, za povezivanje GPS modula ili eksternog okidača, smešten sa desne.

Konektori: A/V izlaz, USB i HDMI gore, i mikrofonski i kombinovani GPS/remote dole

 

DISPLEJ

 

U eri kada su displeji na aparatima mahom odavno unapređeni visokom rezolucijom i kvalitetnim TFT-ovima odlične reprodukcije boja, izlišno je trošiti reči na priču o unapređenjima. Nikon D7000 je nasledio i inače solidan displej sa prethodnika D90, a radi se o TFT-u formata 4:3 i rezolucije 921.000 piksela, što je tek za nijansu veće od 920.000 piksela kojim je raspolagao prethodnik. Na žalost, nikon nije pošao za konkurencijom i upotrebom formata 3:2, koji pruža daleko bolju iskoristivost površine ekrana, a to znači da je donji deo i dalje ispunjen crnim pojasom, koji se koristi uglavnom za prikaz informacija i parametara.

Vidljivost u nepovoljnim svetlosnim uslovima je odlična, a nivo nepoželjnih refleksija prilično nizak. Jak kontrast uspeva da izađe na kraj i sa najjačim suncem, a u slučaju potrebe, osvetljenost je moguće regulisati u sedam nivoa. Vidljivost iz oštrijih uglova, koja je bitna za kadriranje iznad glave ili u visini tla, čini se nešto boljom nego ranije (deklarisana na čak 170°), a bolja je i reprodukcija boja, koja je sada dosta bliža onome što se vidi nakon što snimci budu prebačeni na računar.

Već godinama DSLR aparati, čak i oni koji poseduju statusni displej na gornjoj strani, glavni displej mogu iskoristiti kao surogat statusnog, istina često bogatiji informacijama u odnosu na original, a pride – omogućava i interaktivnu kontrolu pojedinih parametara. Nikon D7000 nije izuzetak. Nakon aktiviranja Information Display-a, kako Nikon zove ovo pomagalo, na uvid su pružene sve najbitnije informacije i parametri vezani za trenutno aktivni mod, a ponovnim pritiskom na Info taster, kursorom je moguće kretati se od opcije do opcije i interaktivno menjati ih. Često je ovakav način rada znatno brži od „bunarenja“ nekih opcija po menijima, a posebno pri radu sa stativa u visini očiju, kada i fizički nije moguće videti prikaz na statusnom displeju. Sam prikaz može biti prilagođen dnevnim ili noćnim uslovima, a može biti i automatski prilagođen, zahvaljujući ugrađenom senzoru ambijentalnog svetla. U praksi, to najčešće izgleda ovako:

Prikaz osnovnih parametara na Information Display-u, u dnevnim i noćnim uslovima

Osnovni parametri, koje obuhvata Information Display, tiču se, za fotografisanje mahom najbitnijih opcija. Osim aktivnog moda fotografisanja, prikazani su: indikator sinhronizacije sa blicem; dužina ekspozicije; otvor blende; mod blica; format i kvalitet snimaka, kao i postavke vezane za memorijske kartice; aktivni AF mod i režim; ISO vrednost; balans bele; broj preostalih snimaka; FV-Lock indikator; bracketing indikator; indikator intervalometra; režim okidanja; mod merenja svetla, indikator kompenzacije ekspozicije; indikator kompenzacije snage blica; stanje baterije u aparatu, kao i u gripu. Ovaj set informacija se dinamički menja u zavisnosti od aktivacije komandi na telu, tako da su prisutni i drugi parametri, poput koraka započetog bracketing-a, temperatura WB-a u Kelvinima itd.

Donji deo Information Display-a popunjen je nekim manje korišćenim opcijama, poput kvaliteta video snimanja, stepena redukcije šuma, aktiviranosti korekcije geometrijskih distorzija, Active-D Lighting opcije, kolornog prostora, kolornog stila, kao i prikazom trenutnih funkcija programabilnih komandi. Iako zvuči primamljivo, s obzirom na širok spektar pruženih informacija, korišćenje Information Display-a treba izbegavati ukoliko želite maksimalnu autonomiju, pošto korišćenje glavnog displeja ubrzano troši bateriju.

 

LIVE VIEW

 

Uprkos činjenici da ga ima implementiranog u aparatima najmanje koliko i konkurentski Canon, Nikon nikada nije do kraja usavršio funkciju „živog prikaza“, tako da ona u svim klasama DSLR-ova bude na raspolaganju u jednakom kvalitetu. Barem do nedavno. A razloga za to odavno nema, pošto su displeji odavno dosegli nivo koji je neophodan za najviši ugođaj. Naravno, čak i kada je realizovana u najvišem kvalitetu, LV funkcija nikad nije bila (niti će biti) primarni oblik kontrole na DSLR-ovima. Razloga je više, a svakako je jedan od najbitnijih – ergonomija. Zbog svoje mase, ali i mase objektiva sa kojima se koristi, prosečan DSLR sistem jednostavno nije prilagođen LV upotrebi. Ipak, određen sistem upotrebe (poput studijske produkt fotografije ili pejzaža) uključuje ovakav sistem rada kao jedan od poželjnijih, a poseban značaj ova funkcija dobija uvođenjem video zapisa.

Nikon nije implementirao konvencionalni fazni fokus (Phaze Detection Autofocus) kao jedan od modaliteta fokusiranja u LV režimu (kao što je to slučaj sa aparatima više klase, gde se ovaj mod još zove i „handheld“), pa je D7000 po tom pitanju ostao na nivou koji je definisan sa D90, a koji podrazumeva mogućnost korišćenja isključivo „kontrastnog“ AF-a (Contrast Detection Auto-Focus; u daljem tekstu CDAF). Kako ovaj sistem fokusiranja ne involvira sistemski AF senzor, već radi na principu pomeranja fokusne ravni do postizanja najoštrijih prelaza između kontrastnih površina na displeju, to sa sobom nosi neke pozitivne, ali i negativne strane. U praksi, to je veoma slično onome što poznajemo sa kompakt aparata, a odlikuje se i istim tehničkim rešenjima. Brzina je, s toga, drastično niža nego sa faznim fokusom, a slično važi i za pouzdanost u lošijim svetlosnim uslovima. S druge strane, neke nedostatke prethodnih aparata, ali i LV režima uopšte, Nikon je sa D7000 pokušao da ispravi, sa manje ili više uspeha. Tako je ovaj aparat među prvim Nikonima (uz D3100) koji uz AF-S (single-servo) raspolaže i sa AF-F (full time-servo), kojim se fokusna distanca permanentno koriguje, sve dok je LV režim aktivan. Pošto je ovaj sistem rada do sada uglavnom bio nepoznanica, biće zanimljivo isprobati AF-F u praksi, snimanjem video materijala. Režima ima četiri: Normal-area AF je klasični CDAF režim, čije je fokusno polje vrlo uskih dimenzija, a koje se po kadru može pomerati korišćenjem osmosmernog džojstik-tastera („klackalice“); Wide-area AF je po načinu rada sličan prethodnom, s tim da je fokusno polje znatno širih dimenzija, te je kao takav prilagođen kadrovima koji ne obiluju objektima na bliskoj razdaljini; Face-priority AF je pomodarska stvar koju su mnogi proizvođači odavno inkorporirali, a u pitanju je imitacija istoimenog sistema fokusiranja na kompakt aparatima, koji na osnovu forme i kolorita „traže“ lica u kadru i trude se da na njima održe fokus; poslednji režim je Subject-tracking AF koji je LV verzija kontinualnog fokusa, a funkcioniše tako što se jednom inicirana meta kontinualno prati po kadru, na način sličan 3D-tracking fokusu u režimu faznog sistema.

LV-om na D90 nismo bili naročito zadovoljni, jer svojom (ne)funkcionalnošću u mnogome obesmišljava jednu od primarnih pogodnosti - precizno manuelno fokusiranje. Razlozi su vrlo jednostavni, a ogledaju se u najblaže rečeno traljavoj izvedbi uvećanog prikaza, koji je potencirao prosto digitalno uvećanje postojećeg prikaza, radije nego dinamičko kropovanje odgovarajućeg dela kadra sa ukupne rezolucije senzora, kako to funkcioniše na aparatima više klase (poput D300 ili D700, ili svih Canon DSLR-ova). Srećom, Nikon je konačno odlučio da ovaj hendikep eliminiše iz niže klase, ponudivši LV jednakog kvaliteta zumiranja prikaza, u čak pet nivoa:

Uvećanje u LV režimu

Zumiranje prikaza se vrši označenim tasterima (ISO i Qual), a uvećanje dopire skoro do 1:1, pri čemu je manuelno fokusiranje prava pesma, spram onoga što je implementirano u D90 i D5000, ali i u D3100, koji je skoro predstavljen. Na žalost, uvećani prikaz nije bez mana, a one se svode na vidljivi pad framerate-a (odokativno, rekli bismo da je u pitanju max. 8-9 fps), zbog čega je nekad nezgodno pogoditi željenu fokusnu ravan.

LV režim je opskrbljen i najvećim delom neophodnih informacija i parametara vezanih za snimanje fotografija ili videa, kako bi rad bio intuitivniji:

Prikaz parametara u LV režimu

A tu je i pomoćna mreža, koja pomaže prilikom komponovanja kadra ili poravnanja po željenim geometrijskim referencama, kao i grafički prikaz virtuelnog horizonta:

Pomoćna mreža i prikaz Virtuelnog Horizonta u LV režimu

Na žalost, Nikonu se ovde potkrao i jedan nedostatak – LV režim ne raspolaže mogućnošću prikaza histograma - grafika izmerenog svetla u realnom vremenu, što odavno nije nepoznanica čak ni na jeftinim kompakt aparatima, iako će ga sasvim normalno prikazati u režimu pregleda fotografija (što je dokaz da sama analiza postoji).

Posebna poslastica za ljubitelje LV režima i rada sa stativa, predstavlja mogućnost spajanja aparata na eksterni displej, bio to televizor velike dijagonale ili odgovarajući monitor. Tada rad može biti daleko udobniji, posebno kada se za kontrolu aparata koristi namenski softver, poput Nikon Camera Control Pro 2. Na žalost, Nikon ne obezbeđuje besplatan softver ove namene, već se isti mora dokupiti, što nekome može predstavljati limitirajući faktor.

 

VIDEO

 

Nakon salvi kritika upućenih na račun Nikona, zbog nedostatka fullHD (1080p) rezolucije na DSLR-ovima sa video podrškom, prvi zaokret smo videli premijerom entry-level telaD3100. Nakon tog prvog koraka, bilo je za očekivati da će i ostale klase naslediti dugo očekivano poboljšanje. I najzad, D7000 je tu, sa svojom projekcijom idealnog „VDSLR“-a, u takozvanoj D-Movie aromi.

Snimanje je ponuđeno u nekoliko rezolucija i formata. Najveća je, naravno, puna fullHD rezolucija 16:9 formata, 1920 x 1080 (1080p) u 24fps (tačnije 23.976), na žalost bez podrške za barem 25fps. Niža HD rezolucija, 1280 x 720 (720p, 16:9) može biti snimljena u 24, 25 ili 30fps, a najniža, u formatu 3:2, snima se u rezoluciji 640 x 424 u 25 i 30fps. Svaka rezolucija je ponuđena u dva nivoa kvaliteta (high i normal).

Video enkoding se vrši u MPEG-4 AVC (H.264) formatu i smešta u MOV kontejner. Zapis je ograničen na čitavih 20 minuta po snimku, što je zasluga niskog bitrate-a od svega ~20 MB/s, postignutih korišćenjem B-frejmova. Na taj način je održan visok nivo kvaliteta, uz manje zauzeće prostora i, što je mnogo bitnije – manju halapljivost u pogledu protoka na memorijskom kontroleru. Naravno, zauzeće prostora zavisi i od uslova u kojima je video snimljen, pa će srazmerno veći fajlovi biti kreirani u lošijim svetlosnim uslovima, kada visoke ISO vrednosti smanjuju mogućnost jake kompresije.

Snimanje zvuka se obavlja 16-bitno, 44KHz, a zapisuje nekompresovano u Linear-PCM formatu. Audio zapis može biti isključen ili poveren internom mono mikrofonu, čiji se ulazni signal (osetljivost) može kontinualno kalibrisati (u zavisnosti od uslova snimanja) ili se ručno podesiti u tri koraka. Mikrofon smešten u kućište aparata, u kojem i oko kojeg se odigrava čitav niz mehaničkih procesa, rezultuje sa dosta „parazitnih“ zvukova, nepoželjnih u video zapisu. Zato, kada postoji potreba za kvalitetnijim audio zapisom, eksterni mikrofon će, uz pomoć konektora koji je obezbeđen na boku aparata, omogućiti znatno kvalitetniji snimak, pa je na taj način Nikon na velika vrata ušao u VDSLR takmičenje.

Kontrole u video modu su slovile za poseban problem na Nikonu D90, a iz tog razloga su promociju novog aparata pratila velika očekivanja. Promene na tom polju su evidentne, mada ne i bez mana. Kontrola u video režimu je grubo podeljena na automatsku i manuelnu, što se reguliše opcijom u podešavanjima vezanim za video (kojih inače ima vrlo malo i svode se na rezoluciju, ulazni nivo zvuka, način kontrole i izbor aktivne kartice). U potpuno automatskom režimu, nezavisno od toga da li je na selektoru modova postavljen manuelni (M) ili prioritet blende (A), displej neće prikazivati simulaciju eksponiranosti, a neće menjati ni otvor blende, iako okretanje točkića ukazuje na promenu parametara. Da bi blenda bila i zaista promenjena, neophodno je privremeno napustiti LV režim, a potom ga ponovo aktivirati, kada prethodno podešavanje počinje da važi. Uticaj na osvetljenost može se postiči kompenzacijom ekspozicije, pomoću istoimene komande na gornjem delu aparata, a njen uticaj će ovaj put biti vidljiv. Kada je selektor postavljen na manuelni mod (M), situacija ostaje praktično ista i osim proste promene parametara u brojčanom smislu, njihovi efekti neće biti vidljivi, osim (opet) u slučaju kompenzovanja. Kuriozitet je i to da će potpuni raspon parametara za fotografisanje (!), uključujući i trajanje ekspozicije duže od 1/30, biti na raspolaganju samo kada je video mod podešen na potpuno automatske kontrole. U toku testiranja nismo našli razumno objašnjenje za ovakve egzibicije, a nismo se ni trudili, jer aparat raspolaže i manuelnim kontrolama...

...da bismo nakon aktiviranja istih, ponovo udarili u zid. Projektni tim kao da se trudio da već dovoljno konfuznu situaciju sa kontrolama dodatno zamrsi, igrajući se kombinovanja ograničenja koja su važila na D90, sa uvođenjem novih. Tako je video mod, čak i kada su aktivne potpuno manuelne kontrole, skoro jednako hendikepiran, nemogućnošću da se parametri, ne samo menjaju u toku snimanja (što je i inače retko potrebno), već ni kada sam proces snimanja nije aktivan! OPET je neophodno privremeno deaktivirati LV režim, da bi se, odmah nakon reaktivacije, parametri postavili na prethodno setovane vrednosti. U modu prioriteta blende (na selektoru modova), kontrole su potpuno oslobođene, ali je i dalje neophodno raditi gimnastiku sa LV polugom, dok je u manuelnom modu nametnuto još jedno rešenje, a to je minimalna brzina zatvarača od 1/30. Iako to ograničenje ne bi bilo problem samo po sebi, da se tiče samo videa, problem je što aparat ne pravi razliku između video i foto moda, pa će vas efektno osujetiti u želji da napravite fotografiju sa željenim parametrima, osim ukoliko ne deaktivirate „manuelni“ mod. Istinski iritirajuća ograničenja, s tim da dopuštamo da će ona možda biti ispravljena nekim narednim firmware-om.

Šlag na tortu (ako se sve navedene mane uopšte mogu nazvati „tortom“) dolazi kada shvatite da ni AutoISO funkcija nije na raspolaganju u video modu, a ona je u njemu možda i najbitnija. Što će reći – jedna nagla promena osvetljenja i u problemu ste – novih desetak izgubljenih sekundi i ko zna koliko živaca. Šteta, ali bojimo se da je konkurencija na ovom terenu opet odnela pobedu. Ako ni zbog čega drugog, ono zbog krajnje fleksibilnih kontrola, koje neće trenirati živce rukovaoca. No, šta je tu je, idemo dalje...

Autofokus je novina koju je Nikon iskoristio kao jak adut u periodu nakon najave novih aparata (D3100 i ovde testirani D7000). Radi se o jednom od prvih pokušaja da se kontinualni fokus (kao jedini logični za video snimanje) ponudi i u CDAF tehnici. Nikon ga zove Full-time-servo (AF-F), a nakon što odredite inicijalnu metu, aparat će pokušavati da fokusnu ravan permanentno održava na njoj. Kažemo „pokušavati“, jer će već nakon prvih par minuta svakome biti jasno da CDAF još nije zreo za ovakve egzibicije. Fokusna ravan će „nervozno“ biti korigovana svakih par sekundi, a otklon u pogrešnu stranu će nekada biti neprihvatljivo velik, a samim tim će i rezultujući snimak biti teško upotrebljiv. Za pokušaj – svaka čast, ali za izvedbu – nismo baš impresionirani. Zbog toga preporučujemo da se potencijalni vlasnici u video modu oslone na sopstvena čula i talenat, te praktikuju klasični manuelni fokus. Potreban je jedan period navikavanja, ali ono što se na taj način može dobiti, zaista nema cenu. Izuzetno, alternativa tome može biti i praktikovanje automatskog fokusiranja, ali pre započetog snimanja. Ako vas ne umori blenda, fokus sigurno neće.

Osim snimanja, na već gotovom video materijalu je moguće izvršiti najosnovnije zahvate, poput trimovanja (isecanja delova snimka) ili izvlačenja pojedinačnih frejmova, kao svojevrsnog oblika fotografije. Nakon editovanja, novi snimak može biti odvojeno zapisan na karticu.

 

BLIC

 

Kao i većina DSLR aparata, Nikon D7000 poseduje interni (pop-up) blic. Njegov vodeći broj je 12 na ISO 100, a najširi ugao koji pokriva je 16mm. Algoritam koji koristi je dugo prisutni, proslavljeni Nikon i-TTL, a maksimalna brzina sinhronizacije iznosi 1/250. Izuzetno, smanjenom snagom aparat može vršiti sinhronizaciju i brzinom ekspozicije od 1/320. Od podešavanja, na raspolaganju je trenutak okidanja, tj. prva ili druga zavesica (bljesak na početku ili na kraju ekspozicije, kako bi proces eksponiranja prikupio što više ambijentalnog svetla). Redukcija crvenila u očima se podrazumeva, kao i tzv. „slow-sync“, kada se potencira duže eksponiranje radi prikupljanja više ambijentalnog svetla. Blic je na raspolaganju u svim fotografskim modovima, a opcije vezane za njega će biti dostupne selektivno, pri čemu će u „scenskim“ modovima blic biti automatski aktiviran u svim uslovima bez dovoljno svetla (izuzev ako je aktivan „no-flash“ mod).

Ponuđena su četiri moda rada internog blica: i-TTL, koji uz pomoć svetlomera meri svetlost „kroz objektiv“ i tako omogućava najpreciznije moguće odmeravanje bljeska. i-TTL je najčešće korišćen mod kontrole blica, jer pruža odlične rezultate sa relatvno malo truda. Snaga se može kompenzovati od -3EV do +1EV, ukoliko za tim ima potrebe. Manuelni mod je, kao što i naziv govori, potpuno ručni mod korišćenja, gde se snaga podešava od maksimalnih 1/1 do minimalnih 1/128 ukupne snage. Pošto blic opaljuje unapred definisanom snagom, merenja nema, te nema ni tzv. pre-flash-a, kojim TTL algoritam odmerava potrebnu snagu blica. Repeating flash je opcija koja se često može videti u opcijama za kontrolu bliceva današnjih DSLR-ova, iako se relativno retko koristi. Omogućava bljeskanje blica po unapred programiranom scenariju, serijom koja se može prilagoditi snagom, brojem i frekventnošću bljesaka, a može se koristiti kada je, recimo, potrebno zabeležiti trajektoriju kretanja nekog objekta. Poslednji mod je ono po čemu je Nikon već odavno poznat, a to je čuveni Commander mode - mod kojim se, pomoću internog blica, kontrolišu pojedinačni eksterni blicevi ili grupe bliceva, u jednom od tri režima.

Commander mod može vršiti kontrolu do dve grupe bliceva (A i B), uz dodatak internog, a svaki od njih može biti setovan na TTL, Manuelnu ili Auto-aperture (AA) kontrolu rada. Poslednja je ograničena na samo neke Nikon bliceve (SB-800 i SB-900), a omogućava blicu da samostalno odredi potrebnu snagu bljeska, usput razmenjujući sa aparatom informacije o blendi. Svaka od grupa, ali i interni blic, može biti isključen, pri čemu će pop-up slati samo pre-flash kojim aktivira bežično okidalje, bez bitnije emisije svetlosti. Naravno, najčešće će biti korišćeni TTL i manuelni modovi, kao daleko najupotrebljiviji, a osim u pogledu grupa, Nikon ne navodi ograničenja po pitanju ukupnog broja kontrolisanih bliceva, osim da je optimalan broj – tri, bez bojazni od eventualnih problema sa međusobnim interferiranjem. Prepoznavanje bliceva se vrši istovetnim podešavanjem commander-a (internog blica) i eksternih bliceva, kanalima od 1 do 4 (3 je podrazumevana vrednost).

Podrška za eksterne bliceve nije i-TTL limitirana, ali je jasno da, ukoliko se želi postići maksimalna fleksibilnost korišćenja, a bez preterano mnogo truda, korišćenje Nikonovih modernih ili 3rd-party i-TTL kompatibilnih bliceva, svakako jeste poželjno. Takođe, prilikom kupovine treba obratiti pažnju i na eventualnu podršku za bežičnu kontrolu korišćenjemcommander moda, pošto bi bila šteta ne koristiti ga.

Pored svih poznatih i očiglednih prednosti koje Nikon D7000 nudi, moramo pomenuti i jednu zamerku, istina ne jednako važnu za sve slojeve korisnika. Naime, Nikon je odlučio da i pored očiglednog odvajanja D7000 od klase kojoj su pripadali D80 i D90, ni na novo telo ne implementira PC-Sync konektor za kontrolu studijske rasvete, tako da je za tu namenu neophodno kupiti odgovarajući namenski adapter ili koristiti bežične okidače rasvete. U suštini, ne previše strašno, ali ipak dovoljno iritantno, da delimično pokvari neki opšti utisak.

 

KIT OBJEKTIVI

 

Za tela niže i srednje klase (a ponekad čak i više) karakteristično je da su ponuđena u tzv. „kit“ varijantama, koje uključuju jedan ili više objektiva. Obično su to „standardni zumovi“, koji svojim rasponom pokrivaju širok spektar potreba fotografa-amatera, a nude prosečan optički kvalitet, uz sasvim pristojnu cenu. Kada se kupuju u paketu sa aparatom, njihova cena je bitno niža, pa je to odličan način za nabavku, ukoliko već nemate neki standardni zum, za svaki dan.

Kit objektive su ranije pratile, ne baš sjajne optičke performanse, a razloge za to je trebalo tražiti najčešće u ceni (uglavnom simboličnoj u ukupnoj ceni aparata), ali i opštem statusu DSLR sistema, koji je nadogradnju objektivima oduvek posmatrao kao prirodan korak nakon kupovine samog aparata. Danas, srećom, situacija sa kit objektivima odavno ne liči na nekadašnju, pa bismo mogli reći da se kit objektivi u nekim slučajevima sasvim ravnopravno nose sa nekim skupljim modelima, a generalna upotrebljivost je podignuta na mnogo viši nivo.

Nikon je u ovoj klasi, u paketu sa uspešnim D90, ponudio AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR, a u istoj ulozi ga možemo videti i u slučaju novog tela.

Nikon AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR

 

Kao zamenu sa tada aktuelni AF-S DX Nikkor 18-135mm f/3.5-5.6G IF-ED, predstavljen sa D80, Nikon je predstavio novi kit objektiv, nešto manjeg raspona, ali sa implementiranom optičkom stabilizacijom (VR; Vibration Reduction).

Raspon je kod tzv. „standardnih zumova“, jedna od bitnijih osobina, a upućeniji znaju da veći raspon retko dolazi bez penala. Tako, nepisano pravilo kaže da je optički kvalitet obrnuto proporcionalan rasponu, što znači da – što je veći raspon između najmanje i najveće žižne daljine, to je izvesnije da će objektiv patiti od izraženih optičkih anomalija. Nekoliko poslednjih generacija objektiva, nezavisno od proizvođača, na svojevrstan način je pobilo ovakvu teoriju. Naravno, ne borbom protiv zakona fizike, već opštim napretkom u kvalitetu, koji je podignut za čak par lestvica u odnosu na ranije modele.

Kada govorimo o kit objektivu koji se sada isporučuje i sa D7000, njegov raspon je više nego upotrebljiv – kreće od srednje širokih 18mm, a završava se na tele-području od 105mm. U terminologiji kompakt aparata, to bi bio raspon od 5.8x. Kako je u pitanju DX objektiv, odnosno objektiv namenjen isključivo senzorima sa smanjenim vidnim poljem (APS-C), ekvivalentna žižna daljina, odnosno širina vidnog polja, a u odnosu na senzor punog (full-frame) formata, dobija se množenjem sa krop faktorom. Kako je krop faktor Nikon APS-C aparata (pomenuti DX u Nikon terminologiji) 1.5x, množenjem sa žižnom daljinom dobijamo raspon od 27 do 158mm. Vidni ugao koji objektiv zahvata, kreće se od maksimalnih 76° na najširih 18mm, do 15.3° na najdužih 105mm.

Spoljne dimenzije objektiva od 89 x 76mm i masa prosečnih 420g, čine ga jednim od lakših objektiva u klasi, što može biti bitna stavka za svakodnevno nošenje. Izrada je, već standardno „Nikonska“, vrlo kvalitetna za cenovni rang kome pripada, a bliska je onoj koja je krasila i prethodnika – 18-135. Završna obrada je pristojnog kvaliteta, malih zazora na spojevima i mehaničke pokretljivosti koja uliva poverenje. Gumeni zum prsten je dovoljno širok, ne klizi pod prstima i lako se kontroliše. Cilindar zum mehanizma je podeljen u dve cevi jednake dužine, a linearno se izvlači do maksimalnih 105mm, a jedinu zamerku upućujemo na bajonet izrađen od plastike, koji je nasleđen od starog kit objektiva.

Autofokus je pogonjem brzim i nečujnim SWM (Silent Wave Motor) motorom i obezbeđuje FTM (full-time-manual) fokusiranje, što znači da je ručnu korekciju fokusa moguće izvesti bez potrebe za prebacivanjem AF prekidača u položaj manuelnog fokusa. Fokus je realizovan interno, što znači da se mehanizam ne izvlači, niti prednji element prečnika ø67 rotira tokom fokusiranja, pa je i upotreba posebnih filtera, poput CPL-a, olakšana. Na žalost, nije obezbeđena skala distance fokusiranja, a sam fokusni prsten je (mada uobičajeno za ovu klasu) isuviše uzak. Minimalna fokusna distanca iznosi 45cm (mereno od ravni senzora, na Nikonu D7000 naznačena simbolom ø pokraj statusnog displeja), a uvećanje koje na taj način postiže je 0.20x, odnosno 1:5. Brzina AF-a je prosečna i u klasi je sa drugim kit objektivima. To znači da će bez preteranih problema pokriti većinu potreba prosečnog amatera, ali da ne treba očekivati čuda i tražiti od njega performanse skupih modela, namenjenih snimanju akcionih scena. Tačnost je na visokom nivou, sa vrlo malim procentom promašenih snimaka, a jedino kolebanje se može javiti u slabim svetlosnim uslovima, čemu (ruku na srce) ovaj objektiv nije ni namenjen.

Optičku konstrukciju objektiva čini 15 elemenata u 11 grupa, uključujući jedan ED element (Extra-low Dispersion; naznačen žutom bojom na ilustraciji niže), koji suzbija pojavu hromatskih aberacija i jedan asferični element (naznačen cijan bojom), kojim se vrši korekcija aberacija na najširem kraju. Optički elementi poseduju i tzv. SIC (Super Integrated Coating) premaze, čija je svrha suzbijanje nepoželjnog flera i bolja reprodukcija boja. Tu je i fluktuirajući element (označen crveno), uposlen od strane sistema VR optičke stabilizacije (Vibration Reduction), a kako to tehnički izgleda, možete videti na sledećoj ilustraciji:

Optička konstrukcija kit objektiva, Nikon AF-S DX Nikkor 18-105mm f/3.5-5.6G ED VR*

Raspon maksimalnog otvora blende se kreće od f/3.5 na širem, do f/5.6 na dužem kraju. Minimalni otvor blende ide od f/22 do f/38, a dijafragma je realizovana u vidu 7 zaobljenih listića. Pošto je u pitanju objektiv G klase, objektiv ne poseduje poseban mehanički prsten za kontrolu otvora blende, kakav je bio slučaj sa starijim Nikon objektivima, već se ista kontroliše elektronski, podešavanjima u aparatu.

Ugrađena optička stabilizacija, odnosno VR (Vibration Reduction je naziv Nikonove verzije) omogućava do tri koraka dužu ekspoziciju u odnosu na preporučenu za određenu žižnu daljinu. U praksi, rezultati se uklapaju u ove specifikacije, s tim da treba pomenuti da stabilizacija pomaže samo u smirivanju statičnih scena. Ne i akcionih, gde je za zamrzavanje pokreta NEOPHODNO imati bržu, tj. kraću ekspoziciju. Prekidač optičke stabilizacije omogućava isključivanje u situacijama u kojima ona nije potreba (rad sa stativa), a objektiv ne raspolaže sa više modova stabilizacije, poput Active moda, namenjenog akcionoj fotografiji (npr. „paning“, praćenje pokretne mete).

Od dodatne opreme, na raspolaganju su zonerica oznake HB-32 i CL-1018 meka torbica, koje se isporučuju u paketu sa objektivom. Kada se objektiv nabavlja u sklopu kita, torbica ne mora nužno biti deo paketa (ovo zavisi od tržišta kome je namenjen).

 

GRIP

 

Uvođenje nove baterije nameće i potrebu za novim vertikalnim gripom. Nikon D7000 donosi potpuno novi grip, punog naziva MB-D11 Multi-Power Battery Pack, a svojom izradom i dizajnom deluje skladno sa novim telom. Takođe je najvećim delom izrađen od legure magnezijuma, što svoje implikacije ima u masi, čvrstoći i zaptivenosti, koja je na jednakom nivou kao i telo.

Za razliku od prethodnika MB-D80, koji je primao dve baterije, MB-D11 primenjuje recept viđen na telima poput D300 i D700 i njihovog MB-D10 gripa, koji izostanak dodatne baterije nadomešćuje visokim kapacitetom pojedinačne. Ovakvo rešenje ima par pozitivnih, ali i negativnih osobina. Niža masa i manji poprečni presek, usled uzdužnog polaganja EN-EL15 baterije, dva su vrlo jaka argumenta na pozitivnoj strani, dok gubitak potencijalne prednosti posedovanja dve odvojene baterije, oličena u nemerljivo većoj autonomiji, definitivno spada u negativne. Nikon se rukovodio idejom da će najveći broj vlasnika Nikona D7000 biti zadovoljan gotovo dvostruko većom autonomijom u odnosu na D90, tako da realnih primedbi u tom smeru ne bi trebalo da bude. Ipak, pošto se, kao i kod većih tela, povezivanje vertikalnog gripa vrši korišćenjem namenskog konektora na donjem delu tela, te je odeljak baterije kao takav netaknut, Nikon je ostavio mogućnost da originalna baterija bude unutar tela, te da dodatna bude u gripu. Na taj način se postiže veća autonomija, ali i narušava udobnost korišćenja, jer je za punjenje baterije neophodno demontirati grip. Ne baš sjajno rešenje, ali kako ovaj aparat verovatno neće biti na mukama 24/7, verujemo da periodična zamena baterije u gripu neće predstavljati veći problem. Makar ne veći od česte demontaže gripa.

Pored MS-D11EN uloška za klasičnu Li-Ion EN-EL15 bateriju, u paketu sa gripom se isporučuje i MS-D11AA, uložak za osam AA baterija (LR-6), kao i zgodnu torbicu od velkroa, za čuvanje. U meniju aparata su dostupne dve opcije u korelaciji sa vertikalnim gripom. Opcijom Battery order se određuje redosled trošenja baterija u telu i gripu, dok se drugom -MB-D11 battery type, aparatu ukazuje na tip umetnutih AA baterija, ako su takve postavljene. Podrška postoji za sve tipove – obične alkalne (nepunjive), punjive Ni-MH i Li-Ion, a ova opcija će omogućiti praćenje kapaciteta, što je vrlo zgodna osobina.

Nikon MB-D11 Multi-Power Battery Pack, vertikalni grip*

Zatezanje gripa vrši se klasičnim nazubljenim točkom, uvrtanjem u navoj za stativ i poravnanjem pomoću pina na levoj strani. Zamena za navoj na telu je, naravno, obezbeđena na donjoj strani gripa. Od kontrola, obuhvata oba kontrolna točka, dvostepeni okidač sa prekidačem za isključivanje komandi na gripu, AE-Lock/AF-Lock taster, čija funkcija može biti promenjena poput onog na telu, i osmosmerni džojstik za navigaciju kroz menije, manipulaciju parametrima i izbor aktivne AF tačke.

Dugotrajan rad, a posebno ukoliko ravnopravno fotografišete i u vertikalnom položaju, može biti znatno udobniji nabavkom vertikalnog gripa. To je još bitnije kada se koriste masivniji objektivi, jer D7000 ipak spada u tela manjih gabarita, pa je zamor šake još izvesniji. Zato grip zaslužuje svaku preporuku.

SOFTVER

 

Sistem menija u Nikonu D7000 je organizovan slično kao i kod ostalih savremenih Nikona. Uz korisničku stranicu (koja pokazuje nedavno pregledane opcije ili My Menu, koji sadrži opcije po želji korisnika), glavni meni je podeljen na pet stranica:

  

 

Pregled osnovnih stranica menija: grupe Playback, Shooting, Custom Setting, Setup i Retouche

 

REZOLUCIJA SNIMANJA

 

Snimci mogu biti upisivani u JPEG ili RAW formatu, kao i kombinovani RAW+JPEG. Definisanje kvaliteta snimaka je moguće nezavisno za RAW i JPEG formate. Kvalitet RAW snimka (inače, Nikon NEF verzije) je moguć u dva pravca. Jednim se definiše „dubina“ kolornog prostora, a ona može biti 12-bitna ili 14-bitna, dok se drugom određuje nivo kompresije. Nikon D7000 pruža mogućnost RAW zapisa u tzv. loseless compressed koji, iako komprimovan, isporučuje snimak bez ikakvih gubitaka u kvalitetu, budući da je korišćen reverzibilni algoritam kompresije. Rezultujući fajl je na taj način smanjen za oko 30% (u odnosu na materijal sa senzora), a kvalitet je očuvan. Druga varijanta kompresije ne uključuje reverzibilan algoritam, tako da je mali delić kvaliteta nepovratno izgubljen, ali uz 40-55% manji rezultujući fajl. Na žalost, NEF format raspolaže isključivo sa maksimalnom rezolucijom. S druge strane, JPEG je ponuđen sa mnogo širim nivoom definisanja kvaliteta. Osim maksimalne rezolucije od 16.2 MP (Large; 4928 x 3264), ponuđene su još dve niže: Medium od 9 MP (3696 x 2448) i Small od 4 MP (2464 x 1632), dok se nivo kompresije određuje opcijom prioriteta – Size priority podređuje nivo kompresije unapred definisanoj veličini izlaznog fajla (što će reći da se kompresija menja od snimka, do snimka, tako da se uklopi u definisanu veličinu), a Optimal quality setuje kompresiju tako da izvlači što je moguće viši kvalitet, dok je veličina izlaznog fajla od sekundarnog značaja.

 

KOREKCIJE OPTIČKIH ANOMALIJA

 

Najbolji efekat, kada je uklanjanje optičkih anomalija objektiva u pitanju, dobija se obradom RAW snimaka, u specijalizovanim aplikacijama. Međutim, kako su procesori napredovali i mogu se izboriti sa ogromnom količinom materijala u realnom vremenu, jako je zgodna mogućnost kada aparat može da pomogne barem u jednom delu, vršeći korekciju optičkih i/ili geometrijskih nesavršenosti u hodu. Nikon je već godinama poznat po kvalitetnim algoritmima za korekciju, a obuhvaćene su korekcije „barelnih“ geometrijskih izobličenja (preporučena su za G i D klasu objektiva), kao i hromatskih aberacija. Korekcija hromatskih aberacija funkcioniše prilično dobro, pa i objektivi sa relativno izraženim hromatskim aberacijama bivaju odlično korigovani. U post-procesu ih je moguće ukloniti nešto preciznije i sa manje gubitaka u konturnoj oštrini, ali kako je takva obrada preporučena isključivo za RAW format (na koji korekcije i inače ne utiču), automatska korekcija je sasvim dobrodošla.

 

ACTIVE D-LIGHTING

 

Active D-Lighting algoritam je jedan od prvih pokušaja da se slabiji dinamički raspon digitalnog senzora nadomesti realtime softverskom korekcijom u aparatu, u toku snimanja, bez potrebe za intervencijom korisnika, osim u pogledu definisanja nivoa zahvata. Za razliku od recepta koji primenjuje Canon, sa svojim Auto Lighting Optimizer sistemom korekcije, koji intervencije vrši bazirajući se mahom na delove u senci, pokušavajući da održi dobru eksponiranost kontrastnih scena, Active D-Lighting (u daljem tekstu ADL) je vrlo sličan Shadows/Highlights opciji u grafičkim aplikacijama, gde se sužen dinamički raspon nadomešćuje prosvetljavanjem senki, odnosno potamnjivanjem jače eksponiranih delova snimaka, te na taj način – dovođenjem u balans. Prejak kontrast se smanjuje, ali bez negativnih posledica kakvo bi bilo klasično dovođenje kontrasta u minus. Po preporukama iz Nikona, ADL je najefektniji kada se koristi u kombinaciji sa Matrix modom merenja svetla. Nivoa korekcije ima četiri, a osim njih, tu je i Auto, kojim se potrebni nivo automatski određuje, neposredno pred okidanje (osim u manuelnom modu fotografisanja, kada se Auto mod ponaša kao Normal nivo). Na sledećem primeru možemo videti četiri nivoa u odnosu na snimak bez uključenog ADL-a:

Demonstracija Active D-Lighting opcije, s leva na desno: isključena, Low, Normal, High i Extra-high intezitet

Na snimku iznad se jasno može videti učinak ovog algoritma na celokupni tonalitet i balans senki i osvetljenih partija. Njegov uticaj neće biti jednako vidljiv u svim situacijama, a izražen je kada su u pitanju jaki kontrasti. Postoje i situacije u kojima nije poželjno potencirati upotrebu ADL-a, jer se jak intezitet prosvetljavanja senki može negativno ispoljiti, u vidu kolornog šuma i deformacija boja u tamnijim delovima snimka. Ista problematika prati i snimke urađene na višim ISO vrednostima, pa je upotreba ADL-a onemogućena na vrednostima iznad ISO 6400 (sve softverske Hx.x vrednosti). Takođe, primetili smo da u određenim situacijama, baš kao i u slučaju ALO algoritma na Canon aparatima, ADL može biti kontraproduktivan, izazivanjem najblaže rečeno čudne reprodukcije boja, pa je njegova primena preporučena u slučajevima kada se koristi RAW+JPEG zapis, jer je narušen kolorit tada lakše popraviti. Eventualno, može se posegnuti i za bracketing-om, koji je ponuđen i u kombinaciji sa ADL-om. Tako će ADL Bracketing omogućiti snimanje serije fotografija, pri čemu se svaka odlikuje drugačijim stepenom ADL-a.

Osim Active D-Lighting-a koji se primenjuje u aparatu, postoji i D-Lighting, koji je dostupan u namenskom softveru za razvijanje NEF fajlova (Nikonova verzija RAW zapisa) – Nikon CaptureNX2 (koji, na žalost, nije besplatan), kao i u samom aparatu, u okviru seta opcija koje se nalaze na stranici Retouch sistemskog menija...

 

RETOUCH MENU

 

Trend implementacije opcija za provizornu obradu snimljenih fotografija traje već nekoliko godina, a D7000 samo nastavlja tradiciju. U okviru glavnog menija, posebna stranica je odvojena za opcije za osnovne zahvate retuširanja postojećih snimaka. Ponuđeno je čak 19 različitih opcija, od čega 16 otpada na razne vrste obrada. Osim geometrijsko/optičkih korekcija, kao što su: Straighten, Distortion Control, Fisheye i Perspective Control, bazična grafička obrada pruža i neke kolorne, ali i grafički kompleksnije filtere. Tu su: Red-eye Correction, Trim, Monochrome, Filter Effects, Color Balance, Image Overlay, Resize, D-Lighting (kojeg smo već pomenuli u prethodnom delu), Color Outline, Color Sketch, Quick Retouch i Miniature Effect. Osim pomenutih, tu je NEF (RAW) Processing kojim se u aparatu vrši konverzija RAW-a u JPEG, parametrima koje korisnik sam zadaje, a ekvivalent su onih koje aparat primenjuje prilikom fotografisanja. Ukoliko postoji potreba da se novodobijena obrada uporedi sa postojećim snimkom, tu je opcija Side-by-side Comparison, a jedna od opcija, Edit Movie, namenjena je osnovnoj obradi („seckanju“) snimljenog video materijala. Možda nije Adobe Photoshop™, ali je sasvim fina kolekcija raznih alatki za bazičnu obradu, kojom se mogu postići impresivni efekti, bez potrebe da snimak napusti aparat.

 

CUSTOM SETTING

 

Sastavni deo menija svih Nikon DSLR-ova više klase je i poseban Custom Setting odeljak, koji kombinuje opcije specifične za određeni deo operacija. Sekcija ima šest, a podeljene su po slovima i bojama: Autofocus (a), Metering/Exposure (b), Timers/AE-Lock (c), Shooting/Display (d), Bracketing/Flash (e) i Controls (f). Sadrže praktično sve što bi vam ikada moglo zatrebati, a kao i za sve ostalo, pritiskom na WB komandu (dok ste u meniju), može se dobiti i kratak opis svake pojedinačne opcije, što zaslužuje posebnu pohvalu. Zamerku upućujemo jedino na pomalo konfuznu organizaciju, zbog čega ćete neke opcije konstantno tražiti na pogrešnoj lokaciji, a tome doprinosi i nedovoljno jasno odvajanje pojedinačnih sekcija. Tako je moguće otvoriti sekciju Controls (f) i završiti u Autofocus (a) opcijama, pošto je skrol beskonačan i ciklično izlistava ponuđene opcije svih sekcija u paketu. Letimičan uvid u opcije koje su na raspolaganju, možete videti na sledećim snimcima:

  

  

Šest sekcija Custom Settings odeljka

INTERVAL TIMER PHOTOGRAPHY

 

Veoma zgodna opcija koju prethodnik nije imao. Omogućava unapred programirano okidanje, zadatim parametrima u određenom vremenskom periodu. Start perioda može biti određen zadatim vremenom, a određen je brojem intervala, od kojih se svaki sastoji od određenog broja snimaka. Ljubitelji „timelapse“ fotografije posebno će umeti da cene ovu opciju.

 

NON-CPU LENSES PODRŠKA

 

Upotreba objektiva koji ne raspolažu sopstvenom elektronikom, te aparatu iz tog razloga ne pružaju povrtatnu informaciju o trenutnom otvoru blende i žižnoj daljini (zbog čega ni aparat nije u mogućnosti da izvrši merenje), znatno je olakšana zahvaljujući ovoj opciji. Dozvoljeno je memorisanje parametara za ukupno devet objektiva, a predviđen je unos žižne daljine i maksimalnog otvora blende. Unosom informacija o žižnoj daljini, eksterni blic će moći da prilagođava zum glave trenutnoj žižnoj daljini i time optimizuje ugao koji blic pokriva. Osim toga, informacija o žižnoj daljini će biti upisana u EXIF, a time dostupna i u režimu pregleda. Ukoliko se kao podatak navede maksimalni otvor blende, isti će biti dostupan u prikazu parametara u tražilu, a biće prilagođena i snaga bljeska blica. U slučaju da su oba parametra na raspolaganju, i merenje će biti upotrebljivo, s tim što je preporučena upotreba Center-weighted ili Spot merenja. Ukoliko su u pitanju zum objektivi, unos će biti nevalidan sa promenom žiže, pa ga je neophodno korigovati ili upisati pod novim brojem.

  

BRZINA

 

Kao aparat koji je načinio ozbiljan otklon u odnosu na prethodnika D90, Nikon D7000 je telo koje se, svojim specifikacijama, brzim procesorom, AF-om i rafalom, prosto nameće kao dobro zamensko rešenje skupim telima, namenjenim akcionoj ili reporterskoj fotografiji. Neke njegove osobine će sigurno biti smetnja da postane primarno telo (kao uostalom i sva tela koja nisu namenski predviđena za ovakve teške zadatke), ali je dobro znati njegove brzinske limite, u slučaju potrebe za „akcijom“. S druge strane, čak i prosečan korisnik više voli da bude onaj koga će čekati, nego da on sam čeka na odziv aparata. Nezavisno od toga da li je u pitanju čista razonoda ili neko ozbiljnije fotografisanje.

Nikon D7000 je aparat koji donosi novi i brži procesor, a time obećava i agilniji odziv na komande, brži rafal i postojaniji bafer. Specifikacije same po sebi ukazuju na brzinske kapacitete novog aparata, ali one nisu uvek odgovarajući reper. Zato je mnogo bitnije kakav utisak aparat ostavlja nakon određenog perioda korišćenja.

Kao i po ostalim aspektima, D7000 bi i brzinski trebao biti negde između D90 i D300s. Od D90 je već na prvi pogled brži, u svakom smislu, te se kao mnogo zanimljivije javlja pitanje poređenja sa D300(s). Bez obzira što se D300(s) na prvi pogled čini bržim aparatom kada je burst-rate (rafal) u pitanju, zapravo je Nikon D7000 taj koji je brži, u nekom tehničkom smislu. Naime, ne radi se samo o protoku informacija koji D7000 ostvaruje na maksimalnoj brzini rafala, već on svoju maksimalnu brzinu postiže snimajući u 14-bitnom RAW formatu, što je na D300(s) bilo nezamislivo. Maksimalnu brzinu rafala od 6 (odnosno 8fps sa MB-D10 gripom), D300 je postizao isključivo u 12-bitnom režimu, dok je sa 14-bitnim ona padala na neprihvatljivih 2.5fps! D7000 ne pravi razliku između 12-bitnog i 14-bitnog snimanja, ali je oslabljen na drugom planu, a to je – bafer. Bafer je evidentno manji, što se može zaključiti već nakon prvog dužeg rafala. Sa veoma brzim SDHC karticama (klasa 10), D7000 je bez problema izvlačio rafal od deklarisanih 6fps, bez obzira na kvalitet. Ono što je delimično anuliralo lako postizanje brzina, bio je bafer. Nezavisno od specifikacija, koje bafer deklarišu sa 100 snimaka u najvišoj rezoluciji, ustanovili smo da se taj podatak odnosi na JPEG u Normal kvalitetu, dok je Fine nivo kvaliteta mogao da izdrži kontinualno okidanje do i dalje solidnih 34fps. Interesantno je da su različiti testovi širom sveta, dolazili do dosta različitih rezultata, i konstatovali maksimalno oko 15-22fps u Fine JPEG kvalitetu. Šta god da je razlog (a radi se o renomiranim on-line publikacijama), u našoj situaciji se bafer pokazao u nešto boljem svetlu. RAW je već krupan zalogaj. D7000 i sa njim uspeva da izvuče burst-rate od celih 6fps, s tim da je bafer sasvim efikasno uspevao da uguši aparat već nakon 10 snimaka, da bi potpuno slobodan bio nakon petnaestak sekundi. U odnosu na D90 – odličan rezultat, ali se to ipak ne bi moglo reći kada je u pitanju poređenje sa D300s, što je i razumljivo.

Ni ostali brzinski rezultati nisu za potcenjivanje. To posebno važi za AF sistem, koji je uzorno brz, a posebno u kombinaciji sa objektivima više klase. Iznenađenje je nastupilo i u slučaju CDAF sistema fokusiranja u LV režimu. Možda i dalje ne bismo mogli reći da je to najbrži CDAF, ili da je blizak onima na najboljim kompakt aparatima, ali je definitivno najbrži u DSLR svetu, što je sjajna vest! S tim u vezi, treba pomenuti i da se čini da još nije vreme za implementaciju AF-a u toku snimanja video materijala, ali – s obzirom na viđeno, skloni smo poverovati da je trenutak do nekog efikasnog rešenja vrlo blizu.

Kada govorimo o brzini upotrebe, koja pre svega zavisi od razmeštaja i načina upotrebe pojedinih komandi, moramo reći da su utisci pomešani. S jedne strane, vidljiv je očigledan pomak napred, što zbog redizajna pojedinih komandi i približavanju višoj klasi, što zbog sveukupno boljih pozicija nekih od njih, dok je s druge primetan i raskorak u odnosu na ambicije i stanje koje je ponuđeno „na terenu“. Primera radi, ISO taster, ma koliko se korisnicima naviknutim na raspored koji se „neguje“ u ovoj klasi Nikona već godinama čini uobičajenim, definitivno jeste stvar za ozbiljnu kritiku, ako ni zbog čega drugog, ono barem zbog suludo tvrdoglavog insistiranja da on bude smešten između nekoliko drugih tastera, vizuelno i mehanički neuočljiv, te da neke sporedne komande, po položaju imaju očigledno viši prioritet. Stvar za prst na čelo. Možda i ne bismo toliko negodovali, da čak i poslednja „linija odbrane“ – mogućnost da komanda bude softverski premeštena na drugu lokaciju, nije smišljeno izostavljena. Tako je, na čak tri multufunkcionalna, programabilna tastera, moguće postaviti povelik broj funkcija, ali ne i ISO ili WB komandu! Možda deluje kao „traženje dlake u jajetu“, ali zaista ne postoji dovoljno dobar razlog koji bi opravdao manjak fleksibilnosti, isključivo u slučaju tih najbitnijih funkcija.

Naravno, bilo bi krajnje nepošteno ne pomenuti i pozitivne korake napred. Tu je točak za izbor režima okidanja, kojim se za tren oka može preći iz Single u rafalno okidanje, iz odloženog u Mirror-up i slično, a tu je i inteligentno osmišljen sistem izbora AF moda i režima, koji kombinuje od ranije poznatu polugu, sa tasterom za brzu promenu. Poluga za prelazak u LV režim takođe spada u pozitivne stavke kada je u pitanju brzina upotrebe.

Sve u svemu, solidno brz aparat sa kojim, barem u većini situacija, nećete imati problem čekanja na odziv i spremnost za novi snimak.